Diplomatija >

Đeneralni konsul u centru veze

Američka ambasada uskoro se seli na Dedinje, gde će na mestu Maršalata srušenog tokom bombardovanja biti sagrađen novi kompleks zgrada. Priča o američkoj ambasadi tu se ipak ne završava. Posebno kad joj se dodaju nacionalizacija, denacionalizacija, izvoz šljiva, problem zastave i prerada svinjskog mesa

Tokom prvih pregovora o osnivanju konzularnog predstavništva Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, srpska strana imala je primedbu na predlog da američki konzul može da prisustvuje suđenjima, kao i na mogućnost da ispred konzulata bude istaknuta američka zastava... Čitavih 125 godina posle toga, pošto je saopšteno da će se buduća američka ambasada nalaziti na mestu nekadašnjeg Maršalata, najzanimljivija pitanja tiču se prave cene dedinjskih placeva, denacionalizacije i činjenice da se Amerikanci useljavaju na mesto koje su NATO trupe onomad bombardovale.

Iako su se tokom burne istorije diplomatskih odnosa Srbije i SAD pitanja menjala, suština je uvek nekako ostajala ista: predstavnici male "dunavske kneževine" oduvek se trude da ispadnu jaki i nepokolebljivi momci, dok ih kolege iz "amerikanskih zemalja" na kraju obično uvere kako je moć na njihovoj strani.

DEDINJSKI STAKLENICI: Ambasador SAD u Srbiji Majkl Polt i ministar za ekonomske odnose s inostranstvom Milan Parivodić zaključili su 15. septembra 2006. ugovor o kupovini 4,2 hektara zemljišta u Bulevaru mira na Dedinju. Na tom placu trebalo bi da bude izgrađen novi kompleks zgrada američke ambasade, a ugovor je vredan 15 miliona evra. Izgradnja će, kako je najavljeno, koštati 100 miliona dolara, "od čega će direktan priliv ekonomiji Srbije" biti 60 odsto. Ugovor potpisan u vreme obeležavanja 125. godišnjice diplomatskih odnosa dveju zemalja trebalo bi da stavi tačku na različite hipoteze i priče koje su se u poslednjih nekoliko godina sporadično javljale. Međutim, imajući u vidu atraktivnost tih priča, teško je očekivati da će proces izgradnje nove ambasade i seoba američke misije iz ulice Kneza Miloša proći bez novih, još živopisnijih detalja.

Najava mogućnosti preseljenja pojavila se neposredno pošto su, zbog povećane opasnosti od terorističkih napada, Amerikanci počeli s masovnom evakuacijom svojih ambasada u predgrađa: od 2001. i terorističkih napada na Njujork, to se desilo u mnogim gradovima sveta. Prvo pitanje koje se tada postavilo jeste eventualna lokacija – prema navodima nekih medija, prethodna srpska vlada ponudila je Amerikancima plac u sklopu Vojne ustanove Dedinje, na prostoru gde su se nekada nalazili staklenici za povrće Vojske SCG, ali su promenom vlasti 2003. svi ti pregovori obustavljeni. Tadašnji ministar inostranih poslova Goran Svilanović potvrdio je da su krajem njegovog mandata u pregovorima učestvovali i Vlada Srbije i Vojska SCG, ali da "vojska tada nije bila voljna da američkoj strani ustupi parcelu u svom vlasništvu". Prema tvrdnjama "službenika bivše vlade", koje je u junu 2005. objavio "Kurir", pregovori o kupovini placa trajali su od jula 2003. do avgusta iste godine, a u igri je i tada bio baš Maršalat. Navodno, tadašnji ministar odbrane Boris Tadić formirao je komisiju za pregovore, a Vojna građevinska direkcija i Zavod za veštačenje imali su zadatak da procene vrednost te zgrade. Iako je procenjeno da je reč o 28 miliona dolara, američka strana izašla je s ponudom od 15 miliona i to je izazvalo brojne diplomatske probleme: u pregovorima sa tadašnjim premijerom Zoranom Živkovićem učestvovao je čak i bivši američki državni sekretar Kolin Pauel. U svakom slučaju, pregovori su u toj fazi propali i prva sledeća vest, koja je stigla sredinom 2005, bila je da su SAD ipak uspele da pazare Maršalat po ceni koju su ranije ponudile. Odgovor na pitanje šta se u međuvremenu dogodilo, za sada je nepoznat. Moguće je da su prvobitni procenitelji malo naduvali cenu – nekretnine na Dedinju jesu skupe, ali cifra od 28 miliona dolara već na prvi pogled deluje preterano (posebno ako se ima u vidu da je procenjena vrednost zgrade američke ambasade u Kneza Miloša "svega" 2,5 miliona). S druge strane, moguće je da se, osim Amerikanaca, nije pojavio nijedan drugi platežni kupac. Konačno, i možda najverovatnije, jeste da je aktuelna vlada pristala na bilo koju varijantu zarad očuvanja dobrih diplomatskih odnosa – teško je pretpostaviti da bi SAD pravile velike probleme u slučaju da dogovor nije postignut, ali bi preuzimanje takvog rizika ipak bio luksuz koji vlada u ovom trenutku ne može sebi da priušti.

Pored pomalo čudne cene, pažnju javnosti privukle su i neke druge stavke ugovora. Naime, nezvanični izvori tvrde da je Vojska Srbije obavezna da očisti kupljeni plac, odnosno ukloni ruševine nastale tokom NATO bombardovanja, otkopa rezervoare za gorivo i podzemne žice i cevi koje se navodno nalaze ispod zgrade koja je nekada bila jedan od najznačajnijih vojnih objekata – u vreme bombardovanja, tu su se nalazili komanda Gardijske brigade, Centar veze i komanda Specijalnih jedinica vojske. S druge strane, Vojska od čitavog tog posla neće imati nikakve vajde: novac od prodaje biće upućen u republički budžet, a sve ranije ingerencije Fonda za reformu sistema odbrane prenete su na Vladu Srbije.

OTIMANJE MIRAZA: Istovremeno s početkom pregovora o novoj lokaciji za američku ambasadu pojavili su se i zahtevi za vraćanje njene dosadašnje zgrade prvobitnim vlasnicima. U tom smislu, najglasniji su bili bivši jugoslovenski ambasador u Vašingtonu Milan St. Protić i član Izvršnog odbora DS-a Nenad Konstantinović, obojica potomci nekadašnjeg vlasnika Đorđa Nenadovića, profesora Pravnog fakulteta, apelacionog sudije i gradonačelnika beogradske opštine. Nenadović je vilu u ulici Kneza Miloša kupio 1938. godine. Ulična i dvorišna građevina sa ukupno 27 stanova i apartmana, sa stepeništem i liftom, bila je namenjena njegovim ćerkama Zori, Katarini i Jovanki.

Tokom savezničkog bombardovanja Beograda 1944. pogođena je i ova zgrada, tako da je uništen središnji, a veoma oštećen ulični deo. Posle rata, na inicijativu tadašnje Komisije za obnovu stambenih zgrada, vlasnicima je odobren kredit za obnovu. Ubrzo nakon toga, ugovor je raskinut i, po tada mnogo puta viđenom scenariju, zgrada je promenila vlasnike. Komisija je najpre izmenila plan predviđenih radova i odlučila da se umesto 27 stanova u Kneza Miloša napravi poslovni prostor u koji bi se uselile državne ustanove. Formalno-pravno, potom se dogodila prodaja: zgrada je otkupljena za 25 miliona dinara, na kredit je odbijeno više od devet miliona, a za prenos naplaćena taksa od 7,5 miliona dinara. Preostali novac pripao je sestrama, ali će Protić do dana današnjeg (s punim pravom, čini se) tvrditi da je u pitanju bila klasična otimačina. Kako bilo, zgrada je potom uknjižena kao opštenarodna imovina kojom upravlja Ministarstvo finansija Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Samo nekoliko godina kasnije, u martu 1950, zgrada je uknjižena kao vlasništvo vlade SAD, da bi kasnije kompleks bio proširen zgradama u susednoj Sarajevskoj ulici: na taj način, zgrada američke vlade zapravo je zauzela čitav jedan blok na liniji Kneza Miloša – Vojvode Milenka – Sarajevska.

Uknjiženje obavljeno 1950. zapravo je osnovni razlog zbog kojeg Protić, Konstantinović i ostali naslednici nemaju mnogo osnova za nadu. Naime, posle uknjiženja u korist SAD, FNRJ je nacionalizovala zemljište ispod i oko objekta, tako da bi povraćaj kompletnog vlasništva pre svega mogla da traži Vlada SAD. S druge strane, današnja zgrada Ambasade više nije ni nalik onome što je bila 1950, što i u najboljem slučaju znači da bi predratni vlasnici mogli da dobiju jedino novčanu naknadu, a ne i samu nekretninu. Za sada, naslednici ne najavljuju bilo koju formu sudskog spora, a iz Ambasade SAD stižu najave da će zgradu u Kneza Miloša, posle selidbe na Dedinje, koristiti neke prateće službe.

Činjenica da se u američku ambasadu u Beogradu decenijama odlazilo po direktivu, upozorenje, informaciju ili savet, odavno ima status opšteg mesta – tačan spisak svih imena nije poznat, ali zna se da je na toj adresi u ovom ili onom trenutku bila većina onih koji učestvuju u javnom ili političkom životu Srbije. Koliko god ta činjenica ne prijala nečijem uhu, ona se svakako uklapa u uobičajene diplomatske delatnosti jedne države, posebno one koja ima status najmoćnije svetske sile. S druge strane, istorijat zgrade američke ambasade, sve ono što ga je pratilo i što ga prati, znatno je ilustrativniji i na specifičan način osvetljava suštinu odnosa Srbije i SAD. Obilje bizarnih detalja u vezi s nacionalizacijom imovine Đorđa Nenadovića, činjenica da se američka ambasada već drugi put useljava na mesto koje su prethodno bombradovale američke trupe, kao i podatak o tome da je srpska vlada (posle nekoliko godina pregovora) ipak morala da pristane na cenu koja joj je prvobitno ponuđena za Maršalat, samo su neki od elemenata koji konkretno pokazuju gde je kome mesto u priči o diplomatskim odnosima i ko zapravo određuje pravila igre. Baš kao i u drugim situacijama u životu, to svakako nije onaj ko je slabiji.


 

Početak u Francuskoj 7

Prema rečima Zorice Janković, autorke izložbe priređene povodom 125. godišnjice diplomatskih odnosa Srbije i SAD, prvi američki konzulat u Beogradu nalazio se u Francuskoj ulici broj 7, na adresi koja će kasnije postati poznata kao sedište Kluba književnika.

Prvi diplomatski predstavnik SAD u Beogradu bio je Judžin Skajler, koji je na dužnost stupio 10. novembra 1882. predajom akreditiva kralju Milanu Obrenoviću. Skajler je prethodno učestvovao u završnoj fazi pregovora o formiranju konzulata u Beogradu, a depeše koje je tada slao u Vašington mnogo govore o njegovoj dalekovidosti. U onoj koju je poslao 16. oktobra 1881, posle potpisivanja Konzularne konvencije i Trgovinskog ugovora, on objašnjava potrebu za stacioniranjem u Beogradu: "To zahtevaju, kako mi izgleda, i naši interesi koji su odista veći ovde nego u Bukureštu. Srbija uglavnom izvozi svinje i suve šljive. Polovina do dve trećine roda šljiva se već sada izvozi u Sjedinjene Američke Države preko Pešte i Trsta. Na osnovu upravo potpisanih ugovora, jedan je Amerikanac dobio ekskluzivno pravo za osnivanje preduzeća za pakovanje svinjskog mesa za potrebe američkog tržišta, što će se obavljati američkom opremom i prema američkom receptu." Skajler je u Beogradu ostao do 1884. godine.

Kneza Miloša, zvanično

Po podacima koji su "Vremenu" dostavljeni iz američke ambasade, sadašnji kompleks podrazumeva četiri zgrade. Glavna zgrada u Kneza Miloša 50 sagrađena je 1936/37. i prodata je američkoj vladi 1950. Prema istom izvoru, zgrada u Kneza Miloša 48 sagrađena je 1903. i jugoslovenska vlada dala je Stejt departmentu 1952. Sa zgradom na uglu Kneza Miloša i Vojvode Milenka, koja je sagrađena je 1938, desilo se isto: poklonjena je američkoj vladi 1952. Aneks u ulici Vojvode Milenka takođe je sagrađen 1938. i "deo je poklona jugoslovenske vlade američkoj vladi iz 1952". Ostali deo kompleksa sagradila je američka vlada 1961. godine.

Barjak i sudovi

Jedan od prvih ovlašćenih predstavnika Stejt departmenta za pregovore sa Kneževinom Srbijom bio je Džon Kason. Posle odobrenja svoje vlade, Kason je 1879. u Beograd doneo Nacrt trgovinskog ugovora dveju zemalja, a primedbe na taj dokument dao je tadašnji predsednik Vlade Srbije Jovan Ristić. Prema navodima iz publikacije Istorijskog muzeja Srbije povodom 125. godišnjice diplomatskih odnosa Srbije i SAD, Ristićeve primedbe nisu očuvane u originalu, ali je poznato da se on, između ostalog, žalio na član 3 koji je predviđao pravo SAD na isticanje američke zastave na zgradi konzulata. Po Ristiću, takav običaj karakterističan je "samo u muslimanskom svetu". Odgovarajući na Ristićeve primedbe, Kason je objasnio da pravo isticanja zastave na zgradi konzulata postoji u zapadnim zemljama i kao primer naveo američke konzulate u Italiji, Francuskoj i Belgiji. Konačno, u završnoj verziji Konzularne konvencije, koja je potpisana 14. oktobra 1881, problem zastave rešava se prilično dvosmisleno: "Đeneralni konsuli, konsuli, vicekonsuli i konsularni agenti, mogu, povrh spoljnih vrata svoje kancelarije, staviti grb svojega naroda s ovim natpisom: đeneralni konsulat, ili konsulat, ili vicekonsulat, ili konsularna agencija Srbije ili Ujedinjenih Država. Tako isto mogu razviti zastavu svoje zemlje na stanovima svojim, izuzev prestonicu zemlje, ako se u njoj nalazi legacija. Oni mogu takođe razviti narodnu zastavu na brodu na kome bi u pristaništu vršili službu svoju."

Pored problema zastave, Ristić je istakao da nije saglasan s predlogom da konzul ima pravo prisustva tokom rada sudova – po njemu, to nije bilo u skladu s nezavisnošću Kneževine Srbije. Kason mu je odgovorio da je reč o pravu konzula da prisustvuje suđenju u svojstvu posmatrača, "a ne kao sudija". O tom pitanju više nije bilo reči.

Pakovanje kofera

Zgrada u ulici Kneza Miloša prvi put je delimično ispražnjena 1992. U to vreme počeli su ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, pa je tadašnji ambasador Voren Cimerman napustio Beograd, dok je osoblje Ambasade znatno redukovano. No, pred početak NATO bombardovanja, u martu 1999. iz Ambasade su otišli praktično svi. U novembru 2000, posle promene vlasti u Srbiji, Ambasada je simbolično otvorena podizanjem američke zastave ispred Ambasade. "To je bio veoma dirljiv momenat za mene", odgovorio je Vilijem Montgomeri (tada najviši diplomatski predstavnik SAD u Beogradu, a kasnije i ambasador), objašnjavajući da je podizanje zastave "formalni kraj jednog veoma teškog perioda".

Pravo useljenje dogodilo se nekoliko meseci kasnije, pošto je zgrada bila u veoma lošem stanju – pre svega zbog demoliranja kojim su je žitelji Beograda "počastili" u znak protesta zbog bombardovanja. Zanimljivo je, međutim, da se na taj "detalj" nije osvrnuo niko od američkih zvaničnika. Pošto je zgrada pregledana, Montgomeri je konstatovao da na zgradi postoji dosta "oštećenja od vode". Tokom trajanja radova, američka ambasada radila je u hotelu Hajat ridžensi.

Grafiti, prozori, bombe

Američka ambasada bila je više puta meta građana ogorčenih zbog politike SAD prema Srbiji. Najpoznatiji napad na Ambasadu trajao je od marta do juna 1999, pošto je zgrada u ulici Kneza Miloša sistematski demolirana posle svake "burne" noći provedene uz zvuke NATO bombardera: tokom ta tri meseca, polupani su svi prozori na zgradi, fasada je bila ispisana grafitima, a nameštaj i kancelarijska oprema bili su izbačeni na ulicu ili ukradeni.

U više navrata, porodice kidnapovanih i nestalih Srba s Kosova demonstrirale su upravo ispred američke ambasade, ali je najpoznatiji napad u tom kontekstu zabeležen u noći 17. marta 2004, kada je (zbog sukoba na Kosovu i paljenja pravoslavnih crkava) gorela i beogradska Bajrakli džamija. Tom prilikom, polomljeni su prozori Ambasade i oštećena dva službena vozila, a ispred zgrade održano je i nekoliko "patriotskih" govora. Ambasada je privremeno zatvorena, a prethodno su građani SAD koji borave u Srbiji pozvani da izbegavaju sukobe i javna mesta.

Neposredno posle terorističkog napada na Njujork, 5. oktobra 2001, primljena je anonimna dojava da će u zgradi Ambasade u određeno vreme eksplodirati bomba. Ambasada je odmah evakuisana, a specijalne policijske jedinice ustanovile su da je dojava bila lažna – tadašnji savetnik za štampu Ambasade Pol Denig rekao je da to nije prva pretnja koja je upućena Ambasadi, ali da se "bezbednosna situacija uvek preispituje i da postoji mogućnost da ona bude pojačana".

"Teroristi" u ambasadi

Verovatno najspektakularnija akcija srpske Specijalne antiterorističke i Protivterorističke jedinice dogodila se upravo u američkoj ambasadi 20. oktobra 2005. U okviru pokazno-taktičke vežbe "Kapija", jedan "terorista" utrčao je kroz glavni ulaz Ambasade pretvarajući se da traži vizu, a sedam njegovih "kolega" sledilo ga je sa sve automatima i eksplozivom. Sledeći korak bilo je uzimanje talaca i postavljanje zahteva za njihovo oslobađanje. Tu su, međutim, nastupili pripadnici SAJ-a i PTJ-a: policija je za nekoliko minuta blokirala ceo kraj, pojavila se helikopterska jedinica, snajperisti su se rasporedili po obližnjim krovovima, a specijalci su upali u Ambasadu i pohapsili "teroriste". Akciju unutar zgrade mogli su da posmatraju samo predstavnici MUP-a i Ambasade, dok su novinari i građani mogli da vide samo ulični deo vežbe. Ipak, kako su izvestili mediji, svi su bili više nego zadovoljni...

Tvrđava

Kao i u drugim gradovima u svetu, zgrada američke ambasade u Beogradu mnogo više liči na utvrđenje nego na "obično" diplomatsko predstavništvo. Deo ulice Vojvode Milenka na koji se proteže potpuno je zatvoren betonskim blokovima, a specijalne dozvole za prolaz automobilom imaju samo stanari susednih zgrada koji pritom ipak moraju da prođu kontrolu. Tu su takođe kamere, nekoliko policijskih kućica i velike betonske žardinjere prema kolovozu u Kneza Miloša. Ostali aspekti mera obezbeđenja nisu poznati (što je i razumljivo), ali pretpostavlja se da pripadnici marinaca čuvaju unutrašnjost zgrade, da služba obezbeđenja Ambasade čuva neposrednu okolinu, kao i da su u širem prstenu obezbeđenja pripadnici SAJ-a.

Bezbednosnim razlozima pravda se i izuzetna tajnovitost kada je u pitanju broj zaposlenih u Ambasadi: medijima (pa ni "Vremenu" ovoga puta) nije pošlo za rukom da saznaju ni broj članova osoblja, a ni veličinu beogradske u odnosu na druge američke ambasade u svetu.

Najpoznatiji stanari

Bez obzira na činjenicu da su kroz američku ambasadu prošli mnogi značajni ljudi, najpoznatijim "stanarima" svakako se smatraju oni koji su obeležili odnose Srbije i SAD u poslednjih petnaestak godina. Pre svih, tu je Voren Cimerman, poslednji ambasador SAD u bivšoj Jugoslaviji, koji je za ambasadora imenovan 1989. godine, a s te funkcije otišao 1992. Samo dve godine posle toga, Cimerman je napustio diplomatsku službu u znak protesta zbog "odbijanja Bila Klintona da interveniše silom kako bi se zaustavio rat u Bosni". Dok je bio u Beogradu, Cimerman je aktivno učestvovao u pokušajima da se situacija u zemlji koliko-toliko smiri, a svoje beleške i uspomene iz tog doba objavio je 1996. pod nazivom Izvori katastrofe: Jugoslavija i njeni razbijači. Cimerman je umro 2004.

Naravno, mnogo je svežije sećanje na Vilijema Montgomerija, koji je bio ambasador u Beogradu od 15. novembra 2001. do februara 2004. (kada je na njegovo mesto došao sadašnji ambasador Majkl Polt). Zahvaljujući aktivnom učešću u svim prestoničkim događajima, Montgomeri i njegova supruga Lin doprineli su boljem imidžu američke ambasade: žurke, kokteli, autorski članci u tabloidima, pa čak i sočni tračevi, učinili su ovu instituciju nekako bližom "običnom svetu", a bračni par Montgomeri sastavnim delom beogradskog džet-seta.

Često se pominje kako je stanar američke ambasade pre Drugog svetskog rata bio i otac bivše državne sekretarke SAD Medlin Olbrajt. Međutim, u pitanju je zabluda: njen otac, Jozef Korbel, živeo je u Beogradu, ali na drugoj adresi. Bio je, naime, češki ambasador pred Drugi svetski rat i neposredno posle njega.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net