Srbija, Hag i Mladić >

Prosto proširena istraga

Teška ruka zakona spustila se na rame penzionisanog generala Ace Tomića i grupe bivših oficira zbog pomaganja u skrivanju Ratka Mladića. Je li to korak bliže hvatanju Mladića ili još jedan pokušaj kupovine vremena

General Aco Tomić, bivši načelnik vojne Uprave bezbednosti, ponovo ima problema sa zakonom. Prvi put je to bilo u martu 2003, u vreme akcije Sablja, kada je Tomić smenjen, pritvoren i optužen za saučesništvo u ubistvu premijera Đinđića. Ta se stvar povoljno svršila po generala: nakon promene vlasti u Srbiji, tužilac ga je skinuo sa optužnice zbog nedostatka dokaza, a dobio je i pozamašnu odštetu zbog ležanja u pritvoru. Ovaj put je, prema zvanično još nepotvrđenim informacijama, Tomić osumnjičen da je pomagao u skrivanju generala Ratka Mladića, u oviru procesa protiv grupe jataka pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu. Osim njega i jedanaest lica kojima se već sudi, pod istragom su još najmanje četiri bivša visoka oficira, mada su njihova imena predmet spekulacije, jer se ceo proces vodi u tajnosti. Na osnovu onoga što je dosad procurilo, istraga se proširila i na bivše načelnike Generalštaba Nebojšu Pavkovića, te pukovnike Branimira Puhala i Dragomira Krstovića, čija su imena nešto manje poznata široj javnosti. Nikome od pomenutih, međutim, do sada nije zvanično uručen sudski poziv, a kad je reč o Pavkoviću, to se verovatno neće ni desiti jer mu se već sudi pred Haškim tribunalom. Dragomir Krstović je, inače, krajnje zanimljiv lik. On je do 1992. sa činom majora bio komandant pozadinskog bataljona u Sarajevu, a kasnije je obavljao niz dužnosti u Vojsci Jugoslavije: komandant remontne podrške u Kragujevcu, referent u tehničkoj upravi Generalštaba, načelnik Tehničke službe u Topčideru, a na kraju načelnik komande logistike VJ. Manje poznata stavka iz te bogate biografije jeste da je jedno vreme, s početka rata u Bosni, bio ministar odbrane SAO Romanija kod Radovana Karadžića.

Da bi se ocenilo u kojoj meri proširenje istrage na Tomića i kolege predstavlja korak napred u onome što premijer Vojislav Koštunica eufemistički naziva "okončanje saradnje sa Haškim tribunalom", i da li uopšte predstavlja napredak, potrebno je osvrnuti se još jednom na postdejtonske i postmiloševićevske puteve Ratka Mladića, ali i na lik i delo Ace Tomića, Radeta Bulatovića i još nekoliko zanimljivih osoba. Tek kada se sve to stavi u kontekst, moguće je oceniti da li je reč o istinskoj demonstraciji političke volje da se Mladić uhapsi i isporuči, ili o još jednom zamajavanju međunarodne zajednice i domaće javnosti, kojima je neprestano otezanje da se ovaj problem reši odavno dozlogrdilo.

General Ratko Mladić, ratni komandant vojske bosanskih Srba, optužen je od strane Haškog tribunala u julu 1995, malo više od mesec dana nakon što su njegovi ljudi u Srebrenici pobili oko osam hiljada civila i ratnih zarobljenika. Optužnica, koja je u međuvremenu više puta proširivana, tereti Mladića za genocid, saučesništvo u genocidu, progone, istrebljenje i ubistvo, deportaciju i nečovečna dela, protivpravno terorisanje civila, ubistvo, okrutno postupanje, napad na civile i uzimanje talaca. I pored toga, Mladić je ostao na čelu Vojske Republike Srpske ne samo do Dejtonskog sporazuma nego čitavu godinu posle rata. Penzionisan je 22. decembra 1996, nakon čega se preselio u Beograd, u kuću na Banjici koju mu je poklonio jedan ugledan beogradski biznismen.

KOS I KOSIDBA: Sve dok je Slobodan Milošević (koji je i sam 1999. dospeo na hašku optužnicu) bio na vlasti, Mladić je u Beogradu živeo opušteno, kao tipičan vojni penzioner: išao je na utakmice, viđan je po kafanama, pa čak i na vojnim proslavama, i nikom to nije bilo čudno. Ni nakon 5. oktobra 2000, u njegovom životu se ništa nije promenilo, jer je pritisak međunarodne zajednice bio usredsređen na hapšenje i izručenje Miloševića, a nova vlast je imala važnija posla nego da se njime bavi. Tek polovinom 2001, kada je Milošević konačno uhapšen i izručen, Mladić uviđa da bi i sam uskoro mogao da se nađe u avionu za Hag i prelazi u neku vrstu ilegale. Neku vrstu, jer ga u to vreme niko nije ozbiljno tražio, niti se on ozbiljno skrivao. Kako se pokazalo u istrazi koju je Vojnobezbednosna agencija obavila ranije ove godine, Mladić je od juna 2001. do juna 2002. boravio mahom u tri vojna objekta: na Rajcu kod Ljiga, gde se nalazi vojni planinarski dom i gde je povremeno svraćao da kosi; u Stragarima na Rudniku i u vojnoj bazi kod Valjeva. Za sve to vreme, vojska mu je uredno pružala gostoprimstvo, a zašto i ne bi: naime, iako mu je služba u VRS prestala još 1996, ispostavilo se da je Mladić ostao u aktivnom statusu u VJ sve do 2002, kada je drugi put penzionisan, ukazom predsednika Vojislava Koštunice. Da li je Koštunica, kao vrhovni komandant u to doba, znao gde je Mladić, teško je reći, ali su ostale upamćene njegove reči da mu je Hag poslednja rupa na svirali i da od pomena holandske prestonice dobija grčeve u stomaku. Izvesno je, sem toga, da su o Mladićevom kretanju morali biti upoznati generali Nebojša Pavković (načelnik Generalštaba), Branko Krga (pomoćnik načelnika GŠ-a, a kasnije načelnik) i Aco Tomić (pomoćnik načelnika, a kasnije načelnik Uprave bezbednosti). Sve ono što je znao Tomić, znao je i Rade Bulatović, tadašnji savetnik Koštunice, jer se od Tomića nije odvajao, a ima dovoljno osnova da se pretpostavi da su bar delimična saznanja o Mladiću imali i ključni ljudi iz Đinđićeve vlade, a neki su naknadno to i priznali, ali su se pravdali da su se bojali sukoba sa vojskom. U svakom slučaju, svi su tada složno tvrdili da nemaju pojma gde je Mladić i da najverovatnije uopšte nije u Srbiji.

Iako je rascep, a kasnije i otvoreni sukob između Koštunice i Đinđićeve vlade jedno vreme išao naruku Mladiću, upravo je jedan aspekt tog sukoba naterao vojni vrh da Mladiću u jednom trenutku otkaže gostoprimstvo. Naime, u junu 2001, daleko od očiju javnosti, u Koštuničinom okruženju javila se ideja da je Vladimir Beba Popović, tada šef Biroa za vezu sa medijima u Đinđićevoj vladi, napravio špijunsko gnezdo u svojoj kancelariji i da odatle prisluškuje Koštunicu, te da bi vojni specijalci trebalo da silom upadnu u prostorije Biroa. Kako je Pavković oklevao da bez pismenog naređenja uputi specijalce u zgradu Vlade, došlo je do žučne polemike u zgradi Generalštaba, u kojoj su sa jedne strane bili Koštuničini savetnici Rade Bulatović i Gradimir Nalić, a sa druge Pavković i nekolicina članova GŠ-a. Aco Tomić, premda podređen Pavkoviću, svrstao se tada odlučno na stranu ovih prvih, u prilog intervenciji specijalaca, i time stekao značajne poene kod Koštunice. Pavković je, međutim, pao u nemilost i počeo da sve otvorenije prilazi Đinđiću. To ga je na kraju koštalo karijere, pa ga je Koštunica u leto 2002. smenio, a na njegovo mesto postavio Krgu (tek tada je ova afera obelodanjena). Tomić je pak ušao u najuži krug oko Koštunice i sasvim je otvoreno ignorisao Pavkovića sve dok ovaj konačno nije bio smenjen.

NEZGODAN GOST: Kakve to veze ima sa Mladićem? Nakon izručenja Miloševića, Đinđić se nalazio pred sve većim pritiskom međunarodne zajednice da uhapsi i izruči i Mladića. To verovatno nije mogao da uradi bez rizika da uđe u sukob sa vojskom, ali je zahvaljujući Pavkovićevom "pretrčavanju" bar mogao da sugeriše da se ovaj ukloni iz vojnih objekata. Sem toga, znalo se da se Đinđićev čovek (u planu je bio Zoran Živković) sprema da postane ministar odbrane, a i sam Koštunica, kao vrhovni komandant, osećao je isti pritisak stranaca. Tokom prve polovine 2002, dok je zemlja klizila u krizu, a sukob tinjao i u Generalštabu, prisustvo Mladića u kasarnama postalo je nepoželjno za sve. I tako je, posle nekoliko neprijatnih razgovora između Mladića i ljudi iz Generalštaba, od kojih je jedan izvesno bio Aco Tomić, Mladić pristao da ode. Prvog juna 2002, u objekat u Valjevu došao je auto za čijim je volanom bio Jovo Đogo, penzionisani pukovnik VRS, i odvezao Mladića u nepoznatom pravcu. Tako bar tvrdi izveštaj VBA koji je predstavljen Vrhovnom savetu odbrane u februaru ove godine. Posle toga, kaže se, vojska više nija imala nikakav kontakt sa Mladićem, a nakon VBA loptu je preuzela Bezbednosno informativna agencija.

Sada dolazi na red ključni deo priče: ko je sve ove godine čuvao Mladića i kako. Na osnovu izvora bliskih istrazi, Mladićevo neposredno obezbeđenje činilo je (a verovatno bar delimično i danas čini) petnaest momaka koje je sa sobom doveo iz Bosne, u dve smene. Ti telohranitelji su formalno bili pripadnici VRS, ali su tokom vremena dok je Mladić uživao zaštitu vojske bili smešteni u kasarni u Topčideru, mada sam Mladić navodno u ovaj objekat nije dolazio. Neposredna zaštita, međutim, manje je bitan deo priče; mnogo je bitnija tzv. kontraobaveštajna zaštita, koja uključuje logistiku (nabavku stanova, sistem veze, transporta i slično) i otkrivanje i eliminisanje pretnji po čuvanu osobu. O Mladićevoj kontraobaveštajnoj zaštiti brinuo se, a i sada se verovatno brine, general Zdravko Tolimir, i sam optužen pred Tribunalom za iste stvari kao i Mladić. Tolimir je, inače, tokom rata bio načelnik uprave bezbednosti u Mladićevom štabu, to jest bio je isto ono što je Tomić bio Pavkoviću i Krgi.

Ispod Tolimira bio je Jovo Đogo, zadužen za transport, i čitav niz ljudi od kojih su neki obezbeđivali sigurne kuće i stanove, drugi kartice za mobilne telefone, treći se brinuli o finansijama, itd. Većina tih ljudi su bivši pripadnici VRS i njihovi bliski rođaci, a njih jedanaest su optuženi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu po članu 333, stav 3 (pomoć učiniocu nakon izvršenog krivičnog dela), što povlači maksimalnu kaznu od osam godina. Pored Đoga, optuženi su Stanko i Predrag Ristić, Saša Badnjar, Ranko Vučetić, Marko Lugonja, Blagoje Govedarica, Borislav Ivanović, te Tatjana, Bojan i Ljiljana Vasković. Kakvi su izgledi da im se Tomić, Krstović i ostali pridruže na optuženičkoj klupi i da li bi to moglo da dovede do Mladića?

TEŠKA SOCIOLOGIJA: Kada je reč o Tomiću, jasno je da su i on i država u prilično neprijatnoj situaciji. Ukoliko bi Tomić otvoreno progovorio o svojim kontaktima sa Mladićem, morao bi da u tu priču uvede i Radeta Bulatovića, pa i premijera, a sasvim moguće i čitav niz važnih ljudi iz političkog vrha i obaveštajne zajednice. S druge strane, beogradske vlasti već duže vreme trpe pritisak iz Haškog tribunala, ali i nekoliko zapadnih vlada, da Tomića ne samo optuže nego i uhapse zbog njegove uloge u skrivanju Mladića. Stoga bi proširenje istrage trebalo posmatrati kao neku vrstu kompromisa: nismo ga uhapsili ali, eto, otvorili smo istragu, a dalje je sve stvar pravosuđa, na koje ne možemo da utičemo... Sam general Tomić pak ne deluje previše zabrinuto. "Dok sam ja bio načelnik Službe, nikada mi niko nije postavio zahtev da se hapsi Ratko Mladić: ni tužilaštvo ni policija, ni rukovodstvo države i vojske", izjavio je Radiju Slobodna Evropa. Tu je Tomić sasvim u pravu, i tu se krije srž problema.

Na nedavno održanom skupu o reformi sektora bezbednosti u Srbiji (ponedeljak 30. novembar), direktor BIA Rade Bulatović je na novinarsko pitanje o statusu potrage za Mladićem rekao sledeće: "Kada je u pitanju sama služba, problem nije rešen jednim delom i zbog onoga o čemu mi danas razgovaramo. A drugim delom – nešto što je društvo, ukupni društveni odnosi." Prvi špijun Srbije odbio je da dalje obrazlaže ovu zanimljivu tezu, ali činjenica je da premijer Koštunica nikada javno, jasno i glasno nije rekao da se Mladić mora uhapsiti zbog osnovane sumnje da je izvršio jedan od najtežih zločina na tlu Evrope u poslednjih pola veka. Nije nemoguće zamisliti situaciju da se za par godina od sad, u maratonskom procesu protiv Mladićevih jataka, istraga proširi na Radeta Bulatovića, a on u odbrani ponovi u dlaku iste reči koje je pre neki dan rekao Tomić: "Niko mi nije postavio zahtev..." A dotle, koplja će se lomiti na sitnijim ribama, kojima takođe niko ništa nije rekao.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net