Zemlja ljudi – Iran (4) >

Dolina asasina

Zuko Džumhur je pisao: "Džamija je tako skupocena i lepa kao da ni sam Bog u čiju je slavu i veličinu podignuta ne boravi u njoj svakog dana i u svakoj prilici"

Jedna od gorih sudbina koja može snaći neko mesto je da iz turističkih vesti pređe u političke. To se desilo Isfahanu, koji se već dugo pominje u svetu samo kao grad u čijoj se blizini nalazi nuklearna elektrana Natanc. Malo je reći da jedan od najlepših gradova islamskog sveta to ne zaslužuje. Njegovo ime ima u sebi onaj mistični prizvuk koji asocira na istok i uživanje, ali za razliku od mnogih drugih mesta zvučnih naziva koja razočaraju posetioca, Isfahan svoje ime opravdava. Mada je na svojim rubovima dobio siva predgrađa i gomilu industrijskih postrojenja, iako je prepun stranih i domaćih posetilaca i ponekad deluje previše turistički, to je još uvek mesto koje se uz Širaz s pravom naziva dušom Irana.

Svoj današnji lik dobio je u XVI veku kada su prvi vladari dinastije Safavida proterali osvajače, Mongole i Turke Seldžuke. Kada je 1587. na vlast došao šah Abas veliki, Isfahan je postao prestonica i nastala je izreka Esfahan, nesfe đahan – Isfahan je pola sveta. Srce grada je Imamov trg, posle pekinškog Tjenanmena drugi po veličini na svetu. Trgom dominira tirkizno-plava Imamova džamija (i trg i džamija su pre islamske revolucije nosili šahovo ime), čudo u kome je sabrano hiljadugodišnje iskustvo iranske islamske arhitekture i ornamentike. Zuko Džumhur je pisao: "Džamija je tako skupocena i lepa kao da ni sam Bog u čiju je slavu i veličinu podignuta ne boravi u njoj svakog dana i u svakoj prilici." Šah Abas je naredio da se u jedan od njenih zidova ureže naredba kojom se "od poreza i svih nameta oslobađaju berberi, travari, prodavci ogledala, sakadžije, maseri, vidari, svi oni koji rade u javnim kupatilima i staraju se o higijeni, lepoti, čistoći i zdravlju carevih podanika".

Na trgu je i Ali Gapu palata, sa čije su terase šah Abas i ambasadori svih velikih sila tog vremena posmatrali utakmice poloa, a naspram palate je džamija šeiha Lotfolaha, mala i elegantna.

Veliki bazar zatvara severnu stranu trga, i čine ga kilometri pokrivenih ulica u kojima su radnje, medrese, hamami, skrivene bašte sa šedrvanima. Isfahanski trgovci su najbolji sledbenici Sadijevih stihova: Nema na svetu bogatstva bez trgovine, niti ima nauke bez rasprave, nema prave vlasti bez stvarnog autoriteta. Svakom strancu koji prvi put kroči na trg neko priđe i posle ljubaznog raspitivanja ko je i odakle je sledi poziv u radnju rođaka ili prijatelja u kojoj se može povoljno pazariti. U radnji gosta dočekuju kao najrođenijeg, nude ga čajem i pistaćima uz reči: "Da ne pričamo samo o trgovini, nisu pare sve na svetu, važnije od svega je prijateljstvo..." Na kraju gost odlazi punih ruku i ne znajući šta ga je snašlo.

Pre deset godina upoznao sam ekipu mladića koja je po Isfahanu podjednako uspešno lovila i kupce tepiha i strane devojke. Noću su ludo vozili po gradu slušajući rok muziku i uživajući u svim zabranjenim zadovoljstvima, sanjali da odu na Zapad, u bolji život. Ali je uspeo da od sumornog izbegličkog kampa u Nemačkoj stigne do diplome berlinskog fakulteta, Said je otvorio radnju za prodaju tepiha u Španiji, Nariman se oženio Holanđankom i iz kišnog Roterdama telefonom priča prijateljima koliko mu nedostaje sunce Isfahana.

Sa južne strane reke Zajande je deo grada koji se zove Nova Đolfa. Tu je šah Abas u XVI veku iz severnog dela Irana preselio Jermene, čuvene majstore, trgovce i preduzimače. U ovom kvartu postoji 13 crkava, a najpoznatija se zove Vank, zanimljiva kombinacija hrišćanske crkve i kupole u islamskom stilu. Jermeni imaju potpunu slobodu veroispovesti u Iranu, ali ograničenu na njihovu zajednicu, bez prava da vrše propovedanje među pripadnicima drugih religija i da štampaju verske knjige na drugom jeziku osim jermenskom. Profesor Leon Minasjan je sa svojih 88 godina živa enciklopedija života Jermena u Iranu. U njegovoj kući, koja ima atmosferu domova ruskih emigranata koji su bežali od boljševičke revolucije, u vitrinama su, pored slika dece rasute od Amerike do Teherana, i boce čuvenog jermenskog konjaka. Jermenima se konzumiranje alkohola prećutno toleriše sve dok se dešava unutar njihovih kuća. Profesor kaže da se status Jermena nije pogoršao ni posle islamske revolucije. Pravo da imaju osnovne, srednje škole i fakultete na svom jeziku bilo im je posle revolucije uskraćeno, ali i brzo vraćeno. Mladi Jermeni kažu da u Iranu žive normalno, poput svojih vršnjaka druge vere, dodajući da su oni tu ipak manjina, a da manjine nigde u svetu ne mogu da se osećaju kao kod svoje kuće.

Na reci Zajande je još jedno od čuda Isfahana, njegovi mostovi. Šest ih potiče iz doba Safavida i više su umetnička nego graditeljska dela. Most trideset tri luka ima dva nivoa, gornji deo je promenada oivičena filigranskim rezbarijama u kamenu, unutrašnjost se prolazi koračujući ispod kamenih svodova, preko tridesettri potoka u koje lukovi dele reku. Khađu most je manji i elegantniji od svog velikog brata. I on je srastao sa gradom, na njemu se spava, piknikuje i uživa na nizu širokih stepenica koje se sa njegovih bokova spuštaju do vode. Nizvodno od mosta momci i devojke, obučene po islamskim propisima, treniraju veslanje i vožnju kajaka.

U lukovima Mosta tridesettri luka smeštena je jedna od najlepših čajdžinica u Iranu. Ovih dana se zbog praznične gužve za istim stolom mogu sresti nespojiva lica, od teheranskih mladića sa pank frizurom koji diskutuju o Kafki do bučnih seoskih momaka koji sa podsmehom i čuđenjem gledaju svoje zemljake iz velegrada. U ovu čajhanu se najčešće dolazi da bi se pušile nargile, nezaobilazan deo društvenog života u Iranu.

Posle uspinjanja strmim, vijugavim putem iz grada Gazvina, sa snegom zavejanog grebena puca pogled na dolinu koja leži sa druge strane prevoja i zaleđeni planinski lanac Alborza uz koji se ona propinje. Pod popodnevnim suncem koje sve senke čini oštrijim, vidi se da je dolina ispresecana bezbrojnim grebenima, brdima, klancima. Uzbuđenje pred ovim prizorom oseti čak i onaj ko ne zna da je pod njegovim nogama mitski Alamut, dolina u kojoj su živeli legendarni Hasan ibn Sabah i njegovi asasini.

Početkom XII veka, kažu ne baš precizni istorijski izvori, Sabah je u toj dolini stvorio svoje carstvo propovedajući jeretičku verziju islama jedne od sekti ismailizma, grane šiizma. Verujući da se apsolutna istina može dostići svim sredstvima, Sabah je u jednom od skrivenih, plodnih kutaka Alamuta stvorio svoj raj, dovodeći u njega najlepše devojke Azije. Svoje mlade sledbenike drogirao je hašišom i uvodio u dolinu, a kada bi iz nje izašli govorio im je da su bili u raju u koji mogu ponovo ući ako ga budu slepo slušali. Izvršavajući Hasanove naredbe, fedajini su zbog otkupa otimali ili ubijali vladare, ugledne ljude i verske velikodostojnike od Indije do Evrope, spremni da poginu bez razmišljanja. Krstaši su Sabaha zvali "starac sa planine", a zbog hašiša su njegove ljude nazvali hašašini ili asasini, od čega je kasnije i nastala reč koja u mnogim jezicima označava ubicu. Sabah je umro 1124, a Alamut je pao tek 1256. pod naletom Mongola pod vođstvom Hulagu kana. Asasini su se rasuli po svetu i to je bio kraj njihove vladavine.

Krajem XX veka Alamut je izašao iz zaborava u kome je mirovao skoro osamsto godina. Hasan Sabah i njegovi fedajini postali su junaci mnogih knjiga, a jedna od njih potekla je sa naših prostora (vidi "Vreme" br. 846, "Tragom ismailita"). Posle 11. septembra 2001. Sabah je na Zapadu za mnoge postao alter ego Osame bin Ladena, pomoću koga se na iskrivljen i vulgaran način dokazuje da neprekinuta linija fanatizma i terorizma u muslimanskom svetu postoji još od davnih vremena.

Današnji Alamut je daleko od legendi o asasinima, ali je još uvek magično mesto. Do pre nekoliko godina do njega nije bilo lako doći preko zime, ali danas su putevi mnogo bolji. Dolina je posejana bezbrojnim voćnjacima, u nekim delovima i pirinčanim poljima. Kažu da u proleće, kada otopljeni sneg počne da se u bezbrojnim potocima sliva u dolinu, sve ozeleni i procveta i da tada ovo mesto zaista liči na zemaljski raj. Mada ove godine proleće kasni i zelenilo se tek nazire, slika Alamuta nije mnogo bleđa. Smenjuju se divlja brda i duboke klisure neverovatnih oblika sa uzoranim poljima, vodopadima, jezerima, sela posejana po planinskim padinama se iz daljine prepoznaju po visokim, vitkim jablanovima koji ih okružuju.

U Alamutu nema hotela, ali kada prijatelj iz Teherana pozove telefonom svog prijatelja u Alamutu i kaže da šalje goste kojima je potrebna pomoć, to je dovoljna preporuka da domaćin i ne pita ko su putnici koji dolaze. Dekin, neugledno selo pored glavnog puta, mladi koji tu žive uz smeh zovu Dekanđeles. U ledenoj prolećnoj noći, skupljeni oko vatre na kojoj se peku kebabi u čast gostiju, pokazuju svoje mobilne telefone u kojima su slike Anđeline Džoli, Britni Spirs, Kristine Agilere...

Svoj deo istine o Sabahu imaju i današnji stanovnici Alamuta. Iako nisu ismailiti, sa ljutnjom komentarišu bilo kakvo poređenje Sabaha sa Bin Ladenom. U Alamutu se ime starca sa planine i danas, posle skoro hiljadu godina, izgovara sa poštovanjem. Za daleke potomke asasina on je bio čovek koji se, sa malo ljudi, decenijama prkosno borio sa najmoćnijim osvajačima tog vremena, Turcima i Arapima. Na pitanje da li je priča o hašišu legenda ili istina, Said, dobar poznavalac istorije Alamuta, kaže da su sve vojske i vođe u istoriji, pa i danas, u ratovima koristile i koriste mnoga nedozvoljena sredstva, ali da treba razlikovati ciljeve za koje su se borili, i da su Sabahove žrtve bili mahom osvajači, a da se on borio na svojoj zemlji. Zanimljiva je činjenica da u Alamutu već vekovima čak i stanovnici najudaljenijih sela umeju da čitaju i pišu. Meštani kažu da je to zavet Sabaha, koji je govorio svojim sledbenicima da se moraju obrazovati.

Alamut je i danas neka vrsta posebnog sveta, tu se može mnogo toga što se u ostatku Irana ne sme. Oblast je i u prošlosti bila čuvena po proizvodnji vina. Policija zbog izolovanosti tog kraja dolazi retko, a meštani uz smeh kažu da su i policajci koji se pojave ipak ljudi kojima je takođe stalo da se opuste. Nije čudo što preko leta mladi dolaze da tu kampuju, nevidljivi za ostatak sveta.

Na samom kraju stotinak kilometara duge doline, na usamljenoj gigantskoj steni koja para nebo, nalaze se ostaci tvrđave Hasana Sabaha. Iza nje se uzdiže samo surovi zid planina okovan snegom i ledom. Iako je u svetu odomaćen naziv tvrđava Alamut (orlovo gnezdo), stanovnici čitavu oblast zovu tim imenom. Paljenjem vatri u Lamiasaru, tvrđavi na ulazu u dolinu, upozoravano je da dolazi neprijatelj, a taj signal su odmah prenosila ostala utvrđenja kojih je u dolini bilo desetak. Tako se vest o skorašnjoj bici prenosila dolinom za nekoliko minuta. I sada prizor Orlovog gnezda na steni koja raste na horizontu izaziva strahopoštovanje, uspon do tvrđava nije lak ni danas, iako su napravljene improvizovane stepenice i ograda nad provalijom. Teško je i zamisliti kakav je gusti strah morao biti u dušama onih koji su se u podnožju nekada spremali na juriš.

Pogled sa vrha na dolinu i planine koje je okružuju je takav da se može razumeti zašto su fedajini verovali da se sledeći Hasana Sabaha približavaju Bogu. Od tvrđave nije ostalo mnogo, ali samo mesto govori koliko je morala biti tanka linija između ludosti i genijalnosti kod čoveka koji je izabrao da odatle propoveda i šalje po svetu svoje sledbenike.


 

Čija je ovo pesma

Kada su u jednom istanbulskom restoranu odjeknuli prvi tonovi pesme u Srbiji poznate pod imenom Aj ruse kose curo imaš, Bugarka Adela Peeva je ozarena izjavila da je to čuvena bugarska narodna pesma. Šaroliko društvo iz svih balkanskih zemalja počelo je da protestuje: "Ma ne, to je grčka, srpska, albanska, turska, bosanska... pesma", dokazujući originalnim tekstom i pričom o poreklu da je nemoguće da pesma pripada nekom drugom. Podstaknuta tom diskusijom, Peeva je krenula na putovanje po Balkanu u potrazi za korenima pesme. Tako je nastao sjajan road movie pod nazivom Čija je ovo pesma, koji je uz puno smeha i gorčine razgolitio besmisao očajničkog truda balkanskih naroda da se iz gusto isprepletanog korenja zajedničke kulture iščupa bar nešto što će pripadati isključivo nama. Samo balkanskih naroda?

Pre dve godine na Siciliji, na svadbi italijanskog prijatelja, u mladinoj kući

je lokalni orkestar svirao tradicionalnu muziku. Onda su se čuli poznati tonovi: Aj ruse kose... Na pitanje o poreklu pesme, šef orkestra je rekao da se već vekovima svira i peva na ostrvu, ostavljajući mogućnost da su je tu doneli španski Jevreji, Sefardi. Tu izjavu su ostali prisutni dočekali gnevom: opšte je poznato da je pesma nastala na Siciliji, pre dolaska Sefarda.

Za vreme večere u jednom iranskom restoranu zvuci pesme – fantoma probili su se kroz šumu glasova. Čija je ovo pesma? Stara azerbejdžanska, spremno je odgovorio saputnik, iranski Azer. Ljutiti glasovi su se digli da prokomentarišu ovo huljenje, razvlačeći poreklo pesme od centralnog Irana do granice sa Pakistanom...

Kamile šverceri (nargile)

Mnoge čitaoce nargile verovatno najviše asociraju na scenu iz filma Banović Strahinja. Dragan Nikolić kao Vlah Alija leži na minderlucima i povlači dimove, a Rade Šerbedžija, filmski derviš Abdulah, molećivim glasom kaže: Alija, daj srk hašiša, dina ti, na šta Alija odgovori: Sikter! Nargile u Iranu se pune mirišljavim duvanom, ali tradicija korišćenja derivata maka je duga vekovima i protiv nje je teško boriti se. Šverc droge se drakonski kažnjava, a vlada već 20 godina troši 400 miliona dolara godišnje na rat protiv narko-kartela. Preko 3000 vojnika je poginulo u borbi sa švercerima na istočnim granicama zemlje, duž granice sa Avganistanom dižu se električne ograde, tamo je raspoređeno 30.000 vojnika, pa ipak ima procena da veći deo droge iz Avganistana putuje na Zapad preko Irana. Za šverc se često koriste dresirane kamile naučene da same prelaze velike razdaljine da bi došle do mesta na kojima ih čeka hrana i voda. O broju narkomana u Iranu se ne priča javno, ali je to jedan od najvećih problema koji pritiska iransko društvo.

Taruf

Taruf, sistem formalnog ponašanja i govora u Iranu, bilo kome ko nije iz ovog sveta u početku izgleda neverovatno komplikovan. Svaki razgovor počinje munjevitom razmenom gomile pitanja i odgovora koja se odnose na zdravlje i raspoloženje sagovornika i njihovih članova porodice.

Zahvaljivanje za svaku učinjenu uslugu traje dugo, od početne fraze koja u prevodu otprilike glasi ruke ti se ne umorile, do višestrukog odbijanja počinioca usluge da je uradio bilo šta vredno zahvaljivanja. Niko ne prihvata ponuđeno jelo i piće odmah, jer se nudi i odbija bar tri puta, a prihvata se tek kada se shvati da ponuda nije formalna.

Ako prodavac kaže da se kupljena roba ne mora platiti, to ne znači da se uz srećan osmeh izlazi iz prodavnice, već da bi novac trebalo ponuditi i drugi put, kada će sigurno biti prihvaćen. Dogovor oko toga ko će prvi proći kroz vrata traje dugo, uz razmenu mnogobrojnih izvolite i ne, vi izvolite.

Deo tarufa je i poziv za kućnu posetu odmah posle upoznavanja, ali u mnogim prilikama to nije samo običaj već iskrena želja da se ugoste stranci.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net