Spor oko raketa >

Mlaka verzija hladnog rata

U pozadini sukoba oko američkih projektila u evropskoj zoni ruskog interesa nalazi se, uz vojno-strateška nadmudrivanja, tehnološki problem, ozbiljan koliko i da se jednim metkom pogodi fazan koji leti brzinom većom od 1600 kilometara na čas

Osim što evocira hladnoratovske uspomene i eventualno razbuđuje maštu ljubitelja špijunskih i apokaliptičnih romana, prošlonedeljni diplomatski sukob Ruske Federacije sa Češkom i Poljskom zbog najavljene izgradnje američkih potivraketnih sistema u ovim zemljama sveo se u prvom i drugom udaru samo na dalekodometni "mlaki rat" bez razrešenja ili vidljivog epiloga.

U januaru su SAD počele pregovore s namerom da u navodnoj zoni ruskog interesa, usred Poljske, podignu deset presretača za balističke rakete dugog dometa, a da taj sistem bude praćen radarima u Češkoj; na to su oštro reagovali ruski zvaničnici, potom su im odgovorile vlade Češke i Poljske, sukob se zagrejao krajem prošle nedelje, pojavili su se i demonstranti koji zagovaraju razoružanje, pale su teške reči o "prvom udaru", "zabadanju prsta u oko", i to je uglavnom bilo to. Nekakvo koškanje velikih sila i prazne pretnje preko tuđih leđa. Već u ponedeljak su naišle nove udarne novinske teme, a balističke rakete su se vratile u bezbednosne rasprave i dozlaboga dosadne studije o budućnosti međunarodne politke.

Međutim, kakve su to uopšte rakete? Ovo pitanje nesumnjivo zvuči mlako i nezanimljivo, isto onako kao što na prvi pogled izgleda čitav slučaj, ali ga, baš zato što je hladni rat bio tako davno i toliko nas se ne tiče, ne treba prenebregnuti. Posebno ako se pitanje projektila malo preformuliše – zbog kakvih se to antibalističkih raketa najednom bezobzirno i bezobrazno prepiru dve sile sa svojim tradicionalnim i netradicionalnim satelitima, na početku 2007, 18 godina posle pada Berlinskog zida i 35 godina od ABM sporazuma kojim se zabranjuje razvoj balističkih projektila; o kakvim sad zvezdanim ratovima usred Evrope opet govore pošto je potpisano na desetine aneksa, doneto nekoliko rezolucija Ujedinjenih nacija, napravljeno stotine dogovora o demontiranju raketnih arsenala, napisano hiljade knjiga o detantu i zbog smanjenja nuklearne pretnje dodeljeno bar tuce Nobelovih nagrada za mir?

SILOSI I RAKETE: Zatečeno stanje nije nimalo bezazleno. Strateški projektili kakve poseduju SAD i Ruska Federacija jesu raznorazne rakete koje mogu biti naoružane konvencionalnim ili nuklearnim bojevim glavama. Sa mogućnošću da tim smrtonosnim tovarom u trenutku ubiju više miliona ljudi, mogu se lansirati s kopna ili s mora. Prema svom dometu, uglavnom se dele na kratkodometne, srednjedometne, intermedijalne i interkontinentalne projektile.

Takozvani IRBM balistički projektili (intermediate-range ballistic missiles) mogu da pogode metu na rastojanjima od 965 do 5630 kilometara, a interkontinentalni, dugodometni projektili (ICBM, intercontinental ballistic missiles) imaju domet veći od 5630 klometara. Pored ovih, arsenali velikih sila sastoje se i od mnogobrojnih krstarećih raketa, ali i od balističkih projektila lansiranih sa podmornica (SLBM, submarine-launched ballistic missiles).

TEŠKE REČI I POKOJI UDARAC: Antiameričke demonstracije u Češkoj

Interkontinentalne ICBM rakete bile su glavne zvezde hladnog rata i trke u naoružanju. Isprva su lansirane sa površine zemlje, da bi šezdesetih godina XX veka, zbog mogućnosti da lansirna postrojenja budu uništena, i u SAD i u Sovjetskom Savezu počeo razvoj podzemnih sistema za lansiranje ICBM-ova. Rakete su lansirane iz betonskih cilindara, nazvanih silosi, a prema vrsti starta razvijeni su "vreli" i "hladni", što zavisi od toga da li se raketni motor uključuje na startu ili tek pošto iz silosa bude istisnut gasom. Kasnije su se obe supersile posebno posvetile razvoju mobilnih lansirnih postrojenja, kao najsigurnijih.

Nalik na one koje se koriste u konvencionalnim kosmičkim programima za izlazak u Zemljinu orbitu, rakete ICBM najčešće su sastavljene od nekoliko stepeni. Pošto se iz njih potroši gorivo, donji delovi rakete se odbacuju tokom leta, a gornji stepeni imaju manju masu što omogućuje da postignu veće ubrzanje, a time i da projektil duže leti i do mete prenese veći eksplozivni tovar.

Putanja balističkih projektila sastoji se od tri faze – početne, srednje i finalne. ICBM raketa se svojim mlaznim motorima ubrzava samo u prvoj, takozvanoj boost fazi, kad se podiže iznad Zemljine atmosfere. Po izlasku u orbitu gde nema otpora vazduha, bojeva glava se razdvaja od ostatka rakete i nastavlja da se po inerciji kreće po istom kursu i to onom ogromnom brzinom koju je dostigla pri poletanju.

Tako, zahvaljujući Prvom Njutnovom zakonu, projektil tokom srednje faze može da bez potrošnje goriva pređe izuzetno veliko rastojanje. U finalnoj, terminal fazi leta projektil biva uhvaćen u gravitaciono Zemljino polje i počinje da pada ka tlu. Posle putovanja koje ukupno traje samo nekoliko desetina minuta, raketa pogađa metu na drugoj strani sveta. Problem svih ovih dugodometnih projektila jeste mala preciznost, ali je s obzirom na njihov broj i efikasnost termonuklearnih i nuklearnih bojevih glava strah od njih uvek bio vrlo realan.

ZA SAD SAMO ISPROBAVANJE: Američka balistička raketa

ARSENALI: Mada famozna puška iz prvog čina Čehovljevih komada mora da opali pre kraja drame, šezdeset godina od lansiranja prvih raketa V-1 i V-2, koje su Nemci krajem Drugog svetskog rata razvili kao "oružje odmazde" i kojima počinje istorija strateških projektila, ništa strašno se, na sreću, nije desilo uprkos nekim kritičnim trenucima tokom hladnog rata. No, Čehovljeva dramaturška puška obično opaljuje baš kad se najmanje očekuje, a da stvar bude gora, raketni arsenal koji se pojavljuje u ovom činu razorniji je više milijardi puta od bilo koje puške.

Prema zvaničnim podacima Minstarstva odbrane, SAD pored ogromnog broja krstarećih raketa svih vrsta i arsenala podmornica, trenutno imaju dva aktivna ICBM sistema – takozvani Minuteman sa 950 projektila i noviji MX sa 50 projektila. Ovaj sistem je u stanju da sa verovatnoćom od 50 odsto isporuči 10 bojevih glava u oblast 120 metara od planiranog cilja.

Ruska Federacija je nasledila arsenal u kome se nalazi čitav niz ICBM sistema sa dugodometnim raketama SS-11, SS-16, SS-17, SS-18, SS-19, SS-20, SS-23, SS-24 i SS-25. Ruske strateške raketne snage poseduju najviše najrazornijeg ICBM oruđa, sa 560 projektila koji mogu da isporuče 1970 nuklearnih bojevih glava. Dekretom ruskog predsednika Vladimira Putina 1. juna 2001. godine osnovane su Ruske kosmičke snage koje su obuhvatile čitav niz agencija i jedinica za praćenje, nadzor i zaštitu od interkontinentalnih raketa (www.globalsecurity.org/space/ world/russia/vks.html).

Uz sve to ubistveno oruđe, obe strane su tokom hladnog rata uporedo razvijale i rakete presretače koje bi uništavale ICBM-ove pre nego što padnu na tlo, da bi se sada najviše pažnje poklanjalo ovoj vrsti tehnologije. Čitav sukob sa Poljskom i Češkom tiče se upravo razvoja nove generacije protivraketne odbrane. Kako bi se zaustavila trka u naoružanju, još 1972. godine SAD i SSSR potpisali su ABM sporazum (anti ballistic missiles), čime je usporen dalji razvoj interkontinentalnih raketa. Osim drugih odredbi, u reviziji sporazuma iz 1974. godine, dozvoljeno je da svaka od zemalja poseduje po jedan antibalistički sistem sa 100 raketa presretača koje bi štitile jednu metu na zemlji.

Tadašnji Sovjetski Savez je iskoristio ovu mogućnost da postavi A-35 sistem kojim se pomoću raketa "galoš" štitila Moskva. S druge strane, SAD su se decenijama, pre i posle ovog sporazuma, intenzivno bavile razvojem antibalističkih raketa. Pedesetih godina pokrenut je "Nike-Zeus" program, a zatim su sledili projekti "Defender" i "Sentinel", sve do čuvene Inicijative za stratešku odbranu (SDI, Strategic Defense Initiative), koju je 1983. godine pokrenuo američki predsednik Ronald Regan pod nadimkom Star Wars. Međutim, uprkos ogromnim sredstvima koja su uložena u ovaj i prethodne programe, on nikad nije postao dovoljno efikasan.

TRADICIONALNI NOSAČI RAKETNOG ORUĐA: Ruska podmornica

MAŽINO LINIJA: Možda se može govoriti da su SAD na ovom planu ostale poražene, ali su, sa pojavom nove vrste pretnji od terorista i zemalja poput Irana i Severne Koreje, protivraketni programi ponovo postali vrlo popularni u Americi. Nacionalna protivraketna odbrana (NMD, National missile defense) utemeljena je aktom iz 1999. godine po kome je "politika SAD da, čim to postane tehnološki moguće, razvije efikasan NMD sistem koji bi branio teritoriju SAD od napada balističkim projektilima" (Javni zakon 106-38).

Kako bi sprovele ove ciljeve, SAD su se uplele u čitav niz sumnjivih prekršaja. U junu 2002. godine, američka administracija je unilateralno raskinula ABM sporazum, uprkos zabrinutom negodovanju Ruske Federacije koja je kao odgovor napustila sporazum o nuklearnom razoružanju Start II. Situacija se smirila, budući da je u maju 2002. godine već bio potpisivan novi sporazum o smanjenju nuklearnih arsenala za dve trećine.

Međutim, SAD su nastavile da razvijaju svoj NMD program (www.mda.mil). Ideja je da se napravi sistem koji bi mogao da uništi više dolazećih raketa, a da na zemlju ne padnu njeni delovi. Takav sistem se sastoji od komandnog centra, uređaja za detekciju i praćenje, presretača baziranog na zemlji i takozvanog kill vehicle, oruđa koje manevriše i sudara se sa dolazećim projektilom, a opremljeno je infracrvenim tragačem.

Kad se ispaljivanje nekog projektila detektuje infracrvenim senzorima, njegovo kretanje bi trebalo da prate radari visoke rezolucije, a sa presretača se ispaljuje do 10 raketa koje love projektil. Predviđeno je da se sa zemlje skidaju ICBM projektili tokom srednje faze njihove putanje, a da pomorski sistemi gađaju rakete manjeg dometa u njihovoj uzlaznoj – boost i silaznoj – terminal fazi leta. Najpogodnije je projektil pogoditi tokom uzlazne faze, ali ona traje samo nekoliko minuta, što je prekratko.

Lepo zamišljeni, ovakvi američki NMD sistemi su još uvek veoma daleko od toga da su postali pouzdani. Glavni problem nije u nedostatku visokosofisticirane opreme, već u brzini dolazećih ICBM projektila. Ako zamislimo da se iz već pomenute puške gađaju ne rakete već fazani, jasno je da svaki neuvežbani strelac lako može da pogodi ovu nesrećnu pticu ako je vezana za zemlju.

Kad fazan poleti, situacija se komplikuje i zahteva znatno uvežbanijeg strelca. Ako ova ptica leti sve brže, sve ju je teže pogoditi, a najverovatnije će postati odbegla lovina pri brzini od samo tridesetak kilometara na čas. NMD presretači pokušavaju da pogode fazana koji leti brzinom od 1600 kilometara na sat. To je najmanja brzina kojom se ICBM-ovi kreću tokom srednje faze svog leta, a neki od njih dostižu i 45.000 kilometara na sat. S obzirom na ove brzine, to raketi presretaču ostavlja vrlo mali "prozor" u kome bi ga mogao pogoditi.

EVROPSKA ODBRANA: Zbog neprevaziđenih tehnoloških prepreka, američka NMD odbrana je još uvek u fazi razvoja. SAD trenutno poseduju 14 presretača na Fort Griliju na Aljasci i dva u vazdušnoj bazi Vandenberg u Kaliforniji. Dosadašnji testovi lova na lansiranu raketu su samo povremeno bili uspešni. Ovi neuspesi su posebno kritikovani od protivnika protivraketnog štita, koji ga povremeno nazivaju decom Star Warsa, ali i "novom Mažino linijom", aludirajući na francuski odbrambeni sistem koji su Nemci u Drugom svetskom ratu jednostavno zaobišli.

Osim SAD, u NMD programu učestvuje i Velika Britanija. Namera je da se jedan NMD sistem postavi na teritoriji Evrope, kako bi se efikasnije lovile rakete koje dolaze sa Bliskog istoka. S obzirom na zategnute odnose sa Iranom i njihovo prošlonedeljno nepotvrđeno lansiranje strateškog projektila, trenutni arsenal ove zemlje mogao bi biti pravi izazov za NMD program. Posle januarskih ponuda, vlasti Poljske razmatraju da se na njihovoj teritoriji izgradi baza protivraketne odbrane za deset NMD presretača, dok bi se u Češkoj postavili radari visoke rezolucije.

Kad su na ove planove oštro reagovali zvaničnici iz Moskve, poljski premijer Jaroslav Kačinjski je odgovorio optužbama da se Rusija nada kako će povratiti svoj nekadašnji uticaj na Poljsku. "Ovde je reč o statusu Poljske i ruskim nadama da ova zona ponovo bude deo ruske sfere uticaja", rekao je Kačinjski. Uporedo s njim, češki premijer Mirel Topolanek je takođe nagovestio spremnost da se razmotre uslovi pod kojima će SAD postaviti svoje NMD projektile.

Ruski ministar odbrane Sergej Lavrov je potom izjavio da Moskva "postavljanje američkih punktova protivraketne odbrane po Evropi vidi kao signal da SAD žele nuklearnu nadmoć nad Rusijom". Lavrov je upozorio Poljsku i Češku da će američka postrojenja sa desetak raketa presretača biti na meti ruske raketne odbrane, čime bi se ove dve male zemlje našle na nišanu najvećeg raketnog potencijala na svetu.

"Budući da je zaštita od prvog napada zagarantovana, rađa se novo iskušenje – biti prvi koji će izvesti napad, svesni šanse da bi mogli da prođu nekažnjeno", rekao je Lavrov pomalo enigmatično, ali uz prizvuk jezive hladnoratovske retorike, dodajući kako "u Rusiji nema govora o lansiranju projektila". Po svemu sudeći, Amerikanci nažalost neće odustati od NMD programa, a koliko je ruska pretnja kredibilna, kako se kaže u teoriji igara, ostaje nezahvalno pitanje za vojnopolitičke analitičare snage Putinove Rusije, bili oni rusofili ili ne.

Mada zvuči mlako i nezanimljivo, ovaj slučaj podseća na to da "u životu uvek ima mesta za podvig", što je slogan sovjetske raketne jedinice u romanu Omon Ra u kome Viktor Peljevin automatsku višestepenu balističku raketu parodično prikazuje kao letelicu kojom pilotira unapred žrtvovana posada. Dok biraju mesto za nove podvige, dve nuklearne sile ne bi smele da zaborave kako je izgledala trka u naoružanju. Kakvo god da se mesto nađe za nova raketna postrojenja, jedini pravi podvig i jedina potpuna zaštita od balističkih projektila nije protivraketni štit, već njihovo potpuno demontiranje na svim stranama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net