Jovan Ćirilov kao paradigma

"Kulturna politika i politika..."; "Vreme" br. 827

Bezmerno sam blagodaran Momiru Turudiću zato što me je svojim tekstom otrgao od "zaborava" (kako doslovce piše ispod moje fotografije koja začudo nije tjeralica), utoliko pre što sam se krajnje neodgovorno prepustio gotovo potpunom samozaboravu. No, glavni "junak" iz romana moje treće žene, koji predstavlja mene kao relativno živo biće, odlučio je da izađe iz korica knjige, kupi "Vreme" i odnese ga "junaku" romana moje prve supruge – romana u kojem sam takođe, po notornim načelima teorije književnosti, opisan lično ja, glavom i bradom – i donese mi da pročitam tekst o "Politici u kulturi". Ne bih reagovao zbog nekolikih teških ogrešenja vezanih za moju malenkost (naziv mog romana, primera radi, nije Lopovska posla nego Pravo đubre – ali nebitno...), još manje zbog ironije na koju sam slab čak i kada je meni upućena, već zbog nekih paušalnih procena čija bi korekcija mogla dati izoštreniju sliku o tome šta se u našoj kulturi i njenoj politici dešavalo i još uvek dešava. U tom smislu, najdragoceniji je groteskni komentar Jovana Ćirilova, čija je naknadna hrabrost estetski i etički mnogo neukusnija od njegovog hroničnog i poslovičnog intelektualnog kukavičluka. On najpre tvrdi da je kulturne poslenike Milošević "puštao da rade manje-više šta hoće", a samo nekoliko redova potom da su u tom vremenu umetnici i stvaraoci uopšte imali "još uvek neku relativnu slobodu". Nema tog Aristotela koji bi uskladio ove logičke nebuloze i protivrečnosti Ćirilovljeve. U pravu je samo kada bez moralnog zazora tvrdi da su to vreme "dobro iskoristili" (kako objasniti prirodu i tip te antidemokratske, diktatorske vlasti u kulturi koja dodeljuje najluksuznije stanove prononsiranim opozicionarima Svetozaru Cvetkoviću i Nikiti Milivojeviću – nijedan od tih stanova Vladu nije koštao manje od četvrt miliona DEM – i koja, dalje, nikome ne zabranjuje ni film, ni knjigu, ni predstavu, ni stih, ni ulogu, ni mesto u bilo kojoj državnoj instituciji kulture; izuzetak je sadašnji upravnik Beogradskog dramskog, a tada Narodnog pozorišta, danas ugledni demokrata, koji je jednim samovoljnim aktom izbacio iz pozorišta na ulicu takve doajene kao što su Duška Dragičević i Konstantin Kostjukov – tada, naime, još nije pokazivao sklonost da baca u đubre dramske tekstove onih koji nisu njegovi ideološki istomišljenici...).

Dakle, činjeno je sve da tribalizam na području kulture nestane, ali taj pogubni duhovni mehanizam, ako ikakve veze sa duhom ima, ne može iščiliti ukoliko obe, potencijalno suprotstavljene strane, ne naginju elementarnoj toleranciji i u životu je se ne pridržavaju. Ćirilov je paradigma opstajanja i vladanja u kulturi baš zato što se danas tako hladnokrvno poziva na ketman i što otvorenu borbu za navodnu demokratiju, pozivajući se groteskno na Grotovskijev odgovor Vasiljevskom, prepušta mladima budući da je on danas odveć star za tako rizične podvige (a kada je za te podvige bio mlad?). Umetnički direktor i selektor BITEF-a pokušava da nas uveri da je, iako slovi za najčuvenijeg srpskog Dorijana Greja, u stvari večiti starac. Da nije tako, ne bi on u vreme održavanja IX Kongresa CKJ – kada je, valjda, bio i biološki mlad – kao stalni saradnik lista "Komunist" žestoko kudio reditelje i kamermane koji su učestvovali u prenosu ovog partijskog skupa, sledećim rečima: "Niz značajnih događaja na kongresu, nove predloge, sveže misli, akcente jednog po svemu prelomnog događaja – kamera je pratila ravnodušno. Takvi trenuci nisu s maštom akcentovani, ni u gledalištu, gde je istinski odjekivalo ono što se na tribini dešavalo." Ili, kada u istom listu, u denuncijantskom tonu, kao autentični ili hinjeni komunista – to ne zna ni on sam – izriče tešku i u ono vreme opasnu presudu ("da su najgore one pojave na televiziji koje stoje na direktno suprotnoj strani od mogućnosti demokratskog socijalizma").

"Predviđajući prošlost", a videćemo kako će se ova pozorišna legenda sećati budućnosti, Ćirilov bi morao odgovoriti na pitanje da li je bilo nužno da na ovako aktivan način laže da bi opstao na vrhu pozorišne vlasti, da li je možda mogao, pribegavajući čuvenom ketmanu, makar pasivno da laže, dakle, da disimulira vladajuće ideološke stavove, ili je, može biti, govorio istinu?! Otužna je njegova današnja potreba da sada, pod stare dane, glumi hrabrost dobacujući koštunjavom rukom suvarke na moju imaginarnu, mada ne i toliko nerealnu lomaču: svakoj, ali bukvalno svakoj želji Jovana Ćirilova u vreme mog ministrovanja, usmenoj ili pismenoj, bilo je udovoljeno. Bilo onoj vezanoj za njegova polu-privatna ili polu-službena putovanja u inostranstvo u svojstvu selektora, ili pak ona koja su se ticala finansiranja BITEF-a, a o čemu posedujem opsežnu, njegovom rukom pisanu dokumentaciju i akte, treba li reći patetične, lične zahvalnosti. Stoga je sramna njegova izjava da "obećanja Željka Simića u ono vreme nisu ništa značila". Sve molbe Jovana Ćirilova, da ponovim, ja sam ispunjavao (kao ministar kulture i kao upravnik Narodnog pozorišta, imao sam jednu jedinu ambiciju koja je očito bila krajnje utopistička: da barem na duhovnom planu ublažim raskolničke mržnje, napetosti i iracionalne netrpeljivosti, najteže endemske bolesti naših naravi i, nažalost, naše kulture) – osim jedne. A tu, jednu, nije mogao, a nije ni želeo tražiti od moje cenjene prethodnice, jer na tom planu nema ketmana. Jovan Ćirilov je jedan pol naše kulture koja zbog takvih ne da nestaje, nego se razblažuje. (Ona nema više svoj skelet. Nema reljefa. Ona je ostala bez definicije.)

A ako je, pak, na drugom polu vlasnik televizije koji je preko okeana i putem njega, istuširao i retuširao svoju biografiju kao da je nevin i čedan upravo izašao iz hrama Svetog Save i kao da godinama sistematski nije uništavao samu ideju o kulturi, a koji danas tako demokratski dezinfikovan i naparfemisan ulazi u koprodukciju sa čelnicima nevladinog dekontaminirajućeg sektora, onda je jasno da ovako obespokojavajuće posrtanje kulture ne može iznenaditi ni one najgluplje. "Mi" to nismo bili, iako su to "oni" možda i mislili, ni kada smo (to jest "mi") finansirali njihove projekte sa tezom, a bez ikakve proteze sa svetom ili vrhunskim sistemom vrednosti. (Čaršija je tako precizno interesno isparcelisala stvaralački prostor da kultura pre podseća na minsko polje nego na područje slobodne ljudske avanture. Čik se drznite da na bilo kom planu, uz mnogo dobre volje, uz obilje čvrstih argumenata i bez ikakvih "zadnjih namera", uzdrmate ustanovljeni poredak, sankcionisani sistem ponašanja i nepisanu hijerarhijsku lestvicu "pravih" vrednosti i ličnosti iz bilo koje oblasti kulturnog života?! Završili biste ili u nekom sarkofagu kao zabludeli putnik ustakljenih očiju, ili, u najboljem slučaju, kao čuvar Bogorodičine crkve. Još ako ste pri tom daroviti, odmah pređite ulicu, jer na toj strani za vas mesta ne može biti. Jer, odista, nema veće zavisti od one koju izaziva milost dara.)

U zemlji u kojoj se tuđa krivica i vlastita nevinost mogu kupiti, u zemlji u kojoj su istinski glasovi protesta autentičnih intelektualaca davno zamrli, sasvim je "normalno" da je kultura bez smisla i vrednosne težine, izrazito tribalistička, i u tom smislu rigidnija od same politike, za razliku od individualnih, ali krajnje usamljenih prometejskih stvaralačkih podviga koji su plod već pomenutog pojedinačnog dara a ne neke osmišljene "politike".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net