Poljska >

Lustracija i smena generacija

Adam Mihnjik poručuje da je novi talas lustracije još jedan pogrešan potez stranaka na vlasti koje su okrenute prošlosti: one ne samo da gledaju unatrag, one se u tom pravcu i kreću

SPORNI DRAKONSKI ZAKON: Braća Leh i Jaroslav Kačinjski

Da li će se u redu za lustraciju naći ni manje ni više nego 700.000 Poljaka? U Poljskoj je stupio na snagu novi zakon o lustraciji prema kome će stotine hiljada Poljaka rođenih pre 1972, a koji se bave javnim poslovima, morati u pisanoj formi da dokažu da u periodu od 1944. do 1990. nisu sarađivali sa tajnom policijom komunističkog režima koji je srušen pre 18 godina. Prema ovom drakonskom zakonu koji su još u predizbornoj kampanji obećali lideri konzervativne stranke Pravo i pravda, blizanci Leh i Jaroslav Kačinjski, danas predsednik i premijer Poljske, svi javni radnici, ne samo političari već i svi zaposleni u pravosuđu, bankarski službenici, članovi upravnih odbora, istraživači u društvenim naukama, novinari, akademici, profesori, direktori firmi, moraju crno na belo da izjave da li su bili saradnici, nesvesni ili dobrovoljni pomagači tajne policije.

Sve pisane izjave "lustriranih" treba da budu upućene na istu adresu: Nacionalni institut za pamćenje, gde se nalaze milioni dokumenata i dosijea tajnih službi. Zakon propisuje da najstrože bude kažnjen lažni iskaz, ili odbijanje da se dâ ovakva izjava, predviđena je čak desetogodišnja zabrana bavljenja profesijom. Prema procenama samih rukovodilaca ovog jedinstvenog Instituta za pamćenje i političku proveru svih građana Poljske angažovanih u javnom sektoru biće potrebno mnogo godina. Marija Domohovska, potpredsednica Nacionalnog instituta za pamćenje veruje da će proces trajati čak desetak godina.

Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da Poljaci koje su izmorile godine žestoke opozicione borbe, ali i žrvanj tranzicije i visoka cena ulaska u Evropsku uniju, ocenjuju da u zemlji danas ima daleko važnijih problema od lustracije.

Poljska je danas i na ovoj tački vrlo podeljena, ne slažu se čak ni nekadašnji najvatreniji opozicionari. Protiv novog zakona o lustraciji je i najugledniji dnevni list "Gazeta viborča": glavni urednik Adam Mihnjik poručuje da je najavljeni veliki talas lustracije još jedan pogrešan potez stranaka na vlasti koje su okrenute prošlosti: one ne samo da gledaju unatrag, one se u tom pravcu i kreću. Po njegovom mišljenju, ovaj lov na nekadašnje pomagače komunista mogao bi da se završi paradoksalno: zar Hitler nije bio najveći antikomunista?

POLITIČKI HANIBALIZAM: U Poljskoj su i pre novog lustracionog zakona postojali posebni "lustracioni sudovi" u kojima se utvrđuje da li je neko sarađivao sa tajnom policijom i ostalim "osetljivim državnim službama". Već u prvom valu lustracije bilo je velikih manipulacija i grešaka. Nekadašnji legendarni lider Solidarnosti, a posle i predsednik Poljske, Leh Valensa bio je svojevremeno optužen da je bio doušnik tajne policije pod pseudonimom "Bolek". Ogorčeni Valensa je na ove optužbe odgovorio sudskom tužbom: posle sedmogodišnjeg pretresanja raznih dosijea i dokumenata utvrđeno je da su optužbe potpuno neosnovane, da su isfabrikovani lažni dokumenti. Kroz sličnog lustracionog "toplog zeca" prošao je i bivši predsednik Poljske Aleksandar Kvašnjevski: i sa njegovog imena je skinuta ljaga da je bio saradnik tajne policije.

Za većinu Poljaka saslušanje Valense, Kvašnjevskog i mnogih bivših aktivista Solidarnosti bilo je izuzetno mučan, čak traumatičan spektakl.

Poljskom varijantom lustracije bavili su se do sada mnogi analitičari, istoričari, politikolozi. U stručnom časopisu "Arhivi evropske sociologije", Mištal A.B. zaključuje da poljsko iskustvo pokazuje "kako se ne suočavati sa prošlošću". Problema je bilo od samog početka: zakon je donet sa velikim zakašnjenjem, osam godina posle pobede Solidarnosti na izborima (1997). Zakon je dugo pripreman, mišljenja su bila vrlo podeljena i u međuvremenu su arhive dobrim delom uništene ili "frizirane". Bilo je i mnogo potpuno falsifikovanih dokumenata, zapisivanja "mrtvih duša", lažnih tajnih agenata, da bi se dokazala "budnost", pa je dolazilo do paradoksalne situacije da bivši policajci, kao "provereni eksperti", presuđuju da li su neki dokumenti ili neki iskazi verodostojni ili ne...

Angažovani poljski intelektualci pokušavali su u brojnim javnim raspravama, ali i u naučnim časopisima, da dokažu da je ceo proces lustracije, baš zbog velikog zakašnjenja u startu, prerastao u "politički hanibalizam", u veliku odmazdu, u najefikasniji način da se politički protivnik skloni sa javne scene, ali i da se javnost zamajava pričama iz političke pustinje i prašume, dok mnogi akutni problemi svakodnevice prolaze nezapaženi.

Neki su se javno zalagali da se na proces lustracije stavi tačka, mnogi krivci su se sami povukli daleko od očiju javnosti, mnogi su uz veliku medijsku galamu uklonjeni sa javne scene, poput varšavskog nadbiskupa Stanislava Vijelgusa: u istrazi je dokazano da je 20 godina sarađivao sa tajnom policijom. Nadbiskup je bio prisiljen da se povuče sa visokog položaja.

POLJSKA PREVIRANJA: Demonstracije povodom predloga zabrane abortusa

ŽIRONDINCI I JAKOBINCI: Nesumnjivo je da je novi zakon o lustraciji, kao i toliki potezi blizanaca Kačinjski, podelio i uznemirio Poljsku. Jan Litinski, nekadašnji disident, aktivista Solidarnosti, a zatim narodni poslanik, ocenjuje da je i dosadašnji zakon bio sasvim dobar, jer se odnosio prvenstveno samo na ljude na najvišim funkcijama u državi, dakle na položajima od prvorazrednog nacionalnog interesa.

Varšavski univerzitet, najuglednija akademska ustanova u zemlji, pozvao je na suspenziju novog zakona o lustraciji, a "Gazeta viborča" na njegov bojkot.

I posle svega, posle svih dosadašnjih mučnih afera oko lustracije, posle talasa nezadovoljstva koje Kačinjski izazivaju svojim oštrim okretom udesno, mnogi se pitaju zašto su insistirali na još oštrijem zakonu o lustraciji?

Viktor Ošatinjski, poljski analitičar, piše u "Njujork tajmsu" da je motiv – osveta. Naime, braća Kačinjski su početkom devedestih došla u sukob sa vrhom Solidarnosti:

"Blizanci su osnovali svoju partiju Pravo i pravda i deo mladih usmerili udesno. Kačinjski su srećni što su sada, zahvaljujući još oštrijem lustracionom zakonu, u mogućnosti da počiste svoje političke protivnike i da tako dođe do svojevrsne smene generacija. Na položaje će doći mlađi, naravno, njihovi ljudi."

Mnogima se ova teorija čini prilično labava. Oni više veruju da je reč o "ljudskoj gluposti" i "naivnosti" da će se na ovaj način zavesti red i zemlja "očistiti" od "razgranatih špijunskih mreža prošlosti".

Ostaju, naravno, pitanja sa kojima se suočavaju mnoge zemlje: kako da održe delikatnu ravnotežu između pravde i stabilnosti, da li da se priklone umerenim žirondincima ili radikalnoj jakobinskoj tradiciji. Pokazalo se da su, bar u Poljskoj, samim procesom lustracije do sada najangažovanije i najuspešnije manipulisali političari: njima po pravilu nije stalo do pravde, već do političkog obračuna i odmazde.

Zatvaranje ovog poglavlja ne bi značilo zaborav totalitarne prošlosti. Kako to poručuje Adam Mihnjik: amnestija, a ne amnezija. Dođe vreme kada je događaje bolje prepustiti sudu istorije, nego ostrašćenim političarima. Mihnjik smatra da zemlja neće moći da ide napred, da razvija demokratiju ako se ne suoči i ne pomiri sa prošlošću.

Bilo da više verujete "žirondincima", ili ste skloniji "jakobincima", jedno je izvesno: prošlost je teško rekonstruisati listanjem policijskih arhiva. Kako kaže Mihnjik, lustracija kakva je novim zakonom stupila na snagu u Poljskoj, podrazumeva da su u zemlji u kojoj je vladala laž, jedino tajne službe u svoje dosijee zapisivale istinu.


 

Agenti i mrtve duše

Lustracione odredbe ili zakoni bili su široko primenjivani u zemljama koje su se suočavale sa autoritarnom prošlošću: baltičke zemlje, NDR, Poljska, Čehoslovačka, Mađarska.

Lustracija je pravna mera sui generis i svakako je bliža disciplinskom, nego krivičnom postupku. Ona je, moglo bi se reći, pre svega jaka moralna sankcija i sastoji se u privremenom onemogućavanju pristupa javnim funkcijama ljudima koji su se u prethodnom sistemu teško ogrešili o prava svojih sugrađana. U prošlosti su svojevrsnu lustraciju sprovele neke danas demokratske države kao što su Nemačka, Austrija, Japan, Italija, Grčka.

Čehoslovačka je prva od komunističkih zemalja donela Zakon o lustraciji (1991). Plišanu revoluciju je, naravno, karakterisala velika popustljivost prema pripadnicima starog režima, što je išlo naruku rukovodećim ljudima u policiji koji su hitro uništavali arhive tajne policije StB (Statna bezpečnost): u poslednjim danima komunističkog režima uništeno je više od 15.000 dosijea agenata i činovnika koji su zauzimali visoke položaje. Zakonu je prethodila rezolucija o proveri svih poslanika saveznog parlamenta, saveznih ministara i funkcionera vladinog, parlamentarnog i predsedničkog kabineta. Pripadnicima bivšeg režima, vojske i policije Zakon je zabranjivao da se bave javnim poslovima u periodu od pet godina, ali je posle zabrana produžena do 2000 godine. Čehoslovačka se raspala 1993, ali se Zakon i dalje primenjivao u obe zemlje.

U Mađarskoj je sa javne scene posle lustracije sišlo 12.000 političara, poslanika, ministara, diplomata, policijskih i vojnih funkcionera. Javnost će biti upoznata sa imenima bivših agenata tek 2030. godine.

Najviše lustracionog svetla je palo na arhive nekadašnje istočnonemačke tajne policije Štazi. Iz vrlo značajne knjige Lustracija, autora Andraža Zidara (Beogradski centar za ljudska prava, 2001), uzimamo podatak da je Štazi imao dosijee za šest miliona građana NDR, više od trećine svih građana! Šefovi Štazija su se hvalili "visokim stepenom pouzdanosti" njihovih arhiva koje su bile dugačke čak 189 kilometara.

To je svakako donekle tačno. U arhivama drugih komunističkih zemalja kao, na primer, u Poljskoj, bilo je mnogo falsifikovanih dokumenata i upisivanja "mrtvih duša" kao vajnih agenata i saradnika, da bi se ilustrovala efikasnost.

U Istočnoj Nemačkoj su posle lustracije drastično očišćeni i univerziteti, osobito fakulteti za humanističke nauke, a sa položaja je uklonjeno i 50 odsto sudija. U istočnom Berlinu čak 85 odsto.

Albanija je lustracioni zakon donela krajem 1995, a bugarskim zakonom je tek nedavno zabranjeno kandidovanje na izborima nekadašnjim doušnicima službe državne bezbednosti.

U Litvaniji je tokom 1998, usvojen čitav paket zakona o lustraciji, pa je, između ostalog, svima koji su radili u KGB-u zabranjen rad u državnim ustanovama, bankama, obrazovnom sistemu i preduzećima za obezbeđenje ljudi i objekata.

U Rumuniji nije usvojen zakon o lustraciji. Nije prošao Predlog zakona koji je predviđao da svi koji su bili na istaknutim položajima u Komunističkoj partiji, u vojsci, u sudstvu, u policiji, ne mogu da budu na javnim funkcijama pet godina.

Čuvanje kadrova

Srbija je 2003. godine donela Zakon o lustraciji, ali on zapravo nikada nije primenjen. Još su na sceni političari, sudije, bankari, visoki policajci, pa i drugi zvaničnici, neki dekani, koji su se teško ogrešili o kršenje ljudskih prava.

Do sada nije bilo političke volje da se ovi ljudi privremeno uklone sa javne scene. U međuvremenu, "čuvani" su kadrovi prethodnog režima, koji su za to vreme uništili mnoge dokumente i ponovo zauzeli pozicije.

Opozicija, osobito takozvani "legalisti", svojevremeno je poručivala da će kada ona dođe na vlast "sve aktivnosti biti u okvirima pravne države". Od prvog dana jedno krilo nove vlasti je svim silama sprečavalo da se ispuni ovo važno obećanje, sprečavalo je promene u zakonodavstvu, odlučan obračun sa prošlošću, sa svim onim ljudima koji su bili na važnim funkcijama bivšeg režima i koji su činili zlo. Nisu odgovarali čak ni nastavnici koji su naređivali batinanje studenata i proterivanje svojih kolega profesora za vreme građanskih i studentskih protesta. Oni i danas naciji drže lekcije.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net