Reagovanje >

Irsko čudo kroz crvene naočari

"Irski model razvoja: Recept za Srbiju" ("Vreme" br. 818); Pisma čitalaca ("Vreme" br. 819)

Postalo je vrlo pomodno da se u obrazlaganju potrebe za reformama u Srbiji poziva na iskustva Republike Irske iz poslednjih dvadesetak godina. Prvi je u našu javnost s tezom da treba učiti od Iraca izašao minstar Mlađan Dinkić, pa mu se onda u hvaljenju "irskog čuda" pridružio i njegov ljuti oponent Toma Nikolić. A novinari, publicisti i ostali "dileri ekonomskih ideja iz druge ruke" (Hajek) prihvatili su "kosku", nastavljajući sa spekulacijama šta su sve to Irci "uradili" i gde mi treba da ih oponašamo. Po pravilu, "teorije" o uspehu Irske su karikatura stvarnih činjenica, a često i direktno suprotne pravim razlozima za uspeh ove zemlje. Najčešće se, po oveštalim socijalističkim navikama, kao "objašnjenje" traži neki čarobni štapić kojim je irska vlada menadžerisala i kontrolisala razvoj, i potpuno prenebregava notorna činjenica dalekosežne ekonomske liberalizacije koja je tamo bila sprovedena.

U jednom takvom second hand prilogu o irskom ekonomskom čudu u "Vremenu", sociolog Milan Nikolić ponavlja opšteprisutne socijalističke zablude koje su Dinkić, Nikolić (Toma) i nebrojeni drugi već plasirali o Irskoj. Pa kaže: "Ovaj problem (privrednog razvoja, I.J.), koji ima i Srbija, Irska je rešila tako što je obrazovanjem podigla kvalitet svoje radne snage i time privukla najkvalitetniji (na frontu tehnološkog razvoja) strani kapital koji se bavi telekomunikacijama, softverom, biotehnologijama, farmaceutikom i drugim haj-tek oblastima proizvodnje i usluga." I drugo, rezervno objašnjenje: "Osnova ovog uspeha je u pametnom trošenju pomoći EU-a." Istovremeno, Nikolić je izgleda ubeđen da je Irska sušti primer socijalne države i mudrog vladinog rukovođenja privredom. Upozorava da ne smemo prihvatiti neoliberalni pristup da se školuju samo profili koje traži tržište, te da je uspešna tranzicija Irskoj omogućila da bude socijalno osetljivija. Kad pročitate njegov tekst, nameće se neodoljiv utisak da čovek ne govori o Irskoj, već o Sovjetskom Savezu – tu sve vrvi od panegirika mudroj i genijalnoj vlasti koja brine o svemu; ulaže u ovaj ili onaj sektor, reguliše ovo ili ono, planira razvoj, usmerava investicije itd. Skoro da nam se čini da je Berti Ahern izmislio petoljetke! A na kraju, kao šlag na tortu, saznajemo da osim genijalnog socijalističkog centralnog planiranja irske vlade privrednom čudu u ovoj zemlji doprinosi i to što se u njoj "govori engleski" kao i "ljubav njenih stanovnika prema svom zelenom ostrvu" (za razliku od drugih evropskih naroda koji valjda ne vole svoju zemlju kao Irci, pa stoga i nisu blagosloveni sličnim privrednim čudom, a engleski je, naime, u Irskoj počeo da se govori u poslednjih 20 godina koliko traje samo "čudo").

Verovanto će Nikolić biti silno iznenađen podatkom da Irska nije nikakav socijalistički raj, već jedan od najboljiih primera upravo onoga što bi on sam nazvao "divljim neoliberalnim kapitalizmom". Možda njemu i može lepo zvučati ta priča o čestitim radnim ljudima i građanima koji vole svoju zemlju, i mudroj vlasti koja investira, reguliše i administrira – skoro kao pozno ostvarenje nikad dosanjanog sna o socijalizmu sa ljudskim licem. Ali, avaj: poreske stope su u Irskoj niže nego u Americi, državna potrošnja kao procenat GDP-a takođe, regulacija privrednog života isto manja, stepen državnog uplitanja minimalan – Irska je sve u svemu znatno liberalnija ("neoliberalnija") zemlja od Amerike! I to se lepo vidi na Indeksu ekonomskih sloboda koji izrađuju Heritidž fondacija i "Vol strit džurnal", vrednujući zemlje na osnovu desetak kriterijuma (visina poreza, državne potrošnje, spoljnotrgovinska otvorenost, nivo regulacije, vlasnička prava, državne intervencije itd.), po kome je Irska već godinama u samom vrhu, dakle jedna od zemalja sa najmanjim uplivom vlade u privredne poslove. Na Indeksu za 2006. Irska se nalazi na trećem mestu u svetu, odmah iza Hongkonga i Singapura, sa ukupnom ocenom 1,58 (Amerika se nalazi na desetom mestu, sa ocenom 1,84 (!), pri čemu je 1 – neoliberalna kontrautopija, potpuno ekonomski slobodna zemlja, a 5 – Severna Koreja). Dakle, da zaključim, Milan Nikolić preporučuje da se u Srbiji u reformama ugledamo na zemlju koja je arhetipski slučaj "divljeg, nekontrolisanog kapitalizma" još crnjeg od američkog, a oni koji sa njim dele levičarska politička načela ne treba mnogo da ga slušaju kad hvali Irsku, jer on zapravo ne zna o čemu govori.

To će najbolje pokazati nekoliko elementarnih činjenica o "irskom čudu" koje nam govore da je to čudo proizvod ekonomske liberalizacije, a ne državnog menadžmenta. Irska je još sredinom osamdesetih bila jedna od najsiromašnijih evropskih zemalja, sa enormnom državnom potrošnjom, velikom privrednom regulacijom, inflacijom od skoro 20 odsto itd. Ulazak u EMU početkom osamdesetih bio je prvi korak ka postepenom izlasku iz krize. Inflacija je smanjena sa oko 20 odsto 1982. na manje od četiri odsto 1986. Ali, upravo je to pokazalo svu trulež nasleđenog sistema; kada neefikasni javni sektor, visok javni dug i nerealnu državnu potrošnju više nije bilo moguće finansirati inflacijom, irska vlada je shvatila da su dublje reforme neophodne. I šta je uradila? Samo prve godine reformi (1987) izdaci za zdravstvo su smanjeni za šest odsto, za obrazovanje sedam, za puteve i izgradnju javnih stanova 11, za poljoprivredu 18 i za vojsku sedam odsto. Ukinute su vladine agencije za zaštitu okoline, za zdravstveno obrazovanje, biro za pružanje "socijalnih usluga", regionalne "organizacije za razvoj" i sijaset sličnih birokratskih ustanova. Kroz rano penzionisanje i druge šeme u javnom sektoru je odmah otpušteno više od 10.000 zaposlenih. Porezi su sniženi, a većina regulacija poslovanja uklonjena (snižavanje poreskih stopa se nastavlja do danas, kada je stopa poreza na korporativnu dobit pala sa inicijalnih preko 40 na samo 12,5 odsto 2003, što je ubedljivo najniže u EU-u, a planira se da bude deset odsto ubuduće). Državna potrošnja je prve godine pala za tri procentna poena, a narednih nekoliko godina još i više. Od 1987. do 1990. tekuća potrošnja države kao procenat GNP-a pala je sa 55 na samo oko 41 odsto GNP-a! A od 1990. naovamo nastavila dalje drastično da opada, da bi danas bila oko 34 odsto GDP-a, što je manje nego u Americi (oko 36 odsto), a dramatično manje od evropskog proseka (oko 47 odsto GDP-a). Istovremeno stope privrednog rasta su među najvećima u svetu, a povremeno čak najveće: u periodu 1990–2001. prosečno oko sedam odsto godišnje, a 1995–2000. čak preko devet odsto. Od 2001. do danas rast je takođe vrlo visok, oko šest odsto godišnje, i prognoze su da će se taj trend nastaviti. Za poređenje, godišnji rast u USA u istom periodu je oko tri odsto, u Evropi duplo manje, a poslednjih šest-sedam godina često blizak nuli. Irska čiji je per capita dohodak bio 63 odsto britanskog 1987, danas ima po podacima OECD-a 114 odsto britanskog i oko 125 odsto nemačkog dohotka!

Da li državno "ulaganje u obrazovanje" (čitaj: državna potrošnja za obrazovanje) i donacije iz Brisela mogu dovesti do ovakvog privrednog čuda? Možda u nečijoj socijalističkoj mašti. U realnosti svakako ne. Kredibilne analize odnosa ekonomskih sloboda i privrednog rasta (Heritidž fondacija, Frejzer institut) pokazale su da u ukupnom rastu neke zemlje privredne slobode učestvuju sa oko 70 odsto, a svi drugi faktori, dakle prirodni resursi, radna snaga, kvalitet infrastrukture itd. – sa najviše 30. To može biti donekle promenjeno samo u slučaju retkih zemalja koje imaju enormne rezerve nafte, zlata ili dijamanata. One mogu imati veći rast na kratak rok i bez liberalnih institucija (primer današnje Rusije ili Norveške). Ali, čak i te zemlje ne mogu održati kontinuiran napredak u dužem vremenskom periodu bez značajnije liberalizacije privrede. I što je važnije, te zemlje bi imale viši rast sa liberalnijim politikama.

Dakle, čak i da pretpostavimo da je ulaganje irske države u obrazovanje bilo pozitivan faktor rasta (mada je to teško tačno proceniti, posebno kad imamo u vidu da je državna potrošnja za obrazovanje u periodu brzog rasta zapravo opala u odnosu na onu iz perioda stagnacije!) taj faktor bi mogao da bude odgovoran za najviše deset odsto ukupnog rasta. A šta je sa ostalih 90? S druge strane, po podacima OECD-a ukupni državni izdaci na ime obrazovanja u Irskoj iznose danas oko pet odsto GDP-a (u periodu najvećeg rasta devedesetih bili su još niži, oko četiri odsto GDP-a!), dok je prosek zemalja OECD-a oko šest odsto GDP-a, a zemlje poput Francuske, Nemačke ili Danske izdvajaju i čitavih sedam. Zašto kod njih "ulaganje u obrazovanje" ne donosi stope rasta od sedam-osam procenata godišnje, već jedva jedan ili dva u najboljem slučaju? Zato što njihove vlade "ne ulažu mudro"?

Još gore stoji stvar s teorijom o evropskim subvencijama kao navodnim faktorom rasta. Ne samo da su druge zemlje primaoci pomoći poput Portugala, Grčke ili Španije zabeležile vrlo skromne rezultate, kako priznaje i sam Nikolić, nego i samo irsko iskustvo svedoči da je uticaj tih subvencija verovatno bio čak i neto negativan. Državna pomoć sprečava proces prilagođavanja privredne strukture na tehnološke promene, podstiče očuvanje neefikasnih sektora privrede (poput poljoprivrede) i povećava korupciju. Nigde u svetu, pa ni u Irskoj, državna pomoć i donacije stranih vlada nisu dovele do privrednog čuda, već samo do relativnog usporavanja rasta, bujanja korupcije i političkog protekcionizma (najbolji primer je Afrika, ali i Evropa). Irska je počela da dobija subvencije još 1973, i u periodu niskog rasta do 1987. te subvencije su činile oko četiri odsto GDP-a. Od 1987. pa nadalje udeo subvencija je opao na oko tri odsto GDP-a. Istovremeno, plaćanja Irske evropskom budžetu rasla su sa 359 miliona 1990. na 1,53 milijarde 2000, a primanja iz evropskog budžeta opadala sa 2,798 na 2,488 milijardi evra. Dakle, ako je verovati Nikoliću, drugi glavni uzrok irskog privrednog rasta bile su evropske subvencije, koje su opale za četvrtinu u periodu kad se godišnji rast duplirao, ili čak triplirao! Zašto onda Irska nije rasla po godišnjoj stopi od sedam do devet odsto (nego 1,9 odsto) u periodu 1973–1987, kad su ne samo "ulaganja u obrazovanje" već i evropske subvencije bile mnogo izdašnije?

Irska je, uz Novi Zeland, Estoniju i Čile, jedna od najvećih success stories liberalnih reformi u svetu. Svaki polovično obavešten ekomonista ili političar to zna, bez obzira na to šta misli o ekonomskom liberalizmu. Srbija u tom pogledu ide suprotnim putem od Irske i, ako usvoji Nikolićeve predloge, krenuće još dalje, tj. u državni socijalizam iz kog se Irska izvukla u drugoj polovini osamdesetih. Milan Nikolić će verovatno biti oduševljen Dinkićevim "nacionalnim investicionim planom", tj. njegovom namerom da potroši nekoliko milijardi dolara poreskih para na "podsticanje proizvodnje", "ulaganje u obrazovanje" ili "obnovu infrastrukture". To će mu možda ličiti na ostvarenje njegovih maštarija o irskom "ulaganju u oblasti". Možda mu ni to neće biti dosta pa će tražiti još, recimo, školovanje o državnom trošku još nekoliko hiljada sociologa i filozofa (da pokažemo prezir prema "neoliberalnoj" dogmi o prilagođavanju obrazovanja zahtevima tržišta). Ali, važno je da svoj (i Dinkićev) socijalizam i etatizam ne brka sa razlozima irskog privrednog uspeha, koji su vezani isključivo za ekonomsku liberalizaciju i "amerikanizaciju" njihove privrede.


 

Komentari: 1


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net