Teofil Pancic

nuspojave >

Zemlja nejasnih performansi

Evo teme o kojoj niko ne govori: na šta će ličiti "postkosovska Srbija"? Hoće li se u njoj uopšte moći živeti bez velike muke

Srbija je, dakle, dobila novi ustav, ustav je dobio preambulu, preambula je dobila Kosovo, sve u svemu: Srbija je dobila Kosovo... I svi su, zar ne, ovih dana tako srećni: Koštunica jer ga je poslušalo tako mnogo ljudi, Čeda Jovanović iz istih razloga, vremešni, sedobradi gos'n Stojčević zato što je u 92. godini života otkrio čari demokratije, veseljaci iz Severne Mitrovice iz razloga navedenih na kraju prethodne rečenice, veseljaci iz Južne Mitrovice zato što je njihovim detinjastim severnim komšijama za radost potrebno tako dirljivo malo etc. I tako se svi – svako sa svojim Ubedljivim Razlozima – lepo proveselismo poslednje ovogodišnje miholjske noći, i celoj je toj idiličnoj žanr-slici samo još falio gazdinski namršteni Milošević Slobodan da u ponedeljak izjutra proglasi fajront onom svojom legendarnom: a sada svako na svoj radni zadatak!

Mene, međutim, zanima nešto sasvim drugo, a o čemu, koliko vidim, niko nit' govori nit' romori; okej, navikao sam već da letim pred rudu i pišem o onome što će marihuanski usporenim umovima tipičnog našeg političarluka, novinarluka i nadasve analitičarluka postati relevantna tema tak onda kada se o tome više neće ni imati šta za reći, a da ne bude tek fraza & ništa. Moja dilema glasi: na šta će ličiti postkosovska Srbija? Hoće li se u njoj uopšte moći živeti bez velike "muke duhu"? Hm, pravo rečeno, strepnja mi je dublja od nade... Da vidimo kako sada stoje stvari: 1. Srbija ima ustav u kojem se tvrdi da je Kosovo, časna reč, "neotuđivi deo..." etc; 2. ovih je dana još izvesnije nego do sada – a nije da i do sada nije bilo izvesno – da će Kosovo vrlo brzo steći i formalnu potpunu nezavisnost od Srbije, što još ne mora da znači punu, "klasičnu" državnost sve sa ambasadama i famoznom "stolicom u UN", ali to za Srbiju ne menja baš ništa (uostalom, setite se da je i osamostaljenje Srbije od Stambola bilo postepeno, ali nepovratno).

Ako se složimo da je nešto sasvim slično gorenavedenom ubedljivo najverovatniji tok događaja koji slede, možemo da pristupimo našoj pravoj ovonedeljnoj temi: kako će izgledati posledice ovog gotovo sveopšteg parapatriotskog grudobusanja naših elita, a u duhu i stilu dežurne mantre da nam "Kosovo mogu silom oduzeti, ali da mi na to nikada nećemo pristati". Nego ćemo – šta? Da iznova zaratimo s pola sveta? Teško. Biće da je ostatak čovečanstva ovaj put dosta bezbedan od nas. Umesto toga, proglasićemo stanje okupacije i silno ćemo se najediti, tojest, iznova ćemo sami uskočiti u zahuktali pretis-lonac i još ćemo i da ga poklopimo odozdo, valjda da se bolje skuvamo, da pustimo sav sok, da slučajno neko ili nešto ne pretekne za bolja vremena...

Možda nisam dovoljno jasan? Hajdemo ovako: ako Srbija i oficijelno "izgubi Kosovo" (a hoće, ovako ili onako; svakome ko me demantuje plaćam bogat ručak u Đakovici – ali samo u dinarima!) i ako na to "ne pristane" (a neće), to neće značiti ništa drugo doli da je Srbija, tj. srpska politička (plus intelektualna, medijska etc.) elita samoj sebi uvela vanredno stanje nejasnih performansi i neograničenog roka trajanja. Kako, uostalom, mislite da može "normalno" da se živi u zemlji čiji je jedan deo "pod okupacijom"?!

Šta sve ovo može značiti "u praksi"? Nisam vidovit, ali logika stvari te lokalno i globalno istorijsko iskustvo upućuju na prilično pouzdan trag: takva Srbija životarila bi u najstrašnije zatrovanoj, za ljudski život pogubnoj atmosferi, sličnijoj onoj koja vlada na površini Venere nego onoj iz zemalja EU. Zemlja koja samu sebe percipira kao teritorijalno i populacijski "krnju", nepravedno okljaštrenu udruženom zlovoljom belosvetskih moćnika, divljih i parazitskih suseda i pokvarenih unutrašnjih neprijatelja, neizbežno nema ni vremena, ni volje, ni snage da se ozbiljno i produktivno bavi bilo čime doli svojim ponovnim uceljenjem i zaceljenjem. Drugim rečima, u takvoj Srbiji postoji samo jedna po defaultu dostojna tema: ko će i kako da "oslobodi" Kosovo? Koje će, pak, biti neoslobodivo, i eto nam koske za večno glodanje. Otuda njen politički, pa čak i ukupni duhovni život može biti samo zakržljala, karikaturalna replika slobode i pluralizma, jer će jedino pravo merilo političkog uspeha i značaja biti snaga grla iz kojeg se urlaju "oslobodilački" pokliči. Onaj ko urlikom najdalje dobaci, taj će i vladati; ostali će se, pak, truditi da tog najgrlatijeg ne sekiraju previše, pošto je preke naravi, ume i da udari. Ali ga moramo trpeti jerbo, evo, samo što nije svečano "oslobodio Kosovo", sve sa trubaći i vruću prasetinu. I tako jedno tri hiljade godina, a posle – će vidimo. Zemlja koja ima fundamentalni problem sa samom sobom, svojim granicama, svojim položajem u svetu, idealno je poprište svakovrsnog arbitrarnog i "mesijanskog" nasilja i sveprisutnog straha. Ne bih da navodim ubedljive, ali već izanđale i banalizovane istorijske analogije – dobro ih znate i sami.

Da li je ovo nekakav apokaliptični "worst case scenario"? Ma kakvi. To je samo konsekventno praćenje toka stvari, i njegovih više nego verovatnih posledica. Ništa od ovoga nije, međutim, "zapisano u zvezdama", i sve još može ispasti mnogo bolje. E, super, znači sve će biti OK, možemo da polegamo? Ne, naprotiv. To kako će na kraju da ispadne još uvek – ili: još samo sada – presudno zavisi od pameti i kuraži "demokratskih elita", onih koje u ovom trenutku Srbiji nesvesno pripremaju nedemokratsku budućnost. Pa dobro, gde je ta pamet? Gde je ta hrabrost? Nemam pojma. Ali ne bi bilo loše da se oglasi, jer ovde se opet smrklo, još malo pa je nećemo moći raspoznati, zaglavljeni u onom notornom istorijskom mraku u kojem su sve mačke crne. A nijedna ne lovi miševe, nego uprazno mjauče "patriotske" besmislice.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net