Ličnost godine – General Zdravko Ponoš, načelnik Generalštaba >

Ponoš i predrasude

Nedavno sam se sreo sa svojom generacijom koja je završila Akademiju 1986. Slavili smo zajedno. Došle su kolege iz Makedonije, a to veče smo imali pozive kolega iz BiH, iz Hrvatske, od ljudi koji iz tehničkih razloga nisu mogli da dođu. Ipak, konstatovali smo da niko iz naše generacije nije optužen za ratne zločine. To je bila lepa vest i na neki način satisfakcija

Kad neko odraste u seoskoj sredini, kao ja u Golubiću kod Knina, prvo što shvati jeste da bi trebalo da ode odatle. Pohađao sam malu školu, ušuškanu, u kojoj se profilisalo nas pet koji smo bili odlični đaci i što je zanimljivo, sva petorica smo posle završili fakultete. U višim razredima bila su samo četiri nastavnika koja su podelila sve predmete – jedan je predavao matematiku i fiziku, drugi geografiju i istoriju itd. Sve je to funkcionisalo. Nismo imali školsku biblioteku, ali smo imali nastavnika istorije, Neđo se zvao, koji je imao svoju ličnu biblioteku i donosio knjige od kuće onima koji su imali želju da čitaju.

Nije da ja nisam voleo Knin, ali u Kninu je bila samo gimnazija, a na selu se podrazumeva da treba da upišete neku školu posle koje odmah možete da se zaposlite. Tako sam i ja bio vaspitan, a opet, imao sam želju i da upišem neke studije ako bude prilike. Zato sam u Zagrebu konkurisao u srednju tehničku vojnu školu i srednju tehničku civilnu školu "Nikola Tesla" i bio primljen u obe. E sad, kako mi je jedan dalji rođak već bio u "Tesli", to mi se činilo kao već ispričana priča, pa sam se odlučio za vojnu školu jer mi je to bilo nešto potpuno novo i nepoznato.

Prelazak u veliki grad kao što je Zagreb bio je drastična promena, a Vojna škola je bila poseban izazov, jer je to ustanova internatskog tipa. Obukli su nas u uniforme, a mi smo još bili deca koja bi se igrala. Sva tri moja cimera vrlo brzo su odlučila da napuste školu. Pod njihovim uticajem i ja sam se pitao što mi je to trebalo u životu. Opet – umro bih od sramote da se vratim u selo. Posle su počele da stižu odlične ocene, pohvale, druženje s ljudima koji su bili zreliji od mene i koji su želeli da uspeju. Sve je to stvorilo zdravu atmosferu, otkrio sam čari Zagreba u tim godinama poput klubova SKUC, KSET, Kulušić... Naravno, mnogo manje se izlazilo u srednjoj školi, a mnogo više kasnije na Akademiji.

U srednjoj školi sam zavoleo vojni poziv. Kada sam završio, bio sam u dilemi da li da odmah počnem da radim kao podoficir ili da nastavim školovanje na Tehničkoj vojnoj akademiji u Zagrebu. Prva varijanta mi je bila privlačna – zarađivao bih i tako postao samostalan. Međutim, kako se primicao kraj srednje škole, bilo mi je jasno da to baš i nije mudar izbor. Između ostalog i zato što sam znao da bih kao podoficir sigurno bio raspoređen u neko drugo mesto, a Akademija mi je pružala mogućnost da ostanem još pet godina u Zagrebu. Na kraju krajeva, Akademija je za mene bila novi izazov, a ja sam se osećao sposobnim da mu odgovorim.

SLIKE IZ ŽIVOTA: Pitomac,...

U vojsci tada nisu baš voleli da diplomci srednjih vojnih škola idu na dalje školovanje. Obrazloženje je bilo da je u nas država dovoljno uložila i da mi to sad moramo da vratimo, to jest da počnemo da radimo. Nas nekolicina koji smo konkurisali za Akademiju morali smo prethodno da položimo takozvane eliminacione ispite, kojih su civilni srednjoškolci bili oslobođeni, a tek posle smo mogli da izađemo na prijemni ispit. Nepravdi je bilo i na Akademiji: od nas se tražilo više odgovornosti nego od pitomaca koji su došli iz civilstva, a kada smo mi tražili neka prava uz tu odgovornost, odgovarali bi nam da smo svi na Akademiji isti. Zbog ovih dvostrukih standarda imao sam ponekad sukobe sa svojim komandirima. To su bila zanimljiva iskustva: kad povedete neku grupu u isterivanju pravde, vidite ko ostane uz vas kad postane gusto, a ko ne.

...muž,...

Život u internatu nauči čoveka toleranciji. Živite sa različitim ljudima, spavate i jedete sa njima, idete na logorovanja, i onda morate da naučite da ih prihvatite onakvima kakvi jesu i da se na jedan zdrav način takmičite s njima. Vojna profesija, pogotovo kada joj tako rano pristupiš, veoma određuje i privatni život. A ja sam evo već dve trećine života u uniformi. Inače, Tehnička vojna Akademija u Zagrebu je bila odlična – tu je bilo mnogo profesora sa civilnih fakulteta i davala je jedno zaista temljito obrazovanje. Kako je školovanje odmicalo, tako su nas delili u sve mnje grupe i sve više sam uranjao u svoju struku, a sve ostalo je postajalo periferno. Osim te tehničke dimenzije – jake matematike i fizike – dobili smo i solidne osnove iz društvenih nauka, kao što su istorija i psihologija, a ni vojne nauke nisu bile zanemarene – naprotiv.

GENERALŠTAB U UŽICU: Kada sam završio Akademiju i venčao se sa Zdenkom, želeo sam da ostanem u Zagrebu. Tu sam živeo već devet godina, a imao sam ponudu i da ostanem na Akedemiji kao asistent. Alternativno rešenje je bilo da odem na Vojno-tehnički institut u Beograd – to je bilo najbolje što je pitomac mog smera mogao da dobije. Međutim, na promociji mi je rečeno da idem u Generalštab u Sektor za vezu, informatiku i elektronska dejstva, u Upravi za elektronsko izviđanje i ometanje. Ali, kad sam došao i javio se u Beograd, kaže mi personalac da imam voz za Užice u dvadeset do četiri. Kakvo Užice, pitam ja. Ispostavilo se da je bataljon za elektronsko ometanje lociran u Užicu, mada jeste bio direktno potčinjen Generalštabu. To je bilo moje prvo putovanje u Srbiji južno od Beograda. Zdenka je ubrzo stigla u Užice i nastavila da me prati sa ambicijom da bude moj "korekcioni faktor". Kada sam energičan, traži da odmerim ponovo, kada ne reagujem, proziva me za pasivnost.

...oficir

Tek tamo sam saznao šta je u stvari moj posao. Taj posao je bio interesantan sa stanovišta struke i obavljao se na Kosovu i Metohiji, a samo baza je bila u Užicu. Tako mala grupa ljudi povezana strukom izgradila je odnose posebnog poverenja koje se kasnije prenelo i na naše lične odnose. Mi smo imali malo centara, malo je ljudi bilo u branši i mi smo bili povezani s tim operativnim radom po dubini. A u elektronskom izviđanju nema razlike između mira i rata: uvek ste u dodiru s neprijateljem ili potencijalnim neprijateljem; morate dvadeset i četiri sata dnevno da ga slušate. Danas je većina njih napustila vojnu profesiju, ali se barem jednom godišnje viđamo. Najčešće u maju na Zlatiboru, igramo fudbal mršavi protiv debelih, s tim da je mršavih sve manje...

Bilo mi je stvarno lepo u Užicu, i da je bilo ikakve šanse da tamo dobijem stan, ne bih se radovao prelasku u Beograd. Ovako, došao sam u Upravu za elektronsko izviđanje 1988. godine, i dugo radio u Odeljenju za razvoj i opremanje, dakle opet u struci. Posao je bio interesantan i podrazumevao je intenzivne kontakte sa civilnim institutima i firmama. To je bilo izvanredno iskustvo: kako su se približavale one nesrećne ratne godine, bilo je sve manje novca za nabavke, a mi smo se sve više oslanjali na improvizacije. Kad god smo tražili da nam se pomogne, ljudi iz beogradskih instituta kao što su IRITEL, IMTEL i "Mihajlo Pupin" pomagali su nam iz entuzijazma i patriotizma bez obzira na to šta su mislili o režimu i o ratu. Mi smo sve poslove završavali, vojska je u to vreme slabo plaćala – ako je uopšte i plaćala – ali mi smo uspevali taj sistem da održimo u životu i tokom ratnih godina. To posebno važi za 1999, kada smo uspeli da sa raznim improvizacijama slušamo avijaciju koja nas je nadletala i da sprečimo mnogo veće gubitke, naročito na Kosovu i Metohiji. Mislim da je to bila najsjajnija faza našeg rada.

GODINE RASPADA: Inače, kada je reč o raspadu Jugoslavije i početku ratova 1991, ja lično sam bio potpuno nepripremljen za to. Danas se često čuje: videlo se, znalo se... Ja nisam znao. Nisam mogao da verujem u to što se dešava. Sve mi je delovalo kao opšta ludnica i bilo mi je neprihvatljivo. Tu su bili i ljudi s kojima sam radio u Srbiji i koji su rekli da sad idu svojima... Sa nekima od njih sam se i rukovao. Moram da priznam da sam početkom devedesetih razmišljao i da odem iz zemlje, kao mnogi mladi ljudi u to doba. Ipak, odustao sam, jer sam voleo svoju profesiju, i zato što je ovo moja zemlja. Posle 1995. godine nisam razmišljao o odlasku jer tad su moji već bili izbegli i smatrao sam da moram da im budem od pomoći. Racionalnije razmišljanje bi pokazalo da bih im mnogo više mogao pomoći da sam radio kao elektroinženjer negde u inostranstvu. Ali, to mi tada jednostavno nije padalo na pamet.

Nedavno sam se sreo sa svojom generacijom koja je završila Akademiju 1986. Slavili smo zajedno. Došle su kolege iz Makedonije, a to veče smo imali pozive kolega iz BiH, iz Hrvatske, od ljudi koji iz tehničkih razloga nisu mogli da dođu. Ipak, konstatovali smo da niko iz naše generacije nije optužen za ratne zločine. To je bila lepa vest i na neki način satisfakcija.

Meni je vrhunac nesreće bila 1995: tada se i moja porodica našla u izbegličkim kolonama koje su išle iz Knina. Natovarili su stvari na magarca i krenuli u nepoznato, a majka je prethodno sve u kući sredila i složila, kao da će joj u kuću ući rođaci, a ne... To je takav mentalitet. Sada žive ovde, na periferiji Beograda.

To njihovo putešestvije do Srbije i činjenica da ovde tadašnja državna televizija nije ni konstatovala da se tamo nešto desilo, prilično je doprinela da izgubim poverenje u tadašnje državne institucije i režim – ako sam uopšte još i mogao da se razočaram. Međutim, i tada sam pravio razliku između Vojske i režima. Smetalo mi je što je bes ondašnje opozicije bio u velikoj meri usmeren na vojsku, jer su mnogi u vojsci i te kako bili unesrećeni – i lično i profesionalno. Vojska je u onoj atmosferi postala potpuno besperspektivna i bila kriva i za ono za šta objektivno nije. To se sada može videti kada se hladne glave napravi analiza gde je bila vojska, a gde određene paravojne grupe koje su imale i te kako veću moć, više para, a bile su i bliže režimu.

STOMAK I MOZAK: Sećam se i atmosfere u vojsci iz tog vremena: na jednoj strani vidite ljude kako izlaze iz SSNO-a petnaest minuta pre isteka radnog vremena sa jajima i mesnim narescima koje su jeftino kupili u vojnoj kantini – za njih je bio rat negde tamo daleko i nije ih se ticao ni lično ni porodično; s druge strane ste imali ljude koji su bili zaglavljeni negde u Bosni ili u mojim krajevima, i sve to doživljavali na drugačiji način – lično i preko porodice, kao što je bio moj slučaj. Mislim da se slobodno može reći da nacija nije prepoznala da je u ratu. Mnogima koji su i te kako bili unesrećeni govorilo se kako nacija nije u ratu i mnogi kojima je profesija nalagala da u ratu učestvuju zaista nisu bili u ratu.

Dobro je bilo to što se vojska nije mešala u odnose opozicije i režima izuzev onog nesrećnog izvođenja tenkova 9. marta 1999, čime je zapravo pucala sebi u koleno. Ispod površine, međutim, vojska je politički bila raslojena, kao i većina stanovništva. Postojali su ljudi koji su podržavali tadašnju vlast iz sve snage, na tome izgradili završnice svojih do tada neuspešnih karijera i na kraju to overili sa nekoliko ari stanova. Ipak, velika većina je razmišljala stomakom: imali su plate kao i većina stanovništva, nisu mogli da izdržavaju porodice, bivali su angažovani i na duže periode u ratu, a da nisu znali da li im deca imaju šta da jedu... Ti pripadnici vojske su se politički šetali od pristupa "daj da imamo hleb po jedan dinar", preko onog "daj da rušimo vlast", do onog "kriv nam je svet za sve". Politički neartikulisano, ali to su reakcije iz stomaka. Uostalom, kao i u civilstvu.

Zbog svega što mi se dešavalo i lično i profesionalno, bio sam među onima koji su bili ogorčeni na režim. Međutim, to nikako nije uticalo na moju spremnost da učestvujem u ratu 1999, naprosto zato što se to podrazumevalo. Za vreme tih ratova od 1991. do 1995, moj rod – elektronsko izviđanje – i dalje je bio specifičan. Da kažem pojednostavljeno: ne morate fizički biti uz artiljeriju, a da budete uključeni u operacije. Kada ste u vojnoj profesiji, učešće u ratu, bio on željen ili neželjen, podrazumeva se. Kuda vas to vodi, to je druga stvar. Bitno je da se poštuje ono što nalaže kodeks struke i međunarodni zakoni.

ŠKOLOVANJE UZ RAT: Uprkos svemu što se dešavalo tih godina, uspeo sam da završim poslediplomske studije na Elektrotehničkom fakultetu. To nije bilo loše i zbog toga što mi je takva vrsta dodatnog angažmana vraćala optimizam. Izabrao sam temu: "Analiza otpornosti na ometanje GPS prijemnika" i objavio rad u stručnom časopisu u Japanu. A to je sve imalo ratnu primenu jer se GPS prijemnici (sistemi za satelitsko određivanje geografskog položaja – prim. red.) nalaze i na avionima i na krstarećim raketama. Posle, za vreme NATO bombardovanja, takvi radovi su se pokazali i te kako korisnim. Veoma se ponosim što smo dobro pratili njihovu avijaciju i često bili u prilici da omogućimo našim trupama da se sklone pre nego što neprijatelji izbace svoje tovare bombi.

Inženjeri su u vojsci uvek bili radna snaga: tu ste da radite i za vas nisu bili predviđeni nikakvi veliki dometi. Meni je to tada odgovaralo. Bio sam neki samostalni referent u činu majora i bavio sam se modifikacijama opreme. Ni posle bombardovanja nisam bio u poziciji da donosim velike odluke. Znam da u javnosti postoje optužbe da sam učestvovao u ometanju signala nezavisnih stanica poslednje godine Miloševićeve vlasti, ali tvrdim da nisam bio operativno angažovan u takvoj praksi, niti mi je poznato da je vojska u tome učestvovala. Ne isključujem mogućnost da su praćene komunikacije u toku samih ratnih događaja, ali kada je reč o ometanju nezavisnih medija, neki državni organi bili su u to vreme mnogo moćniji, opremljeniji i bliži režimu od vojske.

POBEDA SA ZNAKOM PITANJA: A onda je došao 5. oktobar. Mene su, kao i ostatak Generalštaba, zadržali da ostanem u zgradi ceo dan. To je bilo zanimljivo jer smo godinama radili zajedno i znali kako ko razmišlja. Moji tadašnji šefovi su znali moje opredeljenje i ja sam tada bio vrlo izolovan. Međutim, uprkos mojim očekivanjima, odmah je postalo jasno da nova vlast nije posebno zainteresovana za vojsku kao instituciju. Možda su postojali dobri politički razlozi za to, ali do 2002. godine nisam primetio da se u vojsci bilo šta promenilo.

U Upravu za međunarodnu vojnu sradnju, inače, stigao sam posle konsultacija sa svojim profesorom Dukićem sa ETF-a. On mi je rekao da je elektronsko ratovanje vrlo skupa stvar i da sumnja da će naša vojska u dogledno vreme imati iole pristojne pare da se bavi tim, te da je moja generacija ionako izgubila voz. Zato mi je savetovao da se okušam u nečemu novom, te da će međunarodna vojna saradnja po svoj prilici biti atraktivna stvar.

Prihvatio sam i taj izazov, ali sam se odmah razočarao jer tada na vojnom planu nije bilo gotovo nikakve saradnje sa bilo kim. Naši ministri odbrane u to vreme vrlo su se teško snalazili na međunarodnim aerodromima. Sve je to izgledalo prilično tužno. Tu i tamo bilo je nekih kontakata i nekih seminara, ali sve je to bilo daleko od onoga kako sam ja video međunarodnu vojnu saradnju. Jedna dobra stvar je bila otvaranje Centra za regionalnu kontrolu naoružanja u Zagrebu. Taj centar bio je prvo mesto gde su se sretali dojučerašnji neprijatelji, i ta institucija je zakotrljala regionalnu vojnu saradnju. Posle šest meseci u Upravi za međunarodnu vojnu saradnju bio sam na kursu Ženevskog centra za bezbednosnu politiku. Tamo sam mnogo video i naučio, i tamo me je zatekao atentat na premijera Zorana Đinđića.

BORIS I JA: Ima raznih legendi kako sam upoznao Borisa Tadića. To se dogodilo nakon što sam došao u Upravu za međunarodnu vojnu saradnju. Bio je seminar o demokratskoj kontroli oružanih snaga u Saveznoj skupštini: ja sam bio i dalje referent, a Tadić poslanik i član odbora za odbranu. Na pauzi smo se upoznali i razgovarali o stanju u vojsci. Tadić je bio rezigniran kao i ja. Posle atentata na Đinđića, Tadić je postao ministar odbrane i, kada sam se vratio iz Ženeve, imali smo priliku da nastavimo onaj naš razgovor iz Skupštine i da jedan drugome kažemo šta mislimo da može da se uradi. On je imao mogućnost da utiče ozbiljnije na neke stvari a ja mogućnost da budem pitan o tome šta treba da se radi i da to kažem. Tadić je u Ministarstvo došao sa malim timom ali sa ogromnom energijom i voljom da nešto pokrene i popravi. To je mlađa generacija u vojsci odmah osetila. U to vreme mi je ponuđeno da formiram Odeljenje za integracije. Tada, naime, nije bilo baš mudro da se zove Odeljenje za saradnju sa NATO-om. To bi bila prejaka reč. Ja sam to prihvatio pod uslovom da imam slobodu da sam izaberem tim. Taj uslov je ispunjen pa sam doveo mlade ljude iz vojske koji su negde tavorili. To nije bilo lako jer su se njihovi šefovi opirali. Sledeći korak je bio dovođenje mladih ljudi iz civilstva. To je do tada bilo nezamislivo. Eventualno je bilo mesta za decu oficira koji su već tada bili faktor u Ministarstvu, a ja sam imao sreću da se mom pozivu odazove nekoliko mladih ljudi, neki i iz nevladinih organizacija. Dobar deo tih ljudi došao je ovde da radi za manje plate od onih koje su imali. Svako od njih je nešto doneo: ovi iz vojske organizovanost, a ovi iz civilstva sposobnost komunikacije sa svetom. Prosek je svima bio oko trideset godina. To je bila lepa faza kada smo počeli da radimo dišući punim plućima.

U izbornoj kampanji su me nekoliko puta pomenuli kao "Tadićevog čoveka". U pitanju su političke igrarije. Izvučete neku javnu ličnost, prikačite je svom političkom oponentu i onda počnete da je šamarate, jer šamarate tog oponenta. Pretpostavljam da ja nisam cilj tog šamaranja, jer nisam na političkoj pozornici i na moju funkciju se ne dolazi na izborima. Ovde čovek radi svoj posao i, normalno, odgovara predsedniku i ministru po liniji subordinacije. Ministar odbrane i predsednik države su moji pretpostavljeni. Imao sam tu sreću ili nesreću – zavisi kako se gleda – da sam odranije poznavao Borisa Tadića i da smo veoma uspešno sarađivali. Ni sada nemamo nikakvih problema i veoma dobro sarađujemo. Meni ne smeta ako me neko vezuje za Tadića, a onaj kome to smeta ima problema sa sagledavanjem vertikale politika–vojska.

NOVA ŠKOLA: Krajem 2003. godine upućen sam na školovanje u London. Ponovo sam bio u dilemi: konačno se nešto dešava u vojsci a ja to treba da napustim. Znao sam da mi je London životna prilika i da je veliko pitanje da li će mi se ikad više pružiti. Ovo školovanje mi je bilo sledeći stepen u karijeri – formalno gledano. Dok sam ja mudrovao, jedan mi je prijatelj rekao: biće posla i kada se vratiš, neće to brzo da se završi. I bio je u pravu. Posle godinu dana, kada sam se vratio mnogo toga nije bilo završeno i bilo je i te kako mnogo interesantnog posla.

Ta godina u Londonu mi je bila najlepša – profesionalno gledano, ali i lično. U metodologiji rada naših škola još uvek je prisutno to da neko priča, a svi ostali slušaju ili ne slušaju. U Londonu, na Kraljevskom koledžu za studije odbrane, rad je potpuno interaktivan. To iskustvo sam imao i u Ženevi: nakon predavanja imate razgovore, posle toga grupa ruča sa predavačima, a po podne imamo seminare po malim grupama. To je metod koji je bio fascinantan. S druge strane, ta škola ima mali menadžment: tri-četiri generala sa međunarodnim iskustvom, a sve ostalo su gostujući predavači. Seminare su vodili uglavnom profesori Kings koledža. Inače, predavači su nam bili i ljudi iz drugih struka: na primer, o menadžmentu nam je pričao izvršni direktor Britiš Ervejza, pa smo slušali bivšeg britanskog ministra odbrane Malkolma Rifkinda, a imali smo i predavanje Džejmi Šeja, portparola NATO-a iz rata... Imao sam prilike da sa njim ostanem u neformalnom razgovoru i da mu kažem da se ratna propaganda uvek sastoji od toga da protivnika uvek farbate najcrnjim bojama. "Da, da", rekao mi je, "i vi ste bili dobri u tome." Rekao sam mu da u to vreme niko ne misli da se svi ratovi moraju završiti i da se u miru te farbe moraju ostrugati. A sada je došlo vreme da te farbe stružemo i jedni i drugi.

Jedan od ljudi koji je završio ovu školu a posle držao predavanja bio je i pakistanski predsednik general Mušaraf. Uopšte, to je bilo vrlo šareno društvo, nas osamdeset iz četrdeset četiri nacije. Ljudi koji su pre svega zreli i stabilni. Imate, na primer, doskorašnjeg komandanta Zapadne obale iz Izraela i sirijskog diplomatu i ljude koje razdvaja mnogo toga, a koji nalaze načina da razgovaraju. Tokom razgovora u jednoj pauzi, pričali smo o značenju odlikovanja koje svako od nas nosi. Italijanski general je znao da objasni značenje svakog svog odlikovanja, uključujući i ona za angažovanje u Bosni i na Kosovu. Tada mu je bilo neprijatno zbog mog prisustva, pa me je pitao za moja odlikovanja. Prvo su svi bili malo zbunjeni, a onda oduševljeni kada sam rekao da je jedno od njih dobijeno za učešće u ratu protiv njih, protiv NATO-a. I sada kada se sve to završilo dobio sam neke novogodišnje čestitke od klasića iz te škole. Kada sam bio u Pekingu pozvao me je na porodičnu večeru kineski pukovnik s kojim sam bio u Londonu. To su lepe stvari. Dobra stvar je i što je ta škola vrlo liberalna i što za disertaciju možete izabrati vrlo netipičnu temu. Ja sam iskoristio izazov, i mada su svi očekivali da ću izabrati temu sa Balkana, odlučio sam se za nešto sasvim drugačije: "Privatne vojne kompanije, moderni plaćenici ili mogućni odgovor na nove bezbednosne izazove". To je tada bilo neistraženo područje, rad je ispao dobar pa je nagrađen i objavljen.

BRZINA U STICAJU: Kada sam se vratio, radio sam još deset meseci u Upravi za međunarodnu vojnu saradnju kao načelnik te uprave. U međuvremenu, nestalo je entuzijazma koji je postojao pre toga, vojsku su zapljuskivale afere i korupcija, nabavke pod sumnjivim okolnostima i to je postalo glavna tema kada se o vojsci govorilo. Međunarodna vojna saradnja ipak je doživela ekspanziju: između ostalog, uradili smo Strategiju međunarodne vojne saradnje. Do tada, Ministarstvo odbrane nikada nije imalo takav dokument.

Moj povratak u Generalštab bio je čisti sticaj okolnosti. Da dotadašnji načelnik Generalštaba Dragan Paskaš nije imao onu nezgodu sa prenošenjem montažne crkve u Crnoj Gori, to se tada ne bi desilo. I ne znam kada i da li bi se desilo. Taj postupak je protumačen kao politički gaf i doprineo je promeni u vojnom vrhu. Ja sam izabran kao zamenik načelnika Generalštaba, što je za mene bio ponovo veliki izazov. Nikad se nisam spremao i nikad sebe nisam zamišljao na toj poziciji. Tadašnjeg načelnika Generalštaba Ljubišu Jokića poznavao sam površno i znao sam da dolazim bez iskustva koje je bilo tradicionalno. U razlazu Srbije i Crne Gore Jokić i ja smo uspeli da izbegnemo bilo kakvu zloupotrebu vojske, i omogućili da podela vojne imovine bude obavljena bez trzavica, a da ljudima bude omogućeno da se opredele za nastavak službe bez obzira na nacionalnost i državljanstvo.

Ono što je možda još važnije jeste to što sam dospeo i u formalnu poziciju da konačno menjam stvari, odnosno da sprovedem ono za šta sam se zalagao. Sve bi bila čista utopija da nisu počeli da duvaju povoljni vetrovi u Ministarstvu. Uz ministra Zorana Stankovića tu se okupila grupa ljudi koja ima volju da krene malo jače napred. Finalizacija Strategijskog predloga odbrane, dokumenta koji još nije doživeo verifikaciju u Skupštini, bila je moguća upravo zbog tima koji se okupio u Ministarstvu odbrane. Bilo nam je važno da dobijemo podršku vlade za reformu i dobili smo je. Veoma nam je bila važna i podrška javnosti, a naša je obaveza da građane opet učinimo ponosnim na svoju vojsku.

Naravno, najvažnija je bila i dalje je ostala reforma vojske. Postavilo se pitanje kako da pridobijemo ljude da to podrže. Meni je bio dobar signal da mladi ljudi podržavaju promene, ali je većina i dalje bila rezervisana. Tu mi je pomoglo nešto što sam naučio u Londonu: da upravo te ljude uključim u projekat od samog početka, da ih nagovorim da učestvuju i da na neki način budu deoničari tog projekta. Najpre sam pozvao komandante koji su bili stariji i iskusniji od mene da daju primedbe, sugestije i inicijative, da ne učestvuju samo u realizaciji već i u projektovanju tog novog sistema. Kada smo se dogovarali koliko nam tenkova treba, pitao sam generale Ćirkovića i Kolundžiju, koji su inače tenkisti, rečima: vi to znate bolje. Razgovarali smo o svemu. Onda su oni prihvatili taj način rada i počeli da utiču na svoje ljude da i oni to shvate kao svoj projekat. Negde je to išlo s više a negde s manje uspeha, ali je kao metod rada prihvaćen.

Druga važna stvar bila je brzina. Zašto brzina? Zato što smo propustili više od jedne dekade. Mojoj generaciji su prošle najvažnije godine života a da se ništa nije promenilo nabolje. Zato moramo nešto da uradimo dok još imamo vremena da uradimo. Na kraju krajeva, onaj ko nešto zagovara treba i da ponese odgovornost za to. Zato smo i krenuli tako brzo. Mi planiramo da završimo novu strukturu vojske do polovine iduće godine. Ako nam to nekim čudnim sticajem okolnosti bude onemogućeno, onda neka dođe neko novi. Sistem je bio toliko urušen, ali smo uspeli da za godinu dana uradimo više nego mnoge vojske u regionu za nekoliko godina. To je zato jer nismo imali vremena da opet nešto čekamo. Najveća greška je kada se ništa ne radi.


 

Kriterijum

Rukovodeći se samo jednim kriterijumom – pozitivnim doprinosom unapređivanju društvenih institucija – uredništvo nedeljnika "Vreme" je većinom glasova izabralo Zdravka Ponoša, načelnika Generalštaba Vojske Srbije, za ličnost 2006. godine.

Ovo priznanje redakcije prethodnih godina dobili su Božidar Đelić, ministar finansija u Vladi Srbije (2001), Mlađan Dinkić, guverner Narodne banke Jugoslavije (2002), Ljiljana Raičević, izvršna direktorka Sigurne ženske kuće u Podgorici (2003), Rasim Ljajić, ministar za ljudska i manjinska prava u Ministarskom savetu državne zajednice Srbija i Crna Gora (2004), i Vladimir Vukčević, tužilac Specijalnog suda za ratne zločine (2005).

U protekloj godini, mereno po svim krirerijumima, domaćim i stranim, Vojska Srbije je institucija koja je najdalje odmakla u reformama. Nije reč samo o prijemu u Partnerstvo za mir, već i o ozbiljnim rezultatima postignutim u profesionalnoj autonomiji ove institucije, civilnoj kontroli, saradnji sa oružanim snagama u regionu i, uopšte, njenoj transformaciji u savremenu armiju. Tamo gde su mnogi zapeli i još tapkaju u mestu, vojska je išla dalje. Mora se priznati, više nego neobično za Srbiju. Naravno, Vojsci Srbije predstoji još mnogo velikih i teških koraka u reformi ali, po našem utisku, glavni smer promena je više nego ohrabrujući.

Ovaj se trend možda najbolje vidi u radu generala Zdravka Ponoša. Za razliku od mnogih prethodnika, reč je o mladom (1962) i izuzetno obrazovanom čoveku spremnom za svakodnevno učenje i usavršavanje, komunikativnom oficiru koji ne beži od problema i neugodnih pitanja, tolerantnom i otvorenom načelniku Generalštaba spremnom za profesionalnu saradnju sa svim vojskama u regionu i Evropi.

Zemlji koja se nagledala i još gleda razne profesionalne patriote, poltrone, diletante, komandante jagnjećih brigada, dobrovoljne davaoce tuđe krvi koji se od odgovornosti kriju pozivanjem na naciju, moralo bi da imponuje ona doza sposobnosti, energičnosti i čestitosti kojom zrači general Zdravko Ponoš. Njegov rad na približavanju širokim evroatlantskim integracijama, poštovanju demokratske kontrole vojske i stručnost, deo su temelja onog novog patriotizama toliko nephodnog Srbiji.

Biografija

Rođen je novembra 1962. u Kninu. Završio je Tehničku srednju vojnu školu KoV, Vojnotehničku akademiju KoV i postdiplomske studije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, generalštabno usavršavanje i Kraljevski koledž za odbrambene studije u Londonu (Royal College of defence Studies), kurs engleskog jezika u Jorku (College of University of Leeds ''York St John''), položio NATO STANAG 6001, kurs za više izvršioce u Maršal centru u Nemačkoj (Senior Executive Seminar, College of International and Studies, George C. Marshall European Center for Security Studies), kurs evropske bezbednosti u Ženevskom centru za bezbednosnu politiku (ETC course, Geneva Centre for Security Policy). Stručni radovi: Analiza otpornosti na ometanje GSP prijemnika (Analysis of GPS reciver anti-jamming caracteristics, IEICE Transaction on Communicatin, Tokyo 2000) i Privatne vojne kompanije: moderni plaćenici ili mogući odogovor na nove bezbednosne izazove (Private military companies: modern mercenaries or a possible answer to new security challenges, Seaford House Papers, Royal College of Defence Studies, London 2004). Osim engleskog govori i ruski, a zanimaju ga film, istorija i fudbal. Veći deo karijere proveo je kao stručnjak za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva, a jedno vreme je bio predsedavajući Multinacionalne savetodavne grupe Regionalnog centra za kontrolu naoružanja (RACVIAC) u Zagrebu.

Citati

Mislim da će vojna profesija biti mnogo privlačnija, izazovnija. Verujem da Vojsku više neće doživljavati kao ušuškanu, zacementiranu, zatvorenu socijalnu strukturu. U mnogo čemu je Vojska do sada funkcionisala kao bojler. U bojler voda uđe, ona toplija izađe, a unutra ostane kamenac. U Vojsku budžet uđe, pare izađu – što u firme, što u remontne zavode, što u trgovačke marže, a Vojska ostane siromašna i neobučena. To mora da se promeni.

"Obrana", 1. januar 2007.

Tradicija je veoma značajna, nju ne smemo zanemariti. U našoj vojničkoj tradiciji postoje mnogi elementi koji su vredni, koje treba da negujemo, poštujemo i da se pozivamo na njih. Navešću samo primer naših savezništava tokom istorije, koja valja imati u vidu. Ona su nas često vodila u pobedu, i to je nešto što ne treba zaboraviti. Kada govorimo o tradiciji, govorimo o moralnoj vertikali vojske. Vojska bez moralne vertikale teško da može da opstane. Vaše pitanje doživljavam kao pitanje odnosa između patriotizma i profesionalizma. To su, duboko verujem, dva parametra koji jedan drugog ne isključuju. Država po pravilu ima veoma racionalne razloge da ide u rat. Tim racionalnim razlozima je teško opravdati zašto pojedinac treba da bude spreman da u takvom eventualnom ratu izgubi svoj život. To se u istoriji pokazivalo i dokazivalo mnogo puta. Da bi čovek, jedinka, bio spreman da žrtvuje život, potrebno je mnogo više od državnog racionalnog interesa. Potrebna je motivacija, a ona dolazi iz polja etičkog i emocionalnog. Za oficire je to oduvek bila stvar odnosa prema profesiji, na neki način i socijalna obaveza. Za vojnike je motivacija dolazila iz sfere emocionalnog, koje se napajalo ideologijom, religijom.... Ono što je konstanta, što trajno vredi, pa vredi i danas, jeste potreba da se zaštiti porodica, imanje, kuća, način života... To je ta autentična veza emocionalnog i racionalnog koja pojedinca dovodi u situaciju da bude spreman da se žrtvuje.

"Obrana", 15. novembar 2005.

Ratovi su uvek podrazumevali mogućnost da se u njima gine. Moramo voditi računa o tome da u svima koji su uključeni u sistem odbrane postoji upravo taj spoj individualnog motiva i državnog interesa. Onda rezultati neće izostati. Isto tako je važno reći da uniforma koju mi nosimo sama po sebi nije merilo patriotizma. To što mi nosimo uniformu ne znači da smo veće patriote od lekara, profesora ili bilo koga drugog... Međutim, u tim njihovim profesijama moguće je da budete uspešni, a da pri tom i niste neki patriota. U našoj profesiji je to nemoguće. U isto vreme nerazumno je očekivati da neko samo zbog patriotskih razloga provede radni vek u vojsci, zanemarujući egzistencijalne potrebe svoje porodice. Tu mora biti i jedno i drugo zastupljeno – profesionalno i patriotsko.

"Obrana", 15. novembar 2005.

Verovanje je ponajviše lična stvar. Reću ću vam radije šta cenim. Cenim znanje. Fromovskim jezikom rečeno, znanje više pripada kategoriji biti nego kategoriji imati. Tuđom zaslugom uvek možete da ostanete bez onoga što imate, a da ostanete bez onoga što jeste možete samo svojom zaslugom.

"Obrana", 15. novembar 2005.

Mnogi strani oficiri su bili na području bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina, i na osnovu tih iskustava formirali su mišljenje o srpskoj vojsci. Znači, njihova percepcija srpskih oficira potiče iz ruralnih ratnih područja. Danas svako od njih koji dođe u Beograd na studijsko putovanje ima priliku da vidi i Vojnu akademiju, VMA, da provede noć ovde i da vidi, na kraju krajeva, žene ovog grada, ne može a da ne ode odavde kao naš ambasador. Iz istog razloga je važno i da naši ljudi borave i školuju se u inostranstvu.

Naš posao je, dakle, da napravimo vojsku koja će biti u skladu sa najvišim standardima koje mi možemo da dosegnemo, a sve ostalo je manje važno.

"Vreme", 14. decembar 2006.


Komentari: 1 2 3


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net