Prava dece u Srbiji >

Srećno detinjstvo kao privilegija

Promocija i primena prava svakog deteta na bezbrižno odrastanje, školovanje, lečenje, igru, zaštitu od nasilja i diskriminacije, slobodno izražavanje mišljenja... ne idu baš lako u Srbiji

Po principu – rodi dete a već će neko da ga ljulja, država Srbija pokušava da reši problem nadolazeće bele kuge. Priča o potomstvu uglavnom počinje i završava se atakom na patriotska osećanja reproduktivno sposobnog stanovništa "da nas sa ovakvom stopom nataliteta za 50 ili 100 godina neće ni biti".

U ekonomskom, socijalnom i političkom okruženju tipičnom za siromašne zemlje većina dece u Srbiji nema baš srećno detinjstvo: trećina dečje populacije od jedne do 18 godina, njih 800.000 – živi ispod ili na granici siromaštva. Alkohol konzumiraju i osnovci (poslednja istraživanja govore da smo u vrhu evropske liste). U porastu je i broj dece koja prekidaju i osnovno školovanje zbog siromaštva ili zatvaranja škola u seoskim područjima. Postoje i ozbiljne indicije o zloupotrebi dečjeg rada, čak i u seoskim hraniteljskim porodicama. Zloupotrebe nisu toliko očigledne, ali su masovnije u sivoj ekonomiji: prosjačenje, prostitucija, krađe.

PREŽIVLJAVANJE: Svakodnevni problemi preživljavanja na potpunu marginu bacaju pripremu dece za normalniji život, njihove sposobnosti za samostalan život i odlučivanje, za rešavanje svakodnevnih problema bez nasilja. Prema jednom istraživanju (prezentovanom u godišnjem izveštaju Centra za prava deteta za prošlu godinu) 25 odsto učenika smatra da uopšte "nije imalo priliku da nešto sazna o veštini komunikacija i nenasilnog rešavanja konflikata, dok njih 48 odsto smatra da im se takva prilika pruža retko ili vrlo retko".

I u najžešćim predizbornim kampanjama, kada pretendenti na vlast nariču o beloj kugi i obilaze domove za napuštenu decu, niko ne pominje obavezu države da svoju i minimalnu brigu o deci pretoči u primenljive zakone koji bi deci koliko-toliko garantovali normalan i zdrav život. U Srbiji čak ne postoji ni nacionalni konsenzus o dugoročnom unapređenju položaja dece. Doduše, Vlada Srbije je početkom 2004. usvojila Nacionalni plan akcije za decu koji obuhvata rešenja samo za pojedine segmente dečjeg života: opšti protokol za zaštitu dece od zanemarivanja i zlostavljanja, uopštena nacionalna strategija protiv nasilja (krivično pravna i porodična zaštita), razvoj sistema socijalne zaštite. Na nivou Vlade Srbije 2002. godine osnovan je i Savet za prava deteta sa ciljem da prati primenu Konvencije o pravima deteta. Njegov učinak za sada je sveden na pojedine lokalne planove akcija za poboljšanje života dece i uspostavljanje baze podataka za praćenje položaja dece.

U Srbiji se zapravo i ne zna tačan broj maloletnika pošto Republički zavod za statistiku koristi starosne kategorije (19 godina) koje nisu usklađene sa Konvencijom o pravu deteta koja maloletnom decom smatra uzrast do 18 godina.

NEDOVOLJNO: Povremena i prigodna pomoć deci

DRŽAVA I NVO: Vesna Dejanović, v.d. direktora Centra za prava deteta, nevladine organizacije koja se već godinama bori za poštovanje međunarodnih zagarantovanih prava dece i u Srbiji, kaže za "Vreme" da ova organizacija već godinama pokušava projektima, istraživanjima i saopštenjima da skrene pažnju pre svega domaće javnosti na probleme sa kojima se suočavaju deca u Srbiji: "Država, međutim, nema stratešku politiku prema nevladinom sektoru kao partneru. Nema jedinstvenog stava o tome kako i na koji način NVO-i mogu da budu saradnici u procesu razvoja i modernizacije društva." V. Dejanović pominje sporadičnu saradnju sa državom. Ona, međutim, nije planska. Trenutno sa Ministarstvom za rad i socijalna pitanja Centar radi na projektima socijalne zaštite, tačnije deinstitucionalizaciji dečje zaštite: "Sva istraživanja govore da je smeštaj dece bez roditeljskog staranja u domove najgore moguće rešenje koje jedna država može da ponudi. Najbolje bi bilo da se, ako postoji, podrška pruži primarnoj porodici kako bi napušteno dete moglo da se vrati i tu živi. Po vrednosnim kriterijumima sledi hraniteljska porodica, pa usvojenje. Promene se ne mogu dogoditi preko noći i odjedanput ugasiti 15 domova u kojima je smešteno 1500 dece. Ideja je da u naredne tri godine nijedno dete ne uđe, na primer, u dom u Zvečanskoj ulici. To je tragedija i sramota za jedno društvo, a mi se toliko ponosimo sa 300 beba koje tamo leže. Ispostavilo se da ta deca pri polasku u školu imaju probleme u učenju jer su prve mesece života, kada im treba najveća stimulacija za razvoj, proveli u domu gde na dvanaestoro dece dolazi jedna medicinska sestra koja samo u toku dana i noći stigne da ih nahrani i presvuče. Utvrđeno je da je proces psihosocijalnog zaostajanja u razvoju inače zdrave dece, direktno povezan sa dužinom boravka u domu."

NAJUGROŽENIJI: Centar je aktivno učestvovao i u donošenju zakona iz oblasti maloletničkog pravosuđa i više puta javno upozoravao na značaj zaštite privatnosti dece. Srbija je dobila još jedan važan dokument: Zakon o porodici, u kome, nažalost – nema definicije porodice. U izveštaju ove organizacije za prošlu godinu ozbiljno se upozorava da još nisu doneti zakon o diskriminaciji i zakon o deci (pravima deteta), da ne postoji politička zainteresovanost za probleme dece, niti spremnost države na edukaciju dece, profesora, roditelja i zdravstvenih radnika o pravima deteta.

Osim dece koja odrastaju po domovima u najugroženije grupe spadaju deca sa posebnim potrebama i romska deca.

Naša sagovornica upozorava da je samo 15 odsto dece sa posebnim potrebama obuhvaćeno sistemom obrazovanja: "Reč je o strašnoj diskriminaciji i to od strane države koja je obavezna da obrazovanje učini dostupnim svoj deci, bez obzira na etničku pripadnost, pol, socijalno poreklo ili zdravstveno stanje. Obrazovanje ove dece ne sme zavisiti od volje roditelja da se suoče sa ogromnim teškoćama, stepenom njihovog obrazovanja ili njihovih materijalnih mogućnosti. Nažalost, trenutno je sve palo na roditelje. Romska deca su apsolutno kategorija stanovništva koja je po više osnova svrstana na margine društva, izložena zabrinjavajućoj diskriminaciji. U startu su hendikepirana socijalnim statusom porodica u kojima odrastaju i od samog rođenja izložena su netrpeljivosti pa i omalovažavanju okoline."

TOLERANCIJA: Manjak tolerancije, posebno prema različitim društvenim i socijalnim grupama, za Srbiju nije novost. U proteklih deceniju i po svi smo se prebrojili, posebno po etničkoj pripadnosti, milion puta. U tom miljeu mržnje rodila su se i odrastala deca koja su danas srednjoškolci. Za koju godinu oni će biti u prilici da kao punoletni građani odlučuju o sebi i drugima. Istraživanje Centra za prava deteta sprovedeno među srednjoškolcima u osam gradova Srbije, a posvećeno stavovima mladih prema manjinama i kulturološkim različitostima, ozbiljno je upozorenje koliko smo kao društvo bili neuspešni u negovanju tolerancije.

Najveći broj anketiranih srednjoškolaca priznaje nacionalnim manjinama sva prava kao i većinskom narodu. Tolerantnost prema pravima manjinskih zajednica već nestaje u odgovoru na pitanje da li bi pripadnik nacionalne manjine mogao postati šef države. Izričito negativan stav imalo je 39 odsto ispitanih mladića, dok su devojke uglavnom bile neodlučne. Koncept etnički čiste države podržava petina ispitanika. Većina ih po ovom pitanju nema jasan stav. Polovina ne voli ijekavicu i nisu skloni ravnopravnosti ćirilice i latinice.

Dve trećine pozitivno misli o potrebi interesovanja za kulturu drugih naroda. Međutim, ksenofobija nastupa već u odgovoru na pitanje o uticaju drugih kultura na sopstvenu: bar polovina srednjoškolaca u Srbiji gaji veće ili manje podozrenje prema stranim kulturnim uticajima. Tako 38 odsto mladića smatra da uticaji "drugih naroda znatno ugrožavaju nacionalni identitet njihovog naroda". Po ovom pitanju, svaki četvrti je neodlučan. Među anketiranim devojkama stranih uticaja se plaši njih 29 odsto, dok 41 odsto uticaj drugih naroda ne doživljava kao pretnju sopstvenom nacionalnom identitetu.

Čak 17 odsto devojaka i 28 odsto mladića nisu sigurni ili su čak ubeđeni da je slušanje muzike na stranom jeziku vrlo nepatriotsko ponašanje.

Ljudska prava kao pomodnu priču uvezenu sa Zapada ne odborava nešto više od 40 odsto ispitanika. Isto toliko ih, međutim, ima neopredeljen stav po pitanju opravdanosti pominjanja ljudskih prava u Srbiji.

Iako su ispitivanja vršena uglavnom u multietničkim sredinama, 18 odsto mladića i deset odsto devojaka opredelilo se za odgovor da im baš i nije svejedno koje je nacionalnosti njihov drug iz školske klupe. Intimnoj vezi sa nekim ko je druge nacionalnosti protivi se 24 odsto mladića i 20 odsto devojaka, dok protiv takve veze nema ništa 58 odsto muških i 66 odsto ženskih ispitanika.

Direktorka Centra smatra da ovakvi podaci o društvenoj netolerantnosti u Srbiji, za one koji se ovim pitanjem bave, nisu novost: "Svako društvo pa i naše moralo bi se zamisliti pred činjenicom da ovi mladi ljudi koji žive u jednom mikrosvetu ne pokazuju dovoljno razumevanja za sve što je različito od njih. Nije bitno da li je reč o etničkim ili drugim razlikama jer je model predrasuda isti. On je nametnut. Rat je, na primer, nametnuo pitanje etničkih razlika. Deca koja su iskazala netolerantnost takav sistem vrednosti ponela su iz svojih kuća i okruženja. Dobar deo odgovornosti nosi i obrazovni sistem koji bi određenim porukama minimalizovao uticaj porodice."

Centar za prava deteta, sa još nekim nevladinim organizacijama, već četiri godine radi na projektu "Živeti zajedno". Produkt te aktivnosti je i pomenuto istraživanje. Kurseve, seminare i radionice o tolerantnosti pohađaju mladi ljudi.

Promocija i primena prava deteta na bezbrižno odrastanje, školovanje, lečenje, igru, zaštitu od nasilja i diskriminacije, slobodno izražavanje mišljenja... ne idu baš lako u Srbiji.

Krajem jula Vlada Srbije uputila je u skupštinsku proceduru Predlog zakona o zaštitniku prava deteta: ombudsmanu. On bi treblo da bude nezavisan državni organ koji bi štitio, pratio i promovisao dečja prava.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net