Feljton - Jedinica III >

Konačni obračun

Opčinjen Željkom Ražnatovićem Arkanom, Legija se trudio da ostavi utisak jedinog naslednika najpoznatijeg srpskog paravojnog komandanta. To je značilo da mora biti i porodični čovek i bogati mafijaš, ugledni patriota i neko čije ime izaziva strah i poslušnost. Za razliku od Arkana, Legija se teško snalazio u ovoj ulozi: nedostajalo mu je iskustva pravog kriminalca s ulice i poznavanje sveta van kasarne i vojske

U SRBIJI VIŠE NIJE BILO MESTA ZA JEDINICU: Sahrana Zorana Đinđića

Državna bezbednost je brzo reagovala na promene posle Petog oktobra i odmah se nametnula novim centrima odlučivanja. Na jednoj strani, Koštunica je svoju moć temeljio na opštoj popularnosti i autoritetu predsednika Republike. Na drugoj, Đinđić je svojom harizmatičnošću i organizacionim sposobnostima dominirao političkim životom i bilo je samo pitanje dana kada će i formalno postati predsednik Vlade Srbije. Obojica su gajili lični animozitet koji je nastao tokom desetogodišnjeg opozicionog staža. Državna bezbednost nije propustila ni ovu priliku: kao što se Legija sastajao sa Đinđićem i njegovim saradnicima, tako se i Radomir Marković – uredno i redovno – viđao sa Koštunicom i njegovim savetnicima. I jedan i drugi su svojim sagovornicima govorili ono što su Đinđić i Koštunica želeli da čuju. Pored rivaliteta dvojice demokratskih lidera, Legiji i Markoviću su u prilog išli i sukobi na jugu Srbije. Albanska ilegalana Oslobodilača vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe pokušala je krajem 2000. da ove opštine izdvoji iz Srbije. Redovna policija tada je bila gotovo u rasulu, pa je na jug Srbije odmah upućena Jedinica.

Kada je Đinđić formirao vladu, uhapšen je Radomir Marković. Međutim, o raspuštanju Jedinice, formacije Državne bezbednosti, nije bilo ni govora: kako zbog juga Srbije tako i zbog još jednog razloga.

"Smatrali smo da ne bi bilo mudro da dve stotine visokoprofesionalnih ubica pustimo na ulicu i da onda postanu telohranitelji raznih sumnjivih biznismena", kaže Dušan Mihajlović, bivši ministar unutrašnjih poslova.

Jedinica je zato počela da obezbeđuje političare nove vlasti, posle – po svoj prilici – jedne od Legijinih provokacija u februaru 2001. Naime, za vreme sastanka premijera Đinđića sa novim načelnikom Državne bezbednosti Goranom Petrovićem napadnut je i ranjen Petrovićev vozač. Legija se stvorio brzinom munje.

"Legija je preko svojih veza čuo da je pucano na Petrovićevog vozača", kaže Čedomir Jovanović, bivši šef poslaničke grupe DOS-a. "Došao je na parking ispred zgrade Demokratske stranke i onda je pozvan gore na sastanak. Ponudio je svoje obezbeđenje, to jest obezbeđenje Jedinice i to je u tom trenutku prihvaćeno."

Jedinica je svega nekoliko dana obezbeđivala premijera. No, Legija je uspeo da njegovi ljudi postanu deo službenog policijskog obezbeđenja raznih visokih funkcionera. Međutim, Legija je, po slobodnom nahođenju, iste te ljude postavljao kao telohranitelje pojedinim biznismenima, ali i svom ortaku Dušanu Spasojeviću, šefu Zemunskog klana. Takođe, ni osnivač Crvenih beretki Franko Simatović Frenki nije sedeo skrštenih ruku. Na njegov zahtev, primili su ga Dušan Mihajlović i Čedomir Jovanović, ali Frenkijevi zahtevi uveliko su se razlikovali od Legijinih.

"Sastanak je bio kratak", kaže Jovanović. Simatović je vodio računa samo o sebi. Nije ga bila upošte briga za Crvene beretke. Nije on došao kao Legija pre toga i ministru unutrašnjih poslova rekao: ‘U mojoj Jedinici niko nije zaposlen, ljudi rade na ugovor, moji ljudi ne mogu da se leče.’"

Kakav je bio status pripadnika JSO-a, objašnjava Mihajlović: "Ti su ljudi držani kao legionari, kao neka vrsta roblja koje je Služba u svakom trenutku mogla da otpusti."

Frenki nije bio sentimentalan jer teško da je iko bolje od njega znao šta je Jedinica i ko je sve u njoj. Onog trenutka kad je Legija isposlovao da se njeni pripadnici stalno zaposle u policiji, čitav sistem mera kojim su bivši načelnik Državne bezbednosti Jovica Stanišić i Frenki držali ovu formaciju pod kontrolom i u pokornosti, postao je prošlost. Jedinica je postala cenjena i neprikosnovena više nego ikad pre.

POKAZIVAJE SNAGE I NAPAD NA DRŽAVU: Oružana pobuna JSO-a

Da li je Jedinica zaista bila elita nad elitom? Kapetan Dragan Vasiljković – čovek koji je 1991. prvi postrojio ljude od kojih će nastati Crvene beretke – ni najmanje nije bio impresioniran kada je, krajem devedesetih godina, za potrebe Državne bezbednosti ocenjivao jednu vežbu JSO-a: "Pokazna vežba je više ličila na neku cirkusku vežbu u kojoj je vojnik pucao u balon koji je držao drugi vojnik. To je apsurd i nepotrebno izlaganje opasnosti. Prilikom te vežbe, vojnik je dobio metak u ruku i onesposobljen je bio za čitav život. Ja sam bio jako ljut i smatrao da se radi o gluposti. Jedino što ste mogli da dobijete bio je aplauz, a rizikovali ste da ubijete svog čoveka. Za mene je ta vežba bila jako neprofesionalna."

Legija je odlično plivao na sukobu Đinđića i Koštunice. To se najbolje videlo kada je Jedinica upotrebljena prilikom hapšenja Slobodana Miloševića krajem marta 2001. koje se pretvorilo u trodnevni cirkus. Milošević je prihvatio da napusti rezidenciju u kojoj se utvrdio tek kad mu je Jovanović, u ime vlasti, garantovao da se hapsi zbog kršenja domaćih zakona, a ne zbog optužnice Haškog tribunala. Da li je Legija tada namerno odugovlačio i dramatizovao hapšenje, teško je proceniti. Izvesno je da Jovanović ne bi mogao obaviti svoj zadatak bez Legije koji ga je uveo u rezidenciju.

Ipak, tri meseca kasnije, za Vidovdan 28. juna 2001, Milošević je isporučen u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala. Kao predsednik SR Jugoslavije, Koštunica se usprotivio ovoj odluci Đinđićeve vlade, izručenje se pretvorilo u veliku državnu krizu.

U ovom odmeravanju moći, Đinđić je izašao kao pobednik. Ozbiljno narušeni odnosi između predsednika savezne države i srpskog premijera postali su nepopravljivi posle jednog zločina. Momir Gavrilović, jedan od bivših pripadnika Jedinice, likvidiran je 3. avgusta 2001, nekoliko sati posle sastanka na kome je Koštuničinim savetnicima govorio o uticaju mafije na strukture DOS-a. Ovo ubistvo nikad nije rasvetljeno. Ali, od tog trenutka, iz Koštuničinog tabora Đinđić i njegovi saradnici biće optuživani za povezanost sa organizovanim kriminalom. Zauzvrat, iz premijerovog tima, Koštunica će biti označen kao glavni zaštitnik tekovina Miloševićevog režima i kočničar svih reformi. Ponekad je izgledalo da su jedan drugome veći protivnici nego što su ikad bili Slobodanu Miloševiću.

Iza svih ovih političkih razmirica kao da je stalno izvirivala Jedinica. U prvoj polovini 2001, moć njenog komandanta postala je ogromana. No, ni njegovi problemi nisu bili ništa manji.

Opčinjen Željkom Ražnatovićem Arkanom, Legija se trudio da ostavi utisak jedinog naslednika najpoznatijeg srpskog paravojnog komandanta. To je značilo da mora biti i porodičan čovek i bogat mafijaš, ugledan patriota i neko čije ime izaziva strah i poslušnost. Za razliku od Arkana, Legija se teško snalazio u ovoj ulozi: nedostajalo mu je mladalačkog iskustva pravog kriminalca s ulice, i uopšte, poznavanje sveta van kasarne i vojske.

Starajući se o Jedinici, Legija je mnogo više bio na svom terenu. Šta tačno rade i čime se bave Crvene beretke niko nije znao: niti je Legija izveštavao načelnika Državne bezbednosti, niti je Petrović te izveštaje tražio. Komandant Jedinice nastojao je da po svaku cenu održi ovakav njen status: svoje ljude je držao u stanju stalne razdraženosti pričama o raspuštanju i izručenju pojedinaca Haškom tribunalu, a vlast je plašio pričama koliko je Jedinica opasna kad je nezadovoljna. Jer, svaka državna kontrola pretila je da Legiju liši druge baze njegove moći – Zemunskog klana Dušana Spasojevića. Ova grupa mafijaša zavladala je podzemljem zahvaljujući Legiji i njegovom položaju u Državnoj bezbednosti. Jedinica je obezbeđivala Spasojevića, štitila njegove transporte heroina, izveštavala ga o namerama policije i, kad je trebalo, pružala mu svu potrenu podršku kada je otimao bogataše i likvidirao rivale. Cena ovih usluga nije bila mala. Spasojević je celokupan profit delio s Legijom.

Suviše izazova za bivšeg legionara i paravojnika. Suviše odluka za nekog kome su čitav život drugi komandovali. A posle Petog oktobra Legija je ostao sam: Arkan je bio mrtav, Radomir Marković u zatvoru, a Frenki i Stanišić u penziji i na svojim jahtama na Savi, uticaja ograničenog na političko podzemlje.

Nije čudno što je Legija ispusni ventil potražio u burnom noćnom životu. U kafani, kao i u Jedinici, voleo je ritaule. Džek Denijels se servirao u dve čaše. Iz jedne bi pio, a drugu, koju je zvao čuvar, celo veče niko nije smeo ni da pipne. Levo od čašica za Džek, bila je limenka, a desno čaša za energetsko piće. Konobar koji bi nešto pogrešio u ovom ritualu, ne bi se dobro proveo.

Istovremeno i policajac i mafijaš, Legija je sa Spasojevićem isplanirao otmicu bogatog poslovnog čoveka, Miroslava Miškovića. Dok je Spasojević tražio otkup, Legija je tobože nudio ministru Mihajloviću da se u potragu za otmičarima uključi i specijalni helikopter iz Jedinice. Mišković je oslobođen kada je isplaćen otkup od sedam miliona nemačkih maraka. Ipak, Mihajlović je najavio ostavku ukoliko otmičari ne budu pronađeni za mesec dana. Pred sam istek tog roka, Spasojević i uže jezgro njegove bande uhapšeni su u Francuskoj i isporučeni u Beograd. Vest je objavljena 12. maja 2001, uoči Dana bezbednosti. Iste večeri, Legija je spalio diskoteku Tvrđava u Kuli.

"Oko ponoći sam pitao komandira policije zašto policija nije izašla", kaže Igor Vujačić, vlasnik diskoteke. "On mi je rekao da nikog nije smeo poslati jer bi ih Legija sve pobio. Policija se bojala ove jedinice Državne bezbednosti kao i ostali građani."

Legiji očito nije bilo lako. Ako ne uspe da zaštiti ortake iz Zemunskog klana, njegov kredibilitet u podzemlju došao bi u pitanje. Pored toga, morao je i Spasojeviću da pošalje jasan signal da mu on nije namestio hapšenje. Pritisak na Legiju sve više se povećavao. Danica i Vuk Drašković uporno su zahtevali njegovu odgovornost zbog zločina na Ibarskoj magistrali. Na kraju je bio prinuđen da dvojicu pripadnika Jedinice, Nenada Ilića Ramba i Nenada Bujoševića Glavonju, lično preda sudu. Ova dvojica neposrednih izvršilaca zločina na Ibarskoj magistrali, zajedno sa komandantom Legijom, servirali su priču da nisu znali ko im je meta i da su mislili da im je zadatak da zaustave izvesne albanske teroriste. No, Legija i dalje nije bio u stanju da se opusti. Početkom juna 2001. na proslavi rođendana folk dive Cece, udovice pokojnog Željka Ražnatovića Arkana, Legija je posle tučnjave u klubu "Stupica" napao policijsku patrolu. Na kraju ga je morao lično privesti tadašnji zamenik načelnika Državne bezbednosti Zoran Mijatović. Čim se Legija našao u zatvoru, komanda Jedinice je kontaktirala s Jovanovićem.

"Oni dolaze kod mene, pošto nemaju kod koga drugog, jer ne znaju nikog ko može da uzme telefon i okrene predsednika Vlade, a ministra policije i ne smatraju za nekog bitnog", seća se Jovanović. "Kažu da je Legija uhapšen, da je odveden u 29. novembar, da je to uvreda za celu Jedinicu i da ne može to tako."

Posle ovih pretnji oružanom pobunom, Đinđić nije imao izbora. Jovanović je, da bi smirio situaciju, lično morao da poseti Legiju u pritvoru: "On je u tom trenutku izgledao kao Morison sekund pred smrt, od koktela droge i alkohola. Bio je bez pertli, bez kaiša, pantalone su sa njega spadale... Na kraju je on uzeo taj telefon i pozvao Dušana Maričića Gumara i rekao mu da Jedinica bude u pripravnosti."

Pripravnost je kratko trajala. Čim je Legija oslobođen, penzionisao se na sopstveni zahtev i otišao na letovanje u Grčku. Pravi problemi za vladu Zorana Đinđića nastali su početkom oktobra iste godine: em je Spasojević pod nerazjašnjenim okolnostima pušten iz zatvora, em se Legija sa svojim obezbeđenjem vratio u zemlju.

Sastanak je oraganizovan u garaži kuće Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici u Zemunu.

"Sastanak je vrlo kratko trajao", kaže Jovanović, "i njegova svrha je bila da nam objavi rat. Ali ne tako što će da kaže – ‘Ja sam protiv vas’, jer to se podrzumevalo, već tako što je rekao ‘Ja sam za Koštunicu’. U dnu garaže, sve vreme su stajali Dušan Spasojević i njegovi ljudi sa karakterističnim fizionomijama i garderobom."

Legija i Spasojević imali su razlog za žurbu: dobar deo Zemunskog klana i dalje je bio iza rešetaka, a Legija je opet morao da se pojavi na sudu zbog atentata na Ibarskoj magistrali. Priliku da pokažu ko je pravi gazda u Srbiji, ova dvojica su iskoristila kada je Jedinica, bez ikakve potrebe, učestvovala u hapšenju braće Banović, bosanskih Srba optuženih pred Haškim tribunalom. Jedinica je opet zaigrala na kartu sukoba Koštunice i Đinđića. Dok se Koštunica protivio izručenja Tribunalu bez posebnog zakona, Đinđić je po tom pitanju bio mnogo pragmatičniji. Pod izgovorom da su obmanuti i uvređeni učešćem u hapšenju braće Banović, Jedinica je 10. novembra blokirala autoput kod Novog Sada. Ubrzo, pripadnici obezbeđenja zgrade Vlade i pojedinih državnih funkcionera povukli su se sa svojih mesta.

Oružana pobuna zatekla je premijera Đinđića u službenoj poseti Beloj kući. Čim se vratio, sastao se sa najvišim policijskim funkcionerima koji su mu rekli da trenutno ne rasplažu silom koja bi se mogla suprotstaviti Jedinici. Ali ako odgovarajuća sila nije postojala u okviru MUP-a, postojala je u Vojsci Jugoslavije. Ni u jednom trenutku Đinđić nije ozbiljno zatražio pomoć od Koštunice; ni u jednom trenutku Koštunica nije ozbiljno ponudio pomoć Đinđiću. Dok je predsednik SR Jugoslavije uživao u mukama premijera, Đinđić je radije otišao u Kulu na pregovore sa pobunjenicima nego da prihvati da ga Koštunica ponižava i ucenjuje. Jedinici je išlo kao po loju: u Centru "Radoslav Kostić" u Kuli, Jovanović se seća i kako je bio razdvojen od Đinđića: "Puška u rebra – i ti tamo, a ti ovamo. U Kuli niste predsednik vlade ni šef poslaničke grupe."

Đinđić je prihvatio zahtev Jedinice da smeni načelnika i zamenika Državne bezbednosti Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića. No, Legiji to nije bilo dovoljno. Čim se Đinđić vratio u Beograd, obavešten je da je Jedinica krenula na glavni grad. U ranim jutranjim časovima 12. novembra 2001. JSO je blokirao deo autoputa ispred Centra Sava sa zahtevom i da ministar Mihajlović podnese ostavku. Istovremeno, Legija je svedočio na suđenju za Ibarsku magistralu. Posle izlaska iz sudnice, novinarima je rekao da smatra da je oružana pobuna opravdana i da svako ima pravo da protestuje u svojim uniformama.

Koštunica nije mogao da sakrije zadovoljstvo zbog problema u kojima se našao Đinđić. Na konferenciji za štampu održanoj istog dana citirao je Legiju ne pominjući ga po imenu. Istom prilikom je ocenio i da Jedinica, osim saobraćaja, nikog drugog ne ugrožava.

Posle toga jasno je bilo da u Srbiji nema političkog konsenzusa demokratskih stranaka za obračun sa Jedinicom. Da to nekom ne bi promaklo, potrudio se Rade Bulatović, tada Koštuničin savetnik za bezbednost, a danas direktor BIA. U nedeljniku "NIN", u članku pod naslovom "Pohvala patriotizma", otvoreno je podržao oružanu pobunu. Kako Jedinica nije popuštala, na nove pregovore u Kulu otišli su ovog puta Mihajlović i Jovanović. Predstavnici vlasti opet su razdvojeni, a komanda je bila nepopustljiva – Mihajlović mora da podnese ostavku. Za ovu priliku, prvi i jedini put, Jedinica je uvela novinare u svoju bazu. Javnost je tako bila u prilici da vidi Spomen sobu, Oficirski klub, zid sa fotografijama poginulih pripadnika Crvenih beretki, mape koje su pokazivale njihov ratni put, zbirku zaplenjenog oružja... Kada je Mihajlović napisao ostavku i krenuo da je javno pročita, sreo je Jovanovića koji ju je pocepao.

Posle novog kruga pregovora, odlučeno je da Mihajlović ponudi ostavku premijeru Đinđiću. Pred celom komandom, Jovanovićem i Legijom, ministar je seo za sto i počeo da piše još jednu od svojih ostavki.

"Dok Mihajlović piše, pored stola za kojim sedi, srpski junak i heroj, neustrašivi junak i komandant Crvenih beretki kleči i na kolenima rida", kaže Jovanović. "Legija je kroz suze ponavljao kako on nije želeo da do toga dođe. U jednom trenutku, ministar Mihajlović ga pogleda preko svojih naočara i kaže mu: ‘Gospodine komandante, nije to vaš nivo.’ Legija je na to reagovao jecanjem iz dubine duše."

Dušan Mihajlović kaže da je tada shvatio da je Legija ne samo vrhunski specijalac nego i najbolji dramski glumac koga poznaje.

Prema svedočenju Mihajlovića i Jovanovića, Legija je izvadio nož i nudio da sebi odseče prst. Kad je Jovanović rekao da ima mnogo onih koji bi više voleli da se Legija ubije, pomoćnik komandanta Jedinice Zvezdan Jovanović nožem je nasrnuo na šefa poslaničke grupe DOS-a. Odbranio ga je Maričić, kaže Jovanović uz komentar: "Nemoj da za njega robijaš kao za čoveka."

Pobunjenici su uspeli da ostvare sve zahteve: za novog zamenika načelnika Državne bezbednosti imenovan je Milorad Bracanović, Legijin bivši oficir za bezbednost u JSO-u; članovi Zemunskog klana pušteni su iz zatvora; Jedinica, iako izdvojena iz Državne bezbednosti, postala je formacija pod maglovitom kontrolom Vlade, a o sudskom progonu Spasojevića i Legije više niko nije ni razmišljao. Ipak, mada duboko ponižen, Đinđić više nije bio spreman na ustupke i nije prihvatio Mihajlovićevu ostavku. To je i Legija shvatio kada je sa Mihajlovićem i Jovanovićem usaglašavao zvanično saopšetenje o okončanju oružane pobune.

Za vreme oružane pobune Jedinice, Legija je u Spasojeviću i njegovom Zemunskom klanu imao jaku logističku podršku. Iz stenograma prisluškivanih razgovora njih dvojice, objavljenih u nedeljniku "Vreme", vidi se da su se dogovarali o dovođenju novinara u Kulu, kretanjima političara i zajednički pravili plan pobune. Sa Bracanovićem u vrhu Službe, njih dvojica više nisu morali da brinu o telefonskim razgovorima: sada su oni postali ti koji su raspolagali rezultatima prisluškivanja Državne bezbednosti...

U ovom periodu, Legija i Spasojević mislili su da su svemoćni: trgovina heroinom je cvala, rivale u podzemlju likvidirali su kao na pokretnoj traci, a na podmićivanje sudija, policajaca i političara Zemunski klan je trošio na desetine hiljada evra. Kao poseban trošak – krajnje isplativ – Spasojević je imao finansiranje Jedinice.

Ako su Legija i Spasojević ikog potcenili, to je bio Zoran Đinđić. Čvrsto odlušivši da stane na kraj i Jedinici i Zemunskom klanu, energično je počeo da gradi institucije za borbu proziv organizovanog kriminala, ali i da jača Žandarmeriju kao policijsku formaciju. Iz nikad do kraja rasvetljenih razloga, Spasojević je 2002. došao u sukob sa svojim bivšim šefom i zaštitnikom Ljubišom Čumetom Buhom.

Čume je bio na čelu Surčinskog klana, mafijaške bande poznate po krađama automobila. Posao se razvijao i širio na druge delatnosti organizovanog kriminala. Kao i mnogi drugi, nije propustio priliku da se pojavi u Skupštini grada Beograda za vreme Petog oktobra i ostvari kontakte sa novim vlastima. Sve više se distancirajući od Spasojevića, Čume je u ovom periodu kapital stečen kriminalom prebacio u legalne poslove otvorvši firmu za asfaltiranje Difens roud.

Upravo u toj firmi Čume je u avgustu 2002. preživeo atentat koji su organizovali Spasojević i Legija. Dobro znajući s kim ima posla, odmah je napustio zemlju, shvatajući da mu je jedina šansa da spase glavu ako bude svedočio protiv njih. To isto su znali i Spasojević i Legija.

Znajući da Čume intenzivno sarađuje sa vlastima, u Spasojevićevoj vili u Šilerovoj ulici u Zemunu vladala je panika. Kada su početkom 2003. Legija i Spasojević pronašli Čumeta u Istanbulu i još jednom pokušali da ga likvidiraju, ovaj je pobegao u našu ambasadu u Ankari i bio spreman da ispriča sve.

Država je bila spremna za konačan obračun sa Jedinicom i Zemunskim klanom: formiran je Specijalni sud za organizovani kriminal, Čume je dobio status zaštićenog svedoka, a policija bila spremna za akciju. Sve su to znali i Legija i Spasojević. U krajnje suženom manevarskom prostoru, odlučili su da ubiju glavnog protivnika – premijera Zorana Đinđića.

Pokušali su bar nekoliko puta. Kada je u februaru 2003. član Zemunskog klana Dejan Milenković Bagzi kamionom presekao i umalo zaustavio premijerovu kolonu kod Beogradske arene – da bi pripadnici Jedinice mogli otvoriti vatru iz ručnih bacača i automatskog oružja – skoro da su uspeli. To što je Bagzi posle hapšenja odmah oslobođen zahvaljujući Legijinim vezama i Spasojevićevom mitu, samo je ohrabrilo ovu dvojicu da istraju. Kad već nisu mogli da likvidiraju Čumeta, kad je iza njih bilo toliko krvavih tragova, kad nisu imali gde da pobegnu, jedino što su smatrali da im preostaje bilo je da ubiju čoveka koji je bio na čelu akcije protiv njih – premijera Zorana Đinđića.

U sredu 12. marta 2003. u 12.25 časova ubijen je premijer Zoran Đinđić. To je za Srbiju bilo previše. Tog dana je Srbija rekla NE: Legiji, Spasojeviću, Zemunskom klanu, Jedinici. Jednom zauvek, Srbija je 12. marta 2003. raskinula sa Miloševićevim nasleđem. Jednom zauvek, Srbija je otvorila oči. Svoju najveću bitku Zoran Đinđić je dobio.

Kraj


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net