Intervju – Neša Paripović, slikar >

Slikar bez slika

"Konceptualna umetnost danas dobija svoje mesto u novim oblicima, pa čak i u novom slikarstvu. Znači, od iskustva konceptualnog mišljenja čovek može da napravi sliku. Znači, ne isključuje se ništa, nijedan pravac, samo se traži ono što je dobro"

Među podacima da je rođen 1942. godine, da je obrazovanjem slikar, da je izlagao, mada ne često, u biografiji Neše Paripovića dominira podatak da je on jedan od onih koji su učinili da konceptualna umetnost uđe u našu sredinu i u njoj opstane. Zato je njegova retrospektivna izložba u Muzeju savremene umetnosti (11. novembar – 25. decembar) ujedno i priča o istoriji naše konceptuale. Čine je 33 Paripovićeva rada iz njegovih 35 stvaralačkih godina, po izboru autora izložbe Dejana Sretenovića.

"VREME": Sećanje je neizbežni rezultat svake retrospektive. Koja sećanja su vam se vratila iz vremena kada su nastajali izloženi radovi?

NEŠA PARIPOVIĆ: Vratila su se sećanja iz Studentskog kulturnog centra zahvaljujući kome smo počeli, nas šestoro, da radimo ovo što radimo. Nas šestoro smo bili Marina Abramović, Raša Todosijević, Era Milivojević, Zoran Popović i Gergelj Urkom. Našli smo se u krugu prijatelja koji su radili u SKC-u, u instituciji. Oni su razumeli promenu koja se tada dešavala, otklon prema slikarstvu, a ljudi iz institucije su retko naklonjeni nečemu što baš nije tipično. Razumeli su potrebe slikara. To je pohvala tom SKC-u i tom vremenu.

Neposredno pre toga vi ste se vratili sa diplomom poslediplomskih studija u Majstorskoj radionici Krste Hegedušića gde sigurno niste usmeravani u pravcu kojim ste krenuli u SKC-u. Šta vas je promenilo?

Javila se sumnja u slikarstvo, a i u svetu su bile problematizovane izvesne stvari o slikarstvu. Pojavili su se radovi nastali iz likovnog iskustva, ali bez slikarstva, urađeni nekim drugim materijalom. Pokazalo se da se slikarstvom čovek može baviti na raznim materijalima i medijima, odnosno da se ne mora samo strogo pridržavati ulja, platna i boje, već se mogu koristiti i druga sredstva da bi se postigao isti ili sličan senzibilitet. Znači: izbor materijala je bila stvar pojedinca i njegovih vizija. I mi smo se, kao i drugi po svetu, tada pitali čemu slika, ali se nikad nije radilo na tome da ukinemo sliku. Bili smo u manjini, pa je na nas gledano kao na crne ovce, kao na nekog ko remeti red u sredini. Na ovoj izložbi su i četiri slike s naznakama šta će se kasnije dešavati, naznakama razvoja u drugom materijalu.

Kažete da ste posumnjali u slikarstvo. U kom smislu?

Da, jesam, zasmetale su mi neke stvari. I zato sam došao do svoje formule da se odbranim od toga: nešto sporedno stavljao sam u prvi plan, što je tada bilo bogohulno. To sporedno, bio je prevashodno ram. Kod slike uvek postoji bela površina i jedan ram, i slikar u taj prostor izruči svoju fantaziju. Pošao sam od sledećeg: ako je ram kvadrat, i ako on diktira dalji tok stvari u slikanju, počeo sam da pravim slike sa geometrijskim elementima koji s tim kvadratom žele nešto da urade, na primer, da izađu iz njega. Pojavila se, znači, potreba da se izađe iz slike, da se nešto direktno kaže, da se uspostavi relacija sa životom. Tada su se nametnuli i novi mediji, fotografija, film, i – prostor za nove umetničke oblike bio je otvoren. Nekako, nudio nam se.

Svako od vas šestoro krenuo je svojim putem. Šta mislite o karijerama vaših kolega? Da li ste u kontaktu s njima?

Oni su svi tu, a sa Marinom se viđam kad god dođe u zemlju. Era mi je najbliži. Otkriće konceptuale svakom je bilo očaravajuće i svi su ostali u tome, niko se nije predomislio. Svako je razvio neki profil, svoju poetiku, i svi su prisutni, izlažu, evo, stigli smo i do retrospektivnih izložbi, o čemu nekad nismo ni mislili. A na početku, svako je proživljavao muku zbog činjenice da ostavlja slikarstvo. Tako smo školovani: do smrti – slikar! Trebalo je preživeti godinu-dve s mišlju "pa ja ne držim više četku, da li je to moguće?"

Mimoišli ste bodi art...

Marina je u tome imala ličnu projekciju i tu se do kraja realizovala. Ja nisam nijednom radio bodi art, a ni performans, znači nisam bio prisutan u prostoru, kao što je to radio Era, a i Raša, ali sam na drugi način imao svoje prisustvo u radu – kroz medij, recimo kroz tuš. Imam niz grafika na kojima sam prisutan na taj način: na primer Potpis, pisanje rukom. Svoj potpis sam pretvarao u umetničko delo, pa svoj dnevnik, sve želeći da naglasim da dešavanje umetnosti nije isključivo u samom radu nego i u meni. Moj stav nije: napravio sam rad, pa me više u njemu nema. Ne, ja sam deo toga, ja sam element rada, a ne onaj koji ga je napravio pa otišao.

Pre konceptuale, umetnički rad nije podrazumevao psihološki i sociološki aspekt. Koliko u konceptuali ima umetničke kreativnosti a koliko psihološkog eksperimenta?

Još od šezdesetih godina u teoriji se pojavio izraz – dematerijalizacija. Težište razmišljanja o vrednosti nekog dela nisu bili materijal i izvedba, već ideja. Izvedbe nekih značajnih radova XX veka su bezvredne, ali su ti radovi veliko otkriće, i ukazuju na visok domet ljudske misli. Na primer: Brankusi, vajar, klasik XX veka, napravio je Beskrajnu skulpturu, čudo konceptualno! Kad je pogledate, čini vam se da takvu skulpturu može svako da napravi. Međutim, poenta je u nazivu, naziv je to delo učinio velikim. Sećam se radova koji su me dovodili u nedoumicu jer su dodirivali besmisao. Evo jedan primer: nemački umetnik, teško mu izgovaram ime pa ću ga preskočiti, pre 35 godina je došao u SKC, doneo svoj rad, film, tražio nam projektor, mi smo imali neku staru osmicu, posedali smo da odgledamo njegov rad, a on je otvorio prozor, usmerio projektor u nebo, veče je bilo, i – projektovao svoj film u nebo. To je lepota, čista poezija! Eto, ja i posle 35 godina pričam o tome. Ja ne znam koliko je on veliki umetnik, i da li je uopšte veliki, ali tada je mnogo takvih stvari otvorilo vrata slobodnom gledanju na umetnost i omogućilo mnogo finih doživljaja. Kad pominjem besmisao, setio sam se Amerikanca Karla Andrea. Britanska Tejt galerija mu je tokom neke izložbe otkupila rad: 100 cigala složenih u ravan, pravilno, bez ikakve njegove intervencije. Posle izložbe te cigle su negde nestale, galerija je tražila rad koji je platila, a Andre im je rekao "idite u radnju kupite 100 cigala i postavite ih onako kako sam ih ja postavio". I oni su to uradili. Znali su ga kao važnog, shvatili su da nije u pitanju njegova namera da ih prevari, već ideja uvođenja drugog aktera u rad.

Šta je za vas talenat?

Talenat? Talenat je neka istrajnost, način da ideja opstane, talenat je opstanak. Jeste, rad lako zađe u besmisao, ima takvih radova. Ali znate, već odavno postoje kriterijumi koji to određuju. Evo ovaj muzej, na primer, on bira ove, a ne one radova. To rade i drugi muzeji. Video sam u Americi rad tog istog Karla Andrea: čelične ploče postavljene po podu, ljudi su gazili po tome ne znajući da je to rad. To postoji, ali ima sredina koje znaju to da neguju. Negovanje je važno za vreme koje dolazi, a ono će reći da to ne valja – ako ne valja.

Objasnite vaš niz fotografija nazvanih Primeri analitičke skulpture. Na njima je ženski akt u kontra-post stavu klasičnih skulptura, a vi ga, zatvorenih očiju, dodirujete usnama od glave do nožnih prstiju po zamišljenoj spirali.

Uobičajeno je da se skulptura gleda. A ja sam zamenio čula. Izbacio sam vizualni doživljaj, i nagovestio doživljaj iste stvari, ali ne očima. Nema u tome erotike, svedeno je na tehniku, a i upućuje na drugu temu. Da, poruka je otklon prema čulima, pet naših čula nisu i jedini način da osetimo svet.

Da li je grafika Autoportret, na kojoj je mnogo skica raznih lica, neka vrsta autobiografije?

Iluzija sebe kroz bezbroj likova, čak ima crtež ženskog lica, ima Indijanca. Crtani su po automatizmu. Ja sam znao da crtam mnogo bolje nego što je tamo nacrtano, ali sam rukovao olovkom ne da bih pokazao svoje umeće nego kao da tražim likove sebe po podsvesti. Isto važi i za svih devet izloženih grafika, za Potpis levom i desnom rukom, na primer: dogodi se da napišem nešto što liči na pejzaž.

Dejan Sretenović, autor vaše retrospektive, rad Ukrštanje naziva vašim manifestom.

To je fotografijom zaleđena scena, rad nije performerskog tipa, kao slikarstvo je. Pokazan je neki put koji se gubi u daljini, i ja idem tako da sečem taj put. U tački ukrštanja skinuo sam šešir da sakrijem lice od kamere i bacam loptu uvis. Put je jedan pravac, moj put je drugi, a kretanje lopte po vertikali je treći pravac. I kad se ta scena zaledila u fotografiji, dobila se slika koja se nikad ne vidi okom, samo aparat može da je zabeleži, a govori o razlazu ljudskih pojmova. Put koji se gubi u nedogled, ljudski prolazak i neka njegova igrica koja odlazi gore. Eto tako.

Da li je u javnosti bilo komentara tipa "zar je ovo umetnost"? Da li ste se osećali neshvaćenim?

Bilo ih je, na početku, dok se sredina nije navikla. Danas je drugačije, svašta možete videti po galerijama, po svetu su i konje uvodili u galeriju. Neki kritičari, kao pokojni Dragoš Kalajić, bili su žestoki, on je prosto mrzeo konceptualu, ali ni to nije imalo efekta. Vremenom, kažem, stvar je prestala da bude iritantna, što samo može da godi jer dozvoljava slobodu izraza.

Niste često izlagali, a istoričari umetnosti napominju da ste malo stvarali. Zbog tih informacija ima se utisak da su svi vaši radovi sada na retrospektivi u Muzeju.

Ne, nije tako. Ali tačno je da imam malo radova, nisam produkcionista, ali nisam se nikad osećao krivim zato što ne radim. Poslednjih godina sam dosta putovao po svetu zahvaljujući saradnji sa Dah teatrom, pa sam napravio film Exhibition on the road. Snimio sam 24 kadra statičnom digitalnom kamerom što asocira na čovekovo oko koje prima 24 slike u sekundi. Film traje 12 minuta, snimao sam ono što mi se dopalo. Na primer, crkva na Crvenom trgu u Moskvi je jednog dana dobrim delom bila pokrivena ogromnim belim kvadratom. Maljevič – pomislio sam! Posle sam saznao da je to mesto za plakate onih koji protestuju na Crvenom trgu, pa da ne bi lepili plakate svuda okolo, određen im je prostor za to. I, ja sam naišao baš u momentu kad je taj kvadrat bio beo, u vreme između dva protesta, a asocijacija na Maljeviča je bila neizbežna.

Da li konceptuala još postoji? I, da li posle konceptuale može da postoji umetnost u klasičnom smislu?

Konceptualna umetnost više nije kakva je bila na početku, a trenutno nema nekih jakih pravaca i pojava. I u inostranstvu je pravi haos. Po meni, to znači veliku slobodu izraza i samo može da godi. Konceptuala je, znači, otvorila vrata toj slobodi. Omogućila je upotrebu raznih materijala, značenja, a da u suštini nije bila protiv slikarstva. Konceptuala je bila izvidnica likovne umetnosti na njenom putu ka vizualnom. I zbog toga slikarstvu neće biti ništa, nikad nije ni bilo kolizije sa konceptualom, samo su i sva druga viđenja umetnosti postala ravnopravna slikarstvu. Ja i sad kažem: sve moje znanje je slikarsko iako moji radovi na ovoj izložbi nisu slikarski. Neko bi mogao da kaže "pa kakav si ti to slikar bez slika". Jesam! Konceptuala danas dobija svoje mesto u novim oblicima, pa čak i u novom slikarstvu. Znači, od iskustva konceptualnog mišljenja čovek može da napravi sliku. Znači, ne isključuje se ništa, nijedan pravac, samo se traži ono što je dobro.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net