Feljton – Jedinica – neispričana priča o Crvenim beretkama >

Dete Službe

"Jedinica je uvek postojala – da li formalno, da li neformalno, da li je brojala petnaest ljudi ili, na kraju, trista ljudi", kaže u dokumentarnom serijalu "Jedinica" Kapetan Dragan Vasiljković. "U jednom periodu ja sam imao komandu nad Jedinicom, u drugom periodu Frenki, u trećem Legija... Ali, Jedinica je uvek postojala"

NAJPOZNATIJI DEO JEDINICE I NAJPOZNATIJI SRPSKI PARAVOJNI KOMANDANT: Srpska dobrovoljačka garda...

Sreda 12. marta 2003. osvanula je kao sunčan, gotovo proletnji dan. U Kuli, u Centru "Radoslav Kostić" Jedinice za specijalne operacije Vlade Srbije, stanje je bilo redovno: ustajanje, kondicione vežbe, obuka po planu i programu. Zapravo, malo je ko znao šta ovi ljudi rade: mediji su im se ulagivali, političari ih poštovali, Vojska i policija im se klanjale, a cela Srbija bojala. Zvali su ih još Crvene beretke ili, kratko i krvavo prosto – Jedinica.

Vest da je u 12.25 sati snajperskim hicem pogođen premijer Zoran Đinđić stigla je u Kulu za dvadesetak minuta. Odmah je proglašen "karantin". U glavnu bazu počeli su pristizati pripadnici Crvenih beretki: iz Komande na Senjaku, ronilačko-diverzantski tim sa reke Save, članovi Odeljenja za zaštitu lica i objekata, logističari iz baze "Lipovica, isturena borbena grupa u Vranju... Iste večeri, u toku okupljanja, Jedinica je doživela kolektivni šok kada je vlada saopštila da Milorad Ulemek Legija i Zemunski klan, najmoćnija mafijaška grupa u regionu, stoje iza ubistva Đinđića.

Iako je tada imao samo trideset i pet godina, Legija je već bio policijski pukovnik u penziji. No, za Jedinicu on je i dalje bio prvi, pravi i jedini komandant.

...i Željko Ražnatović Arkan

Mada je u Srbiji proglašeno vanredno stanje, Crvene beretke su danima iščekivale bilo kakav zadatak. Nikad ga nisu dobili. Pod optužbom za čitav niz teških krivičnih dela, 22. marta 2002. uhapšen je veći deo komandnog sastava i nekoliko pripadnika Jedinice. Sama ova formacija raspuštena je u tišini tri dana kasnije.

Kako se dogodilo da čovek koga je Đinđić opisao kao jednog od junaka Petog oktobra bude optužen kao glavni organizator njegovog ubistva?

Kako je bilo moguće da je pomoćnik komandanta JSO-a, potpukovnik Zvezdan Jovanović, optužen da je pritisnuo obarač snajperske puške?

Kako to da su najteže političke zločine u Srbiji – ubistva, atentate, otmice – izvršili pripadnici Jedinice?

Da bi se došlo do bar nekih odgovora, mora se vratiti na sam početak.

KORENI: Taj početak mogao je biti u noći 3. na 4. april 1991. kada je iz Beograda za Knin krenula grupa naoružanih, mrkih i nervoznih muškaraca. Od ove petorice, dvojica su bila važna: Franko Simatović Frenki i Dragan Vasiljković, kasnije nadaleko poznat kao Kapetan Dragan. Naime, dvadesetak dana ranije – 9. marta 1991 – demonstracije srpske opozicije uzdrmale su do temelja Miloševićev autoritarni režim. Sada je predsednik Srbije iskoristio položaj Srba u Hrvatskoj da posvađa opoziciju. U govoru 16. marta 1991, na zatvorenoj sednici sa predsednicima opština Srbije, Milošević je kao pomoć Srbima u Krajini obećao i formiranje Jedinice:

"... Vlada je dobila zadatak da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interese naše Republike, a bogami i interese srpskog naroda izvan Srbije", rekao je Milošević.

KOMANDANTI: Kapetan Dragan Vasiljković,...

Izvršenje naredbe o stvaranju Jedinice povereno je jednom od najpouzdanijih i najsposobnijih Miloševićevih saradnika – načelniku Državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću. Kao avanturisti i operativcu spremnom na sve, Stanišić je Franku Simatoviću Frenkiju poverio formiranje Jedinice na terenu. Kako je Jugoslavija još postojala, Jedinica nije smela da ima formalnu vezu sa Beogradom, pa zato Frenki nije mogao da računa na pripadnike MUP-a Srbije; uz punu logističku podršku Državne bezbednosti, sam je morao naći i regrutovati ljude.

Kepetan Dragan je bio baš onakav čovek kakvog je tražio Frenki: apsolutno nepoznat, vojnički obrazovan i avanturista po prirodi. Frenki se verovatno setio i da je Kapetan Dragan još u oktobru 1990. bio u Kninu i da je njegova ponuda da obučava krajiške milicionare ostala bez odgovora. Da li je ona još bila na stolu? Frenki je krajem marta 1991. zakazao Kapetanu Draganu razgovor u beogradskom hotelu Metropol.

"Ja mislim da sam ostavio dubok utisak na njih, kroz taj razgovor", kaže Kapetan Dragan. "I tad sam se u neku ruku i sprijateljio sa Frenkijem; to je išlo mnogo dalje nego taj službeni razgovor."

...Franko Simatović Frenki,...

Čim su stigli u Knin, Frenki i Kapetan Dragan javili su se ministru unutrašnjih poslova SAO Krajine Milanu Martiću, koji ih je odveo u bazu krajiške milicije u selu Golubić. Tu je – 5. aprila 1991 – bez mnogo formalnosti Kapetan Dragan preuzeo komandu.

"To je stvarno ličilo ni na šta...", priča Kapetan Dragan. "Oni su bili u raznim uniformama, nosili su razna obeležja – od kokarde do petokrake – svako je nosio šta je hteo. Disciplina je bila na jako niskom nivou. Imao sam utisak da je najjači među njima automatski imao i najveći autoritet. Uspeo sam veoma brzo da to sve ustrojim. U roku od nedelju dana videla se drastična promena. Uspeo sam da tih nekoliko najglasnijih i najjačih kolovođa pohapsim ili izbacim iz tog dela priče ili da ih stavim na svoje mesto. Zaveo sam red prilično brzo unutar te policijske jedinice."

...Milorad Ulemek Legija

Niko od stotinjak raspojasanih krajiških milicionara, dok ih je prilično zbunjene postrojavao čovek bez prezimena, sa manirima kolonijalnog oficira, nije mogao ni da pretpostavi da prisustvuje rađanju Jedinice. Mahom u tajnosti, ona će delovati više od dvanaest godina pod raznim imenima – službenim i neslužbenim. Zavisno od perioda, jedni će je zvati Frenkijevci, drugi Jedinica za antiteroristička dejstva, treći Jedinica za specijalne operacije, a svi zajedno – Crvene beretke. Mnogo toga će se tokom tih godina promeniti u Jedinici, ali njena bit, kao tajne oružane formacije Državne bezbednosti, neće nikad.

Ili, kako će to definisati portparol JSO-a deset godina kasnije, za vreme oružane pobune ove formacije: "Ova Jedinica je dete ove Službe. Stvorena je u teškim vremenima po srpsku zemlju i njen narod; ratovala po svim pravilima Ženevske konvencije. Zato smo ponosni na Službu u čijim okvirima vidimo svoje buduće delovanje, jer je ona srce ove Jedinice."

DRUGI KRAK: Oružani incidenti u koje se sve više uključivala i JNA umnožavali su se u proleće 1991. i u istočnoj Slavoniji. U ovom delu Hrvatske, uz granicu sa Srbijom, Državna bezbednost je stajala pred veoma ozbiljnim izazovima: Srbi tu nisu imali ni dominantnu većinu niti političku infrastrukturu kao u ostatku Krajine. SDS je zato mnogo više zavisio od podrške iz Begrada, a i imao kudikamo veću potrebu za Jedinicom.

O čemu je reč, pokazalo se u noći 1. na 2. maj 1991. Tada je, uz jednog meštanina srpske nacionalnosti, poginulo dvanaest hrvatskih policajaca, a više desetina njih bilo ranjeno u velikom sukobu u Borovom Selu. Da li je lokalna srpska milicija bila sposobna i organizovana za ovu akciju? Šest godina kasnije, na proslavi Dana Jedinice, Frenki je u govoru nagovestio da je tada u Borovom Selu bio neko mnogo ozbiljniji i obučeniji: "Ona (Jedinica) konstituisana je 4. maja 1991. godine, u periodu raspada prethodne Jugoslavije i od svog nastanka neposredno je delovala u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti u uslovima direktne egzistencijalne ugroženosti srpskog naroda na njegovom celokupnom etničkom prostoru", rekao je Frenki u Kuli.

Zašto je kao dan Jedinice izabran baš 4. maj, a ne neki datum vezan za Knindže ili Golubić? Da li zbog toga što su u sukobu u Borovom Selu, dva dana ranije, učestvovali i saradnici Državne bezbednosti koji će kasnije činiti jezgro Jedinice? Ili je Stanišić tada i formalno potpisao odluku o njenom formiranju?

Istočna Slavonija, uz samu granicu sa Srbijom i znatno bogatija od ostatka Krajine, bila je neodoljiv mamac za samozvane vojvode i vikend ratnike. Čim je imenovan za komandanta tamošnje srpske Teritorijalne obrane, tadašnji komandant Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Srbije (SAJ) Radovan Stojičić Badža brzo je formirao svoj deo Jedinice prikazavši ga kao samo još jednu od brojnih dobrovoljačkih grupa.

Šta još reći o najpoznatijem srpskom paravojnom kamandantu – Željku Ražnatoviću Arkanu? Mada mnogi misle da su Arkan i njegova Srpska dobrovoljačaka garda koliko-toliko autohtone pojave, reč je bila samo o Badžinom delu Jedinice, formirane od Državne bezbednosti isto kao i Frenkijev deo u Kninu.

U skladu s Arkanovom reputacijom, dobar deo komandnog kadra činili su njegovi ortaci iz podzemlja s debljim ili tanjim dosijeom u šta se uverio i Kapetan Dragan kada je bio u prilici da im pomogne u vojnoj obuci: "Sećam se kada me je Arkan proveo kroz spavaonice i u jednoj od njih rekao: ‘U ovoj sobi ima 250 godina zatvora’. "

Jasno je da se ovakvim sastavom moglo upravljati jedino čvrstom rukom.

"Mi smo imali jednu kaznu koja je preuzeta iz tradcije stare srpske vojske. A to je dvadeset i pet batina po turu na jarbolu pred celom Gardom. To je bila jedna palica koja nije tako strašno bolela", seća se Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde.

"Imali smo pendrek ‘ustašu keca’. To je onaj debeli kabal za struju", pojašnjava Žuti, bivši oficir Arkanovog SDG-a. "Znaš li šta je to kad te udari, brate? Veruj mi, kad te udari, džigericu ili želudac ti pomera do mozga!"

"Ti dobrovoljci su se stvarno plašili Arkana i on je strahom održavao tu disciplinu", kaže Kapetan Dragan.

CRVENA BERETKA: U ovom je periodu i Jedinica iz Knina, posle vatrenog krštenja u junu 1991. na prevoju Ljubovo kod Gospića, angažovana u sukobima u Lici, na Baniji i Kordunu. A onda se Kapetan Dragan, u jednom od cikličnih sukoba krajiškog predsednika Milana Babića sa Martićem oko kontrole nad vojskom i policijom, svrstao na stranu Martića. Babić se žalio i dosađivao Miloševiću sve dok Frenki nije pozvao Kapetana Dragana: "Rekao mi je da šef hoće da me vidi u Beogradu. Jovica je, u stvari, došao kod mene i bukvalno mi rekao da više ne mogu da se vratim u Krajinu. Ja sam ga pitao – zašto. On mi je rekao da ja sa svoje pozicije ne vidim neke stvari koje se vide sa neke više pozicije. I onda mi je na kraju rekao da će, ako ga ne budem poslušao, biti prinuđen da stavi rampu. Bukvalno mi je rekao: ‘Kep, moraš da shvatiš da ja nemam drugih opcija nego da ti stavim rampu. Ti ne možeš više da ideš u Krajinu.’"

U stvari, Stanišić i Frenki su procenili da je Jedinica iz Knina postala suviše podložna uticajima lokalnih političara, pa su Knindže, kako su je novinari zvali, raspuštene. No, grupu odabranih okupio je lično Frenki. Mnogo važniji zadatak od obuke krajiške milicije i borbenih akcija, za njih je od tada bila čvrsta kontrola vlasti u Krajini. Upravo ovim ljudima, koji su delovali u strogoj tajnosti, Milošević je šest godina kasnije čestitao Dan Jedinice na proslavi u Kuli. Sve njih, kao i samu Jedinicu, zauvek je obeležio jedan od poslednjih poteza Kapetana Dragana pre njegovog odlaska iz Krajine početkom jula 1991.

"Crvene beretke su počele da se nose posle bitke za Glinu", kaže Kapetan Dragan Vasiljković. "Dvadeset i jedan momak je bio u Glini. Ja nisam imao šta drugo da im dam. Nisam imao ordenje, nisam imao para."

Od tada, pa sve do raspuštanja, crvena beretka je bila je i zaštitni znak i naziv Jedinice. Za vreme ratova u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu malo je ljudi znalo za Frenkija i Legiju, njihove ljude i šta oni tačno rade, ali gotovo da nema nikog ko nije čuo za Crvene beretke. Te dve reči imale su sablasan zvuk rata i smrti i označavale su dozvolu za ubijanje. Jedinica je menjala imena, zadatke i komandante, ali crvenu beretku skinula nije nikad.

"Jedinica je uvek postojala – da li formalno, da li neformalno, da li je brojala petnaest ljudi ili, na kraju, trista ljudi", objašnjava Kapetan Dragan. "U jednom periodu ja sam imao komandu nad Jedinicom, u drugom periodu Frenki, u trećem Legija... Ali, Jedinica je uvek postojala."

Kako se zbog Vukovara težište rata prenelo u istočnu Slavoniju, Arkan nije imao ni finansijskih ni političkih problema kao Kapetan Dragan. Iz baze u Erdutu u kojoj će, uz jedan prekid, provesti pet godina, Garda je kretala u svoje ratne pohode u Hrvatskoj i, kasnije, u Bosni. Ovaj deo Jedinice nikad nije brojao više od tri stotine pripadnika, retko su išli u samostalne akcije, a pratile su ih pljačke i ratni zločini. Po Badžinoj zamisli, 1991. predstavljali su udarnu grupu za podršku JNA.

Mada su generali JNA bili lojalni Miloševiću, ovaj se krajem 1991. ratosiljao vojnog vrha iz prostog razloga što ga nije imenovao, već nasledio. U kampanji za pripremu javnosti, režimski su mediji optuživali Vojsku za nesposobnost i izdaju, a kao primer patriotizma i vojne veštine nuđen je Arkan i njegov deo Jedinice.

Pojedini generali su shvatili poruku. Među prvima – komandant Novosadskog korpusa Andrija Biorčević. Govoreći na jednoj svečanosti zajedno s Arkanom, Biorčević je između ostalog rekao: "Ovo što vam je rekao gospodin Arkan, koji je za mene pošten i čestit Srbin... On je bio bogat čovek i pre ovog rata. On je u ovom ratu više izgubio nego što je dobio. Gde ti je rana? Pokaži, junače srpski! Gledajte njegov prst! Koji je? Vidite kakav je. Ja njemu kažem idi i izleči, a on meni: ‘S tobom sam!’"

Posle sklapanja primirja, JNA se početkom 1992. povukla iz Hrvatske. Imenovan za načelnika uniformisane policije, i Badža se vratio u Srbiju. No, Jedinica je ostala. Uz dozvolu Stanišića i Badže, Arkan je koristeći svoje firme kao paravan uspostavio monopol nad svim poslovima u istočnoj Slavoniji: švercovao je naftu i cigarete u Srbiju i iz nje, prodavao vina zaplenjena u vinariji u Erdutu, sekao besplatno hrastovinu i izvozio je... Pripadnike Garde angažovane na ovim poslovima zvali su Inženjerci. Arkan, naravno, nije bio jedini. Uz obaveznu taksu Državnoj bezbednosti, na ovim poslovima nastala je Miloševićeva novobogataška elita.

Iako je početkom 1992. u odnosu na Arkana Jedinica iz Knina delovala poput osiromašene aristokratije iz provincije, njen značaj za Državnu bezbednost bio je kudikamo važniji.

"Jedan deo tih momaka, ne više od petnaestak, Frenki je okupio oko sebe", kaže Kapetan Dragan Vasiljković. "Odveo ih je na Frušku goru i tu je formirao jedan kamp."

Motel Ležimir na Fruškoj gori, danas zapušten i napušten, kao prva baza Jedinice u Srbiji, bio je strateški izabran: za manje od sat vremena, Crvene beretke su mogle stići kako do istočne Slavonije gde je rat tek bio okončan, tako i do Bosne gde se rat očekivao. Mada su komandni kadar mahom činili veterani iz Krajine, Ležimir nije bio isto što i Golubić. Jedinica je sada najvećim delom popunjena u Srbiji i reorganizovana po metodama Arkanove Garde. Za Kapetana Dragana tu uskoro više nije bilo mesta.

"Žika Crnogorac je tada postavljen za komandanta Jedinice", kaže Kapetan Dragan Vasiljković. "Po mom mišljenju, on je stvarno divan dečko, bio je heroj dok je komandovao odeljenjem od pet ljudi, ali u onom trenutku kada je dobio komandu nad Jedinicom, to je bio baš velik promašaj i za njega i za čitavu Jedinicu."

Na Ležimiru su Crvene beretke dobile obeležja koja se u osnovi neće mnogo promeniti do njihovog raspuštanja.

"Oni su, u principu, bili preteča JSO-a", kaže Kapetan Dragan Vasiljković. "Frenki je imao ideju da se formira JSO. Znam da je dugo vremena lobirao i da se borio da mu se to odobri."

Iz političkih razloga, Stanišić nije tada udovoljio Frenkijevoj želji da Crvene beretke postanu deo redovne policije u Srbiji. Jedinica će i dalje delovati, a da zvanično nigde ne postoji.

OPASNI LJUDI: Tek što su sukobi u Hrvatskoj bili privremeno okončani, u proleće 1992. buknuo je u Bosni i Hercegovini najveći rat u Evropi posle 1945, sa teškim razaranjima, ratnim zločinima i etničkim čišćenjem. Arkanova Garda odmah se, sa lokalnim srpskim snagama, uključila u zauzimanje istočne Bosne.

"Arkan je poseban problem. Dok sam ja stigao na ratište tog 11. maja 1992, Arkan je već završio posao u Bijeljini i u Zvorniku", kaže general Manojlo Milovanović, načelnik štaba Vojske Republike Srpske. "Karakteristika Srpske dobrovoljačke garde bila je da je svaki njen povratak iz Republike Srpske i Republike Srpske Krajine bio u kolonama koje je, pored transportera i tenkova sačinjavao i velik broj šlepera. Znači, radilo se o pljački."

U ovom periodu, Arkanovoj Gardi se priključio bivši pljačkaš prodavnice sportske opreme na Novom Beogradu – Milorad Ulemek Legija. Javnost o njemu tada nije znala baš ništa.

"U to vrijeme Legijâ je bilo bar šest-sedam. Ko god je bio u Francuskoj – nije morao biti u Legiji stranaca – zvali su ga Legija", kaže Igor Gajić, bivši pripadnik Vojske Republike Srpske.

Međutim, deset godina kasnije, dok je kao komandant Jedinice držao u šahu vladu izabranu posle 5. oktobra 2000, cela Srbija je sa strahom izgovarala njegov nadimak – Legija.

"Legija je bio vojnički najškolovaniji od svih koji su bili kod Arkana", smatra Kapetan Dragan Vasiljković. "Bio je mlad, pun energije, odlučan..."

"Vrlo brzo se videlo da Legija mnogo zna i zato je i bio postavljen na mesto jednog od glavnih isntruktora, a kasnije i na mesto jednog od glavnih komandanata Srpske dobrovoljačke garde", kaže Borislav Pelević.

Na "Jocu", bivšeg pripadnika Jedinice Legija je ostavio "utisak beskrupuloznog momka koji može da napravi veliki posao i koji se ne plaši ni zadatka ni metka".

Podeljena u dve borbene grupe, i Jedinica iz Ležimira, poznata kao Crvene beretke, upućena je početkom aprila 1992. u Bosnu i Hercegovinu.

"Mi smo dobili zadatak i helikopterom smo odleteli do Han Pijeska", priča "Joca". "U Han Pijesku smo sleteli kod štaba Ratka Mladića. Odatle smo transportovani u Sarajevo i smešteni u srednjoj policijskoj školi na Vracama. Tu smo dobili određene zadatke od našeg domaćina Karla Karišika, komandanta jedne specijalne jedinice."

U prvim mesecima rata, dok Vojska i policija Republike Srpske nisu bile u potpunosti organizovane, Crvene beretke su delovale kao udarna grupa na strateškim mestima od Hercegovine do Sarajeva bez velike pompe.

"Jedinica je u početku bila organizovana po operativnim grupama ili, kako smo ih mi zvali, borbenim grupama", objašnjava "Joca". "Operativna grupa kojoj sam ja pripadao imala je četrdeset i dva pripadnika. Bilo je tu ljudi iz svih krajeva, osim Crnogoraca. Crnogorci su imali svoju operativnu grupu i nisu se mnogo mešali sa ostalima, mada su se pokazali okej i korektno. Prema jednom podatku koji je došao do nas, sredinom 1992. godine, Jedinica je – po operativnim grupama – brojala oko dve hiljade ljudi."

Među prvima koji su od generala JNA postali srpski generali, komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić zaočeo je svoj ratni put u Kninskom korpusu 1991. Okrutan, bezobziran, ali i harizmatičan i sposoban, nije trpeo oružane formacije nad kojima nije imao ličnu kontrolu. Čim je Mladićev Glavni štab počeo da funkcioniše, Arkan je morao okončati svoj pohod po Bosni.

No, kad su u pitanju Crvene beretke pod Frenkijevom komandom, i tvrdoglavi Mladić je morao da popusti.

"Badža je bio u uniformi, a Stanišić u civilu", priča general Milovanović. "Ja sam pitao generala Životu Panića ko su ti ljudi. On mi je rekao da je Stanišić iz Državne bezbednosni – nije rekao ni načelnik ni ovo ni ono. Mene je zaprepastilo koliko Stanišić dobro poznaje našu situaciju u Podrinju. Neke stvari je čak bolje znao nego ja. On je znao ko se u kojem selu bori, ko komanduje i tako, malo me je frapirao."

Jedinica će u Bosni i Hercegovini delovati sve do kraja rata. Od samog početka, jedna od njenih najvažnijih aktivnosti bila je organizovanje i obuka lokalnih specijalnih sastava policije i vojske, poput Pantera iz Bijeljine pod komandom Ljubiše Savića Mauzera.

"Što se moje borbene grupe tiče, posle Sarajeva bili smo na Ozrenu, pa smo posle davali podršku Mauzerovim Panterima, slede Grahovo, Prijedor, one šume severno od Sanskog Mosta...", deo je "Jocinog" ratnog puta. No, potpun spisak mesta iz kojih je Jedinica delovala imao je samo Frenki: "U Republici Srpskoj Krajini u Golubiću, na Dinari, Obrovcu, Gračacu, Plitvicama, Šamaricama, Petrovoj gori, Ličkom Osiku, Benkovcu, Ležimiru, Iloku, Vukovaru, a u Republici Srpskoj u Banja Luci, Doboju, Šamcu, Brčkom, Bijeljini, Trebinju, Višegradu, Ozrenu, Mrkonjić Gradu..."

"To je bio jedan ‘gemišt’!", seća se Željko Kopanja, vlasnik "Nezavisnih novina" iz Banja Luke. "Vi ne znate ko je ‘crvena beretka’, ko je pripadnik specijalne jedinice MUP-a Republike Srpske, kad je to sve bilo isto. I kad su Arkanovi ljudi dolazili, i oni su bili u sastavu nekih specijalnih jedinica MUP-a Republike Srpske. Ne možete vi znati ko je ko."

O čemu je reč, objašnjava "Joca": "Treba znati da je iz Crvenih beretki nastalo mnogo jedinica. Na primer Vukovi s Vučijaka. Svi ti ljudi koji su kod nas bili na obuci, kad su se vratili u svoja mesta, pravili su svoje jedinice na osnovu onog što smo ih mi naučili."

Za razliku od Arkana, Crvene beretke u Bosni radile su u tišini. Malo je ljudi znalo imena komandanata njihovih borbenih grupa. No, tu i tamo bi isplivalo poneko ime.

"Rajo Božović... Za to ime sam čuo u kontekstu – opasni ljudi", kaže Kopanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net