Intervju - Džon Lojd, novinar >

Začarani krug medija i politike

"Želeo sam samo da opomenem kolege da političare ne možemo da okrivljujemo baš za sve i da mi, novinari, nismo onoliko divni i bezgrešni koliko ponekad mislimo"

Kad god komentarišu medije, političari ne štede reči da objasne koliko su novinari korumpirani, koliko su pod uticajem ove ili one stranke, koliko iskrivljuju istinu i "izvlače reči iz konteksta". Ista stvar događa se i kada novinari komentarišu poteze političara: opet su tu korupcija, uticaji, konteksti, iskrivljenja... Retko je, međutim, da se novinari u istom kontekstu pozabave svojim kolegama. Retko, ali se dešava. Štaviše, Džon Lojd, dugogodišnji novinar britanskog "Fajnenšel tajmsa" (Financial Times Magazine) i dobitnik više prestižnih novinarskih nagrada, napisao je čitavu knjigu o toj temi.

"Baveći se svojim istraživanjima, novinari su se proklamovali za arbitre javnog života i javnih interesa, za glavne zastupnike i zaštitnike istine i morala", tvrdi Lojd u knjizi Šta mediji rade našoj politici, koja je objavljena 2004. i koja još uvek izaziva burne komentare. Zastupajući tezu o tome da su mediji postali "vladari političkog prostora", Lojd ističe da su britanski mediji "odlučili da je politika prljava igra koju igraju pokvareni ljudi koji lažu" i da na taj način zapravo narušavaju koncept demokratskog društva.

Gostujući u Beogradu, na debatama u okviru programa "Politika i mediji" u organizaciji Britanskog saveta, Lojd je insistirao na tezi da pojam nezavisnih medija ne podrazumeva medije koji po svaku cenu kritikuju političare i da je saradnja između medija i politike neophodna svakom demokratskom društvu.

"VREME": U vašoj knjizi kažete da su mediji postali vladari političkog prostora. Za ovdašnje prilike, to zvuči kao nešto što ne može čak ni da se zamisli. Na koji su način britanski mediji postali vladari političke scene, koje su faze prethodile tom stanju?

DŽON LOJD: Ono što se dogodilo u Britaniji i što bi moglo da se dogodi i na drugim mestima jeste da su institucije društva i države počele da gube uticaj i moć, a da su mediji postajali sve moćniji. Analiza i objašnjenje onoga što se događa u društvu u toj situaciji više ne dolazi od političara ili organizacija, već se kreće u okvirima koje su postavili mediji. Iako van tog okvira ostaju neke pojave i neki pokreti – radikalna desnica ili radikalna levica na primer, iako je postavljanje nekih okvira u osnovi pozitivna stvar, mediji na taj način postaju oni koji samostalno određuju pravila i kriterijume. Mediji ne kontrolišu politiku, ali kontrolišu način na koji se ta politika izražava.

Britanskim medijima zamerate nešto što se može primeniti i na ovdašnjeda intervjui koji se u njima pojavljuju ne liče na informisanje građana, već na "borbu i rat" između političara i novinara. Mediji, međutim, objašnjavaju da se to njihovoj publici sviđa.

Novinarstvo je stvar tržišta, mi prodajemo ono što proizvodimo. To se posebno odnosi na štampane medije, u kojima vlada velika konkurencija i u kojima se trudimo da čitaocima damo baš ono što im se dopada. Ako im se sviđaju seksi fotografije, mi im ih dajemo. Ako im se sviđaju nacionalističke parole, ponudimo im i to. Ali, novinari moraju da budu svesni da mediji teže i zaslužuju da budu nezavisni, da nije sve puko tržište. Naravno, to je lakše reći nego učiniti, posebno uz konkurenciju tabloida koji se uglavnom bave mešavinom tračeva i seks skandala.

U Srbiji takođe ima tabloida koji se uglavnom bave zvezdama i skandalima. Ali, ti tabloidi su istovremeno otvorili nekoliko bitnih priča koje su takozvani ozbiljni mediji kasnije dodatno obrađivali i istraživali. Imajući to u vidu, da li može da se kaže da su tabloidi ponekad važni za jedno društvo u tranziciji?

Oni su važni u svim zemljama u kojima postoje, zato što obično imaju više "petlje" od drugih medija i ponekad rizikuju objavljujući ne baš potpuno proverene priče. Ali, suština novinarstva nije samo u objavljivanju skandala ili tajni. Skandal mora da vodi ka nečemu. U suprotnom, objavljivanje tog skandala ostaje na nivou puke zabave. Ako, na primer, napišete da je neki ministar korumpiran i da je od tako stečenog novca sagradio vilu na Kipru i posle toga se ne dogodi ništa, novinarstvo nije ispunilo svoju funkciju. Ono je poraženo ne zbog toga što je nešto objavljeno, već zbog toga što očigledno nikoga nije briga za to što je objavljeno. Da bi novinarstvo funkcionisalo, mora da funkcioniše i demokratski sistem, veza između onoga što je objavljeno i konkretnih posledica toga što je objavljeno.

U knjizi Šta mediji rade našoj politici iznosite tezu o specifičnoj novinarskoj kulturi svake države. Mogu li mediji u stranom vlasništvu tu kulturu da promene? Može li se, na primer, dogoditi da se u Srbiji, zahvaljujući Foks televiziji, pojavi "američki model" novinarstva?

Ne znam da li će Foks pokušati to da uradi, pre svega zato što većinski vlasnici ipak nisu stranci. Međutim, Rupert Mardok, koji je vlasnik Foksa, prilično je uticao na promenu britanskih medija. U njegovom vlasništvu su tabloid "San", "Sandej tajms", "Tajms", Skaj televizija i, ako ništa drugo, on je uticao na konkurentnost medijskog tržišta. Istorija istraživačkog novinarstva počela je u SAD, a tek kasnije su se i u drugim državama pojavili ozbiljniji i iscrpniji istraživački projekti. To zapravo znači da je moguće na neki način promeniti sopstvenu novinarsku kulturu.

Što se tiče stranog vlasništva, ono samo po sebi ne znači mnogo. U Britaniji ima mnogo takvih slučajeva: pored Mardoka, vlasnici važnijih medija su Kanađani, Francuzi, Amerikanci. Takođe, mađarski mediji su u većini slučajeva u vlasništvu nemačkih kompanija, ali to ipak ne znači da je njihova uređivačka politika pronemačka.

Tokom poslednjih nekoliko godina, sve je popularnije takozvano internet novinarstvo. Koliko ono može da utiče na medije?

Definicija novinara se menja. Novinari su do sada bili ljudi koji su pisali za novine ili radili na televiziji i radiju. Takođe, oni su do sada bili ljudi koji su za taj posao bili obučeni, bilo na fakultetima, bilo na različitim kursevima i seminarima. Sada, svako može da napravi blog ili sajt i tako postane veoma popularan. U SAD, recimo, mnogi blogeri bili su akreditovani za konvenciju demokrata, mnogima je bilo dozvoljeno da budu akreditovani kao sudski izveštači i analitičari. Svako ko ima kompjuter, sada može da bude izdavač, urednik, jer ima mogućnost da radi ono što smo do sada radili samo mi – da objavljuje svoje stavove i mišljenja. Nečije stavove, naravno, neće čitati jako mnogo ljudi. Ali, isto tako, stavovi neke druge osobe biće veoma čitani. Prošle nedelje, recimo, saznao sam za slučaj žene koja je iz Londona otišla da živi na sever Engleske, gde nije bila srećna. Muž joj je dugo odsutan, ona je sama sa decom, nema s kim da se druži i dosadno joj je. Zbog toga, ona počinje da piše blog o svom dosadnom životu. I, šta se dešava? Njen blog otkrivaju mnogi ljudi, ona postaje sve popularnija i sada joj jedna izdavačka kuća nudi sto hiljada funti da napiše knjigu.

Može li internet novinarstvo i blogovanje da dodatno snizi novinarske standarde?

Vrlo je moguće. Aferu "Levinski" zapravo je otvorio čovek koji je skupljao tračeve, spojio ih i objavio na svom blogu. Posle toga, naravno, postao je heroj. Za razliku od takvih ljudi, vaš ili moj medij, koji ne piše o seks skandalima ili privatnom životu političara, izgleda kao manje otvoren i iskren. Vi pišete o zakonodavstvu ili parlamentu, a oni pišu sočne priče koje se rado čitaju. Sve to može da tradicionalne medije dodatno usmeri ka skandalima, što je ponekad već i sad očigledno.

S druge strane, internet novinarstvo omogućava "običnim" ljudima da se izraze i to na neki način može spasiti našu profesiju. Novine će lagano odumirati, sledeće generacije će ih sve manje kupovati, ali će one i dalje postojati u internet formatu. Problem će tada biti kako će se takve novine takmičiti s blogovima, pošto statistike kažu da se u svetu na svake dve sekunde pojavi po jedan novi blog.

Kažete da će novine lagano odumirati. Da li će, po vašem mišljenju, one zaista nestati, bar u formatu u kojem ih poznajemo?

Novinski tiraži u SAD i Zapadnoj Evropi već i sada opadaju za po tri ili četiri procenta godišnje. To nije mnogo, ali vremenom će značiti sve više. Neko je statistički obradio te podatke i došao do zaključka da će novine potpuno nestati 2042. Ta godina nije tako daleko, reč je o 35 godina, mnogi od nas će to dočekati. Naravno, kraj može da se dogodi pre ili posle tog trenutka, ali meni nije jasno kako će novine opstati čak i tih 35 godina uz ovakvu konkurenciju, interneta pre svega.

U vašoj knjizi oštro kritikujete ponašanje novinara. Kako su kolege reagovale na to što ste napisali?

Osnovna zamerka bila je da sam na neki način izdao novinarstvo. Britanski, a pretpostavljam i drugi novinari duboko veruju da su političari ti koji lažu, varaju, skrivaju i da su, uopšte, gadna stvorenja. Takođe, novinari duboko veruju da su baš oni ti koji otkrivaju istinu i da ih političari zbog toga mrze. Novinari su zaista otkrili mnoge nepravilnosti, istražili mnoge afere, ali isto tako mora da se prizna da ni britanski političari nisu toliko loši kao što ih vide britanski novinari. Ako dovodite u pitanje sve što je u vezi s politikom, ako stalno forsirate ideju o prljavoj i nepoštenoj politici, vi dovodite u pitanje demokratsku osnovu jednog društva. Vremenom, ljudi će prestati da uopšte brinu o politici i vladi, prestaće da glasaju i zaboraviće na činjenicu da političari u suštini upravljaju njihovom zemljom.

U knjizi nisam dovoljno insistirao na tezi da su novinari i političari zapravo u začaranom krugu, da zavise jedni od drugih, da su njihovi potezi međusobno uslovljeni. Želeo sam samo da opomenem kolege da političare ne možemo da okrivljujemo baš za sve i da mi, novinari, nismo onoliko divni i bezgrešni koliko ponekad mislimo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net