Sećanje na Danila Kiša >

Staza kroz Kišovu baštu

Verovao je da bez pušenja pisanje nema nikakvog smisla: "Čovek piše da bi mogao da puši." Jednom prilikom kazaće mi, kao za sebe: "Ja sam propušio svoja pluća."

Fascinirala ga je banalnost. Što je kliše bio otrcaniji, to je dobijao na poetičnosti. Te nove ukočene delove govora, tu retoriku visoke bedastoće, nalazio ih je, neprimećene, svuda: hitovi meseca, hitovi godine, knjiga decenije, prigodne zahvale uz nagradu, prikazi loše pročitanih knjiga.

Zdenka zar te nije sram
Menjaš dječki svaki dan,
S drugim poć u zelen gaj
To nije lijepo znaj.

U Knez Mihailovoj stojimo pred izlogom krcatim neukusne obuće. Uz neke cipele, reklo bi se lošijeg izgleda nego ostale, na špenadli zabodeni natpisi: LEPO, UKUSNO, MODERNO.

Nekoliko koraka niže u prodavnici tekstila stajale su u izlogu poruke upućene potencijalnim kupcima: DOBILI SMO NOVE CENE! Veliki izbor materijala u svim dezenima. Muške košulje u raznim bojama po izuzetno povoljnoj ceni. U svako doba, za svaku priliku. Uverite se u naš kvalitet.

– Zamisli život u ritmu muzike za ples.

– Zamislio sam ga.

SUMNJA U REČI: Okretao je reči sa svih strana, prevrtao im džepove. Tražio je u njima nešto drugo, nešto što zvanično nisu ni prijavile da poseduju. Radovao se kada bi ih uhvatio u neprilici; carinik koji kod putnika nalazi skrivena i neprijavljena značenja.

Rečnici su moja najmilija lektira.

Čitao je francuske reči onako kako bi se čitale na srpskom: Jeanne d’Arc tako je postajala Žandarka.

U Parizu, zakazivao je sastanke kod "Demagoga" ("Deux magots").

Muž polazi u grad. Žena mu viče sa prozora: Et les gants! (a rukavice?) – otuda reč: elegantan.

Pijedastal je čitao kao pied d’astal (noga od astala).

Imao je vlastite primere bukvalnih prevoda:

Daleko mu lepa kuća, u njegovom prevodu bilo bi: Il a une belle maison mais elle est assez loin.

Vojno lice bilo bi: c’est un visage militaire.

Sam je dodeljivao nova značenja rečima: Šišarka, pravilno je šištarka, jer šišti kad pada.

Šta radiš, devo bajna? Pita kamilu šta radi.

Feruz paša kadu pita. Stih je pogrešno shvaćan. U stvari, Feruz paša se nalazi u kupatilu i obraća se kadi.

Kiš ide do obližnjeg bankomata da podigne novac. Jedan klošar ga prati.

"Imate li, gospodine, neki mali franak za mene?"

"A zašto pitaš da li imam kad vidiš da sam upravo podigao novac? Kaže se normalno: Dajte mi neki franak, gospodine!"

Daje mu nekoliko franaka, vidno nezadovoljan stilom klošareve formulacije.

SUMNJA U ZNANJE: Proveravao je stalno činjenice koje su važile za nesporne. Listajući enciklopedije, podaci su varirali od jedne do druge.

S POČETKA OSAMDESETIH: Miroslav Karaulac i Danilo Kiš u Beogradu...

Nalazio je različit način pisanja autorovog imena, navođene su različite godine rođenja i smrti, različite godine objavljivanja pojedinih dela. Bili su nejasni kriterijumi za uvrštavanje nekog autora u enciklopediju.

Tako je našao da u enciklopediji Britanici nema Zrinskih.

U Opštoj enciklopediji Leksikografskog zavoda nema Marsela Dišama.

U Rečniku Matice srpske nema odrednice pčela.

U Rečniku autora svih vremena i naroda, tri toma (izdavač "Robert Lafont") nema Držića, Križanića, Matoša, Dučića, Rakića, Laze Kostića, nema Župančića, ali se zato tu mogu naći: Božo Vodušek, Juš Kozak, Ciril Kosmač, Miško Kranjec i dr.

U Rečniku dela, kod istog izdavača, nema Luče mikrokozme, nema Seoba, ali ima Družina pet petlića Aleksandra Vuča.

Divio se tako sažetim i preciznim tekstovima, kao što je: PAZI ISTOVAR! Natpis jednostavan, aktuelan i koristan. Napisan velikim žutim slovima na asfaltu, lak za čitanje. Tekst u kome nema šta da se menja.

Sve više se okretao prema izvorima izbegavajući preprodavce i nakupce znanja.

Njegove priče iz poslednjih godina sve više su se okretale prema faktu (faction) i stvarnosti i sve ređe prema fikciji (fiction).

...i u Lionu

Čitao je sa oduševljenjem Kapoteovo Hladnokrvno ubistvo. Knjiga rađena prema vesti u "Njujork tajmsu" o zločinu koji se desio 1959. u Kanzasu. Ova novinska vest poslužiće autoru za istinitu romanesknu priču o događaju (non fiction novel).

Prikupljao je građu za priču o životu Jevreja u srednjovekovnom Dubrovniku.

Na stolu mu je ležala knjiga sa ispodvlačenim pasusima, gotovo na svakoj stranici, Filip de Diversis: Opis položaja, zgrada, državnih uređenja i pohvalnih običaja slavnoga grada Dubrovnika (1440).

Ova knjiga u kojoj ništa nije izmišljeno a iz koje se vidi stvarni život grada, pre više stoleća, poslužiće mu i za uzor stila. Kao što će uzor za strogost vlastitog stila tražiti u enciklopedijama, rečnicima, hronikama, vodičima, voznim redovima, memoarima, prepiskama i u svakoj drugoj lektiri koja je neposredan izraz stvarnosti.

Nazvao me je da me upita šta podrazumevam pod rečju peščanik. Rekao sam mu da imam vrlo šturu predstavu o značenju te reči. Ali sam mu pročitao iz Rečnika Matice srpske odrednicu za reč peščanik. To je 1971, slovo "P" u četvrtom tomu, upravo se pojavilo, čitam mu:

"Taložena stena sastavljena od peščanih zrna slepljenih nekim mineralnim cementom; mesto odakle se kopa pesak; naprava u obliku dvaju sudova spojenih nekim otvorom kroz koji curi tanak mlaz peska iz jednog suda u drugi i time služi kao peščni sat."

Ćutao je jedno vreme, a onda mi kaže:

"Svaka reč pada mi kao melem na dušu."

Čitao je knjige sa olovkom u ruci i, čak i tamo gde je bilo već kasno, ispravljao je neznanje, površnost, neupućenost, ne sudeći o hrabrosti koja ih prati.

Čitajući Hrvatskosrpski, Srpskohrvatski rečnik inačica i varijanti, Beograd 1989, od Jovana Ćirilova, svoje komentare Kiš će dopisati na marginama stranica.

Tinta – mastilo. Od romanskih jezika reč tinta se zadržala još u portugalskom – i u španskom; Kiš dopisuje i u francuskom teinte.

Ogrtač – kaput; Kiš dopisuje pelerina.

Križarski rat; Kiš ispravlja: križarska vojna.

Mušičav – ćudljiv; Kiš upućuje na srpski izraz mušičav konj.

Stolac – stolica. Običnu reč kojom se označava deo nameštaja – stolac, mnogi Srbi ne poznaju iako je slična njihovoj reči stolica; Kiš dopisuje: stoni Beograd.

Suvrsnik – vršnjak; Kiš dodaje: ispisnik.

Konop – konopac; Kiš dodaje: štrik, uze.

Znatiželja – radoznalost; Kiš dodaje: – ljubopitstvo.

Kartica – šlajfna. U novinarskom žargonu, parče hartije A4 formata; Kišova opaska: Netačno.

Nj – hrvatski izraz; Kiš dopisuje: U nj ratuje more s bregovima, U nj ratuje duša sa tijelom.

Zrcalo – ogledalo, hrvatska reč; Kiš dopisuje: Gleda sebe majmun u zrcalu.

Stigao je tamo gde Vuk nije stizao: Devojka bez dupeta, kao selo bez crkve.

Stalno je nalazio neki novi breg sa koga su se stvari videle bolje i jasnije.

Bilo je dramatično veče. Pale su teške reči. Jedni su tvrdili da je venjak isto što i senica i baštenska koliba. Drugi su tvrdili da je prava srpska reč za kućicu u bašti hladnjak ili hladionik. Kiš je tvrdio da je hladionik hrvatska reč, i da znači frižider. Pale su teške reči ali svi su ostali pri svojim pozicijama. Sutradan, kad smo pogledali rečnike, oni koji su pogrešili izvinili su se onima koji su bili u pravu. I život je nastavio da teče normalno.

U Parizu, pred doček nove godine:

"Kuda ćemo?"

Predočavam mu nekoliko mogućnosti.

"Idemo kod Termačića. Jer ja ne umem da se napijem na francuskom."

Verovao je da bez pušenja pisanje nema nikakvog smisla: "Čovek piše da bi mogao da puši."

Jednom prilikom kazaće mi to, kao za sebe:

"Ja sam propušio svoja pluća."

THEY LIVED, THEY LOVED, THEY LAUGHED AND LEFT ( J. Joyce):

Imao je 11 godina, kako priča, kada je jedne jesenje večeri u kuću banula Euterpa, muza lirske poezije. Trenutak kada pripovedač otkriva da je pesnik. U meni je treperio neki veličanstveni sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao medijumu... koralni sprud... trenutak, večnost, list.. .i jedna tajanstvena reč: plumaserija.

Putovati! Voleti! O Afriko! O Azijo, O daljine, o živote moj!

Čini mi se da je to najglasniji krik u njegovim pričama. On će stići do te svoje Afrike, do svoje Azije, približiti se svojim zamagljenim daljinama, sresti neutažene ljubavi.

Sanjaće o jednoj nepreglednoj enciklopediji u kojoj ništa neće biti zaboravljeno ni propušteno. Ni izgled puta, ni boje... ni imena pisaca starih udžbenika i čitanki. Svako razdoblje života, svaki doživljaj je zabeležen, i... svaka riba uhvaćena na udicu, svaka pročitana stranica, ime svake biljke, koju je dečak uzbrao... imena devojaka... reči pesama koje su se u to vreme pevale... Princip je jasan, mada čoveku staje dah pred tom erudicijom, pred tom potrebom da se sve zabeleži, sve što činjaše ljudski život.

Jera to je, mislim osnovna poruka sastavljačanikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto, jedva da je slično... svaki čovek je zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad.

Jer tamo je sve zapisano. Sve... Nije izostavljeno tu ništa... trovanje sladoledom kupljenim na uglu Makedonske ulice... neke šimi cipele, starinska svadba gde se troši nemilice, ilovača koja se lepi za gume... sve je to brižljivo zavedeno u Enciklopediju, nije nedostajala ni jedna jedina maramica, niti kutija "Morave"... Ništa tu,velim, ne nedostaje.

Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom u svetune samo zato što je unikatnato je način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži, ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Istorija je za Knjigu mrtvih suma ljudskih sudbina, sveukupnost elementarnih zbivanja... u njemu je sažet čitav život i sav užas saznanja smrti. Sve što živ čovek o smrti može znati.

Enciklopedija bi bila metafora jedne takve sveobuhvatnosti; knjiga koja, ni više ni manje, traži da izrazi neizrecivo, da opiše neopisivo.

Klode Roa (Roy) nazvaće Kišovu knjigu drskom, po onome što traži.

Danilo je i sam autor jedne lepe, beskonačne i drske knjige.

Sve je to dato u nekoj vrsti pesničke kvintisencije i metafore.

Taj neverovatni amalgam enciklopedijske lapidarnosti i biblijske rečitosti.

Nikad se ništa ne ponavlja... svaki čovek je zvezda za sebe... svako ljudsko stvorenje je svetinja.

Eto, tako to rade majstori enciklopedije.

BIĆE SPASENI

Imena devojaka, reči pesama koje su se u to doba pevale. Ilovača koja se lepi za gumene čizme. Neke šimi cipele. Svaka patnja, svako ljudsko trajanje. Sveukupnost efemernih zbivanja... Svaka aktivnost, svaka misao, svaki delotvorni dah.

Bio sam i sam svedok da sve te stare pesme ne umiru i da se negde čuva značenje stvari.

U polupraznom kafeu Romantika na Vračaru, koji je držala nekadašnja pevačica gradskih pesama, jedan Ciganin, prateći se na citri, pevao je na mađarskom:

Bele ruže, nežne ruže...

Kiš, vidno uzbuđen, diže se i ide prema pevaču

"Odakle znate tu pesmu?"

"Kako odakle? Pre dvadeset godina tu pesmu sam vam pevao svako veče u Skadarliji."

Stići će do saznanja da je junak samoga sebe, ličnost sa dva života, jedan koji živi i drugi koji ga opevava. Jedan koji nestaje, drugi koji ulazi u jezik i tradiciju.

Tako će i njegov otac prestati da bude samo njegov, ući u skladište Uspomene i postati otac svakog čitaoca. To saznanje oticanja samoga sebe činiće i sjaj i bedu njegove podvojenosti.

I fakta i gesta iz njegovog života bivaju deo čitaočevog saznanja, njegovih strahova pred smrću i zaboravom.

24–25. jula ’89. izgubio je notes sa telefonskim imenikom.

5 septembra ’89. u Maljinama, upitao je lekara koji ga je pregledao:

"La comedia e finita?"

"La comedia e finita", mirno mu je odgovorio lekar.

"Sanjao sam da sam umro. Bilo je fantastično."

Kada se 1982. Peščanik pojavio na francuskom, na primerku knjige Kiš mi je napisao posvetu: "Miroslavu Karaulcu, moje kukavno, predvojeno ja." Citat je napisao na francuskom: Mon moi divise, pitoyable. (str. 146) Sa drugarskom odanošću, Danilo Kiš, Pariz, 2. marta 82.

Kiš je unosio jedno novo svetlo u naše živote, u vreme kad je tama već obuzimala. Bio je toliko neposredan i običan da nismo ni primećivali njegovu egzotičnost koju su stranci lako zapažali. Klod Roa, pored ostalih:

Danilo je jedan visoki, stari mladić, očešljan kao oblak, vidovit kao mudrac, bezazlen kao dete, hrabar kao mladi orao, pisac kao što diše.

Kao leopard, do kraja života, zadržaće sve svoje boje. Kiš označava neponovljiv susret i vreme u životu onih koji su ga sreli i trajaće u našem sećanju kao što, u njegovim pričama, traju trava i cveće.

Jer ruže iz pesama jedino one traju (Willa Cather).

STAZA KROZ KIŠOVU BAŠTU: Umeo je da stvari života saopštava rečima koje im neotuđivo pripadaju. Kada sam ga poslednji put nazvao, saopštio mi je kao najvažniju novost: "Evo, ja umirem."

Navodeći Branka, dodao je: "Dođe doba da idem u groba", kako se to kaže.

Išao je uvek dalje od svih, u sumnji. Tu, stvarno, nikom nije dao ispred sebe. Bilo je malo reči kojima je stvarno verovao. Malo čega čime je bio zadovoljan.

Na pitanje: "Ko ste vi? Šta hoćete? Koja je razlika između vas i nas?", u jednom dugom kafanskom dišputu sa jednim miljenikom vlasti, koji se otegao do jutra, odgovorio je: "Razlika je u tome što ste vi zadovoljni, a ja sam nezadovoljan."

Čuvao se lažnih situacija. Izvlačio je i druge iz njih. Hteo je da i taj odlazak bude bez uobičajenih rituala.

Svoje najprikladnije komentare mnogi su isplakali. Sve je bilo, opet, istina: suze u svom izvornom značenju i neprevodivi jecaji.

Bio je veliki proizvođač života i događaja. Neumoran, stvarno neumoran u komentaru.

Ipak, o stvarima koje su ga najviše mučile imam utisak da nije imao sa kime da razgovara.

Na sahranama, stalno imaš utisak da neko nedostaje.

Njegova sahrana bila je prvi značajan događaj o kome nismo stigli da razgovaramo.

Bio je kasni jesenji dan iz Brankove pesme koju mi je naveo. Lisje je žutilo veće po drveću.

Sve što je nekada bilo život, postajalo je odjednom sećanje.

Bašta, pepeo.


 

Komentari: Mila Kasalica


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net