Lični stav >

Bolonja nije obavezna

Možda bi moglo da se zaključi da je sistem samo formalno promenjen, a da je suštinski ostao isti – i dalje će na ispite izlaziti studenti koji nikada nisu videli profesora pre ispita. To je pogrešno. Biće još gore

Dušan Pavlović

Novim zakonom o obrazovanju (septembar 2005. godine) načinjen je pokušaj da se naše visoko školstvo usaglasi sa principima Bolonjske deklaracije. Ta deklaracija predstavlja osnov visokog obrazovanja u Evropskoj uniji, iako nije obavezna za sve evropske univerzitete. Ovde želim da ukažem na jedan aspekt primene Bolonjskih principa koji onemogućuje ostvarenje željenog cilja, vodi do lošijeg kvaliteta nastave i lošije proizvodnje znanja.

Suštinski gledano, najvažniji princip Bolonjske deklaracije jeste da se rad studenata prati kontinuirano. U predbolonjskom sistemu, studenti nisu morali da dolaze na predavanja, seminare i vežbe, već da se samo pojave na ispitu. Kontakti između profesora i studenata bili su sporadični, radilo se kampanjski, što je vodilo do lošeg ishoda učenja. Studenti znaju da na usmenom ispitu ispitivač nema vremena da studenta ispita celo gradivo, pa spremaju od 30 do 50 odsto gradiva. Mnogi uspevaju da na taj način završe fakultet. To znaju i profesori, pa su kao protivtežu nagomilavali gradivo koje je u nekim slučajevima dosezalo i po 1000 stranica po predmetu.

Novi sistem ima za cilj da se, putem kontinuiranog praćenja rada, studenti motivišu da smanjuju kampanjski rad i polažu ispite u roku. Kontakt, odnosno mentorski rad pre ispita, predstavlja osnovu Bolonjske deklaracije – on jedini omogućuje kontinuiranu evaluaciju. Pritisak na usmeni ispit bi trebalo da se smanji, jer bi on postao samo jedan od načina (i to nikako ne najvažniji) da se oceni student. Kakva su iskustva posle godinu dana primene ovog zakona?

Fakulteti koji upisuju veliki broj studenata ne mogu da na efikasan način kontinuirano prate rad studenta. Uzmimo, npr. Pravni, Ekonomski i Fakultet političkih nauka na Univerzitetu u Beogradu koji su 2006. godine upisali 1800, 1400 i 520 studenata, respektivno. Na koji način predavači na ovim fakultetima mogu da kontinuirano prate rad ovolikog broja studenata? Pretpostavimo da se na predmetu zahteva redovan dolazak na predavanja, aktivno učešće na seminarima i jedan kratak esej nedeljno. Na prvoj godini Ekonomskog fakulteta grupe za vežbe imaju po 150 studenata. Da li asistenti mogu da kontinuirano prate rad svakog studenta u ovakvim uslovima? Možda mogu da redovno beleže rad 15-20 studenata koji se stalno ističu (pod pretpostavkom da prevaziđu strah od onih koji na seminare dolaze da čitaju novine i dobacuju im da su štreberi). Sve ostalo je trošak.

Slično je i sa praćenjem preko pisanja eseja. Redovno pisanje eseja za četiri godine bi značajno doprinelo tome da veći deo diplomiranih studenata završi fakultet pismeno, što danas nije slučaj. U grupama od po 100-150 studenata obavezu redovnog pisanja eseja nije moguće sprovesti u delo, jer bi asistenti celu nedelju potrošili pregledajući eseje, što bi im jedva ostavljalo vremena da se spreme za naredne vežbe, a kamoli da pišu doktorsku tezu.

Potrebne su, dakle, manje grupe od po 25-30 studenata. Sve preko toga otežava pouzdanu redovnu procenu onoga što student radi. Ali da bi se organizovale takve grupe na prvoj godini na Fakultetu političkih nauka neophodno je 20 grupa, a na Ekonomskom i Pravnom čak 40. Budući da, u proseku, po jednom predmetu na ova tri fakulteta ima po tri-četiri predavača, to znači da svaki od predavača mora da vodi po najmanje deset grupa. To su idealni, odnosno nerealni uslovi, jer najveći broj redovnih i vanrednih profesora ne želi da se "zamajava" kontinuiranom evaluacijom studenata kroz seminare. Pošto profesori drže samo predavanja, asistentima i docentima, kojih, u proseku, nema više od dva po predmetu, ostaje da umiru kao "gušteri" u vojsci. Ili, ako to ne žele, indirektno sugerišu da seminari nisu obavezni, odnosno da primena Bolonjske deklaracije nije obavezna. Tako na seminare dolaze samo oni koji žele, pa se princip kontinuiranog praćenja primenjuje na otprilike trećinu studentske populacije. Ostale dve trećine kuliraju do kolokvijuma ili usmenog ispita.

To su samo seminari na kojima se rad studenata najbolje prati. Slično bi moralo da bude na predavanjima koja bi trebalo da budu interaktivna, a ne suvoparna čitanja beleški gde predavači govore, a studenti slušaju. Na Pravnom i Ekonomskom fakultetu na početku semestra na prvoj godini na predavanjima prisustvuje oko 600 studenata. Na FPN-u oko 250. Atmosfera prilikom ulaska predavača slična je atmosferi na fudbalskoj utakmici kad padne gol (ali ne zato što je ušao predavač). Često ostaje takva i tokom predavanja. Kako pod takvim uslovima predavanje može efikasno da se obavi u amfiteatru od 600 ljudi gde vas poslednji redovi jedva vide, a kamoli čuju? Poslednji redovi neprekidno pričaju i smetaju onima koji žele da slušaju. Predavač mora da izigrava policajca i troši vreme na opominjanje i izbacivanje neposlušnih studenata. To umanjuje koncentraciju kako predavača tako i studenata. Interakcija na takvim predavanjima je unapred osuđena na neuspeh i predavači je s pravom izbegavaju. Sve otuda što fakulteti upisuju tinejdžere koji nisu zainteresovani za studiranje, ali da bi izbegli pritisak okoline ipak "studiraju". Dok veliki američki fakulteti upisuju između devet i 15, naši veliki fakulteti upisuju preko 80 odsto prijavljenih. Umesto da budu mesta koja proizvode jaku srednju klasu koja će biti sposobna da diže produktivnost rada kada se zaposli, veliki državni fakulteti su puni loših studenata koji tumaraju po hodnicima a upisali su fakultet jer nisu imali ništa pametnije da rade u životu. Prosečna ocena je oko sedam umesto da je oko 8,5, kolika bi mogla da bude kada bi se stopa upisa smanjila barem na 50 odsto.

Iz dosadašnjeg bi možda moglo da se zaključi da je sistem samo formalno promenjen, a da je suštinski ostao isti – i dalje će na ispite izlaziti studenti koji nikada nisu videli profesora pre ispita. To je pogrešno. Biće još gore. Naime, po novom zakonu, student mora najmanje 30 odsto ocene da sakupi u predispitnim aktivnostima. Pošto se zbog prevelikog broja studenata u nekim slučajevima predispitne aktivnosti svode na evidentiranje prisustva na seminarima i predavanjima, svaki student koji bude redovno dolazio na predavanja i vežbe da bi čitao novine ili slao SMS preko mobilnog telefona dobiće bonus u iznosu 30 odsto od ukupne ocene a da nije pročitao jednu stranicu literature pre izlaska na ispit.

Previše studenata smanjuje kvalitet nastave. Postoje različiti načini da se reši taj problem. Jedan je da se uveća broj predavača po predmetu. To, međutim, otvara problem finansiranja. Da bi se tako rešio problem, potrebno je odjednom zaposliti veliki broj novih predavača. Ako želite da zaposlite nove ljude (pod pretpostavkom da ništa drugo ne menjate) morate svim zaposlenima da smanjite plate, što zaposleni odbijaju. Može se, naravno, odobriti upis više studenata da biste prikupili još novca za nove predavače, ali time se problem samo multiplikuje.

Problem može da reši Vlada Srbije tako što će finansirati zaposlenje novih ljudi, ali to otvara dva nova problema. Prvo, da li je moguće za kratko vreme naći nastavni kadar koji po kvalitetu odgovara postojećem i pružiti ujednačen nivo nastave? Drugo, imaju li fakulteti dovoljno prostora za ovako veliki broj vežbi i predavanja koje bi onda morale da se održavaju?

Drugo rešenje je da fakulteti koji upisuju veliki broj studenata upisuju manje. Momentalno je na Pravnom fakultetu srazmer profesor/student 1:17, a na Ekonomskom 1:12. Pogodite koliko je na Prinstonu ili Harvardu? 1:5, odnosno 1:7. Smanjenje studenata ponovo otvara pitanje finansija: ako se smanji broj studenata koji se samofinansiraju, onda predavačima moraju da se smanje i plate. Da bi se to izbeglo, smanjenje broja novoupisanih studenata moglo bi da prati povećanje školarine. To jeste moguće, ali i to ima svoje limite. Školarina na ovim fakultetima kreće se od 60.000 do 70.000 dinara. Smanjivanje broja upisanih za polovinu (što je, kako ćemo videti, minimum da bi se kvalitet nastave na tim fakultetima podigao a Bolonjski principi uspešno primenili) zahtevalo bi da se (pod uslovom da se ništa drugo ne promeni) školarina poveća za duplo. To bi u današnjim uslovima bilo socijalno neprihvatljivo i verovatno dovelo do bunta populističkih stranaka, što je danas najveći broj partija u Srbiji.

Čak kada bi izmena srazmera i cene školovanja bila prihvatljiva, prepreku predstavlja Vlada Srbije. Na svim državnim fakultetima deo studenata finansira se iz budžeta. Pošto deo koji daje država nije dovoljan za pristojnu platu, fakulteti su prinuđeni da upisuju ogroman broj samofinansirajućih studenata da bi nastavnom osoblju podigli plate. Proporcija između budžetskih i samofinansirajućih na Ekonomskom fakultetu iznosi 50:50 (700:700) na Pravnom 39:61 (700:1100), a na FPN-u 30:70 (165:355). To omogućuje pristojne plate predavačima. Sada dolazi glavna prepreka: ako bi fakultet samoinicijativno pokušao da upiše manje studenata po godini (čak i pod pretpostavkom da se na tržištu prihvati povećanje školarine), Vlada Srbije bi ga prebacila u niži razred i umanjila njegov budžetski udeo. Tako dolazimo do paradoksalne situacije u kojoj je jedini način da se smanji broj novoupisanih studenata upisivanje većeg broj studenata. Kako god obrneš, fakulteti su prinuđeni da upisuju velik broj studenata.

Osnovna teza ovog teksta je da prevelik broj studenata snižava kvalitet nastave jer sprečava kontinuirano praćenje rada studenta i srozava kvalitet nastave. Ali to nije jedini problem. Velik broj studenata otvara još i pitanje efikasnosti školovanja. Na pomenuta tri fakulteta stopa diplomiranja je oko 65 odsto. Na prvih deset američkih fakulteta ona je preko 95 odsto. Nije teško zaključiti da bi manji broj studenata mogao da poveća stopu diplomiranja. S obzirom na to da se diplomirani pravnici i ekonomisti u Srbiji zadržavaju kratko na tržištu rada, možda bi ona mogla da bude i viša. Ali čak i da ostane ista, postavlja se pitanje da li se ona može doseći sa manjim brojem upisanih studenata. Kada bi postojao rad u manjim grupama, ne bi bilo razloga da se misli da je višu stopu diplomiranja ili istu sa manjim brojem studenata nemoguće ostvariti.

Viša stopa diplomiranja i kvalitetnija nastava su na dobrim fakultetima posledica rada u manjim grupama gde studenti i nastavnici mogu redovno da komuniciraju. To je normalna praksa na najboljim američkim univerzitetima na kojima se redovno, unutar skupa osnovnih informacija o univerzitetu, pojavljuje i podatak o tome koliko ima predmeta na kojima su grupe manje od 20 studenata (preko 80 odsto), te koliko ima predmeta na kojima se radi u grupama od po 50 i više studenata (ispod deset odsto). O ovome na domaćim velikim fakultetima nema podataka, ali može se pretpostaviti da je proporcija otprilike obrnuta. (Svi podaci u tekstu koji se odnose na američke univerzitete mogu se naći u specijalizovanom časopisu "US News and World Report", koji na osnovu ovih podataka svake godine rangira američke univerzitete.)

Kad se sve svede dolazi se do ovog rezultata. Državni fakulteti u Srbiji koji su primorani da upisuju veliki broj studenata izgubiće na duži rok bitku sa privatnim fakultetima koji upisuju manji broj studenata. Prvi će nastaviti da nude manje kvalitetnu nastavu, a drugi će biti sve bolji. To će dovesti do pada zainteresovanosti za državne fakultete, a potom i do preseljenja boljih studenata i predavača na privatne fakultete. To je posledica funkcionisanja ekonomije ponude i tražnje. Namernim, odnosno preventivnim smanjenjem broja upisanih studenata na državnim fakultetima desilo bi se isto to, ali bi državni fakulteti zadržali najbolje studente, a privatni bi radili s lošijima. Dok se to ne desi, Vlada Srbije bi mogla da porazmisli o tome da li želi primenu Bolonjske deklaracije ili želi da preko visokog školstva vodi socijalnu politiku. Ako želi evropske standarde, onda treba da fakultetima koji upisuju veliki broj studenata prepusti da sami procene koji je optimalan broj studenata koji garantuje kvalitetnu nastavu, a da uprave fakulteta, prilikom pravljenja te procene, ne budu opterećene novcem i platama. A ako država to ne želi, onda neka donese novi zakon o obrazovanju koji neće biti samoobmanjujući kao ovaj postojeći.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net