Smena 8

Odluka je pala kad nam je vazda pripiti fotograf Smajo priznao da je, "mahmuran", osvetlio film u koji nas je dan ranije, činilo se trajno, upisao kraj Plitvičkih jezera. Koji minut nakon toga, dok smo iznad unskih brzaka žvakali ćevape, odlučeno je da i mi konačno nabavimo fotoaparat. U našoj porodici je svaka kupovina odugovlačena očevim pretnjama nameračenoj stvari, tipa: "Čim dođem do prvih para, obavezno kupujem...". Ovoga puta, međutim, nije prošlo ni sedam dana, a već smo posmatrali kako, iz epicentra trpezarijskog stola, koncentrične krugove ka našoj znatiželji širi dostojanstvena ruska grofica: Smena 8.

Otac je pedantno, kao da lansira Lajku u orbitu, upijao fotoaparat u našu stvarnost, širio po stolu prospekte ispodvlačene raznobojnim olovkama i oivičene gordim uskličnicima... (Godinama kasnije, zabrinuto je vadio baterije iz daljinskog da ne procure, budio me često u pola noći isprepadan svetlucanjem monitora, krckanjem u zvučnicima.) Uzimali smo Smenu 8 kao naforu, okretali obruče koji su strelicama preklapali crteže vedrih i tmurnih oblaka, kiselo-vesela sunca, mravinjake brojki. Osluškivali smo kako crvenooka peteljka zateže film, pažljivo otvarali duplju aparata, ali samo se otac usuđivao oprezno zaptivati krajeve filma o dvozube ispuste. Kad smo se već izveštili, dešavalo nam se i da ne premotamo film, pa bi se na fotografiji dva prizora poklapala, dva smisla otimala za postojanje, preplićući se u najdubljem, nerazumljivom.

Ranije smo slikani s mene pa na uštap. Ujak je ponekad donosio aparat iz čije je fioke migoljila crna fotografija, nad kojom smo bajali iščekujući da se iz mračne magme ukažu naša oduševljena lica. Kad bismo odlazili u Bosnu (307 kilometara od table do table, 7 sati očevog pipavog voženja, tokom kojeg smo upoznali sve tipove klimoglavih plastičnih pasa i belih dlanova što mašu prilepljeni za zadnja stakla bezbrojnih automobila koji bi nas preticali), brigu oko dokaza postojanja preuzimao bi foto-Smajo, ali o njemu je već, ne bez gorčine, dovoljno rečeno.

Na plaži u Posadarju, upoznali smo i šjor Stipu, koji bi svog "pobratima", magarca Kurijela, fotografisao s decom što bi ga obgrlila mršuljastim nožicama. Za njima smo po ceo dan kaskali plažom, zasipani majčinim prekorom: "Zadnje pare damo za more, a vi skapaste za magarcem. Eno vam isto kljuse kod dede Ubavka na Prkosima, pa ga i ne pogledate. U vodu, smesta!" Jednom je brata i mene šjor Stipe odveo da nam pokaže kako nastaju slike. Ušli smo u kamenu kuću iznad mora, opčinjeni grickajući crvenkastožute oskoruše nađene u sprženoj travi. Pod škiljavim zelenim svetlom Stipe namotava film u plastičnu crnu urnu. Svuda okolo kadice s vodom, fiksirom, bubanj za sušenje... Bezbroj prekidača s brojkama, troprstih poluga, slavina u gumenim prigušivačima. Kao da u kabini svemirskog broda jezdimo zvezdanim stazama. Iz pramraka se pomaljaju likovi, suše se odlomci života. Svaki pogrešan potez ukida čaroliju. Barba se priljubljuje uz lupu nekog drugog sveta, oivičen crnim zavesicama. Patent-olovkom retušira svetla mesta, guli ih oprezno oštrim srpićem, tankim četkicama od mačije dlake docrtava ono čega nema. Iz mračne komore izlazimo žmirkajući, uvek razočarani običnošću koja nas čeka, činjenicom da je svet vani ostao dosadno isti, osim što je još par kruškica završilo nosom u travi.

Nakon kupovine Smene 8 otac postaje dvorski fotograf. Bezbroj puta nas pomera, traži pravi ugao pod kojim se rasipaju sunčevi zraci. Svi se, kao u nekom magnovenju, premeštamo na pogodnije kote, pazeći da usput ne pogužvamo osmehe. Uskoro nabavlja i blic (kada se zaslepim njegovim bljeskom, satima mi se pred očima prestrojavaju oblaci). Blic ima samo jednu manu, radi po, da tako kažem, fonetskom principu: jedno punjenje strujom, jedan bljesak. Zbog toga se neprestano saplićemo preko belouške njegovog gajtana. I uvek, nakon što peteljka štucne, a otac otre graške znoja sa čela, neko od starijih rođaka mu prilazi i glasom u kome, kao zrele orahove ljuske u snažnom dlanu, pucaju životna nadanja, zamuckuje: "Jebajiga, rođo, ja zažmurio."

Premećem pod prstima stare fotografije koje se otkidaju iz albuma naših života, povlačeći parčiće selotejpa. Pažljivo zagledam mizanscen na fotografijama, tražim predmete koji su mi nešto značili, skretnice ka zaboravljenim tračnicama uspomena. Na svakoj slici, u pećini vitrine, budilnik koji je četrdesetak godina drobio naše minute i iznenada zamukao desetak dana pre očeve smrti (pomislio sam, dok je otac pokušavao da treskanjem prene zelenog oklopnika: "Zapamti ovaj trenutak").

Na jednoj slici brat, dlana svijenog u zglobu, bira šahovsku figuru. Preko puta njega, ujaku ležerno cigareta visi s ugla usana, a pepeo se ljušti po utabanoj zemlji. Kao da čujem opijene muve. Tiho zuje nad čašicama rakije. Vreme stoji, čekajući bilo kakav potez.

Misteriozna fotografija – četiri kafanska neznanca šibicama istovremeno cakle svoje cigare, kao da će, ako to ne uspeju, čudom oslobođena energija užarenim kamenjem spržiti neke nove Pompeje. Sledeći prizor – vlati trave mi zasecaju prste da ne odletim put smežuranog neba. U pozadini tetak, s trzalicom među zubima, grli svoju šargiju.

A poslednju fotografiju uzimam sa zebnjom. Draga lica, zagrljena na nekoj svadbi... I, Bože, zadrhtim kad shvatim – smrt kao da je svojom koščatom rukom kosila osobe s ove fotografije i to po nekom redu, od desnog ruba slike... Nema više oca, divne teta Rade, mojih veselih bekrijaša, ujaka... I evo, već vidim sledeće lice u tom jezivom nizu... Uuh, bacam sliku, prstima pritiskam oči... Ne smem ovo da napišem.


 

Komentari: Milica Topalović


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net