Knjige >

Vreme bez svojstava

Robert Muzil, Čovek bez osobina, CID, Podgorica; NEVSKI, Beograd 2006, prevod Branimir Živojinović

PISAC IDEJA: R. Muzil

O Muzilovom je romanu napisano gotovo sve što se o jednom romanu može napisati, ali baš kao i svaki veliki, možda i najveći roman, on sa lakoćom izbegava svoje pratioce i tumače. Objavljivanje prevoda ove knjige događaj je nakon kojeg neka kultura, ma koliko mala ili velika bila, ima pravo na jedan sasvim kratak trenutak samozadovoljstva

Od tri najveća romana prve polovine XX veka najlakše je prepričati Džojsovog Uliksa: izašao jednoga dana g. Blum iz kuće (16. juna 1904) gde je prethodno, za doručak, u slast smazao ovčije bubreščiće pržene na maslacu, "koji su njegova nepca darivali finim, lakim ukusom blago parfimisanog urina". Potom bio na jednoj sahrani gde je sa preživelima opanjkavao pokojnika, malo se smucao Dablinom, odradio jednu pijanku, umal’ nije polno opštio sa hromom devojkom na plaži (ali se na kraju sve završilo samo rukobludom), prilično je, premda zbrkano, dokonao, put mu se u jednom trenutku ukrstio sa izvesnim Stivenom, dok ga je za to vreme njegova žena Moli, "sa krupnim mekim sisama koje su joj visile u spavaćici kao kozje vime", čekala i mazala nokte. Slučaj Prustove Potrage za izgubljenim vremenom već je malo teži, naime tamo se na tri hiljade stranica protegao neverovatno neinventivan život pariskog fićfirića i zgubidana Marsela koji po ceo bogovetni dan ne radi ništa osim što se druži sa sebi sličnima i još gorima, juri ribe koje jure druge ribe (pa on zbog toga pati), o pederima da i ne govorimo. Uz to ne pokazuje nikakvo razumevanje za niže klase, što je naročito iznerviralo Sartra. Sve u svemu – ništa, nada, rien du tout. Muzilovog Čoveka bez osobina, međutim, definitivno je nemoguće prepričati. Tamo svi filozofiraju i uzajamno polno opšte (u čemu se naročito ističe glavni lik Ulrih; i u filozofiranju i u opštenju), a s vremena na vreme neko poludi, pa ga prebace u ludnicu, gde ga posle posećuju prijatelji sve dok i sami ne polude pa onda njih nema ko da posećuje.

Zašto je nemoguće prepričati Muzilov roman?

Zato što je Čovek bez osobina, zapravo, ogroman i minuciozan obdukcioni nalaz odrađen na lešu jednoga carstva (K und K, Kakanija), izveštaj na više od 1200 stranica velikog formata o uzrocima, mestu i vremenu smrti jednoga doba. Istini za volju, reč je o nezavršenom i, poput Prustove Potrage, verovatno nezavršivom delu. Drugu, nedovršenu knjigu romana, posle Muzilove smrti (umire 1942. godine u izgnanstvu u Švajcarskoj sa 62 godine), priređuje i objavljuje njegova žena Marta Markovaldi. Pošto je, sa 26 godina, objavio roman Pometnje pitomca Terlesa, Muzil je shvatio da za njega izbora nema: postoji samo pisanje. Realnost, koja ni pre toga za njega nije imala prejak ontološki status, sada postaje tek daleki šum, baš kao što za Ulriha, glavnog lika Čoveka bez osobina, stvarnost i sadašnjost nisu ništa više od hipoteza pogodnih da budu opovrgnute.

Takvom kakav je bio, Muzilu nipošto nije bilo lako u životu, ali ni životu nije bilo lako s njim. Iako u večitoj oskudici, Muzil je uvek besprekorno odeven, arogantan, hladan, netolerantan. Novac, doslovno, ne dodiruje rukama, tako da sve, računajući i tramvajske karte, kupuje Marta. Znajući da Muzil živi i više nego skromno, njegovi poštovaoci iz Beča i Berlina, koji veruju da je reč o genijalnom piscu, redovno sakupljaju novac kako bi veliki majstor mogao da piše. Uz Muzila je sve vreme Marta koju je upoznao kada mu je bilo 27 godina. Ona je šest godina starija od njega, razvedena, ima dvoje dece. Njihova je veza tek bila počela, kada ga ona, sticajem krajnje neobičnih okolnosti, vara. Nakon što mu je priznala neverstvo, Muzil piše roman od dve priče, Sjedinjavanja, možda i najneprozirniji tekst evropske književnosti XX veka. Jedan od mogućih zaključaka Sjedinjavanja jeste da ga je Marta prevarila zbog siline njihove ljubavi. Njih dvoje ostaju zajedno do Muzilove smrti.

Čoveka bez osobina Muzil započinje 1921. godine i piše ga do smrti. Mušičav, neurotičan, sklon savršenstvu, neka poglavlja prepisuje i po dvadeset puta. Roman počinje 1913, a verovatno bi se završio 1914. godine, pred sam početak Velikog rata (valja podsetiti da se i Manov Čarobni breg završava odlaskom Hansa Kastorpa u isti taj rat; Muzil, međutim, Mana nije mogao da podnese: u njegovom uspehu i njegovoj popularnosti video je dokaz kako samo osrednjost ima prođu). Roman se, dakle, završava u trenutku kada počinje veliki Događaj, ali za Muzila Prvi svetski rat samo je završni čin onoga čime se bavi njegov roman: rat nije početak kraja, nego kraj kraja, poslednji (premda žestok) trzaj jedne epohe koja je već bila klinički mrtva (samo joj niko to nije javio). Muzila, bivšeg ratnika, rat ne zanima, rat je neka vrsta malja koji se, kao svojevrstan coup de grâce, spušta na izmrcvareno telo jednog onemoćalog carstva.

Šta, dakle, stoji u Muzilovom obdukcionom nalazu? Od čega je u slavi preminulo jedno veliko i, činilo se, i dalje nepomerivo carstvo?

Naslov romana navodi nas na odgovor. Kako valja razumeti ono "bez osobina"? I da li se bezosobenost odnosi samo na Ulriha, pojedinca, ili je to pojava raširenija i zarazna, poput epidemije? Ukoliko bi čovek bez osobina bio, zapravo, prosečan čovek, onda Ulrih to svakako nije. Naprotiv. Izvrstan matematičar, obrazovan, materijalno obezbeđen, inteligentan, radoznao, privlačan, rado viđen u aristokratskim bečkim krugovima, Ulrih je na svaki način upečatljiva osoba. Pa ipak, možda više od ikoga u romanu on nije u stanju da svoju osebujnost pretoči u nešto što bi na bilo koji razumljiv način bilo vrednovano. Čak naprotiv, superiornost mu služi samo da bi superiorno samome sebi izmicao tlo pod nogama. Zato je, uostalom, u svojoj prividnoj stabilnosti tako nestabilan. U Muzilovim Dnevnicima i nacrtima za roman vidi se da je jedno od mogućih imena za Ulriha bilo Anders, Drugi. To drugo u njemu samom, naravno, nije nikakav psihijatrijski problem, ali jeste simptom epohe. Raspolućen između onoga što od njega zahteva otadžbina koja se užurbano priprema za rat (sa Srbijom), dakle da bude heroj, i svega onoga što u tom zahtevu prepoznaje kao anahrono i, zapravo, nemoguće, Ulrih kreće u veliki eksperiment sa samim sobom, u iskušavanje bezsvojstvenosti. Herojska figura čoveka, sa čitavim svojim prosvetiteljskim, humanističkim i hrišćanskim bagažom, jednostavno se raspala, slavno je izdahnula još pre Prvog rata, ali Kakaniju niko nije obavestio o stanju stvari. Biće potreban rat da bi herojska figura, zajedno sa još nekoliko miliona ljudi i samim carstvom, skončala negde na zapadnom frontu, lica zarivenog u kaljugu. Ulrihu, međutim, nije potreban rat da bi to znao: upravo na odsustvu osobina počiva njegova sloboda, odbijanje da ga slučaj spoljašnjosti načini onakvim kakvim bi trebalo da postane. Ulrih je, stoga, moralni imoralista. Zato je i njegov odnos sa sestrom Agatom, najblaže rečeno, golicavo višesmislen. Ne samo da njih dvoje odbijaju da ispoštuju očevu poslednju volju, što je već "greh", nego incest visi u vazduhu. Agata i Ulrih su možda "to" i uradili, možda i nisu, ali u isto vreme to ("to") i nije toliko važno: reč je o blizanačkoj sličnosti, o ispitivanju granica, o njihovoj nosivosti, njihovom smislu i vrednosti. Ništa nije unapred dato. U svetu u kojem je, kao što je poznato, Bog umro, pa je, prema tome, sve moguće, te mogućosti valja isprobati (čemu inače sloboda?), a to je, pak, moguće samo ako je čovek "čovek mogućnosti", ne dovršen, ne ispunjen, ne čovek pun prepoznatljivih svojstava i vrlina. Čovek mogućnosti je čovek bez osobina. Ulrih "potajno mrzi, kao smrt, sve ono što je ustanovljeno jednom za svagda, velike ideale, velike zakone, njihovo malo, ograničeno delovanje i miran karakter. Nijednu stvar ne smatra konačnom, nijedno Ja, nijedan poredak. Kako se naša saznanja mogu menjati svaki dan, ne veruje ni u kakvu vezu, a svaka stvar ima vrednost samo u sledećem činu delovanja, kao lice koje se menja u isto vreme sa rečima koje mu govorite". Zato Ulrih i jeste tako sam usled vreve likova i gomile događaja. Zato je možda samo blizanačka bliskost moguća. Zato je, najzad, Agata jedini njegov prijatelj.

Neka je Muzilova knjiga uzburkavala filozofske duhove, neka su je smatrali najfilozofskijim romanom u istoriji književnosti, neka su iz nje iščitavane čitave etičko-epistemološke teorije i ničeanska nadahnuća, Čovek bez osobina je pre svega i iznad svega književnost. Muzil je svoje junake postavio na čvrsto tlo, psihološki ih je odradio do detalja, ojačao je njihove uzajamne veze i pustio ih da funkcionišu po sopstvenoj logici, kao likovi jednoga romana, a ne kao odrazi ideja. Ostalo je sporedno. Sve što govore ili ne govore na njihovu je odgovornost. Ako i bivaju kažnjeni to je stoga što su nešto gadno zgrešili. Romanom prolazi neverovatna povorka likova počev od generala, koji su po definiciji kreteni, političara, koji to nisu uvek, ali uglavnom jesu, umetnika (mahom neostvarenih, ma koliko inače bili dobri), naučnika, zločinaca (već utamničenih i utoliko bezopasnih), ludaka (Muzil piše u herojsko doba psihoanalize, a uostalom živi u Beču), samoubica (živi, dakle, u Beču), ljubavnica i ljubavnika… jedino nema "običnih ljudi i malih ljudskih sudbina", oni Muzila ne zanimaju. Pa ipak, Muzil je pisac ideja (da se poslužimo formulacijom Borislava Pekića). On razlaže jednu istorijsku konstrukciju i od istog materijala gradi svoju, književnu građevinu, filozofiju koristeći pre svega kao vezivno tkivo.

O Muzilovom je romanu napisano gotovo sve što se o jednom romanu može napisati, ali baš kao i svaki veliki, možda i najveći roman, on sa lakoćom izbegava svoje pratioce i tumače (već je primećeno da se klasičnim naziva ono delo koje nadživi i preživi svoje tumače). Objavljivanje prevoda ove knjige događaj je nakon kojeg neka kultura, ma koliko mala ili velika bila, ima pravo na jedan sasvim kratak trenutak samozadovoljstva, dug tek toliko da se pribere i nastavi upravo na onom mestu na kojem je veliki prevodilac Branimir Živojinović stavio tačku na ovaj veliki roman i na svoj veliki prevod.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net