Romska kultura u Srbiji >

Ravnopravni građani specijalnog reda

Živeti bez doma i groba, biti svagda gost koji dolazi niotkuda, i deliti vreme na ono što se zbivalo pre i posle Aušvica, a pri tom ostati veran životu i temeljnim ljudskim vrednostima, to je osnovni krug tema romske literature.", kaže Rajko Đurić

Romsko stvaralaštvo uvek je bilo u senci diskriminacije ovog naroda, koji se jednom davno rasuo iz Indije po širokom svetu. Niko neće moći da vam kaže da li su Romi uživali bolji status u svojoj pradomovini, ali tamo gde su se zaputili nisu naišli na dobrodošlicu. Sa samo sebi svojstvenom upornošću, oni su nastavili da pristižu u krajeve gde već nisu skrivali netrpeljivost prema ovom narodu, gajeći neku vrstu dečije nade da će se drugima na kraju dopasti njihov način života. I baš taj razbarušeni, pomalo haotični životni stil koji su nosili sa sobom, bio je nešto mnogo jače od bilo kog organizovanog poretka. U sudaru sa tradicionalnim kulturama koje su gutale sve što bi im se približilo, jedino su Romi ostali netaknuti. Čak i kada su sve bajke sveta dobile diznijevsku glazuru, oni su terali po svome. Krajevi njihovih priča za decu još se jugunasto opiru svakoj uniformnosti: "... tamo trice, ovde pogačice", "...tamo bajka, ovde zdravlje", "...jeli i pili, nama nisu ništa ostavili"... i slično. Upravo ta vrsta romske ćudljivosti i samosvojnosti, ogleda se pre svega u kulturi ovog naroda. I to ne samo u muzici, bez obzira na to što se jedino Romi usuđuju da sviruckaju melodije valcera, mazurki ili polki na trubama ili violinama na kojima nedostaje poneka žica, već i u književnosti, na primer.

KNJIŽEVNOST ROMA: Rajko Đurić, autor knjige Istorija literature Roma, objašnjava da je po hronološkom redosledu Gina Ranjičić bila začetnik romske literature u Srbiji. "Ona je živela u XIX veku u Beogradu, a njene pesme objavio je na nemačkom etnolog Hajnrih fon Vlislocki. Posle Drugog svetskog rata najznačajniji predstavnik literature Roma bio je Slobodan Berberski (1919–1989), otac romskog pokreta kod nas i u svetu, prvi predsednik Međunarodne organizacije Roma koja je osnovana na 1. svetskom kongresu Roma u Londonu 8. aprila 1971. godine." Nakon Berberskog, pristigle su Đurićeve knjige pesama. Na prostoru bivše Jugoslavije, u Nemačkoj i Francuskoj, on je do sada objavio skoro dvadeset književnih naslova i desetak stručnih knjiga o istoriji i kulturi Roma. Pored nagrade Železare Sisak, koju je svojevremeno poneo i Svetislav Basara za Famu o biciklistima, Đurić je dobio nagradu Fonda za slobodno izražavanje u Njujorku 1992, švedskog PEN centra "Kurt Tuholski" i priznanje Instituta za otvoreno društvo iz Budimpešte.

Osim Đurića, Jovan Nikolić koji je započeo književnu karijeru u Beogradu, da bi 1999. nastavio da živi u Kelnu, jedan je od romskih pesnika sa ovih prostora koji uživa međunarodnu reputaciju. Postoji, naravno, još romskih pisaca koji svojim radovima privlače pažnju, od kojih Rajko Đurić izdvaja Baju Saitovića, profesora filozofije u Prokuplju i Aliju Krasnićija, koji poslednjih godina živi u Subotici. "S obzirom na to da je socijalna i kulturna integracija Roma u bivšoj Jugoslaviji započela tek početkom sedamdesetih, a prekinuta raspadom te države i ratovima, više se nije moglo ni postići. Moja istraživanja pokazuju da su Romi od 1192, kada je zbog ratova i počeo njihov egzodus iz Indije, čekali čitavih 500 godina da bi počeli da se literarno izražavaju i dokazuju", tvrdi Rajko Đurić.

Naš sagovornik objašnjava da literatura Roma poseduje neke upadljive sličnosti sa književnošću Jevreja i nekih drugih naroda koji su pretrpeli egzodus i holokaust. "Svi oni ‘prepisuju’ teme i motive sa vlastite kože, njihove biblioteke su ‘enciklopedije progona, holokausta i smrti’. Živeti bez doma i groba, biti svagda gost koji dolazi niotkuda, i deliti vreme na ono što se zbivalo pre i posle Aušvica, a pri tom ostati veran životu i temeljnim ljudskim vrednostima, to je osnovni krug tema romske literature."

Pritom, Rajko Đurić nije siguran da ovde postoji nešto što bi se uopšte moglo nazvati romskom književnom scenom. "Ima, naravno, pojedinih prozaista i pesnika koji vrednost svojih literarnih ostvarenja dokazuju objavljivanjem u inostranstvu ili dobijanjem uglednih nagrada, što je za svaku pohvalu. Međutim, u poređenju sa literarnim scenama u Sloveniji i Hrvatskoj ono što se ovde dešava jedva da je dostojno pomena. "Što se tiče moga ličnog iskustva, ono je bilo ispunjeno radošću sve do Miloševićevog doba: znao sam zašto pišem i do koga će dopreti moja reč. Krajem osamdesetih je, međutim, obesmišljeno samo ljudsko postojanje. Mi smo još uvek u bolnoj potrazi za smislom, u vlasti barbarogenija i tajkuna, prema čijim merilima i ukusu se oblikuje psihologija masa, stvaraju estetska i literarna merila i dodeljuju nagrade."

No neki od onih koji su i pisali, poput slikara Miće Popovića, nisu previše isticali svoje romsko poreklo, baš kao što se i neki drugi pisaci i umetnici u svetu nisu deklarisali kao Romi. Rajko Đurić u tom kontekstu pre svega pominje Servantesa, Antonija Maćada ili Pikasa iz Španije; Engleza Džona Banjana, autora čuvenog dela Hodočasnikova putovanja, koje je, posle Biblije, jedno od najprevođenijih naslova svetske literature; Jona Budaja Deleanu, "rumunskog Homera", i "oca hrvatske moderne" Milana Begovića, a tom spisku umetnika romskog porekla koji su ostavili prepoznatiljiv trag u svetskoj kulturi mogli bi se pridodati Oto Miler, Đango Rajnhart, Jul Briner, Ava Gardner, Čarli Čapli, Antonio Banderas i mnogi drugi. Čedo la nine de Gibraltar, poglavlje je za sebe. Ono što su Romi među drugim narodima, to je ovaj mornar bio među Ciganima.

"Ako se dela pojedinih autora romskog porekla, uključujući i neke koji važe kao srpski pisci i pesnici, uvrste u istoriju literature Roma, onda je tematski okvir romske literature vrlo širok i bogat", dodaje Rajko Đurić. "Sloboda, ljubav, sreća, pravda... što su temeljna pitanja filozofije i umetnosti, ali i vrednosnog sistema Roma, česte su teme i romske literature, ali i dela pisaca romskog porekla, koja su obeležila same vrhove svetske književnosti."

ROMSKA KULTURA: Neđo Osman u predstavi "Hamlet mašina", CZKD...

POZORIŠTE: U Srbiji, ksenofobičnoj i zatvorenoj, moglo se još i nekako dopustiti da Romi sviraju na uvce zabludelim putnicima na autobuskim stanicama, ali je svaki drugi oblik umetničkog ispoljavanja pripadnika ovog naroda uvek bio neka vrstu incidenta. Svojevremeno je u Skoplju radio čuveni teatar Pralipe, koji je vodio Rahim Burhan. Burhan je ne tako davno u Narodnom pozorištu režirao Koštanu, ali osim ove predstave najveću pažnju publike privukao je komad Centra za kulturnu dekontaminaciju Medeja, Hamlet, mašina iza koga je stajao Neđo Osman, glumac, reditelj i pesnik. Sam Osman koji je kroz likove Argonauta prepoznao priču o Romima, sa vidljivom gorčinom primećuje da u pozorištu i filmu gotovo da i ne postoje profesionalni stvaraoci romskog porekla. On kaže da je bilo svega nekoliko pozorišnih predstva, nekolicine romskih entuzijasta i nekoliko dokumentarnih filmova koje su radili Romi, ali da se o tome ne zna mnogo.

Neđo Osman dodaje da rad u pozorištu obično podrazumeva obrazovanje, i da se ne može samo izaći na ledinu i pored vatre igrati i pevati. Sam Osman diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Novom Sadu, ali se stiče utisak da su vrata obrazovnih institucija u Srbiji još uvek zatvorena za Rome. Naš sagovornik misli da je to posledica uzajamne nezainteresovanosti. "Kako bi mogao neko ko je Rom da studira, kad nema finansijskih sredstava za život? Kako bi mogli Romi da studiraju glumu kad im je pozorište poslednja stvar o kojoj mogu da razmišljaju, jer su zaokupljeni borbom za puko preživljavanje? Zašto bi se neko odlučio da studira glumu, kad nema romskog profesionalnog pozorišta? Kako bi mogao neki mladi Rom da studira, kad nema uzora među onima koji su mu bliski poreklom?", pita se Osman, koji je zajedno sa Nadom Kokotović osnovao teatar KTO u Kelnu gde i sada živi. "Istina je da postoje romske nevladine organizacije, politički lideri i partije, državne i strane fondacije, ali državne i gradske vlasti sprovode akcije za poboljšanje života Roma tek ako im stigne neki ultimatum iz EU-a. Tek tada se razmišlja šta da se radi sa kućama od kartona, Romima koji žive ispod mostova ili izbeglicama. Mislim da se ne radi ozbiljno, vlast nema mnogo interesa niti vremena za rešavanje ovih pitanja, a sami Romi, u situaciji kada svako gleda svoj interes, nisu dovoljno organizovani da bi se moglo videti šta da se radi, šta je potrebno učiniti, i ko će realizovati pojedine stvari."

Grupa Kal

Neđo Osman misli da se zbog ovakve situacije mladi Romi teško odlučuju da studiraju na umetničkim fakultetima jer rizici su veliki, mada želje postoje, u šta se mogao uveriti dok je radio glumačke radionice u Beogradu i Nišu. "Mladi me uglavnom pitaju zašto ne postoji romsko pozorište. Ja sam u više navrata predlagao da vodim romsku glumačku klasu pri Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu ili Novom Sadu, i da se nakon toga napravi profesionalno pozorište sa školovanim glumcima. Međutim, ništa od toga nije bilo, nama se i dalje samo nude lokalni, romski, amaterski teatri. Taj koji to predlaže sigurno ne misli dobro o Romima, niti brine za romsku kulturu." Kad je Neđo Osman svojevremeno nameravao da upiše pozorišnu akademiju učinio je to zbog prevelike želje da bude glumac i nije hteo da se pojavljuje samo u romskom pozorištu. "Hteo sam da promenim sliku o Romima, prema kojoj smo mi bili jedino sposobni za muziku i ples. Mislim da sam dokazao ono što sam sam želeo. Reakcije su bile: ‘vidi ga kako je dobar i kako je lep’, više nisu govorili ‘vidi Ciganina’, jer im to više nije bilo važno, ali je meni to bilo značajno. Danas takvih želja nema među novom romskom generacijom. Uprkos svemu, imao sam sreću da budem u pravo vreme na pravom mestu, i da steknem podršku ljudi koji su me oduvek inspirisali, poput Nade Kokotović, Ljubiše Ristića ili Radeta Šerbedžije."

Poput mnogih drugih romskih stvaralaca i sam Neđo Osman je u na svojoj koži mogao da oseti teret romskog porekla. "Osećao sam to nekada, slično je i sada i to me jako boli. Ja sam ponosan što sam Rom, ali iskustvo diskriminacije je i dalje prisutno, mislim da sam svojim kvalitetima mogao postići mnogo više. To osećanje diskriminacije prisutno je i u Nemačkoj, ali i u mojoj matičnoj državi Makedoniji. Kad je Srbija u pitanju i dalje osećam neku vrstu čeznje, tamo sam studirao, gradio karijeru, tu su mi prijatelji, osećam na neki način da pripadam toj sredini. Dok sam studirao i glumio u subotičkom Narodnom pozorištu, nikada nisam dobio šansu da radim na nekoj drugoj sceni u Srbiji ili da glumim na filmu, na osnovu čega bih mogao da osetim da sam prihvaćen u toj sredini. Za mnoge nisam postojao bez obzira na to što su znali da u Subotici igram glavne uloge, za razliku od kolega koji su bili u sporednim rolama, nisu završili Akademiju, ali su dobijali glavne uloge u filmovima. I šta reći na sve to, a ostati normalan? Problem je što sam Ciganin, to prvi put govorim nakon mnogo godina, diskriminacija i nacionalizam nisu nikakva slučajnost na ovim prostorima, to je nešto što je još uvek prisutno. Problem je bio što se zovem Neđo Osman, a ne Miloš Jeftić, na pirmer. Pogledajte Kusturicu, on je radio nekoliko filmova o Romima, a nijedan put se nije našlo mesta za profesionalnog romskog glumca. Njemu je bilo jednostavnije da po ulicama traži krezube Rome, karikature od ljudi, ja sam mu bio previše lep. Romi očigledno mogu biti samo ružni i garavi, oni ne mogu na filmu izgledati kao normalni ljudi."

MUZIKA: Muzika po svojoj prirodi nije mogla lako da izrazi gorčinu koja se godinama skupljala u romskoj duši, u filmu i pozorištu nikada nije zaživelo bavljenje romskim temama, tako da je sav naboj bunta zbog takvog položaja Roma koji je u Srbiji dobio oblike rasne segregacije, preuzela književnost. Pisac Rajko Đurić podseća da su Romi proganjani skoro 800 godina i da su pretrpeli sve oblike netrpeljivosti i rasne diskriminacije, uključujući i holokaust. "Aparthejd je, na sreću, ukinut u Južnoafričkoj Republici, ali on i dalje važi za 12 miliona Roma u Evropi. To je još uvek jedini evropski narod bez glasa, kako je rekao Ginter Gras u istoimenoj knjizi koju je napisao kao ‘apologiju’ Roma i njihovih prava. Ti neopisivi i nepodnošljivi uslovi života, nalik na klanicu duše, podstakli su pojedine romske pisce da pišu angažovane dramske komade ili prozna dela. Tako je, na primer, Hoze Maja iz Španije, još u vreme Franka, napisao komad Dopustite, da govorimo!, Menjahert Lakatoš iz Budimpešte, autor je romana Gorki dim, Mariela Mer iz Švajcarske pisala je Kameno doba, dok je Vejo Balcar iz Finske autor romana Crni. Ali nijedno od tih dela, iako su njihovi tvorci dobili vrlo prestižne nagrade, još nije predmet izučavanja u školama i na univerzitetima, nije sastavni deo istorije literature, imena tih pisaca ne pominju se u književnim leksikonima i enciklopedijama. Predstavnici naroda, koji je izbrisan sa mape života i iz istorije, osuđeni su, zajedno sa svojim delima, da žive u nekoj vrsti geta, sa punom svešću o tom položaju i ukusom gorčine: ako hoćeš da budeš bolji od njihovog najgoreg, onda moraš biti bar tri puta bolji od njihovog najboljeg. Uvek i svuda, pa i u literaturi", zaključuje Đurić.

A sada tuš, jer već nekoliko godina, bez namere da posustane, svetskom world music scenom dominira i romska muzika, ili ono što se uobičajeno naziva "Gypsy music". "Izdavači i producenti tragaju za novim imenima ili recikliraju stara", kaže Bojan Đorđević, jedan od najboljih poznavalaca ove vrste muzike. "Festivale romske muzike ima svako mesto koje drži do svog kulturnog renomea. Desilo se, eto, da i u Srbiji odavno žive Romi, da sviraju i pevaju, bolje nego drugi. Od železničke stanice do koncertnih dvorana, mada su retki oni koji u poslednjih pet godina pomeraju granice. Novi talas romske muzike tek dolazi predvođen beogradskom grupom Kal, i još se čeka neko ko će biti kreativniji od starih majstora Šabana Bajramovića i Bobana Markovića. Mada, uz uvek mladog pevača Šabana, ide i povratak Ljiljane Petrović, sada Batler, a uz ‘kralja trube’ i ‘ambasadora Sabora’ u Guči Bobana Markovića stižu nove kreativne snage – najpre njegov sin Marko, svetska zvezda u usponu, zatim harmonikaš i perkusionista Saša Stanojević, a izgleda da je najzad otkrivena i nova, mlada romska pevačica, za kojom Zapad traga već godinama, Jelena Marković, kojoj tek predstoji dokazivanje. Naravno, ova lista, uz nezaobilazni Kal, nije iscrpljena. Ima fenomenalnih trubača (Elvis Ajdinović), basista (Saša Ališanović), violinista, harmonikaša, klarinetista, samo im treba više originalnosti i pažljiv izbor saradnika", zaključuje Đorđević, dodajući da je za romsku muziku u poređenju sa drugim stvarima koje spadaju u ovaj žanr, karakteristična pre svega atmosfera – ludilo, ples i urnebes. "No nije samo to po sredi, u pitanju su vrhunski muzičari, vredni i uporni. Najbolji traže nove aranžmane, novi pristup plesu i tradiciji. Stvarno je retkost da plesnu muziku izvode takvi virtuozi. Fela je bio genije, ali se ne može reći da je baš virtuoz."

Kal je u svakom slučaju grupa koja spaja etno ili world scenu sa popularnom muzikom. Rok kritičar Dragan Ambrozić misli da ploča grupe Kal spada pre svega u pop muziku, jer je inovativna u odnosu na ostatak ovdašnje romske muzičke scene, i da samim tim otvara mogućnosti da i ovde nastane urbani romski zvuk. "Tačno je da Kal uživo i dalje zvuči kao svaki drugi romski bend, ali njihov album govori mnogo o nekim novim mogućnostima koje se pojavljuju sa propuštanjem zvuka kroz savremenu produkciju – uostalom, i na koncertima se vidi da oni, kako vreme prolazi, isprobavaju nove ideje, i da slušaju grupe koje koriste elektronske instrumente, tako da tu možemo da očekujemo još dosta napretka u nedovoljno ispitanim oblastima novog crossovera."

Mada se u sferi popularne muzike u poslednje vreme zna jedino za romskog repera Muhu Blackstasyja, koji je svojom pesmom Ravnopravni građani specijalnog reda stekao u nekim krugovima gotovo kultni status, i dalje se ne bi moglo reći da postoji urbana romska scena u ovom žanru, ali Dragan Ambrozić upozorava da ne bi trebalo potcenjivati uticaj gradskih Roma na razvoj savremene dens i pop scene u zemlji. "Ipak, malo šta od srpske pop muzike može da nađe mesta u njihovom svakodnevnom životu, jer to baš ne ide uz životne stilove koje oni neguju. Oni imaju vrstu muzike koja prati njihov život, ali je stalno održavanje i osavremenjavanje lokalne romske muzike, ključni pokazatelj kulturne i svake druge vitalnosti Roma. Međutim, ne sme se zaboraviti da je Olah Vins još sredinom osamdesetih sa svojom grupom Zemlja, točak, nebo imao hit pesmu Miki ava kari schnel (Miki brzo dođi ovamo), koja je bila avangardna, tako što je stvorila futuristički gipsy-disco stil. To je bio autentični spoj romske muzike sa fankom i diskom, koji kasnije niko nije dosegao", podseća Ambrozić.

I kada na kraju savest naroda koji su nevoljno ugostili Rome počne neprijatno da peče, izmišljaju se "dekade", "godine" i "dani" posvećeni ovom narodu koji bi trebalo da prekriju sav onaj svakodnevni prezir koji se gaji prema njima. Jedna od dekada Roma upravo je u toku, mada Neđo Osman primećuje da je neprijatno svoditi romski život na tu vrstu jubileja. "To je strašno reći, možete pretpostaviti kako je tek živeti u takvoj atmosferi. Nedavno sam objavio knjigu poezije pod naslovom Nije lako biti Ciganin. Neko će reći da je naslov patetičan, ali da sam je naslovio ‘najlakše je biti Ciganin’, verovatno bi se samo nasmejali." Ta vrsta namenske posvećenosti u svakom slučaju nije donela ništa osim smirivanja savesti onih koji su barem u stanju da shvate da je Romima potrebna neka vrsta pažnje. No, ta vrsta zainteresovanosti koja im se pruža u posebnim prigodama, samo održava postojeće stanje. To je jako slično guranju Roma da u filmovima glume sami sebe, ali na način na koji ih drugi vide, što samo podstiče one drevne stereotipe o građanima specijalnog reda.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net