Parlamentarni izbori 21. januara 2007. >

Duga vrela zima

Neposredno posle ponoćne sednice Skupštine predsednik Tadić raspisao je izbore, a kampanja je bila već počela. Ko, gde, s kim i kako

Skupština Srbije je u petak 10. novembra ujutru, u 2.22 sata posle ponoći usvojila i proglasila Ustavni zakon, koji je ostvario put da predsednik Srbije Boris Tadić u petak u 9.30 raspiše parlamentarne izbore u Srbiji za 21. januar 2007. godine. Usvojena je odredba da se predsednički, pokrajinski i lokalni izbori održe najkasnije do kraja 2007. godine, a radikali su ponavljali da imaju Koštuničinu časnu reč da će se založiti da predsednički izbori budu u maju 2007.

O datumu izbora partije su pregovarale osam dana posle referenduma, usaglašavanje u Odboru za ustavna pitanja trajalo je pet sati u četvrtak po podne, a skupštinska rasprava trajala je od 19 sati do zore.

Da se parlamentarni izbori održe u 2007, što su tražili socijalisti i radikali, a ne u decembru 2006, što su tražile demokrate, konačno određuje amandman predsednika Skupštine Predraga Markovića da parlamentarna kampanja traje najmanje 60 dana.

Njegova stranka, G17 plus, međutim, i dalje je predlagala da se izborna kampanja skrati na 30 dana, ali je taj predlog dobio samo 27 glasova. Bezuspešan je bio i pokušavaj G17 plus da se izmeni odredba Ustavnog zakona po kome se novi guverner bira odmah po sazivanju novog saziva skupštine, kada i predsednici i sudije Vrhovnog, Kasacionog i Ustavnog suda.

Dinkićeva partija je u tom kontekstu hvalila svog bivšeg člana, guvernera Jelašića, i već oko osam i petnaest otpočela kritiku vlade u kojoj je bila do četvrtka do 7.10 sati uveče, kada je Skupština konstatovala da je prestao mandat potpredsednici Vlade Ivani Dulić-Marković i ministrima Mlađanu Dinkiću, Tomici Milosavljeviću i Goranu Živkovu. Oni su podneli ostavke 1. oktobra, ali su ih zaledili radi ustavne kampanje. Dinkić je išao i dalje i optuživao Koštunicu da je zbog Ustavnog zakona dao neprincipijelnu koncesiju socijalistima i radikalima, mada iz toga nije jasno da li Dinkić misli da je trebalo izbeći donošenje Ustavnog zakona, a ni kako bi izbori bili raspisani.

Radikali i demokrate su se na licu mesta izrugivali naglom prelasku G17 plus u opoziciju, kao što su ranije ministre ove stranke kinjili i sumnjičili zbog zaleđenih ostavki. Do zore su prštale međusobne optužbe između poslanika Srpske radikalne stranke i socijalista na jednoj i G17 plus i demokrata na drugoj strani, pominjane su privatizacije, zasluge za narod i "zasluge za narod", što znači da je i pre raspisivanja izbora počela oštra predizborna kampanja.

Prava izborna kampanja počela je neobično brzo, praktično neposredno nakon što je predsednik Srbije pred novinarima potpisao odluku o raspisivanju izbora. Politička scena se namešta tako da izgleda da će se ključna konfrontacija odigrati između demokrata i radikala, ali, kako ćemo videti, biće to zamršena borba na terenu.

DEMOKRATE LEVO: Demokratska stranka ističe dva cilja: priključenje Evropskoj uniji i borba protiv siromaštva. U tom kontekstu interesantno je da se medijskom licitiranju oko imena koje bi demokrate mogle kandidovati za premijera pominje i Gordana Matković, ministarka za socijalno staranje u Đinđićevoj i Živkovićevoj vladi. U prvim porukama ističe se da je u toku ove dve vlade učinjeno mnogo na saniranju socijalne katastrofe nastale za vladavine socijalista i radikala 90-ih. To znači da se Demokratska stranka, inače članica Socijalističke internacionale, taktički pomera malo ulevo, što dugoročno može biti značajno, s obzirom na to da su u toku proteklih šesnaest godina političke stranke ostale socijalno neprofilisane, a da je pod uticajem neoliberala nekoliko godina socijalna sfera bila verbalno zapostavljena, a da je socijalno nezadovoljstvo posle 2000. uglavnom bilo plen radikala.

Kosovska tema će verovatno biti zastupljena u preizbornoj kampanji, ali posle usvajanja Ustava međupartijske razlike o tom pitanju posle referendumske saglasnosti ne izgledaju velike, bar kada je reč o sadašnjim parlamentarnim strankama. Najave da će Ahtisarijev predlog o Kosovu biti saopšten posle izbora plasira se kao ustupak Srbiji u izbornom periodu, mada je tipično kontraproduktivan, jer će zasigurno probuditi ovdašnju domišljatost u tumačenju zavera. Vest mora biti jako neprijatna, čim je ne saopštavate odmah...

Demokratska stranka poručuje da neće praviti koalicije ni sa radikalima ni sa socijalistima.

U izjavama Borisa Tadića, Bojana Pajtića i drugih funkcionera DS-a ističe se da će Demokratska stranka biti glavna brana protiv povratka starog režima. I G17 plus, koji konkuriše u sličnom biračkom telu, u svojim porukama u poslednje vreme, a naročito posle radikalskog napada na Ivanu Dulić-Marković, ističe borbu protiv radikalskog šovinizma. Obe te partije su možda pod pritiskom Jovanovićevog LDP-a koji povratak starog režima vidi na mnogo bližim destinacijama.

Demokratska stranka je 2003. imala 481.249 glasova, a G17 plus 438.422. U zbiru tih glasova (nešto preko 900.000), četvrtina bi mogli da budu glasovi pripadnika nacionalnih manjina. Sudeći po geografskom rasporedu glasova, u Vojvodini su manjine izgleda više glasale za G17 plus (sever Bačke, Opovo, Kovačica), a u Sandžaku za demokrate.

Kad se oduzme specifičan uspeh u Sandžaku, glasovi za demokrate su bili više locirani severno i istočno nego zapadno i južno, gde, kako ćemo videti, uporište imaju DSS i NS.

Sudeći po poslednjim parlamentarnim izborima 2003, demokrate najbolja uporišta imaju u Beogradu, Pančevu, Baču, Plandištu, Golupcu, Kučevu, Svilajncu, Rekovcu i Arilju.

U međuvremenu, desilo se nekoliko važnih promena u oba smera. G17 plus je ulaskom u Koštuničinu vladu izgleda izgubio deo birača, možda u korist demokrata, koji su se konsolidovali posle krize Živkovićeve vlade, o čemu govori broj Tadićevih glasova iz juna 2004, u prvom krugu predsedničkih izbora (853.584), a i onih za Dragana Maršićanina (414.971) koga je G17 plus formalno podržavao, mada je priča o Maršićaninu više DSS-ova.

Posle Tadićeve pobede na predsedničkim izborima 2004. demokrate su osvojile Beograd i ostvarile zapažen rezultat na lokalnim izborima u velikom broju opština. Njima nije moglo da bude prijatno da gledaju kako se prednost na ponovljenim lokalnim izborima kruni, o čemu svedoči to kako su promovisali nedavnu pobedu svog kandidata za gradonačelnika u Leskovcu.

Na osnovu rezultata predsedničkih i lokalnih izbora demokrate su dve godine pritiskali Koštuničinu vladu da demisionira zbog promenjenih političkih okolnosti. Istraživači su demokrate kotirali dosta visoko, odmah iza radikala, a u poslednjim mesecima u ponekom istraživanju s njima ih po snazi izjednačuju.

Nije sigurno da je taktika izlaska demokrata iz parlamenta donela neku veću korist ovoj stranci, a ni zajednici, jer vladajuća većina, kao obično, ćuti, a radikali su držali banku i možda stvorili pogrešan utisak o tom parlamentu koji je inače imao veliki zakonodavni učinak. Ređala su se državna pitanja, jedno za drugim. Uz to, javnost je tada mogla da otkrije i Koštuničinu pragmatičnost, mada se on, kako je jednom i sam primetio, održavao na vlasti i uz malu pomoć svojih kritičara.

Demokrate su previše direktno pokušavali da ponište utisak o oduzimanju mandata DSS-u 2002, kada su se potezala pitanja pojedinih mandata. Možda su i podlegali pritisku "antisistemske opozcije" oko LDP-a i skupštinu su proglašavali nelegitimnom čak i kad je ona donosila odluke koje su predsedniku Tadiću proširivale ovlašćenja, ili kada su premošćavale državnu krizu, kao posle otcepljenja Crne Gore.

MANJINE: Sa parlamentarne liste DS-a je 2005. otišla Ugljaninova partija – a desilo se i više od toga: DS je tvrdio da su mandati ta dva Bošnjaka njeni, što je ove još više približilo Koštunici, o čemu možda indirektno govori rezultat referenduma koji je u Sandžaku imao natprosečan odjek i bila je vidljiva saradnja Ugljanina i Ilića.

I bez tih nijansi, prilike su drugačije. Promena izbornog zakona daje šansu manjinama da same lakše uđu u parlament – ulaze u raspodelu mandata bez cenzusa, a podnose liste sa 3000 potpisa, dok ostalim partijama treba 10.000. Prirodni cenzus (najmanji broj glasača potrebnih da se dobije mandat) omogućuje da pri izlaznosti od 3,5 miliona manjinska partija sa 60-ak hiljada birača može računati na tri-četiri mandata. To znači da je prirodno da će manjine nastupati same i da će partnera tražiti posle. Jožef Kasa, na primer, najavljuje da njegova partija neće praviti predizborne koalicije, a da će o postizbornoj saradnji pregovarati zavisno od rezultata, sem sa radikalima i socijalistima.

Od DS-a se posle 2003. otcepio Jovanovićev LDP, što ovu, po svoj prilici, ne može oštetiti mnogo, ali to neće biti neprimetno. LDP je možda više ugrozio GSS nego DS, pošto je stvoren utisak da će ga utopiti u svoju vatrenu retoriku. I DS je oštetio GSS usisavajući nekoliko prominentnih ličnosti, ali to je više simbolički nego izborni plen, pošto u kontingentu glasova to nije mnogo.

Bilo je vesti o tome da Čankov LDV odbija poziv demokrata da se priključi njihovoj listi koju će predvoditi Boris Tadić i da demokratama spočitava da nisu dovoljno zastupali interese Vojvodine tokom donošenja Ustava.

Grupacija oko Čedomira Jovanovića (koalicija LDP, GSS, SDU i LDV) protivila se kohabitaciji predsednika i premijera i budućoj saradnji DS-a i DSS-a, što je s "viđeno" obzirom na to da se do sada čulo nekoliko procena da demokratski blok može formirati vladu samo ako dođe do postizbornog sporazuma Demokratske stranke sa Demokratskom strankom Srbije. U njihovim izjavama provejava primisao da bi dobro bilo da dođu radikali, pa da demonstriramo ponovo. Nije sigurno da bi DS i DSS želeli da im se namesti da ponovo moraju u koaliciju s Jovanovićem, Koraćem i Čankom.

Razlike su sada vidljive, DS je nešto trpeljiviji, mada u toj trpeljivosti ima uživanja u tome što ovi "rasturaju" Koštunicu koje je jače od osećaja da brojem glasača to zadovoljstvo plaća DS. U prethodnim mesecima, kada je bilo znakova o pokušajima da se Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije približe u Vojvodini, DSS je kao uslov da se priključi vladajućoj koaliciji u Vojvodini isticao zahtev da demokrate raskinu s Čankom, ali ovi su to odbijali, čuvajući stabilnost vlasti u Vojvodini čak i kad ih je predsednik vojvođanske skupštine Kostreš u vreme referenduma doveo u komplikovanu poziciju.

Za vladu demokratskog bloka navija G17 plus, koji na izbore ide samostalno, sa idejom da bude neophodan u toj koaliciji, i SPO koji još pregovara s kim bi na izbore. Njihovu poziciju "faktički u vladi, a verbalno u opoziciji" Koštunica je ćutke tolerisao do petka u 2.22 sata ujutro, ali je prvi znak da to nije zaboravio dao nagoveštajima o mogućim koalicijama. Drugi znak osveženog pamćenja došao je, naime, kada Koštunica ministarska mesta G17 plus nije ostavio sasvim upražnjena, već je postavio koordinatore – Bubala, Parivodića i Lalovića. Povoljniji izborni rezultat verovatno bi mu još više osvežio pamćenje. Dinkić će u toku kampanje možda shvatiti šta je izgubio izlazeći iz vlade na kraju mandata. Sledećih meseci Ministrastvom finansija koordinisaće Parivodić.

NARODNJAČKI BLOK: Koštuničina stranka za sada ističe da bi formiranje predizborne koalicije sa Demokratskom strankom, zbog programskih razlika, bilo kontraproduktivno i za jednu i za drugu partiju i nagoveštava formiranje narodnjačkog bloka. To znači da DSS, koji inače u Evropskom parlamentu pripada grupaciji narodnjačkih partija, baca sidro desno od centra. DSS će svoju predizbornu kampanju bazirati na efektima Koštuničine vlade, na politici prema Kosovu, Republici Srpskoj i reformi institucija.

DSS demonstrira bliskost s Novom Srbijom Velje Ilića, koja svoju kampanju bazira na rezultatima Koštuničine vlade i na smanjenju rascepa u Srbiji. Deesesovci uglavnom pominju Velju, a Palma iz Jagodine i Raka iz Trstenika pominju njih. Pošto bi pravljenje šireg narodnjačkog bloka podrazumevalo saradnju i sa nekoliko egzotičnih partija od lokalnog značaja, pitanje je da li će takva koalicija na republičkom nivou demotivisati levo krilo DSS-a, ugroziti njegov rezultat u Beogradu i Vojvodini. Sigurno će raspaliti maštu kritičara "domaćinske Srbije", koji znaju šta je ispravno, ali ne znaju kako da preskoče izborni prag. Po sadašnjim znacima oni će se na tu kritiku kiselo mrštiti, a poneki od njih, kao eks-ministarka Čolić u napadu na Studio B, pomenuće i "antisrpstvo".

DSS je izdržao kanonadu kritika te vrste, a čini se i postao imun na njih, posle prihvatanja podrške manjinskoj vladi od strane socijalista. Pre izbornog starta DSS je delovao kao stranka sa srednjim šansama, mada, posle Maršićaninovog neuspeha 2004, što bi rekao Slobodan Jovanović za Dragu Mašin, malo rovašena.

DSS se očito doživljava kao partija sa velikim koalicionim potencijalom, a doskora je vladao utisak da je nesklona predizbornim koalicijama. U vreme raspada DOS-a, DSS je zastupao tezu da svako prvo treba da se izmeri pre nego što ode na pijacu. Sada se to, kako izgleda, menja. Prošlog vikenda predsedništvo DSS-a je donelo odluku, za ovu partiju na samom početku kampanje netipičnu, da se može ići u predizborne koalicije, a ima i najava da bi takvu odluku mogao da potvrdi i glavni odbor ove stranke.

Deo te priče zapravo otkriva nijanse političke borbe na terenu.

Sa 678.031 biračem DSS je osim u beogradskim opštinama najveći uticaj imao na potezu od Beograda do Čajetine i Ivanjice, u Barajevu, Lazarevcu, Lajkovcu, Aranđelovcu, Ljigu, Gornjem Milanovcu.

Lista "Srpski pokret obnove – Nova Srbija – Vuk Drašković – Velimir Ilić" sakupila je 2003. godine 293.082 glasa u zoni koja se delimično poklapa sa tim područjem, a delimično se na njega naslanja s južne strane – oni najviše žanju između Osečine i Varvarina, Topole i Rače Kragujevačke i Nove Varoši, s najvećim uticajem u Čačku. Na predsedničkim izborima u novembru 2003, kada su se borili Mićunović i Nikolič, Ilić je na tom području osvojio 229.229 ili 9,08 odsto glasova.

Saradnja DSS-a i NS-a i različitih lokalnih faktora bila je u međuvremenu vidljivija istočnije od tog područja, u Šumadiji, Pomoravlju, Nišu, pa i u Vojvodini. Koalicija DSS–NS zabeležila je nekoliko uspeha na ponovljenim lokalnim izborima u Žitištu, Blacu, Ražnju, na ponovljenim izborima za gradonačelnika u Smederevu i, ranije, u Kraljevu, a i u drugom krugu izbora za predsednika Opštine Bečej.

Možda ključ za razumevanje te taktike daje godina 2004, peti ponovljeni predsednički izbori, drugi krug. Tada je Bogoljub Karić osvojio 568.691 glas, a pola nevladinog sektora proglašavalo ga je za proevropsku snagu. Jedno vreme su se i demokrate u parlamentu, kako izgleda, previše ponadale u Karića čija se struktura raspala čim je izgubio Mobtel.

Najveća koncentracija glasova za Karića bila je duž dve Morave u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji. Karić je data dobio više od petine podrške birača Stare Pazove, Opova, Palilule, Pančeva, Kovina, na jug od Požarevca, Crnuća, preko Petrovca, Svilajnca (gde se na lokalu vratio Bidža), Despotovca, Paraćina, Ražnja, Aleksinca, do Leskovca, Crne Trave i Surdulice. A na istoku, od Gradišta, Kladova, preko Majdanpeka i Zaječara, do Bora i Žagubice, Karićeva je podrška nosila više od trećine glasova.

U ranijim izjavama funkcionera DSS-a pominjana je saradnja sa partijama, ali jasnije sa ličnostima koje su dobile podršku birača u lokalnim okvirima. Tu možda spada Niš, gde će ta grupacija verovatno očekivati revanš od gradonačelnika Kostića, a možda i Kragujevac gde dominira Verko Stevanović čiji je SDPO podržavao vladu kompaktnije od Draškovićevog SPO-a, iz koga su Stevanović i Mihajlović izašli.

RADIKALSKI PLEN: Tamo gde je ova grupacija imala uspeh, radikali su bili slabiji. Kao najjača stranka na prošlim parlamentarnim izborima radikali su imali više od četvrtine biračkog tela u svim opštinama u Srbiji sem nekoliko enklava. Jedna je sever Vojvodine (Ada, Senta, Kanjiža, Subotica, Bačka Topola i Mali Iđoš), druga – Sandžak, treća – već pominjana zona u zapadnoj Srbiji (od Valjeva do Arilja, od Lazarevca do Lučana), četvrta – u centralnoj Šumadiji (Rača, Topola, Smedrevska Palanka), peta – uz Moravu (od Malog Crnića preko Petrovca, Jagodine, Rekovca do Trstenika i Aleksandrovca), šesta u istočnoj Srbiji između Boljevca i Niša.

Radikali akcenat stavljaju na borbu protiv korupcije, najavljuju da će evrointegracije tretirati kao utopiju, a da će za pojačavanje svog antihaškog stava povod tražiti i u štrajku glađu optuženog Vojislava Šešelja. Moguće je da se socijalisti posle izbora ozbiljnije približe radikalima, mada oni sada češće pominju da su levičarska partija. U Evropskom parlamentu su u klubu socijaldemokratskih partija. Oni najavljuju da više neće podržavati manjinsku vladu, pošto su razlozi za to prošli. A razlog za podršku Koštuničinoj vladi oni opisuju kao neku samozaštitnu meru. Žale se na to da je 2000-2003. revolucionarni žar išao uglavnom na njih, da je druga struja DOS-a oterala s položaja 40.000 njihovih aktivista. To je objektivno išlo u prilog radikalima, koji su relativno bezbolno preživeli prevrat iz 2000. godine, posle promene režima skupljali su ili zadržavali pristalice ugađajući besu tranzicionih gubitnika i sada ulaze u trku kao pojedinačno najjača partija.


 

Stara pozicija

Parlamentarni izbori 28. novembra 2003.

– G17 plus – Miroljub Labus 438.422

– Srpska radikalna stranka – Dr Vojislav Šešelj 1.056.256

– Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica 678.031

– Demokratska stranka – Boris Tadić 481.249

– Srpski pokret obnove – Nova Srbija – Vuk Drašković – Velimir Ilić 293.082

– Socijalistička partija Srbije – Slobodan Milošević 291.341

*

Cenzus od 5 odsto tada nisu prošli:

Zajedno za toleranciju – Čanak, Kasa, Ljajić – Branislav Kovačević Cole

Demokratska alternativa – Nebojša Čović – dr Nebojša Čović

Za narodno jednistvo – Borislav Pelević – Marijan Rističević (Stranka srpskog jedinstva, Narodna seljačka stranka, Narodna stranka, Naš dom Srbija i Srpska stranka) – Dragan Marković Palma

Otpor – Čedomir Čupić

Samostalna Srbija – dr Vladan Batić (Demohrišćanska stranka Srbije, Demokratska stranka Otadžbina, Demokratski pokret Rumuna Srbije, Seljačka stranka, Srpska pravda) – dr Vladan Batić

Liberali Srbije – Dušan Mihajlović – Dušan Mihajlović

Socijalisticka narodna stranka – Narodni blok – general Nebojša Pavković – Dobrivoje Budimirović Bidža

Odbrana i pravda Vuk Obradović i Borivoje Borović (Socijaldemokratija, Narodna stranka Pravda, Stranka radnika i penzionera – SRP i Socijaldemokratska partija zelenih) – Mila Živojinović

Reformisti – socijaldemokratske partije Vojvodine–Srbije, Miodrag Mile Isakov – Miodrag Mile Isakov

Privredna snaga Srbije i dijaspora – Branko Dragaš – Zoran Milinković

Laburistička partija Srbije – Dragan Milovanović – Dragan Milovanović

Jugoslovenska levica – JUL – Desimir Stanojević

Savez Srba Vojvodine – Dušan Salatić – Miroljub Milić

U toj grupi partija, relativno uspešniji rezultat ostvarila je lista "Zajedno za toleranciju (161.765), a ostali su bili daleko od cenzusa od 5 odsto.

Komentari: 1


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net