Albanci u regionu >

Slika bez čvrstog rama

Rešenje statusa Kosova pitanje je bezbednosti, stabilnosti i perspektive celog Balkana, pre svega zato što Albanci u manjem ili većem broju žive u gotovo svim zemljama na poluostrvu. Takozvano albansko pitanje ovde je, u različitim oblicima, prisutno oduvek

Kako trenutno stvari stoje, status Kosova biće rešen do kraja ove ili početkom sledeće godine. Ima onih koji veruju da će time, makar privremeno, biti stavljena tačka na jedan od gorućih problema u jugoistočnoj Evropi. Pitanje Kosova i Metohije odavno nije samo srpski unutrašnji problem, sukob oko teritorije ili pitanje kulturno-istorijskog nasleđa, tradicije i Kosovske bitke. Ono sa čime se danas na Kosovu suočavaju Srbi, Albanci i međunarodna zajednica pitanje je bezbednosti, stabilnosti i perspektive celog Balkana, pre svega zato što Albanci u manjem ili većem broju žive u gotovo svim zemljama na poluostrvu. Takozvano albansko pitanje ovde je, u različitim oblicima, prisutno još od raspada Otomanske imperije i već tada je dobilo status novog političkog činioca kako za velike sile tako i za okolne balkanske zemlje. Krajem devetnaestog veka, albansko društvo imalo je mnoga obeležja kojih se do danas nije oslobodilo: nedostatak društvene elite i moderno strukturiranog društva, ekonomska i kulturna nerazvijenost doveli su do zauzimanja borbenog stava i bujanja nacionalizma. Poslednja decenija dvadestog veka obeležena je ponovnim aktualizovanjem albanskog pitanja na teritoriji bivše Jugoslavije.

U kom vidu se albansko pitanje javlja danas, skoro osam godina od ulaska UNMIK-a na Kosovo, šest godina po okončanju krize u južnoj Srbiji i pet godina po potpisivanju Ohridskog sporazuma? Po mišljenju Dušana Janjića iz Foruma za etničke odnose, odgovor na ovo pitanje sastoji se od dva dela, kako Albanci vide sebe i kako ih vide drugi: za Albance u Albaniji prioritet je jačanje, stabilnost i demokratizacija Albanije koja trenutno ima sve karakteristike slabe države. Janjić navodi da su tu još i kosovski Albanci, kojima je primaran status Kosova, koji oni definišu kao nezavisnost: "U Makedoniji zahtevaju regionalnu autonomiju ili binacionalnu federaciju, a na jugu Srbije takođe se traži regionalna autonomija. U Crnoj Gori postoji zahtev za punu zaštitu Albanaca kao nacionalne manjine." Janjić kaže da, kada je reč o načinu na koji drugi vide Albance u regionu, ne postoji jedinstvena slika, te da ta razlika stvara taktičku i stratešku prednost za "albanski pokret": "Sami Albanci bi rekli da ti različiti oblici pojavljivanja albanskog pitanja imaju jedan cilj, punu saradnju albanskih zemalja ili saradnju u okviru albanskog jezičkog prostora. Na to obavezno dolazi i tvrdnja da ne postoji koncept velike Albanije, već da postoji koncept 'svi Albanci u Evropskoj uniji'." Za Andreja Nosova iz Inicijative mladih za ljudska prava, "albansko pitanje" se ne javlja kao identičan problem na celom Balkanu: "Ja moram da priznam da imam problem s tim albanskim pitanjem, tako postavljenim. Ovde stalno pričaju da će, ako Kosovo dobije nezavisnost, to otvoriti čitav lanac nekih novih pitanja. Ja prosto ne verujem u tu priču. Činjenično jeste tačno da postoje dublje veze između Albanaca sa Kosova, iz Makedonije ili iz Crne Gore, ali to je tako zato što smo svi živeli u istoj zemlji." Nosov dodaje da je čitava albanska populacija jako mlada, da je to jedna potpuno nova generacija koja nije spremna na bilo kakva visokonacionalna stremljenja. Po mišljenju Vojina Dimitrijevića, direktora Beogradskog centra za ljudska prava, Albanija je od svog nastanka specifična tvorevina, pa se albansko pitanje javlja više kao problem drugih naroda nego samih Albanaca: "Posle balkanskih ratova, Albanija je stvorena a da nisu bile jasno definisane granice, tako da su Albanci i njihova država na neki način, valjda zbog tog nastanka a i zbog visokog nataliteta, izgledali kao neka vrsta opasnosti za susede." Dimitrijević dodaje da su svi balkanski nacionalizmi definisani na uštrb suseda, pa imamo i veliku Grčku, veliku Bugarsku, veliku Srbiju i, naravno, veliku Albaniju: "Sve ovo što govorim ne znači da i Albanci nemaju svoje predrasude, nacionalne fantazije, i da njihovi nacionalisti ne lažu da su stariji nego što jesu. Ali, dokle god dopuštamo da su to teme, to će se svima lupati o glavu." Budući da je Kosovo žarište čitavog problema, nejasno je da li se u zalaganju Albanaca za nezavisnost krije ideja velike Albanije i da li se Evropi može desiti da se, u slučaju da Kosovo dobije nezavisnost, tek onda suoči sa eskalacijom albanskog nacionalizma širom regiona. Dušan Janjić smatra da je albanski pokret etnonacionalistički, i da je iz sadašnje perspektive nemoguće utvrditi njegovu tačnu diferencijaciju: "To će se tek pokazati. Za sada samo možemo da kažemo da su oni među kosovskim Albancima koje smatramo umerenim ljudima, zapravo državotvorni nacionalisti na Kosovu, koji bi napravili državu Kosovo i ne bi išli dalje." Sličnog je mišljenja i Dimitrijević, koji kaže da je potencijalni zahtev za nezavisnost Albanaca u drugim delovima Balkana nešto što se ne može kontrolisati: "Ipak, to se može sprečiti tako što će Albanci, recimo u Preševskoj dolini, biti zaštićeni kao manjina, pa bi oni, u svom vlastitom interesu prestali da flertuju sa tom idejom." S druge strane, Andrej Nosov veruje da među kosovskim Albancima nema ni traga od ideje velike Albanije i da albanski nacionalizam na Kosovu ne postoji: "Ja bih to pre nazvao kosovskim nacionalizmom. Čućete i najradikalnije Albance da kažu 'mi Kosovari'. Oni imaju jedan cilj, a to je da žele svoju državu." Govoreći o mogućnosti da se zahtev za nezavisnost proširi izvan Kosova, Nosov smatra da će tu ključnu ulogu odigrati albanska politička elita, jer upravo ona kanališe nacionalizam.

KRIMINOGENI FAKTOR: U poslednjoj deceniji, čitav region prolazio je kroz teška iskustva vezana za ovo pitanje. Gotovo da nema zemlje na Balkanskom poluostrvu koju Albanci ne naseljavaju u manjem ili većem broju. Pored Albanije u kojoj živi oko 3,4 miliona Albanaca, što je oko 95 odsto stanovnika, na Kosovu ih ima oko 1,8 miliona Makedoniju naseljava njih 500.000, a Crnu Goru 47.000. Podaci o Grčkoj su veoma neusaglašeni. Iako se procenjuje da je samo od 1990. godine u Grčku emigriralo preko 600.000 Albanaca, službena grčka statistika negira postojanje velikih albanskih zajednica, dok albanske procene govore suprotno, naročito kada je reč o Epiru.

Predstava koju nealbanci imaju o njima uglavnom se sastoji od stereotipa: Albanci su mahom zanatlije i pečalbari ili se bave organizovanim kriminalom, žive u plemenskim zajednicama, zatvoreni su za spoljne uticaje, skloni su ekstremnom nacionalizmu i terorizmu, albansko društvo je patrijarhalno, i slično. Koliko ovo ima osnova u realnosti? Tačno je da su među Albancima najzastupljenija tradicionalna zanatska zanimanja, pa se većina njih uglavnom bavi pekarstvom, zlatarstvom, filigranstvom, poslastičarstvom i trgovinom. Kada je reč o kriminalu, poslednjih godina izveštaji evropskog ogranka Interpola pokazuju da albanski kriminalni klanovi, stacionirani kako u Albaniji tako i širom Evrope, drže oko četrdeset odsto evropskog tržišta heroina. Poznato je da preko Kosova ide jedan od glavnih kanala za ilegalnu trgovinu oružjem i ljudima. Još krajem osamdesetih, u Zagrebu je upriličeno veliko suđenje takozvanoj albanskoj mafiji čiji su članovi bili optuženi za krijumčarenje većih količina zlata. Žrtva poslednjeg mafijaškog ubistva u Zagrebu, koje se dogodilo u martu, bio je Ljulzim Krasnići, koji je bio sumnjičen za umešanost u šverc droge, uterivanje dugova i reket. Poslednja istraživanja javnog mnjenja koja je radio Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) govore da skoro sedamdeset procenata stanovnika Kosova i Metohije smatra da su na ovom području organizovani kriminal i korupcija prisutni u srednjem i velikom obimu. Istraživanja UNDP-a pokazuju i da ilegalno posedovanje oružja na Kosovu pokazuje stalni rast. Govoreći o načinu na koji međunarodna zajednica gleda Albance u regionu, Dušan Janjić kaže da, pored toga što su povremeno tretirani kao lojalni saveznici koji slede naloge Zapada, oni istovremeno predstavljaju i destabilišući faktor: "Zapad ih posmatra i kao pitanje bezbednosti, ali više kao problem švercera koji operišu po Evropi, bave se trgovinom ljudima, prostitucijom... Dakle, posmatraju ih kao bezbednosni, odnosno kriminogeni problem."

Kada je reč o viđenju po kom su Albanci patrijarhalna etnička grupa, važno je imati u vidu da se radi o nečemu što je ukorenjeno u mentalitetu svih balkanskih naroda. U Izveštaju o ljudskim pravima Američke kancelarije u Prištini za 2005. godinu, ističe se da je nasilje nad ženama i nasilje u porodici vrlo izražen i uporan problem na Kosovu. Centar za zaštitu žena i dece, lokalna nevladina organizacija, dobio je tokom 2005. godine otprilike 3650 zahteva za pomoć žrtvama nasilja. Istraživanja pokazuju da velik broj slučajeva ostaje neprijavljen, ali kada se uporede statistički podaci, učestalost zlostavljanja u porodici slična je kao, na primer, u Srbiji.

Premda stereotipi o Albancima na Balkanu nisu u potpunosti bez osnova, zastrašujuće je koliko su oni rasprostranjeni među nealbancima u regionu. Direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević veruje da je na ovom prostoru prisutan i rasizam prema Albancima: "Albanski susedi veruju da su Albanci neka vrsta niže rase. Oni gaje jednu vrstu panike koja nastaje uvek kada nekog smatrate nižom rasom, a on ima visok natalitet."

NOVA ELITA: Pored predrasuda, među nealbancima je prisutno i neznanje, tačnije odsustvo informacija, koje je naročito izraženo na relaciji Srbija–Kosovo. Andrej Nosov iz Inicijative mladih za ljudska prava, koja ima kancelariju u Prištini, objašnjava ovu pojavu: "Nama u Srbiji odgovara da verujemo u mitove, odgovara nam da verujemo da je nemoguće ići Prištinom i govoriti srpski. Ja već četiri godine jednom mesečno odlazim u Prištinu i nikada mi se nije dogodila nikakva neprijatnost." Nosov ne negira da je ovaj strah s jedne strane objektivan, ali smatra da je kod velikog broja ljudi reč o nasleđenom strahu od albanskog ekstremizma. Odsustvo informacija o Srbiji prisutno je i među mladim Albancima. Inicijativa mladih već neko vreme ima program koji omogućava mladima sa Kosova da posete Beograd. Nosov kaže da se vraćaju fascinirani: "Pre nego što dođu, mnogi od njih se plaše, ne znaju šta da misle. Zamišljaju da je Beograd onakav kakva je Priština izgledala 1999. godine. Kada smo otvorili program mislili smo 'sad će da se javi ova prištinska elita, pa da ide u Beograd'. Ali nije tako. Javljaju se ljudi iz Prizrena, Đakovice, drugih gradova. Dolazi neki mlad svet koji se potom suočava sa svojim neznanjem. Jedina stvar koju oni čuju o Beogradu je ono što javljaju prištinski mediji i što kažu političari." Na Kosovu je poslednjih godina iznikla i jedna nova društvena elita, obrazovana u inostranstvu. Iako je nevladin sektor skoro potpuno nerazvijen, Nosov kaže da Kosovo ima nešto što, recimo, Beograd nema, a to je mnogo prisutniji društveni aktivizam. "Ima mnogo ljudi koji volontiraju na raznim projektima. Mnogo je više aktivista koji hoće da se pokrenu i da reaguju u nekoj akciji koja kritikuje vlast", kaže Nosov, dodajući da se mnogi od ovih mladih i obrazovanih ljudi nalaze u institucijama Kosova i da u velikoj meri generišu promene. Svojevrstan je paradoks što je ovakva nova elita na Kosovu nastala iz istog uzroka kao i konzervativni deo mlade populacije, a to su paralelne škole koje su svojevremeno organizovali Albanci, nezadovoljni školskim sistemom u Srbiji. Dok su prvi odlazili na školovanje u inostranstvo, upravo da bi izbegli pohađanje paralelnih škola, oni kojima to nije uspelo išli su u ove škole, gde su, po mišljenju Dušana Janjića, stvarno obrazovani "na mržnji i isključivosti prema svima, a pogotovo prema Srbima".

SLOBODNO TRŽIŠTE: Duvanska ponuda

INTERES I EMOCIJE: Uprkos medijskoj blokadi i praktično međusobnom nepoznavanju, između Srbije i Kosova postoje određeni vidovi komunikacije. Pored saradnje srpskih i malobrojnih kosovskih nevladinih organizacija, prisutna je, prema svedočenju sagovornika "Vremena", vrlo aktivna privredna saradnja između privatnika. "Kad god idem na Kosovo vidim po pedeset kamiona sa robom iz Srbije", kaže Andrej Nosov. Poziv na bojkot srpske robe, koji je u maju ove godine uputio Pokret "Samoopredeljenje" Aljbina Kurtija, nije naišao na odziv Albanaca, uprkos tome što je predsednik Privredne komore Kosova Besim Bećaj ideju ocenio kao pozitivnu. Za razliku od političara, trgovci na Kosovu odavno neguju čvrste poslovne veze u kojima ekonomski interes dominira nad političkim emocijama. Srbija godišnje legalno doveze na Kosovo robu u vrednosti od oko 150 miliona evra. Dušan Janjić kaže da se po zvaničnoj statistici sedamdeset odsto spoljne trgovine Kosova odvija sa Srbijom: "Ljudi dođu u prodavnicu i traže 'jafu', a misle na bilo koji keks sa čokoladom i voćem. Kad kažu 'dijamant' misle na jestivo ulje. Mreža Telekomove mobilne telefonije je tamo vrlo rasprostranjena, jer su usluge luksemburškog operatera znatno skuplje." Janjić dodaje da privredna saradnja postoji, ali je vrlo specifična i povremeno ilegalna: "Na Kosovu je porez na dodatu vrednost petnaest odsto, a u Srbiji osamnaest. Čim imate razliku, motivišete šverc." Sve u svemu, neke osnove za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije postoje. Ipak, ne sme se zanemariti činjenica da su na Kosovu česti incidenti, ubistva i napadi na Srbe i druge nealbance. Treba imati na umu i da tekući pregovori nisu o konačnom, već o budućem satusu Kosova što se u Srbiji, čak i u medijskim izveštajima, često meša. Ipak, da li će, kada jednog dana status bude konačno rešen, time biti stavljena tačka i na čitavo albansko pitanje? Vojin Dimitrijević smatra da je odgovor na ovo pitanje pozitivan: "Ako Kosovo dobije nezavisnost, paradoksalno, neki nacionalni strahovi u susednim zemljama će nestati, jer će Albanci biti lokalizovani." Dimitrijević smatra da je status Kosova samo deo konačnog rešenja albanskog pitanja, a da je ključ zapravo u integracijama: "Te tvorevine poput Evropske unije zapravo i postoje da veze između ljudi i tla ne bi bile tako jake i da bi se smanjile nacionalne tenzije." Po mišljenju Dušana Janjića, status Kosova neće uskoro biti konačno rešen, jer za to ne postoje osnovne pretpostavke: Kosovo nema razvijeno društvo, institucije ni resurse. "Može Crna Gora da funkcioniše kao mala država, nije problem u broju stanovnika, ali treba imati mogućnost da taj mali broj stanovnika zarađuje. Kosovo to nema. Ono ima mladu populaciju, sedamdeset odsto nezaposlenih i vrlo ograničene resurse. Postoje rudnici, ali potrebne su milijarde da bi oni bili eksploatisani. Niko na svetu neće dati 24 milijarde dolara da razvija Kosovo", kaže Janjić i dodaje da se rešenje krije u promeni perspektive i da ni Kosovo ni albansko pitanje u regionu neće biti razrešeni ako se problem ne stavi u regionalni okvir, umesto što se posmatra isključivo kao problem teritorije kao što je sada slučaj.


 

Crna Gora: Uglavnom mirno

Samo jednom se u svojoj novijoj istoriji Crna Gora suočila sa nečim što je moglo da miriše na "separatistički" zahtjev Albanaca, ali je vrlo brzo postalo jasno da on nema uporište ni među albanskim strankama ni među stanovništvom. Nevladina organizacija Unitas, koju vodi student Nik Đeljošaj, prije dvije godina izašla je u javnost sa incijativom da mjesta u kojima Albanci žive – Ulcinj, Tuzi, Plav i Gusinje – dobiju status regiona. NVO Unitas, za koju se smatra da ima veoma jake veze sa uticajnom albanskom dijasporom u SAD, pokrenula je i potpisivanje inicijative za regionalizaciju. Projekat je poslije par dana neslavno završen, a nakon toga Đeljošaj je više nije pominjao.

Albanski lideri neprestano ističu svoju lojalnost Crnoj Gori, ali je i koriste za promociju svojih zahtjeva za unapređenje prava Albanaca plasirajući teze da njihovo ignorisanje može narušiti međunacionalni sklad.

Posljednji parlamentarni izbori pokazali su da 32.163 Albanca u Crnoj Gori, evidentirana na popisu iz 2003. godine, najviše vjeruju Demokratskom savezu Mehmeda Bardija i Partiji demokratskog prosperiteta Osmana Redže. Te dvije partije, nastupajući u koaliciji, osvojile su oko 4500 glasova, dok je Demokratska unija Albanaca Ferhata Dinoše imala oko 3700. Zahvaljujući zakonskim olakšicama po kojima mjesta gdje su Albanci većina čine posebnu izbornu jedinicu, albanske stranke su od mogućih pet osvojile tri poslanička mjesta.

Iako su i Bardi i Dinoša od 1997. godine bili nepokolebljivi saveznici vlasti, vladajućoj Demokratskoj partiji socijalista mnogo je bliži Dinoša, koji ima svog predstavnika u dosadašnjoj, a imaće i u budućoj vladi. Bardi se poslednjih godina profiliše kao žestok kritičar vlasti. Ostali albanski lideri bliži su Bardiju i važe za nešto "ekstremniju" liniju, ali nijednom do sada nijesu doveli u pitanje teritorijalni integritet Crne Gore.

Pošto gotovo svaka albanska familija ima bliske rođake u SAD, ali i zahvaljujući do nedavno vrlo unosnom švercu nafte i cigareta, nekada vrlo siromašni Albanci u Crnoj Gori danas se mogu smatrati pripadnicima srednje klase, od koje odskače na desetine manjih i nekoliko krupnih biznismena.

Nedjeljko Rudović

Makedonija: Još uvek nestabilno

Pet godina nakon eskalacije nasilja koje je pretilo da se završi raspadom Makedonije ili podelom duž etničkih linija razgraničenja, Makedonija se više nego njeni susedi nalazi na putu ka stvaranju pravog multietničkog društva. U avgustu ove godine obeleženo je pet godina od sklapanja Ohridskog mirovnog sporazuma, kojim su okončani višemesečni sukobi makedonskih snaga i albanskih militantnih grupa. Većina Makedonaca je verovala da će 2001. godina biti dobra i da će doći do pomaka u saradnji sa Evropskom unijom. Međutim, manjinski Albanci latili su se oružja i započeli sukob protiv makedonske države, smatrajući je represivnom i zahtevajući veća građanska prava. Makedonske vlasti odgovorile su granatiranjem sela koja su većinski naseljena Albancima. Nakon što se pokazalo da Makedonija ne može sopstvenim naporima da suzbije krizu, "uskočila" je međunarodna zajednica kojoj je u tom trenutku, dve godine po okončanju sukoba na Kosovu, najmanje trebalo još jedno ratno žarište na Balkanu. Rezultat je bio Ohridski sporazum, potpisan u avgustu 2001. godine. Sporazumom su usvojeni skoro svi zahtevi albanskih političkih predstavnika: Albanci su stekli pravo na veću zastupljenost u svim državnim institucijama, albanski jezik stekao je status službenog jezika, a nekada nelegalni albanski univerzitet danas se finansira iz državnog budžeta. U zemlji u kojoj je četvrtina stanovnika albanske nacionalnosti, zastava Albanije postavljena je, pored makedonske, na svim državnim zgradama. Naravno, suviše je rano govoriti o tome da je u Makedoniji problem i konačno rešen. Prošlonedeljna događanja u makedonskom pralamentu pokazuju da još postoji opasnost da sporazum bude ugrožen. Naime, najveća albanska opoziciona stranka u Makedoniji, Demokratska unija za integraciju (DUI), čini sve da pokaže novoj vladi da je pogrešila što je nije uključila u kabinet. Vladajući VMRO-DPMNE umesto njih odabrao je Demokratsku partiju Albanaca, koja je na izborima održanim u julu osvojila manje glasova od DUI-ja. U znak protesta zbog usvajanja novog zakona o policiji, o čemu su, kako tvrde, morali biti konsultovani, poslanici DUI-ja zauzeli su govornicu, udarali o stolove svojim poslovnicima, pretili građanskom neposlušnošću, a bilo je i pretnji oružjem, naravno sve u ime Ohridskog sporazuma.

J. G.

Bosna i Hercegovina: Islamski korpus

Kako se BiH sastoji od dva entiteta, Republike Srpske i Federacije BiH, i ovo pitanje treba posmatrati iz dva ugla. Republika Srpska svoj odnos prema albanskom pitanju uglavnom meri odnosom prema Kosovu. U tom smislu srpski narod ima pored vrlo snažnog negativnog naboja i praktičan problem sosptvenog opstanka. Što se tiče albanske zajednice, u Republici Srpskoj nje praktično i nema, dok u Federaciji BiH nema zvaničnih statističkih podataka o broju pripadnika albanske manjine. Ipak, važno je da se Albanci u Federaciji tretiraju kao deo bošnjačkog korpusa. Pošto bošnjački političari često sebe vide kao

lidera islamskog sveta u regionu, takav odnos imaju i prema Albancima. U ratnom periodu od 1992. do 1996. godine, velik broj oficira tadašnje muslimanske armije bio je iz redova Albanaca. Danas, Albanci u Federaciji BiH, prvenstveno u Sarajevu, rade svoje tradicionalne zanatske poslove ali ima i onih koji se bave krupnim biznisom, iako se ne eksponiraju u velikoj meri. Jednostavno, Albanci se u Federaciji BiH osećaju kao deo islamskog miljea sa vrlo malim specifičnim razlikama.

Gostimir Popović

Hrvatska: Simpatije vlasti

Prema popisu stanovništva iz 2001. godine, Albanci čine 0,34 odsto ukupnog stanovništva Hrvatske, što bi u apsolutnim brojevima značilo da ih je u Hrvatskoj oko 15.000. Podaci iz albanskih organizacija u Zagrebu kazuju, međutim, da je stvarni broj Albanaca u ovoj zemlji najmanje dvostruko veći, te da samo u glavnom hrvatskom gradu živi između deset i petnaest hiljada ljudi albanskoga porijekla. Podaci iz istih izvora govore i to da većina od tridesetak tisuća Albanaca u Hrvatskoj ima hrvatsko državljanstvo i da ih oko polovice ispovijeda katoličku vjeru. Albansku manjinu u Hrvatskom saboru predstavlja Šemso Tanković, kojeg su za svoga zastupnika, osim Albanaca, izabrali Bošnjaci, Crnogorci, Makedonci i Slovenci, a štiti ih Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina koji, pored ostalog, propisuje manjinsku zastupljenost u tijelima državne vlasti, te u lokalnoj upravi. Država financira kulturne programe albanskih organizacija u Hrvatskoj, te sufinancira izlaženje njihova glasila.

Neslužbeni podaci kazuju da hrvatski Albanci trenutačno imaju blizu pet tisuća registriranih firmi ili obrta, a iz toga proizlazi i zaključak da se pripadnici te manjine u Hrvatskoj, u otprilike 95 posto slučajeva, bave privatnim poslom, naime, pekarstvom, zlatarstvom, filigranstvom, ugostiteljstvom, slastičarstvom i trgovinom. Izuzev u Zagrebu, njihovi poslovi razasuti su duž Hrvatske, s tim da su posebno prisutni u Rijeci i Istri, te u svim većim gradovima na Jadranu u vrijeme turističke sezone. Bilo bi nepošteno navesti samo "neproblematična" zanimanja hrvatskih Albanaca, jer – kao i u drugim zemljama bivše Jugoslavije – i ovdašnje Albance odavno bije glas o sklonosti kriminalnim rabotama. Poput svakog stereotipa, ni ovaj nije nastao bez utemeljenja u nezanemarivoj količini pojedinačnih slučajeva. Od 1990. godine naovamo Albanci su nacionalna manjina koja je u milosti hrvatskih vlasti, što je lako objašnjivo zajedničkim antisrpskim osjećajima koji su vladali tokom devedesetih godina, a ni danas nisu ugašeni. Uostalom, sadašnji komandant albanskih oružanih formacija na Kosovu, general Agim Čeku, dogurao je do čina brigadira u Hrvatskoj vojsci ratujući na ličkom bojištu; jedan od hrvatskih generala optuženih u Hagu za ratne zločine jest i Albanac Rahim Ademi; jedan od ključnih ljudi prve predsjedničke kampanje Stipe Mesića, političara koji je oduvijek njegovao simpatije i bliskost prema Albancima u Hrvatskoj i na Kosovu, bio je Amir Muharemi, kasniji hrvatski ambasador u Ankari i trenutačni član Misije pri UN-u u Njujorku, dok je centralna albanska organizacija u Zagrebu – prema relevantnim obavještajnim izvještajima – u vrijeme kosovskoga rata funkcionirala kao važan punkt za naoružavanje Oslobodilačke vojske Kosova, a sve se odvijalo uz prešutnu suglasnost ovdašnjeg režima.

Ivica Đikić ("Feral tribjun")

Velika Albanija

Pojam "velika Albanija" označava politički pokret koji se zalaže za ujedinjenje svih etničkih Albanaca i pretenduje na teritorijalnu ekspanziju. Ovaj pokret potiče još od formiranja Prve prizrenske lige, 1878. godine. Liga je imala za cilj ostvarenje kulturne i političke autonomije za Albance u okviru Otomanskog carstva. Otpor na koji je ova ideja naišla unutar Imperije pomogao je jačanje albanskog nacionalnog pokreta. Kada je 1912. godine današnja teritorija Albanije oslobođena od Turaka, njene granice odredile su velike sile. Novoformirana država nije uključivala mnoge teritorije naseljene Albancima. Tokom Drugog svetskog rata, Italija je sve teritorije naseljene etničkim Albancima stavila pod jurisdikciju države Albanije. Ova velika Albanija uključivala je Kosovo, Epir i deo Makedonije. Iako ima onih koji veruju da Albanci ni danas nisu odustali od ovog koncepta, postoji i škola mišljenja koja kaže da su albanski političari koristili ovu ideju kako bi narodu skrenuli pažnju sa pravih problema, kao što su loša ekonomska situacija, siromaštvo i nezaposlenost.

J. G.

Jug Srbije: Stišavanje strasti

Na jugu Srbije živi oko 70.000 Albanaca, a u Bujanovcu i Preševu gde čine većinsko stanovništvo na vlasti su njihove političke partije. Društvena integracija Albanaca, međutim, započela je tek 2002. po okončanju oružanih sukoba u regionu, kada počinju da se vraćaju u državne i opštinske institucije odakle su, kao i na Kosovu, isterani tokom osamdesetih i devedesetih godina. Dešavanja na Kosovu umnogome su uticala, a i danas je tako, na prilike u južnoj Srbiji. Pre tačno šest godina, pobunjeni Albanci okupljeni u OV PMB (Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca) zauzeli su oko 500 kvadratnih kilometara srpske teritorije uz kosovsku administrativnu liniju u ove tri opštine. Sukob sa Združenim snagama bezbednosti trajao je do maja 2001. kada su albanski gerilci, posle obećane amnestije, pristali da se demobilišu. Relativno miran rasplet zasluga je međunarodnih institucija, ali i vlasti u Srbiji. Usledila su dva ciklusa lokalnih izbora na kojima u Bujanovcu po prvi put pobeđuju albanske političke partije, uz postepen ulazak u pravosuđe, policiju, zdravstvo, poreske i inspekcijske organe... Međutim, od 1990. godine do danas Albanci nisu učestvovali ni na jednim parlamentarnim ili predsedničkim izborima. Sve donedavno Albance je krasilo političko jedinstvo koje je danas prilično uzdrmano. Riza Haljimi, umereni osnivač njihove prve autohtone stranke, Partije demokratskog delovanja, više nije neprikosnoveni albanski vođa. Sa tog i mesta gradonačelnika Preševa istisnuo ga je Ragmi Mustafa, predsednik Demokratske partije Albanaca, čovek sa nešto radikalnijim političkim stavovima. Na početku pregovora o Kosovu južnosrpski Albanci gajili su nadu da će i ovaj region biti deo te priče. Posle jasnih poruka sa Zapada da su Kosovo i južna Srbija dve različite teme, o tome se više ne govori. Međutim, otvorena podrška nezavisnom Kosmetu nikada nije prestala. Upravo je to najvažniji razlog što su albanske vođe najavile bojkot ustavnog referenduma.

Albanci južne Srbije čvrsto su politički, ali i životno povezani sa Kosovom. Uostalom, ovdašnji dopisnici kosovskih medija ovaj kraj isključivo zovu "Istočno Kosovo". Svi albanski političari imaju svoje patrone na Kosovu, većina mladih se tamo školuje, mnogi su po Prištini i drugim gradovima otvorili firme. Iako za Albance važi stereotip da su veoma bogati, veliki broj njih živi u siromaštvu, bez stalnog zaposlenja i primanja. Ipak, snažna albanska dijaspora i solidno razvijen privatni biznis donekle ublažavaju takvo-takvo stanje. No, i pored toga, na ulici je svakodnevna pojava da Albanca na ubogim taljigama pretiče sunarodnik u najnovijem mercedesu.

Nikola Lazić

Političke prilike na Kosovu

Najstarija i najveća partija kosovskih Albanaca jeste Demokratski savez Kosova (LDK) koja se zalaže za slobodno, nezavisno i demokratsko Kosovo. Predsednik ove stranke od osnivanja 1989. godine pa do smrti 2006. bio je Ibrahim Rugova. Uopšte, među Albancima na Kosovu njegov politički autoritet bio je neprikosnoven do pojave Oslobodilačke vojske Kosova iz koje su iznikle dve nove partije: Alijansa za budućnost Kosova (AAK) koju vodi Ramuš Haradinaj i Demokratska partija Kosova (PDK) Hašima Tačija. PDK je najjača opoziciona partija. Glavne teme kojima se bavi su korumpiranost i neaktivnost trenutne vlade, kao i umešanost u privredni kriminal. Čelnici ove stranke tvrde da žele da se približe socijaldemokratskoj ideologiji. O podršci koju uživa među biračima najbolje govori podatak da njeni čelnici učestvuju na pregovorima o statusu Kosova. Još jedna značajna partija je Reformistička partija ORA, uglednog kosovskog novinara i publiciste Vetona Suroija. Trenutno, vlast na Kosovu je u rukama koalicije LDK-AAK. Na tamošnjoj političkoj sceni veoma je izražena razlika u opredeljenju birača iz urbanih i ruralnih sredina. Albanci u gradovima i intelektualna elita mahom podržavaju LDK, dok su na selima, a naročito u nekadašnjim najtvrđim uporištima OVK, najpopularnije Haradinajeva i Tačijeva partija. Međustranački obračuni na Kosovu vrlo su ozbiljni. U periodu od 1999. do 2002. godine gotovo svakodnevno su vršeni atentati, otmice i zastrašivanja članova i funkcionera LDK. Nijedan napadač nikada nije pronađen ni uhapšen, iako se sumnja da iza incidenata stoje članovi nekadašnjeg OVK. Razlozi za progon članova LDK najverovatnije leže u tome što ova stranka nije podržala OVK tokom oružanog sukoba na Kosovu i u Rugovinoj poseti Miloševiću tokom bombardovanja Srbije.

J. G.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net