Poljoprivreda >

Udruživanje i samo udruživanje

Posedovna struktura kakva je kod nas danas nije održiva, a jedini način da mali opstanu jeste da se udružuju, ali stanje u zadružnom pokretu je ka-ta-stro-falno: od zadruga u mnogim mestima ni "z" nije preteklo. Ovo pitanje, iako je veoma važno, nijednom se nije našlo na sednici vlade, ne samo ove prošle, kojoj je istekao mandat, nego i svih ranijih vlada

Mali poljoprivredni proizvođači poseduju preko 65 odsto obradivih površina, ali je neminovno da će u narednom periodu rasti udeo velikih imanja, naročito posle promena koje su se zbile poslednjih godina. Ovo je veliko, bazno, strateško pitanje koje ne može biti rešeno nikakvom uredbom ili zakonom. Mali, međutim, moraju dobiti oslonac u velikim poslovnim sistemima da bi opstali. Mali i veliki nisu antagonistički nastrojeni: naprotiv, oni se dopunjuju.

Nažalost, nema tačnih podataka za, na primer, Vojvodinu koliko ima posednika sa preko pedeset hektara zemlje, ali sigurno ih ima poprilično. Bez tačnih podataka, međutim, nije moguće voditi ozbiljnu agrarnu politiku. Ministarstvo poljoprivrede operiše podatkom da u Srbiji postoji 600.000 poljoprivrednih gazdinstava od kojih je registrovano nešto više od pola, malih poljoprivrednika koji su neujedinjeni, koji se nekako snalaze na tržištu i kako-tako opstaju. Srpski agrar je izdeljen na 40 miliona parcela. Sa prosečnom veličinom imanja od oko četiri hektara, mi smo na poslednjem mestu u Evropi. To je veoma nepovoljna slika: srpska poljoprivreda danas je na nivou na kojem je bila evropska pre dvadeset i više godina. Oni su ovakvu proizvodnju, sa manjom gustinom stabljika po kvadratnom metru, i ovakvu agrotehniku imali još tada. Ali su u međuvremenu mnogo toga unapredili, doveli u sklad sa naučnim saznanjima.

Postavlja se pitanje da li mali imaju budućnost? Ja tvrdim da imaju, ali uz ispunjenje dva uslova: da baš zato što su mali napuste staru svaštarsku i specijalizuju se za određenu proizvodnju, da se posvete onim kulturama i proizvodima koji su visoko radno intenzivni, što znači da proizvode voće i povrće u plastenicima i na otvorenom prostoru, zatim guste zasade vinove loze, ili da podižu farme.

I mi moramo pod hitno da radimo na tome da tehnologiju i tehniku u poljoprivredi podignemo na nivo na kome je evropska poljoprivreda na malim posedima. Ako to uspemo, a nema nikakvih ograničenja da se to dogodi, onda ćemo imati i proizvodnju koja će biti na zapadnoevropskom nivou, odnosno profitabilnu, isplativu i održivu poljoprivrednu proizvodnju.

Stalno govorim da moramo da radimo na dva koloseka: jedan je znanje, drugi je udruživanje. Pre neki dan sam sreo čoveka koji je imao 14 tona kukuruza po hektaru, doduše na maloj parceli. Svoj uspeh je jednostavno objasnio: imao je 75.000 biljaka po hektaru, dok se kod nas, u proseku, seje tek između 40.000 i 45.000 stabljika. Neshvatljivo je, zaista je neshvatljivo, da mi sa našim hibridima imamo ispod šest tona kukuruza po hektaru, a da sa istim tim hibridima Španija i Grčka, koje od nas seme kupuju, imaju prinose od 12 do 14 tona. Šta bi značilo za Srbiju da na 1.300.000 hektara podigne prosečni rod sa šest na osam ili devet tona. Značilo bi dva i po miliona tona viška zrna kukuruza za izvoz, odnosno oko 300 miliona evra.

Želim da kažem sledeće: naši seljaci moraju da uče, moraju da usvajaju novu tehnologiju: kod nas, međutim, od sto seljaka njih petorica imaju odgovarajuću stručnu spremu i time predispoziciju za usvajanje novih tehnika i tehnologija. S druge strane, u zapadnoj Evropi od sto farmera petorica nemaju stručnu spremu. Ovaj podatak objašnjava sve razlike u produktivnosti, u prinosima i svim drugim aspektima poljoprivredne proizvodnje.

Naši seljaci nemaju razvijenu razvojnu službu kakvu ima, na primer, Slovenija. Imamo ih na papiru – Zavode za poljoprivredu koji kao nešto rade, a u stvari više vegetiraju: nemaju programe koji su usmereni tamo gde treba – da se podigne prinos makar za deset odsto, i to svake godine.

Posedovna struktura kakva je danas nije održiva, a jedini način da mali opstanu jeste da se udružuju. Zemljoradnici moraju da rade na obnovi starih ili osnivanju novih zadruga, udruženja, kako god da ih nazovemo. Ovo pitanje, iako je veoma važno, nijednom se nije našlo na sednici vlade, ne samo ove prošle, kojoj je istekao mandat, nego i svih ranijih vlada. A stanje u zadružnom pokretu je ka-ta-stro-falno: od zadruga u mnogim mestima ni "z" nije preteklo. To je tragična činjenica koja mora da se ima na umu i da se nešto uradi za zadružni pokret, ako ništa drugo, a ono što je Srbija bila osnivač međunarodnog zadružnog saveza u Londonu još početkom veka. Tome alternative nema.

Zadrugari treba da se dogovaraju šta će da rade jer, rekoh, svaštarska proizvodnja nema perspektivu, pogotovu na malim posedima: mora se u velikim serijama proizvoditi jedan proizvod u skladu sa svim standardima koji su uslov za izlazak na evropsko tržište, i da se na taj način na tržište iznosi roba u velikim kontingentima ujednačenog kvaliteta, u skladu sa zahtevima tog istog tržišta. Uopšte, orijentir u kom pravcu treba da se razvija poljoprivreda moraju da budu tendencije poslednjih i budućih godina na evropskom tržištu. Mi imamo takve potencijale da možemo da podmirimo naše potrebe i da izvezemo značajne količine poljoprivrednih proizvoda.

Pre nekog vremena stvorena je jedna organizacija Frut lend, devet udruženih voćarskih zadruga. S druge strane, postoji vojvođansko Udruženje povrtara od čak četrdesetak malih povrtarskih zadruga. Predlažem da se one spoje, da se stvori jedna velika piramida, da se voćari i povrtari udruže, hladnjače... svi oni koji se nalaze u istom proizvodnom lancu. Procenjujem da bi za deset godina takva jedna asocijacija mogla da bude značajna ekonomska grupacija "teška" od tri do pet milijardi dolara.

Pitanje "šta ako rodi", odnosno gde će se proizvodi prodati, u stvari, ne postoji, samo ako se apsorptivnost ruskog tržišta ima u vidu. A mi, sa ovakvom proizvodnjom kakva je, ne možemo da podmirimo ni trećinu moskovskog tržišta. Mislim da bi buduća vlada i Ministarstvo poljoprivrede morali da osim svoje regulatorne funkcije imaju izraženiju i podsticajnu i razvojnu funkciju, da tim pametnih ljudi sedne i dogovori se o strategiji dugoročnog razvoja poljoprivrede.

Mi takvu strategiju, nažalost, danas nemamo: ona strategija koju je Ministarstvo poljoprivrede sa Ivanom Dulić-Marković na čelu izradilo, takva je, pretpostavljam, da se ni sami autori ne sećaju glavnih alineja koje su napisali – nije jasna, nije pokretačka, ne budi želju poljoprivrednika da se u tom pravcu kreću.

Ti strateški ciljevi moraju biti podržani agrarnim budžetom. Vlada, odnosno Ministarstvo poljoprivrede mora da u većem stepenu koordinira svoje aktivnosti sa ministarstvima trgovine, odnosima sa inostranstvom, ekologije i naročito sa Ministarstvom za energetiku. Poljoprivreda je mali potrošač električne energije u procesu proizvodnje, a s druge strane ima velike potrebe i ambicije. Koliko para, toliko muzike: baš zbog toga ulaganja u poljoprivredu moraju biti veća.

Morali bismo da imamo i izrađene kontingente koliko čega proizvodimo, ali i koliko možemo da proizvedemo – koliko stonog grožđa, koliko trešanja... da se seljaci upute da gaje ono što ima perspektivu, a da država, vlada, agrarni budžet budu dovedeni u veći sklad sa ovakvim ciljevima. Pohvaljujem što je napravljen nacrt uredaba o davanju velikih podsticaja za nabavku sadnog materijala odgovarajućih sorti voća i vinove loze. To je zaista značajno.

Pitaju me ovih dana ko bi, po mom mišljenju, bio dobar za ministra poljoprivrede, a ja odgovaram da je najbolji onaj koji ima viziju, koji će da okupi tim pametnih ljudi pa da stignemo u Evropu pre nego što postanemo članica Unije: to će biti moguće samo ako podignemo našu poljoprivrednu proizvodnju na evropski nivo.


 

Primeri za ugled

U Tirolu, u samo jednom delu na samoj granici prema Austriji, ima 1850 malih posednika voćnjaka. Oni ukupno imaju 5000 hektara zasada jabuka najboljih sorti, imaju sjajne kooperative i imaju ukupnu proizvodnju od 260.000 tona jabuka. S druge strane, cela Srbija ima komercijalnu proizvodnju od 190. 000 tona jabuka. Danas se tamo na jednom hektaru zasadi 3800 sadnica voća, a ide se čak i na 5000 i sa prosečnim rodom od 50 tona po hektaru, udruženi mogu da budu i te kako ozbiljan deo privrede, sa vrlo velikim, ili znatno većim dohotkom nego što su ga ikad imali. To je dokaz da mali poljoprivrednici, ako su posvećeni modernoj tehnologiji, mogu opstati i napredovati. Ima takvih primera i kod nas, kao što je Nenad Vukosavljević iz Dobrog Dola, koji ima proizvodnju od dve i po do tri hiljade tovljenika, a da ne poseduje ni pedalj zemlje.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net