Vodič kroz mala i srednja preduzeća (4) – Agria, Subotica >

Od zanata ka industrijskoj proizvodnji

"Moramo da povećamo kvalitet i produkciju, a da smanjimo cenu. To može da se postigne samo većim ulaganjem u modernija osnovna sredstva", kaže Bojan Baraković

Bojan Baraković, direktor u radničkom odelu

Na početku, 1989. godine, u porodičnoj kući beše zanatska radnja koja je pravila mašine za postavljanje folije i setvu kukuruza i suncokreta pod folijom. Pokrivala je tržište cele bivše SFRJ, ali najviše se prodavalo u Vojvodini i Slavoniji. Kada je prestala potražnja za ovim proizvodom, zanatska radionica se u potpunosti preorijentisala na proizvodnju rezervnih delova za razne poljoprivredne mašine. Pravili su bukvalno sve delove po narudžbini. Neko donese pokvaren, polomljen deo a oni mu naprave nov jer u ono vreme rata nije bilo rezervnih delova u prodaji. Suvlasnici zanatske radnje Lazar i Bojan Baraković, otac i sin, registrovali su preduzeće u doba hiperinflacije. Nisu više mogli da podižu gotovinu iz banke, obim posla se povećao, a preduzeće im je omogućilo da uz "izjavu" nabavljaju i prodaju robu bez poreza na promet. "Pošto smo proizveli toliko delova da bi se mogla sastaviti i neka kompletna mašina, rekli smo zašto da ne. Nabavili smo alate i tehnologiju i počeli da proizvodimo ove mašine, univerzalne pneumatske sejačice. Morali smo da napravimo mašinu koja je kvalitetna a jeftina, da poljoprivrednici mogu da je plate a da nama ostane neki profit", priča direktor Agrie Bojan Baraković, po struci metalostrugar. U zanatskoj radionici radili su samo otac i sin. Sa osnivanjem preduzeća i povećanjem proizvodnje broj zaposlenih je rastao. Na primer, 2000. godine bilo je 10, a sada je 26 zaposlenih. Plate su na nivou proseka za Srbiju. Proizvodni pogon je preseljen na kupljeni plac a u porodičnoj kući su uglavnom ostale kancelarije.

Sejačica je prilagođena za rad sa malim traktorom

U početku, Agria je proizvodila tri-četiri četvororedne sejačice godišnje, prodavala ih je u bližoj okolini, uglavnom prijateljima i poznanicima kojima je nedostajala takva mašina. Potražnja je brzo rasla, konkurencija je bila slaba i tržište se širilo. Kupci su stekli poverenje u kvalitet proizvoda. Proizvodnja je do sada dostigla godišnji obim od 200 komada četvororednih sejačica kao jedinice mere. Proizvode i dvoredne, šestoredne, osmoredne i dvanaestoredne sejačice. U međuvremenu je konkurencija postala jaka, mašine se uvoze, na tržištu su i poznate svetske kompanije. Agria se sa svojom sejačicom na tržištu bori povoljnom cenom, lakim rukovanjem, prilagođenošću rada sa malim traktorom (kakvih je kod nas najviše jer su jeftiniji za nabavku i održavanje), dobrim servisom i uslugom. Agria se oglašava u stručnim časopisima, na bilbordima u poljoprivredno jakim područjima i izlaže svoje proizvode na sajmovima. Najviše mašina Agria i dalje prodaje i isporučuje direktno kupcu mada se veći deo prodaje obavlja i preko trgovaca. Kupci su individualni poljoprivredni proizvođači, zadruge i kombinati. Najviše prodaju u najrazvijenijim poljoprivrednim regionima. Ima i izvoza, najviše u Hrvatsku (Slavonija), po jedna mašina je prodata u Crnoj Gori i Ukrajini, planira se izvoz u Rusiju.

Četvororedna sejačica spremna za isporuku kupcu

U poslednje dve godine došlo je do većeg rasta tražnje za mašinama Agrie. Na to su indirektno uticale i državna i lokalne uprave. Ministarstvo poljoprivrede već dve godine zaredom podstiče poljoprivredne proizvođače tako što im refundira deo troškova za nabavku nove mehanizacije sa svog spiska. Tako se od neto cene kupljenih mašina Agrie poljoprivrednim gazdinstvima u Vojvodini refundira 30 odsto a u nerazvijenim krajevima i više. Pored toga, i neke opštine imaju svoje fondove za razvoj poljoprivrede. "Opština Subotica je uvela fond za kreditiranje poljoprivrede. Slično je ove godine urađeno i u Kragujevcu. To nam je isto povećalo promet na ovim područjima", objašnjava Lazar Baraković, suvlasnik Agrie, sada penzioner koji sinu Bojanu pomaže u poslu.

Osnovna sredstva koja sada Agria nabavlja sva su uvozna jer domaća industrija ne može više da zadovolji potrebe za kvalitetom kojem se teži. Domaće proizvodnje mašina za rad, kakve su njima potrebne, gotovo da više i nema, dok su ranije nabavljali i domaće mašine, na primer bušilicu i brusilicu iz Livnice "Kikinda", strug iz Ade... "Ali to više ne može, gubi smisao, mora se ići na kompletno numerički kontrolisane mašine, na CNC upravljanje. Više ne možemo da radimo sa manuelnim mašinama. Moramo da povećamo kvalitet i produkciju, a da smanjimo cenu. To može da se postigne samo većim ulaganjem u modernija osnovna sredstva. Inače ne možemo da budemo konkurentni na tržištu. Pogotovo ako nam se otvore granice, kad svi budemo na istom tj. kad se ukinu carine – kad uđemo u Evropu jednog dana. Mi se moramo spremati za to i svake godine ulažemo u nova i modernija sredstva za rad", kaže Bojan Baraković.

Barakovići su donedavno preduzeće razvijali svojim sredstvima. Tek prošle godine odlučili su se za kredit. Uz pomoć subotičkog tj. severno-bačkog Regionalnog centra za razvoj malih i srednjih preduzeća, koji im je pružio usluge konsaltinga, izrade biznis plana i pripreme ostale dokumentacije, aplicirali su za kredit kod vojvođanskog Fonda za razvoj Pokrajine. Ovi krediti se daju pod znatno povoljnijim uslovima od komercijalnih bankarskih kredita. Istina, procedura dobijanja kredita je nešto duža. Kredit je realizovan tek ove godine, osam meseci nakon aplikacije, i njime su jednim delom pokriveni troškovi nabavke moderne CNC glodalice, frez mašine sa potpuno kompjuterizovanom kontrolom obrade. Kupovina ove mašine ugovorena je na Sajmu tehnike u Beogradu.

Agria većim delom koristi domaći repromaterijal. Najveća je potrošnja lima a on dolazi iz Smedereva (US Steel). Odlivke prave zanatske radionice u Vojvodini. Nešto se i uvozi, na primer precizne cevi i okrugli vučeni (fi) materijali. Ovi uvozni materijali su poreklom iz raznih zemalja a nabavljaju ih od trgovaca iz Mađarske.

Agria je član udruženja za unapređivanje konkurentnosti proizvođača poljoprivrednih mašina – BIPOM (Balkanska industrija poljoprivrednih mašina) sa sedištem u Beogradu. Od ovog udruženja pre svega očekuju zajednički nastup u predstavljanju i prodaji proizvoda na inostranom tržištu, kao i zajednički nastup u nabavci repromaterijala. "Nas nekoliko proizvođača iz Srbije je maja ove godine predstavilo svoje proizvode na sajmu u Krasnodaru, u Rusiji. Mi smo pripremili kamion sa našom osmorednom sejačicom, nekoliko mašina Termometala iz Ade i Agromerkura iz Ade... Kamion je otišao na sajam i mašine su ostale tamo. Naša mašina još nije prodata, i dalje je izložena i ima interesovanja, a na samom sajmu je bilo veliko interesovanje", kao primer zajedničkog nastupa navodi Bojan Baraković.

U preduzeću Agria planiraju i osvajanje novih proizvoda. "Sada 99 odsto naše proizvodnje čine sejačice. Trenutno nemamo vremena za razvoj nekog drugog proizvoda, ali pretpostavljam da ćemo imati jer modernizujemo mašine i način proizvodnje tako da ćemo naći načina da razvijemo još neke proizvode. Moramo da razvijemo nove proizvode jer je sejačica nezgodan proizvod, sa sezonskom prodajom: 80 odsto proizvedenih sejačica prodamo u dva prolećna meseca, martu i aprilu, kada počinje setva", naglašava Bojan Baraković.


 

Sajam je skup

"Sajam poljoprivrede u Novom Sadu je jako skup. Preskup. Ove godine štand je koštao 257.000 dinara. To je cena samo za goli štand od oko 30-40 kvadrata na otvorenom, napolju, i nema ništa, ni streha. Mi sami počistimo smeće i korov kad dođemo, i sami spremamo. Šta god želiš na štandu to se posebno plaća: i voda posebno, i struja posebno... A mora se ići na Sajam. Ako si se jednom pojavio, onda moraš da budeš tamo. Dosta je važno i da budeš na istom mestu. Na primer, mi smo ove godine promenili štand. Posle nas zove jedan naš kupac da pita šta je bilo sa nama, je l’ radimo ili smo propali; nije nas našao na Sajmu jer smo promenili mesto. A ako mi već platimo veliku cenu, onda ne moraju da deru kožu s leđa posetiocima. Cena ulaznice je 500 dinara, pa parking 200 dinara... ma, bez hiljadarke nema šanse da čovek dođe. I žale se ljudi. Mi kao izlagači dobijemo pet besplatnih karata, ma platili smo i tih pet, a ako nas dođe više onda još i ulaznice plaćamo. Beogradski sajam nije više toliko skup, nekad je bio skuplji pa se to promenilo", žali se Bojan Baraković. Bojanov otac Lazar slaže se da je Novosadski sajam skup i navodi suprotan primer. Izlagali su na lokalnom sajmu u Svilajncu, na ulici u centru grada. Ovaj sajam je za sve učesnike bio besplatan, a po opštoj oceni učesnika bio je vrlo dobro organizovan.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net