Portret savremenika – Žarko Zečević >

Zeka u tamnoj šumi

Čovek koji je preživeo nekoliko garnitura na čelu države, koji je na vlasti duže od Mila Đukanovića, čovek koji je upoznao sve ljude u Srbiji "od neba do pakla" našao se pred velikim izazovom jer se odlučnost publike poklopila sa očajnim rezultatima

Sve se može reći za još uvek aktuelnog genseka FK Partizan Žarka Zečevića, moguće ga je okriviti za neuspehe, za loše rukovođenje klubom, za privatizaciju kluba, za nelegalne radnje, za šurovanje sa raznim "ličnostima i strukturama", ali se ne može reći da ovaj stasiti i mrkogledi Crnogorac ne voli svoj klub. Kada bude u petak 19. januara sekao rođendansku tortu po 57. put, Zečević će još jednom moći sebi, i drugima, da kaže da je sa Partizanom duže nego sa bilo kojom osobom u svom životu. U mladosti talentovani košarkaš, 16 puta reprezentativac preminule SFRJ, čitavu je sportsku i poslovnu karijeru vezao za klub iz Humske 1, a ovih dana vida rane od jednoipogodišnje borbe sa onima koji bi trebalo da budu najprivrženiji Partizanu i pravi planove za svoju 22. godinu na čelu kluba.

Sa dolaskom novog predsednika Nenada Popovića, Zečević se povukao sa prve linije fronta koji su prema njemu otvorili navijači i "javnost", prepuštajući "novim kadrovima" da se rvu sa negativnim imidžom kluba u medijima i bojkotom najvernijih navijača koji traje od jeseni 2005. Prema onome što je pokazivao u prošlosti, to je za njega idealna pozicija koja mu omogućava da radi "na miru", da završava započete poslove, čuvajući za sebe i najbliže saradnike istinu o stanju u kojem se nalazi FK Partizan. On je jedini uz Nenada Bjekovića preživeo decembarsku rekonstrukciju Partizanove uprave, što bi moglo da nas navede na pomisao da je u njegovoj režiji čitava akcija sprovedena. Pa je po toj reoriji, Nenad Popović, u stvari, izbor Žarka Zečevića jer je na taj način Partizan povratio bliskost sa aktuelnom administracijom u Nemanjinoj ulici, što je za ovaj klub uvek bilo neobično važno. Pauza u prvenstvu je duga i daje dosta prostora Zečeviću i ostalima da probaju da reše probleme sa navijačima što se na kraju ispostavilo kao mnogo teži zadatak nego što su pokazivale neke prve procene. O tome kasnije.

Ako pogledamo unazad dvadeset i kusur godina, videćemo Žarka Zečevića kako u svojoj 35. postaje ono što još uvek jeste – generalni sekretar FK Partizan. Sezona 1984/85. ostaće upamćena po sjajnim igrama FK Sarajevo koje je "uzelo titulu", eskplodirali su Sulejman Halilović iz Dinama iz Vinkovaca i Husref Musemić iz Sarajeva, u Partizan su "stizali" Dragan Mance i Zoran Čava Dimitrijević od kojih se očekivalo da ovaj klub podignu iznad dominantne Crvene zvezde. Prva dvojica su karijeru nastavili u Zvezdi koja je tražila put ka vrhu Evrope, a "Partizanova deca" nisu uspela, što zbog tragičnog spleta okolnosti (Mance je poginuo u saobraćajnoj nesreći), što zbog slabog karaktera (prošle godine je preminuo i Čava Dimitrijević zbog bolesti izazvane lagodnim životom). Promenu u FK Partizan, pokazaće se, doneo je energični mladi gensek Zečević, koji je u narednim godinama u potpunosti preuzeo rukovođenje timom: po njegovom dolasku Partizan je postao "bitan" klub: iz Zvezde su dovedeni Milko Đurovski i Goran Milojević, što je bio prvorazredni događaj, iz Prištine je stigao Fadilj Vokri, najbolji i najpoznatiji igrač sa Kosova svih vremena, Savićević je izmakao, ali je u Partizan stigao Mijatović, koga je Zečević "oteo" od Hajduka. U timu su još bili golaman Fahrudin Omerović, bekovi reprezentacije Stanojković i Spasić (prvi srpski bek u Realu!). Krajem osamdesetih u klub je stigao na mesto trenera Ivan Osim, jedan od uspešnijih selektora nekadašnje SFRJ. Na nesreću kluba iz Humske, organizacioni uzlet kluba se poklopio sa najboljim godinama Crvene zvezde, tako da je kajmak, i rezultatski i medijski, ostao kod komšija u Ulici Ljutice Bogdana. Međutim, to nikako nije pokolebalo Zečevića. On je vodio svoj klub balansirajući između sopstvenih ambicija i "društvenog konteksta". Histerija nastala Zvezdinim osvajanjem Kupa šampiona 1991. godine pretila je da od Partizana napravi zaista provincijski tim koji ima šansu samo onda kada je Zvezdi "sušna godina". Zečević je verovatno najzaslužniji što se to nije dogodilo, kao i činjenica da je zbog izolacije i rata komšijski klub rasprodao čitav šampionski tim i nikada se potom nije povratio.

Dok je Zvezda padala, dok je Džajić morao da se koncentriše ne samo na elementarni opstanak kluba nego i da ga svojim autoritetom brani od raznih arkana koji su "frontalno" preko navijača pokušavali da preuzmu rukovođenje klubom, Zečević se odlično snalazio u nastalim okolnostima. Raspad države, smanjena liga, ratno okruženje, neigranje u Evropi kao da su bili dodatni motiv za čelnika Partizana: posle Ivana Osima počela je era tada nepoznatog Ljubiše Tumbakovića, koji će u deset godina postati najveći trener u istoriji kluba, zadržana je okosnica tima sa Mijatovićem, Vujačićem, Mirkovićem i Miloševićem na čelu, Partizan je postao interesantan svim velikim državnim i privatnim preduzećima, postao je zanimljiv vodećim političarima u zemlji (Mirko Marjanović, dugogodišnji premijer Srbije, bio je neformalni pokrovitelj kluba). Najgore godine kroz koje je država prolazila bile su rezultatski najuspešnije za FK Partizan, a Zečević je važio za kreatora tih dostignuća. U ovako postavljenim okvirima zluradost ne donosi rezultat: Zečević se nije izjašnjavao javno o tome šta misli o "situaciji u zemlji" – njegovi nastupi u javnosti bili su po pravilu retki, šturi i bavili su se samo rezultatima kluba. Svima koji su ga sporadično napadali, pritiskali i prozivali odgovarao bi trofejima koje je Partizan donosio svake godine u svoju riznicu. Pored toga, u devedesetim, Partizan je važio za finansijski najkonsolidovaniji klub, što zbog novca od prodaje igrača, što zbog domaćinskog obrtanja tog novca. U devedesetim je Partizan na terenima zemunskog Teleoptika izgradio sportski centar koji je ocenjen, po svojoj funkcionalnosti, kao najbolji u regionu, što je klubu omogućilo da razvija svoju omladinsku školu po kojoj je i ranije bio poznat.

Domaćinski odnos prema klubu Zečević je ispoljio u načinu na koji je ulagao novac dobijen od prodaje igrača. Negde u drugoj polovini devedesetih, na adresi u Humskoj 1, počela su da niču razna preduzeća: trenutno ih je, prema Agenciji za privredne registre, čitavo tuce. Kao osnivači se javljaju JSD Partizan, FK Partizan, streljački klub, karate klub, rukometni klub. Vodeći čovek JSD-a Partizan je bivši veslački reprezentativac SFRJ Danko Đunić, Zečevićev odličan prijatelj i vlasnik holding preduzeća EKI investments. Ova konsultantska kompanija je zajednički poduhvat Đunića i njegovog prijatelja Aleksandra Vlahovića, koji je prvi čovek SD Crvena zvezda. Ovde možemo pomenuti zajedničko Preduzeće za priređivanje igara na sreću Bingo – Partizan – CZ kao primer uspešne poslovne saradnje dva najveća srpska sportska "kolektiva".

Preduzeća koja su osnivali FK Partizan i JSD Partizan, odnosno Zečević sa Đunićem, bave se svakovrsnim poslovima (trgovina, usluge, uvoz, izvoz, turizam, oružje, mediji, konsultacije) i često je osnivačka shema toliko zamršena da prosto navodi na sumnju da se iza čitave legalne priče krije nešto drugo. Tako je, na primer, FK Partizan sa svojim dugogodišnjim sponzorom Verano motorsom (generalni zastupnik Pežoa za Srbiju, vlasnik Milija Babović) osnovao preduzeće VIP rentakar, koje se potom zajedno sa FK Partizan javlja kao osnivač drugog preduzeća – Auto-škole Partizan. Zbog toga i zbog činjenice da Zečević nikada javno nije objasnio kako sve te firme posluju, kako su im računi podeljeni, ko je zapravo vlasnik, gde su računi i kako se u stvari troše prihodi kluba, gensek Partizana nikada nije bio omiljen među navijačima svog kluba. Povik sa južne tribine "Zeko lopove" godinama je unazad deo pesmarice "grobara".

Zečević se nikada nije preterano obazirao na takvu vrstu prozivki jer je znao da ako opasnost po njegovu poziciju postoji, onda ona svakako ne može da bude oličena u navijačima koji dolaze na južnu tribinu. Sa perfektnim osećanjem za snalaženje u kriznim situacijama, Zečević je uvek uspevao da za sebe obezbedi snažnu podršku kod pravih centara moći u Srbiji i da na taj način sebi oslobodi prostor za delovanje. Pokušaje da mu se prilepe razne afere odbacivao je sa lakoćom i nije se preterano trudio da demantuje sve glasine koje su ga okruživale. Kad god bi postojao pokušaj da se od njega dobije konkretan odgovor na pitanje "gde su novci", on bi iznosio šta je sve napravljeno, koliko sve to košta i koliko je klub morao da plati za izgrede navijača. Njegova se argumentacija u javnim nastupima uvek kretala u okvirima negiranja optužbi i traženja razumevanja za neke postupke koje je nazivao iznuđenim. Ti postupci su zapravo bili konstantna prodaja fudbalera, što je tumačeno kao Zečevićev lični hir i ćar, a Zeka ih je predstavljao kao nužne jer drugačije nije bilo moguće da klub preživi, a kamoli da napravi neki rezultat u Evropi. U svom poslednjem javnom obraćanju, na sednici Skupštine kluba krajem decembra, kada je trebalo da govori o finansijskim aspektima, on je govorio o navijačima koji traže leba preko pogače i zapravo ga jure jer više ne želi da ih plaća: Zečević je priznao ono što je godinama unazad bilo poznato, ali nikada nije bilo potvrđeno – vođe navijača je klub sam izdržavao kupujući na taj način podršku ili, još bolje, kupujući za 100.000 evra po godini kontrolu nad mnogo većim tokovima novca.

Međutim, tikva je pukla još u jesen prošle godine kada je propuštena velika prilika da se klub još jednom plasira u Ligu šampiona, što bi Zeki omogućilo spokojne dane na čelu kluba. Nigerijac Pjer Boja je promašio "penal" i otvorio Pandorinu kutiju. Kada se potom dogodilo da Partizan kod kuće bude ponižen od Peteh Tikve iz Izraela, prilikom pokušaja da se plasira u UEFA kup, došlo je do odlučnog sukoba Grobara sa Zečevićem. Trener Vladimir Vermezović, koji je u prethodnoj sezoni dogurao do četvrtfinala UEFA kupa i osvojio prvenstvo bez poraza, bio je smenjen, doveden je ugledni Jirgen Reber iz Nemačke, ali ratne sekire nikako nisu mogle da budu zakopane. Partizan je nastupao pred praktično praznim stadionom u Humskoj što nije preterano nerviralo i zabrinjavalo Zečevića koji je govorio da i tako na utakmicama domaćeg prvenstva publike nema pa nema, da se od prodaje karata ne zarađuje nikakav novac. Sve vreme je izgledalo da se Zečević preterano ne obazire na pritiske i znao je da kaže da protiv njega nisu pravi navijači Partizana, nego da neko iza vodi čitavu priču. Ko vodi borbu protiv njega, on nikada direktno nije pominjao, ali je pokazao odlučnost i demonstrirao hrabrost kada je izjavio da je ono kroz šta on prolazi ništa spram onoga kroz šta je prošao njegov otac, pa, s tim u vezi, ništa ne može da ga pokoleba. Na raznim forumima navijača moglo se videti da su oni potišteni činjenicom da su prošle godine i godine od kada je Partizan poslednji put pobedio Zvezdu, da su rezultati u poslednjih godinu i po dana sramota, da Zečević namerno prodaje igrače i uzima za sebe novac.

Čovek koji je preživeo nekoliko garnitura na čelu države, koji je na vlasti duže od Mila Đukanovića, čovek koji je upoznao sve ljude u Srbiji "od neba do pakla" (bio svedok 2006. na suđenju "zemunskom klanu" u Posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu gde je svedočio o slučaju otmice Milije Babovića i svojoj kurirskoj ulozi; pojedini fudbaleri bili u "Sablji" dovođeni u vezu sa "zemunskim klanom") i sa svima uspevao da napravi neku komunikaciju, našao se pred velikim izazovom jer se odlučnost publike poklopila sa očajnim rezultatima tako da nije bilo načina da se brani sopstvena pozicija na način na koji je to činjeno u proteklih dvadeset godina. Jezivi performans koji je više hiljada Grobara izvelo na kraju jesenje sezone kada su najpre otišli pred Vladu Srbije, a potom kod stadiona "sahranili" Zečevića (postavili su pravu krstaču i zapalili sveće), Zeka je protumačio ne kao puki karnevalski dance macabre, već kao signal da oni koji stoje iza navijača, njihove prave vođe, šalju jasnu poruku.

Ko stoji i da li iko stoji iza navijača Partizana pitanje je na koje niko u potpunosti ne želi da odgovori, a ono je direktno u vezi sa pričom o postojanju "fudbalske mafije" u Srbiji. Naime, prema onome što može da se sazna od pojedinih predvodnika Grobara i prema onome što zna policija iz predistražnih radnji, veliki uticaj na ovu navijačku grupu ima tzv. novobeogradski klan, koji je proteklih meseci označen u tabloidima kao vodeći u Beogradu. Ova, zvanično nedokazana verzija, kaže da je klan sa Novog Beograda novac zarađen od prodaje narkotika uložio u mlade fudbalere i u izgradnju nekretnina. Poslednjih meseci u Partizanu je bila intenzivna priča o odlasku najtalentovanijih fudbalera: Sulejmanija, Jovetića, braće Marinković, ranije Babovića (sina Milije Babovića i danas igrača OFK Beograda). Način prodaje igrača iz Srbije u inostranstvo bio je predmet opsežne istrage policije i tužilaštva tokom akcije "Sablja" 2003. godine, ali se nije moglo dalje od predistražnog postupka, jer se tragovi gube "u prostranstvima Rusije". Letošnja rasprodaja u Crvenoj zvezdi pokazala je da su mnogi igrači ugovorima, ili nekom vrstom ugovora, vezani za pojedine "menadžere", da zapravo klubovi nemaju mnogo uticaja na njihovu karijeru. To bi trebalo da znači da pojedini fudbaleri nastupaju za neki tim, ali, suštinski, "pripadaju" svom menadžeru koji u potpunosti odlučuje o njihovoj karijeri. Žarko Zečević se našao, zapravo, na terenu koji bi htela da kontroliše "mafija", jer su dobici višestruki spram ulaganja, posao može da se brzo okonča i prilično je čist. O ovom prisilnom prostituisanju fudbalera u Srbiji, a slično je u svim zemljama istočnog bloka, ne želi niko da govori. Ni predstavnici uprava, ni roditelji, ni fudbaleri. Zečević, u tom kontekstu, nije izuzetak i verovatno je poslednji čovek koji bi o takvim stvarima govorio javno, rukovođen instinktom za preživljavanje.

Zeka se našao u situaciji u kojoj je bio Dragan Džajić početkom devedesetih kada je Arkan ulazio u svlačionicu na poluvremenu i svojim metodama motivisao igrače Zvezde da ipak igraju bolje. Matrica je slična, ambijent je idealan, jer današnji "biznismeni" umesto pozivnja na srpstvo mašu tabelama napravljenim u ekselu, ne podižu dvorce sa kulama nego zidaju po Vračaru, Savskom vencu, Paliluli i Zvezdari, a kontrola tokova novca je jednako impotentna. Džajić se onomad izborio nekako sa alama, ali je cena unižavanja kluba tokom devedesetih bila previsoka, pa se umorni predsednik sam povukao pre dve godine. Zečević bi mogao, osim što odstupnicu pravi isturajući vladin kadar u prve redove, sam da se izjasni o nekim stvarima, pa bi svima bilo lakše.

I proslava rođendana bila bi veselija i odlazak u penziju bezbolniji. Iza njega će uvek ostati činjenica da je u nekoliko stvari apsolutno prvi: prvi je doveo strane fudbalere (Kinezi Điu i Li), prvi je doveo stranog trenera (Lotar Mateus), Partizan je prvi koji je igrao Ligu šampiona i završio fiskalnu godinu sa 13.000 evra dobitka. To je, na kraju, pozitivno.


 

Komentari: 1


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net