Ana Politkovskaja – trn u oku zvaničnika >

Smrt u Moskvi

Najhrabriji glas ruskog novinarstva ućutkan je hicima iz pištolja

Ana Politkovskaja, novinarka moskovske "Nove gazete", ubijena je u liftu zgrade u kojoj je stanovala u subotu, 7. oktobra, oko pola pet po podne. Politkovskaja, majka dvoje dece, tog dana trebalo je da preda tekst, jedan od mnogih o ruskom prljavom ratu u Čečeniji; nakratko je bila prekinula rad da bi skoknula do bakalnice, a ubica ju je sačekao na povratku. Pored njenog leša nađen je pištolj "makarov" i četiri čaure, a video-kamere su zabeleležile mutan snimak zločinca: visokog, u crno obučenog muškarca sa bejzbol kapom natučenom na oči. Iako je moskovska policija odmah počela da "prevrće nebo i zemlju" u potrazi za ubicom, mala je šansa da će iko biti uhapšen: u Moskvi, u kojoj je posle Bagdada i Alžira ove godine ubijeno najviše novinara, počinioci po pravilu ostaju neuhvatljivi.

Ruski predsednik Vladimir Putin, koji je na dan ubistva slavio svoj rođendan, svakako nije bio preterano ožalošćen: Politkovskaja je svojim beskompromisnim izveštavanjem iz Čečenije godinama bila trn u oku zvanične Moskve. Iako je vest o njenom ubistvu svuda u svetu izazvala žestoke reakcije, od Brisela i Vašingtona do međunarodnih profesionalnih organizacija, Kremlj je tri dana odbijao da se oglasi, da bi tek u utorak, nakon što je američki predsednik Džordž Buš lično zvao Putina da se raspita o Politkovskoj, bilo izdato šturo saopštenje da je "istraga u toku". U međuvremenu, vladi bliski mediji – a takvi su u Putinovoj Rusiji gotovo svi – počeli su da objavljuju zlobne spekulacije da su novinarku ubile zapadne tajne službe, kako bi destabilizovale režim, ili neko od njenih čečenskih "prijatelja". Vitalij Jaruševski, urednik "Nove gazete", ima drugačije mišljenje: "Ana je ubijena zbog svojih profesionalnih aktivnosti. Ne vidimo nikakav drugi razlog za ovaj strašan zločin."

Ana Politkovskaja rođena je u Njujorku 1958. godine, dok su joj oba roditelja bila na službi pri sovjetskoj misiji u Ujedinjenim nacijama. Završila je novinarstvo na Moskovskom državnom univerzitetu i počela karijeru u listu "Izvestija". U proteklih deset godina, međutim, radila je u "Novoj gazeti", praktično jedinom nezavisnom listu u Rusiji koji je taj status održao i pod Putinovom vlašću. Autor je nekoliko međunarodno nagrađenih knjiga o ratu u Čečeniji i Putinovoj Rusiji od kojih nijedna, iz nekog razloga, nije prevedena i objavljena u Rusiji. Za njene reportaže iz Čečenije rečeno je da predstavljaju "savest ruskog novinarstva", a "Njujork tajms" je zapisao: "Ana Politkovskaja je često bila jedini svedok sukoba u kome nema pobednika i poraženih, već samo beskrajnog niza bede i smrti, brutalnosti i izdaje."

U stvari, kada se pogleda kroz šta je Politkovskaja prošla u poslednjih petnaestak godina, čudo je da je i do sad preživela. U februaru 2001, ruska Savezna služba bezbednosti FSB (bivši KGB) uhapsila ju je u Groznom i optužila da špijunira za čečenskog komandanta Šamila Basajeva; bacili su je u jamu sa čečenskim zatvorenicima i ostavili je tri dana bez hrane i vode. Godinu dana kasnije, pokušala je da posreduje kada su čečenski teroristi upali u moskovsko pozorište za vreme predstave Nord Ost i držali gledaoce za taoce; pregovori nisu uspeli, a gas koji su ruske snage bezbednosti pustile u pozorišnu salu pobio je i teroriste i taoce. Iako joj je ova pregovaračka misija donela obnovljene optužbe da drži stranu Čečenima, Politkovskaja je ponovo pokušala da se angažuje kada su teroristi upali u školu u Beslanu, ali nikada nije uspela da dođe na poprište: na putu za Beslan, u avionu, popila je šolju čaja koju joj je dala stjuardesa i pala u komu iz koje se probudila tek nakon tri dana, u bolnici u Rostovu. Medicinske pretrage nisu uspele da utvrde koji je otrov bio u pitanju. U međuvremenu, muž ju je napustio sa obrazloženjem da ne može više da izdrži pritisak vlasti i njene česte odlaske na teren. Pretnje je dobijala i kasnije, a za neke se ispostavilo da potiču od izvesnog pukovnika, komandanta ruskih specijalaca u Čečeniji. Istraga protiv njega je obustavljena.

Uprkos svemu, Politkovskaja nikada nije odustala od izveštavanja iz Čečenije, iako su joj bile nuđene visoke stipendije i univerzitetska karijera na Zapadu. Užasne prizore iz Čečenije opisivala je hladno i precizno, naizgled bez emocija, ne štedeći ni ruske snage bezbednosti ni brutalne metode Čečena. "Posao lekara je da leči, posao pekara je da peče hleb, a posao novinara je da beleži ono što vidi", govorila je. Bila je svesna rizika i mirno ga je prihvatala: "Da sam htela da živim mirno, bila bih učiteljica ili kuvarica", rekla je u jednom od retkih intervjua. Potpisnik ovih redova upoznao je Anu Politkovskaju u novembru 2001, u Njujorku, na godišnjem skupu Komiteta za zaštitu novinara. Krhka žena pepeljaste kose i tihog glasa, očiju skrivenih iza naočara, zbunjeno je primala počasti od stranih kolega; delovalo je kao da joj je neprijatno što je u centru pažnje. Razgovarali smo kratko o sličnostima i razlikama između Kosova i Čečenije, a zbližila nas je okolnost da smo oboje, trudeći se da radimo svoj posao, jedva izvukli živu glavu iz naših malih, prljavih ratova. Moj rat se završio. Njen je nju nadživeo.

U trenutku kad je ubijena, Ana Politkovskaja teško da je bila ozbiljna opasnost za ruske vlasti: u svojoj domovini, bila je usamljeni glas sa margine, prezrena kao izdajnica od svojih "državotvornih kolega". Poslednji tekst na kome je radila, i koji nije uspela da dovrši, opisivao je zverstva jedinica pod komandom Ramzana Kadriova, marionetskog premijera Čečenije, koga je na to mesto postavio Kremlj. Dva dana pre ubistva, i Kadriov je slavio rođendan, sa više hiljada zvanica: zahvalni podanici su mu kao poklon izgradili slavoluk, u čijem je centru postavljena velika slika s njim i Putinom u bratskom zagrljaju. Politkovskaja je svoj poslednji, četrdeset osmi rođendan proslavila pre mesec i po dana. U nedelju, dan posle ubistva, pozivu na protest ispred zgrade u kojoj je živela odazvalo se samo nekoliko stotina ljudi.


 

Profesija visokog rizika

Tokom ove godine na raznim stranama sveta do sada je ubijeno 56 novinara. Istoga dana kada je žurnalističku hrabrost u Moskvi glavom platila Ana Politikovska, u Avganistanu su hicima u glavu ubijeni nemački novinari Karen Fišer i Kristijan Strov. Inače, i ove godine najviše novinara poginulo je u Iraku – 21, gde od američke intervencije i svrgavanja Sadama Huseina sa vlasti ne prestaju svakodnevni incidenti i napadi većih dimenzija sa velikim brojem žrtava. Osim Iraka, "kritične" zemlje za novinare su Rusija (osim Ane Politikovske, ove godine ubijena su još dva novinara), Meksiko, Kolumbija, Venecuela, Ekvador, Brazil, Pakistan, Filipini, Liban, Sudan, Indija, Kina...

Osim 56 ubijenih novinara u prvih deset meseci, ove godine ubijeno je i 17 njihovih pomagača na terenu.

O visokom riziku novinarske profesije svedoči i činjenica da (takođe ove godine) 129 novinara sedi u zatvoru; od tog broja samo na Kubi ih je 24.

Ana Politskaja: Deca specijalnih operacija

Ana Politskaja: Deca specijalnih operacija

Da li stvarno verujete da treba podržati rat u Čečeniji zbog nekog konkretnog cilja, da se situacija ne pogorša? U Rusiji smo sad u fazi da svako dete zna da je u Čečeniji u toku "čistka", a odrasli se više i ne trude da tu imenicu stave u navodnike. Za novo značenje ove stare reči možemo da zahvalimo Čečeniji, a još konkretnije vojnom vrhu, koji nas preko državnih medija obaveštava o razvoju događaja iz čečenskog geta, popularno zvanog "zona antiterorističkih dejstava". Trakama i medaljama okićeni generali pumpaju adrenalin preko malih ekrana, dok se u pozadini redovno pojavljuju snimci leševa i "očišćenih" sela i gradova.

Danas, u tridesetom mesecu drugog čečenskog rata, generali nam tvrde da postižu "značajne uspehe". Basajev i Hatab (čečenske vođe, prim. prev.) su mrtvi. Međutim, ko god je u školi naučio elementarnu računicu, može da sabere koliko je neprijatelja navodno stradalo u borbi ove zime. Ispada da je izginuo ceo puk, baš kao i tokom prošlogodišnje ratne sezone. Dakle, koliko ih je ostalo? Šta je u stvari "čistka"? U šta su se pretvorile "specijalne operacije"? Šta im je cilj? Na kraju, najvažnije pitanje: šta su rezultati?

SMIREN POGLED: Mahumed Idigov, koga su nedavno izvodili na streljanje, ima šesnaest godina. On ide u deseti razred Osnovne škole broj 2 u Starjoj Atagi, blizu Groznog. Izgleda kao tipičan adolescent, ima farmerke, omiljeni stari kasetofon i gomilicu kaseta sa pop muzikom. Jedina uznemirujuća stvar u njegovom izgledu su oči, smirene i usredsređene kao u odrasle osobe. One se uopšte ne slažu sa tinejdžerskim problematičnim tenom i trapavošću. Mahumed kaže: "Laknulo mi je kad su nas izveli da nas streljaju." Pitam ga zar nije mislio na roditelje, i kako bi se oni osećali ako bi bio streljan. On zastaje, i prvi put kao da suzbija suze. Konačno, uspeva, i kao da mu je laknulo kaže: "I drugi ginu."

To je istina. Svi su u istoj situaciji, i što bi sa Mahumedom bilo drugačije. Starja Ataga je "čišćena" dva puta od početka ove godine, a dvadeset puta od početka drugog čečenskog rata. Dvadeset kilometra od Groznog, a samo deset od klisure Argun koju ruski vojnici zovu Vučja čeljust, ovaj gradić od petnaestak hiljada žitelja smatra se gnezdom vahabitskih terorista. Kakve to veze ima sa Mahumedom? Njega su maskirani vojnici izvukli iz doma 1. februara i ubacili kao cepanicu u vojni kamion, a zatim ga odvezli do "centra za filtraciju" gde su ga mučili.

Mahumed dalje priča kako su mu noževima isekli džemper na froncle da bi mu bilo hladnije, i da su ga prvih nekoliko dana besomučno tukli, kako mu se činilo, iz čiste zabave, ništa ga ne pitajući. Na kraju su mu pokazali spisak ljudi i tražili da kaže ko je od njih terorista, a ko pomaže teroristima i dostavlja im hranu i lekove. Kad je rekao da ne zna, rekli su da će mu pomoći da se seti.

"Puštali su struju kroz mene, tako su mi pomagali", kaže Mahumed. "Spojili su žice sa nekom spravom sa ručicom, nalik na telefon. Što su brže okretali ručicu, struja je bila jača. Pitali su me za starijeg brata, rekli su da je vahabit. Kad sam im rekao da nije, pustili su još struje", priča on. Na kraju su ga, posle lažnog streljanja, pustili. Iza njega, gomila špriceva, bočica i lekova. Čije je to? "Moje", kaže. "Oštetili su mi pluća i bubrege."

IZGUBLJEN RAT: Soba je puna ljudi, ali je tiha kao prazan bunker. Muškarci su potpuno nepomični. Negde u blizini doma Idigovih počinje večernji artiljerijski baraž, ali niko se ne trza na neravnomerno bubnjanje koje zvuči kao pogrebni doboš.

Shvatam da je ovaj rat, koji iz navike još zovemo "antiteroristička operacija", izgubljen. Tišinu narušava Mahumedov otac Isa, oronuo čovek duboko izbrazdanog lica. "Ja sam ranjen dok sam na Sahalinu služio sovjetsku vojsku. Znam kako stvari stoje. U prošloj čistki su mi uzeli najstarijeg sina i pretukli ga, pa sam morao da ga pošaljem kod rođaka, gde je bezbednije. Sad su obogaljili Mahumeda. Najmlađi sin mi već ima jedanaest godina. Kada će doći po njega? Ovako se ne može živeti."

Znam kako smo dovde dospeli: cela naša zemlja je stala iza jednog čoveka, našeg velikog državnika, pa čak ne ni samo Rusija, nego i Evropa i Amerika. A mi na početku dvadeset prvog veka pristajemo bez reči da se u takozvanim zonama specijalnih operacija, u getu današnje Evrope, muče deca. Deca iz tog geta nikad neće zaboraviti šta smo im uradili.

(Objavljeno u "Novoj Gazeti", 19. maja 2002)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net