T. W.

Rođen 7. decembra 1949. u Pamoni, Kalifornija, voli da kaže da se to desilo na parkingu u taksiju (verovatno je to i još štošta izmislio), kao klinac obožavao Boba Dilana, prvi posao našao u restoranu Napoleone’s Pizza u San Dijegu, prve i najbolje pesme snima 1971, prvi album Closing Time objavljuje 1973, inspiraciju za tekstove pronalazi prisluškujući razgovore na ulici, u prodavnicama, noćnim klubovima... Sve znam, pitajte me. Nova kompilacija sa tri CD-a Orphans: Brawlers, Bawlers and Bastards izlazi 21. novembra. Oni koji se druže sa mnom takođe sve znaju, i muka im je od Toma Vejtsa.

Nekada je njegovo ime bilo samo na vrhu jezika. Gde je početak i šta je uzrok obožavanja Vejtsovog dela (neki bi rekli zabrinjavajuće opsesije), nije poznato, mada se o tome među onima koji primaju SMS-ove i i-mejlove sa poznatom skraćenicom "T.W." često vode debate. Ne priznajem nijednu teoriju. Samo da je sjajan.

Moj Google Alert, korisna alatka internet pretraživača, ima samo dva zadatka: prvi je da svakodnevno traži stranice na internetu na kojima piše "Tom Vejts", a drugi da pronalazi stranice na kojima piše "Tom Waits". Ta opsesija posle dugotrajnog negodovanja okoline ipak je prihvaćena pa su počeli da stižu retki snimci koncerata, pozorišnih predstava za koje je komponovao muziku, filmovi u kojima uvek glumi sporedne uloge, nekad bez ijedne rečenice, CD-ovi koji nedostaju; šalju fotografije, novinske tekstove i linkove sajtova na kojima nešto može da se pročita, pogleda, posluša... Na poklon je iz privatne kolekcije nedavno stigla i dugo tražena knjiga Dragana Todorovića Džokej pun burbona, dva dana nakon što je i poslednja nada pala u vodu pošto je autor rekao da ni on ne može da mi pomogne.

Posle svega, većini je dosadio, neki su ga zamrzeli, ali se i formirao i očvrsnuo mali klub obožavalaca koji svakodnevno dolaze sa novim informacijama i CD-ovima i koji rade sve što i tipični histerični američki fanovi Britni Spirs ili Majkla Džeksona. Tako je vlasnik jednog skučenog kafića u zabačenom delu Banovog brda za 7. decembar zakazao proslavu Vejtsovog 57. rođendana. Samo Tom i oni koji mogu da ga slušaju duže od pola sata.

Šta je toliko dobro? Vejts tvrdi da recept za dobru pesmu obavezno sadrži adresu ili hranu. Tako je nastala i sladunjava sa svega nekoliko stihova, Johnsburg, Illinois, koja nosi ime rodnog grada i države njegove žene Ketlin Brenan, Eggs and Sausage, ili Kentuckey Avenue, slika komšiluka u jednoj ulici u Nju Orleansu u jesen, napravljena za duga i samotna putovanja. Možda je u njegovoj muzici dobro to što prija bez obzira na raspoloženje. Ili to što uspešno diktira raspoloženje, ovakvo ili onakvo. Možda dodatnu draž imaju njegove glupave, detinjaste rečenice poput pre više decenija popularne "I'd rather have a bottle in front of me than a frontal lobotomy", koja u prevodu na srpski gubi i to malo smisla i duhovitosti; zato što na svaki intervju dolazi vadeći iz džepova gomilu izgužvanih papirića i salveta na kojima je zabeležio slične "efektne" i "dubokoumne" rečenice koje će pročitati pa makar novinar odbio da ih sasluša; možda njegovo višedecenijsko ubeđivanje da umetnik može da oseti život samo u hotelima čiji su stanari kurve, makroi i osuđenici na uslovnom, da odelo nikad nije platio više od sedam dolara, ili to što na svakom koncertu i fotografiji uporno drži cigaretu u ustima. Možda je to, ipak, poveća doza romantike u nekim pesmama ili kad, iako celog života glumi čvrstog i opasnog momka, kaže da sve duguje Ketlin koja je koautor onoga što kritika smatra da vredi. Možda stotine slika koje prođu kroz glavu kada počne Downtown Train. Ili sve zajedno, ko bi ga znao.

Mada je od pojave Ketlin Brenan ostavio jeftine hotele, alkohol i cigarete, a dobio decu i preselio se na nepoznatu adresu u nepoznato selo u blizini San Franciska, zadržao je deo detinjastog kaprica. Obožavaoci iz Sent Luisa koji su sve do avgusta smatrali da su posebni zbog jednog jedinog stiha "molim te, ne vraćaj se u Sent Luis", te da stoga s pravom očekuju da će ih se ovaj setiti tokom turneje, nedeljama su uzalud apelovali i molili. Posetio je svega nekoliko gradova – ili, bolje reći, sela, pošto im se nazivi uglavnom završavaju sa vill – ostavljajući nas da se pitamo koja je poruka.

Pošto je 1985. godine objavio album Rain Dogs, na jednom papiriću zapisao je: "Psi nakon kiše ne znaju da se vrate kući. Kad te pogledaju, izgleda kao da pitaju da li možeš da im pomogneš da pronađu put. Zato što je posle kiše oprano svako mesto na koje su piškili. Kao nemoguća misija. Odu na spavanje s jednom slikom sveta u glavi, a kad se probude shvate da je neko ispremeštao nameštaj."

Tom Vejts je proputovao čitavu Srbiju, Beograd hiljadama puta, čak smo zajedno u San Dijegu bezuspešno tražili Napoleone’s Pizza. Najtežu zajedničku noć proveli smo krajem decembra prošle godine u gostinjskoj sobi doma za osobe sa posebnim potrebama gde je dečje krike pokušavao da nadglasa pevajući Kentuckey Avenue, Blind Love, Bad Liver and a Broken Heart i Looking for the Heart of Saturday Night, sve vreme stešnjen u 128 megabajta mp3 plejera; Sijetl je sjajan, ima sve: zavučenu prodavničicu sa velikim izborom Vejtsovih albuma, uključujući i Early Years 2 iz 1971, okean, jezero, planine, šume, Starbaks, Majkrosoft, Boing... I pored toga, na svim fotografijama iz Sijetla vide se samo ista dva nebodera slikana u različito doba dana i noći na koje je gledao prozor hotelske sobe na 23. spratu. Ali je sobarica naučila da u njoj posle popodnevnog spremanja ne pušta neki dosadni hotelski CD sa jednoličnom ambijentalnom muzikom nego Vejtsa.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net