Portret savremenika – Milan Beko, drugi put >

Najčuveniji srpski mešetar

Čitalac "Vremena" treba da ima na umu da naziv mešetar ovde ne koristimo u nekadašnjem pogrdnom, staroradikalskom ili komunističkom smislu, već zato što je reč o retko zgodnom terminu koji na srpskom jeziku označava posrednika u kupovini i prodaji, obično na berzi. Pošto je to sad u modi, Milan Beko se ponovo našao u ovoj rubrici

Reče mi jedan obično dobro obavešten čovek, kako su se nekad nazivali insajderi, da su jednom prilikom, u jednoj zemlji, u jednom visokom društvu, u jednoj me’ani, jednog pitali šta bi prvo uradio kada bi nekim čudom stekao jednu milijardu, te da je taj smesta odgovorio: pozvao bih Milana Beka, da preproda, naplati, premesti, sačuva, uloži i ćuti.

Ima li ova nepouzdana pričica ikakve veze sa vestima da Miroslav Mišković, prvi Srbin među dolarskim milijarderima na listi američkog časopisa "Forbs", sve češće radi u ortakluku sa Milanom Bekom, te da je, navodno, upravo za njega osnovao i prvi investicioni fond u Srbiji, Delta plus, čim se za legalizaciju mešetarenja otvorila zakonska mogućnost? Možda i nema, ali čak i ako je izašla iz mašte, ona lepo odslikava već raširenu legendu o Beku, kao najsposobnijem srpskom mešetaru, koji se u tom poslu dokazao i prilikom Miloševićeve prodaje srpske telefonije (1998), i prilikom privatizacije srpskih mlekara (2003–2005), i prilikom spektakularne trgovine deonicama aranđelovačkog "Knjaza Miloša" (2005), i prilikom privatizacije beogradskih "Večernjih novosti" (2006), i prilikom preuzimanja C marketa (2005–2006), a možda i u nizu drugih privatizacionih akvizicija, a mi to ne znamo, niti je predviđeno da saznamo.

Direktan povod za najnoviji veliki publicitet koji je usmeren ka Miškoviću i Beku dao je pre desetak dana bivši direktor C marketa Slobodan Radulović, koji se danas tretira kao lice u bekstvu u istrazi o takozvanoj stečajnoj mafiji, a koji je u pismenoj odbrani dostavljenoj Specijalnom sudu napisao da je predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica omogućio Miroslavu Miškoviću da njegova kompanija Delta M postane vlasnik C marketa uz posredovanje Milana Beka.

Svako se brani kako misli da je za njega najbolje pa su Radulovićevi advokati predali Sudu, početkom marta, njegovu pismenu izjavu u kojoj se navodi da su Mišković i Beko, koji je sa njim nastupao u postupku preuzimanja C marketa, na toj kupovini direktno zaradili više od 150 miliona evra, a indirektno više od 300 miliona evra. Radulović ovu tezu podupire tvrdnjom da se Srbija u ovom slučaju odrekla 42,6 miliona evra društvenog kapitala u C marketu u korist Miškovića i Beka, i postavlja pitanje zašto je njima dvojici omogućeno da prisvoje 12,8 miliona evra koji pripadaju radnicima C marketa.

Iz "Politike" (od 10. marta) preuzećemo još jedan citat iz spomenutog Radulovićevog pisma, koji, kao i većina ostalih, ima i samokritičku, bolje reći "samooptužujuću dimenziju", što verovatno ima funkciju povećanja kredibilnosti osnovnih tvrdnji: "Kada je ‘Primer Ce’ postao većinski vlasnik ‘Ce-marketa’, za Miškovića, Beka i predsednika Vlade Srbije postajem potpuno nepoželjna osoba (piše Radulović), pošto sam već obavio sve poslove koji su bili u njihovom interesu i počinje neviđena hajka protiv mene, kako bi me eliminisali da budem učesnik realizacije dogovora iz Memoranduma o razumevanju koji je potpisan 19. avgusta 2005. godine pod direktnim pokroviteljstvom Koštunice. Potpisanim Memorandumom dogovorena je nova vlasnička struktura ‘Ce-marketa’, samostalno nastupanje ovog preduzeća najmanje dve godine, pod kojim uslovima, po kojoj ceni, kako i ko može postati većinski vlasnik ‘Ce-marketa’ nakon isteka dve godine, kao i to da ću ja rukovoditi ‘Ce-marketom’ i birati menadžment za naredne dve godine." (Spomenuti Memorandum o "razumevanju" navodno su potpisali Koštunica, Radulović, Đunić, Mišković i Beko.)

O čvrstini Radulovićevih tvrdnji, očigledno datih sa velike razdaljine, odlučiće Specijalni sud (nadajmo se, ne kroz četiri godine), pa nam ostaje da o njima trenutno sudimo oprezno, u nedostatku nekakvog demantija spomenutih lica. Ono što, međutim, deluje doista verovatno jeste vest o učesnicima spomenutog sastanka o sudbini C marketa (koja je blagovremeno objavljena u beogradskoj štampi), a za našu priču je tu najzanimljivije da je tog dana Milan Beko na izvestan način "legalizovan" kao ovlašćeni mešetar u velikim operacijama preuzimanja u Srbiji. Pri tom, čitalac "Vremena" treba da ima na umu da naziv mešetar ovde ne koristimo u nekadašnjem pogrdnom, staroradikalskom ili komunističkom smislu, već zato što je reč o retko zgodnom terminu koji na srpskom jeziku označava posrednika u kupovini i prodaji, obično na berzi – kako taj termin objašnjava ugledni šestotomni Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske i Matice hrvatske, izdat 1967. godine. Istina, i u njega je prodrla senka podozrenja prema mešetarenju, pa se za ovaj glagol kaže da se u prenosnom smislu koristi kao "unošenje zbrke", ali se precizira da je to najčešće kada se mešetarenje obavlja preko "doušavanja".

Ne znamo za doušavanje, ali moguće je da Milan Beko bar u nečemu zadovoljava stereotipnu srpsku predstavu o velikom novčanom mešetaru, koja se nekad slagala sa likovima Cincara, masona, tajnih agenata i ćutljivih odlikaša, ali je u međuvremenu nešto modernizovana. Po najnovijoj verziji te stare predstave, foto-robot našeg novčanog mešetara mogao bi u karikaturi da izgleda ovako: cincarsko prezime, a crnogorsko poreklo (rođen u Herceg Novom 1961. godine); školovan za neki zanat koji nema veze sa glavnim zanimanjem (Saobraćajni fakultet u Beogradu); prvi posao u vezi sa prikupljanjem, širenjem i preradom informacija, to jest ili "udba" ili "marketing", a najbolje i jedno i drugo (karijeru počeo u privatnoj promotivnoj firmi Spektra grup u Beogradu, u kojoj je brzo postao direktor marketinga, a kasnije i vlasnik celog preduzeća, u kompaniji sa poznatom svetskom firmom Ogilvi end Mejder); oslonac ne na javne političke stranke, nego na tajne službe i kumovske veze sa visokim zvaničnicima (to ne znamo, ali je neobično da je sa 36 godina, 1996, odjednom lansiran za "vanstranačkog" saveznog ministra bez portfelja i da je navodno istovremeno bio kum Zorana Đinđića i dobar prijatelj "kuma" Miloševićevih tajnih službi Jovice Stanišića); početak prikupljanja kapitala u trgovini (početkom devedesetih godina osniva trgovačku firmu DiBek); blagovremeni uspon u vrh vlasti i bavljenje nacionalnim poslovima od najvećeg poverenja i tajnosti (kao republički ministar za privatizaciju učestvuje u prodaji Telekoma za oko milijardu dolara – i to u najdelikatnijoj fazi, kada treba preuzeti pare i platiti nužne provizije, a glavnicu doneti političkom gazdi); paralelni rad na javnim poslovima sa unapređenjem privatnih interesa (preko svoje ofšor firme Medtrejd i njenih ovdašnjih filijala postepeno ovladava velikom spoljnotrgovinskom firmom Rapid i njenom reprezentativnom zgradom u centru Beograda); prihvatanje odgovornosti za nepopularne, ali nužne političke operacije centra vlasti (odabran je za funkciju ministra-promotera Miloševićevog zakona o svojinskoj transformaciji, to jest privatizaciji); odlazak u specijalne misije tamo gde je najteže (jula 1998. godine postavljen je za predsednika UO-a kragujevačke Zastave, kada je postalo belodano da je problem srpskog Detroita nerešiv); brzo napuštanje mesta neuspeha (povratak iz Kragujevca iz bombardovanjem razrušene Fabrike automobila na mesto ministra za privredu u vladi SRJ) i priključivanje večito najjačoj stranci u svakom sistemu, stranci novca (posle 5. oktobra 2000. godine).

Oni koji bolje poznaju Milana Beka celu ovu nategnutu priču interpretiraju nešto drugačije. Naime, oni smatraju da je Milana Beka Miloševiću preporučio Danko Đunić, koji je, mada tadašnji direktor Ekonomskog instituta u Beogradu i predstavnik konsultantske kuće Dilojt i Tuš, dobro razumeo šta Milošević traži i da se u onome što sledi Srbiji ništa naročito ne može očekivati od akademski obrazovanih ekonomista. U slučaju Beka, Đunić kao da je znao onu čuvenu definiciju ekonomiste koju je 1976. godine nagradio časopis "Nju stejtsmen": "Ekonomist je stanovnik zemlje maglovitih tlapnji; bezopasan akademski sluga čije teorije i zakoni nisu drugo nego dašci vetra nasuprot onoj anarhiji banditizma, pohlepe i korpucije koja vlada u novčanom poslovanju stvarnog sveta."

Kada su posle 5. oktobra 2000. godine neki od naših vodećih akademskih ekonomista pokušali da formiraju "ekspertske vlade", pa su uspeli samo da stvore "ekspertske timove" u vladi, oni su razmišljali da iz samog sastava zatečene Savezne skupštine, valjda kao "eksperta za miloševićevsko vreme", preuzmu i Milana Beka u svoju ekipu – ali su izazvali sablazan kod svojih saboraca opšte političke orijentacije, tada prilično osetljivih i na moralnu dimenziju svoje političke pobede nad Miloševićem. U stvari, neki protivnici DOS-a su tvrdili da je ideju promocije Beka posle 5. oktobra, kao "našeg čoveka u Miloševićevim redovima", gurao Vladimir Popović Beba, koji je, po toj priči, preuzeo vlasništvo nad gore spomenutom Spektrom od Milana Beka, od koga je i inače mnogo toga naučio.

Naš junak zbog toga vraća skupštinski mandat koji je zadobio na listi JUL-a, napušta zemlju i smešta se negde između Milana i Azurne obale. No, on će se ovdašnjim demokratskim ekspertima otuda brzo vratiti, a ponegde i pojaviti, ali sa druge strane stola. Naime, ona druga, "novčana koalicija", izgleda, prihvatila ga je bez ikakvog propitivanja u vreme kada se famozna DOS-ova Komisija za istraživanje zloupotreba u privredi mučila kako da sudski ospori njegovo učešće u vlasništvu nad Rapidom (jer, navodno, privatizaciju nije platio) i kako da mu naplati porez na ekstraprofit od 1,1 milion nemačkih maraka. Kao da su za privatizaciju doista potrebne sopstvene pare (a ne znanje i poverenje banaka) i kao da u tržišnom klanju nešto stvarno predstavlja ekstraprofit (pre se može tražiti prljav, nego prevelik profit).

U stvari, glavom i bradom Beko se prvo pojavio kao čovek FPP Balkan limitida, odnosno luksemburškog Investicionog fonda Vorldfajn, koji su u igri oko "Knjaza Miloša" nadigrali Vladu Srbije i posvađali je sa Komisijom za hartije od vrednosti. Kada se kasnije ispostavilo da je Beko i izvršni direktor Investicionog fonda Salford, pa se raširio glas da je upravo on vodio čitavu operaciju privatizacije srpskog mlekarstva, koje sada posluje pod upravom grupe Dunav hrana. Spomenuti Vorldfajn inače je 2005. godine sa oko 40 miliona evra bankarske garancije krenuo i u preuzimanje Luke Beograd. Krajem proleća te godine Beko je, navodno, "dovršio" i privatizaciju beogradskog Rapida, otkupljujući preko firme "Erma" preostalih 48 odsto vlasništva koje je ostalo u "društvenim rukama" (za manje od milion evra, u obveznicama stare devizne štednje).

Beko se sa Miškovićevim imenom prvi put povezuje preko Graneksporta, gde navodno kupuje skromno vlasničko učešće (tri odsto), neposredno na sopstveno ime. Tada i počinje, u leto 2006. godine, nova kampanja prozivanja i jednog i drugog. Naročito posle famoznog sastanka grupe zainteresovanih za uspostavljanje pune privatne kontrole nad trgovačkim lancem C-marketa, sa premijerom Vojislavom Koštunicom (22. avgusta), a kome su, navodno, pored tadašnjeg direktora Slobodana Radulovića prisustvovali i Miroslav Mišković i Milan Beko. Naime, tada Vladan Batić, koji za svog trogodišnjeg mandata kao ministar pravosuđa nije učinio ništa za ispitivanje Kiparskog dosijea Srbije, na konfenernciji za štampu najavljuje da će Specijalnom tužilaštvu podneti spisak osumnjičenih za krađu državnih para i njihovo odnošenje na Kipar, a da će za "zaštićene svedoke" predložiti Borku Vučić, Miroslava Miškovića i Milana Beka.

Mišković i Beko navodno su krajem prošle godine zajednički preuzeli i beogradske "Večernje novosti". Istina, nije utvrđeno da su austrijske kompanije Trimaks i Ardos koje su stekle kontrolni paket u "Večernjim novostima" "povezana lica", ali je glavni urednik, Manojlo Manjo Vukotić, međutim, saopštio da su njegov list zapravo preuzeli srpski investitori.

Ceo ovaj pokušaj da se bar postavi osnova i uokviri ram za portret Milana Beka, učinjen je sa osećajem da naša javnost još ne razume da su načela stvaranja kapitala na tržištu, unosne preprodaje, jeftinog preuzimanja, špekulativnog investiranja itd., legitimna načela tržišne ekonomije, te da problem zapravo nikad nije kod onih koji su se obogatili držeći se pravila da je sve dozvoljeno što nije zabranjeno – već da je, obično, glavni problem u (samoupravnom) dogovaranju i sporazumevanju tih igrača sa državnim faktorima, trgovačkim sudovima i narodnim poslanicima – na štetu slabijih u utakmici.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net