Proslave – 200 godina Boja na Mišaru >

Prođe svita... a na kraju doboš

Srbija, kako obeć’o predsednik Odbora za obeležavanje ministar Velimir, dostojno, a jes’ da je bila kiša, obeležila Boj na Mišaru, a prvi govornik i ministar Dragan, iako ometan, istorijski sa istorijskog mesta poručio da Srbija neće pristati

IZMEŠANO: Vojska, crkva, ministri...

Kraj Šapca je Mišar polje/ ustanički barjak vije/ na njemu su Vožd, seljaci/ spasli obraz, čast Srbije... Tako počinje pesma Dragiše Penjina o čuvenom Boju na Mišaru, od koga je, tačno 13. avgusta, prošlo 200 godina. Prilika, i obaveza, za obeležavanje. Država Srbija tome prišla krajnje ozbiljno, za predsednika Odbora za proslavu velikog jubileja vlada Srbije imenovala ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića. Tim povodom, u svom kabinetu, u zdanju Vlade, ministar dao intervju za "Čitanku Mišarskog boja", gde je na pitanje da li je Vlada, njegovim imenovanjem, svima poslala jasnu poruku da se ovaj narod opredelio za proevropsku budućnost, odgovorio, Boj na Mišaru je bio velika istorijska prekretnica i mi moramo dostojno da obeležimo sve ono što je za nas, a i za Evropu, bilo značajno u našoj istoriji. Mišar je važan i za Srbiju i za sav demokratski svet i ja ću, u okviru svojih mogućnosti i ovlašćenja, učiniti sve da se tamo uradi potrebna infrastruktura, da se uredi i taj kompleks koji će mlade podsećati kako su ljudi u Srbiji živeli i slobodu branili... I, iako je formalni pokrovitelj proslave bilo Ministarstvo rada i zapošljavanja, najviše se istaklo ministarstvo ministra Velje, krenulo se u asfaltiranje četiri trake šest kilometara puta od Šapca do Mišara, u još sporednih puteva, obnovljena stara škola, Muzej Mišarskog boja, bilo i kanalizacije i još te infrastrukture za preko 200 miliona dinara.

POZDRAVLJANJE MINISTRA: I doš’o dan proslave, nedelja 13. avgust, planirane četiri trake nisu stigle do Mišara, ali se stiže i sa postojeće dve. Kad se stigne, sve pored puta, levo Muzej Mišarske bitke, veliki mozaik na čelu zgrade, Karađorđe, stihovi iz one epske pesme, Hrani sina pa šalji na vojsku Srbija se umirit ne može, desno obnovljena škola, sve pod konac, dvorište podašišano, cveće u velikim saksijama ćupovima, ima i velika lubenica u velikoj i pletenoj korpi. Preko puta škole kafana Karađorđe, u kafani gosti, biće reditelj direktnog TV prenosa za Nacionalnu televiziju direktno, biće sa novinarkom, prelazi košuljicu prenosa, prvo govori predsednik Šapca, Prestolonaslednik, pa ministar Jočić, za drugim stolom policajac sa činovima, preko motorole, izdaje naređenje da policajci, uz put, pozdravljaju ministra Jočića, normalno, a ne da skidaju šapke kad on naiđe, ko što je bivalo, u to se čuše sirene vozila u pratnji Prestolonaslednika, konobar, zaost’o od prethodne noći, preko poslužavnika ispali deseterac, Prođe svita, diže mi se kita.

Dalje, uz put, spomenik Mišarskim junacima, mermerni stub sa dvoglavim orlom na vr’u, sa strane lovor venci Vlade Srbije i Opštine Šabac, iz pristiglih autobusa izlazi stariji svet, članovi raznih udruženja oslobodilačkih ratova, prilaze spomeniku, prelaze u slikanje, jedan isprsio neku žutu i metalnu rukotvorinu, ko pita dobije odgovor, Dušanov grb, kovano gvožđe, desetka... Uto se, pored ona dva lovorova venca nađe i venac Opštinskog odbora Nove Srbije, baš grobljanski, sa oni beli i lila cvetovi, jedan iz organizacije insistira da tu mogu stajati samo državni venci, venac NS-a ode pod obližnji orah, zajedno sa vencem Udruženja ratnih dobrovoljaca.

Pristiže vod vojske, stade kako treba, za mikrofon se postavi ženski voditelj programa, Dame i gospodo, sada prisustvujemo ceremoniji polaganja venaca, venac predsednika Republike Srbije... jedan od vojnika uze da ide ko da nosi venac, stavlja ga ko da ga stavlja, staje mirno, izmiče se, tako bi i sa ostalim vencima, šta reći, proba bi uspešna. Pristiže još jedan autobus sa još potomaka ratnika, eto ga i vojni orkestar, napred dva klarineta, na začelju veliki doboš, omanji policajac u svečanoj teget uniformi, sa bele rukavice, stade sve da tera na trotoar, tako naredio načelnik, na lice mesta stade kolona policijskih "audija", iz najvažnijeg, M-10-01, izađe sami ministar Jočić, sve na njemu dubi, frizura frizirana, ko sneg košulja, kravata kakva treba, kakva treba narandžasto-teget i prugasta kombinacija, prvo srdačno i kako treba do’vati kako treba spremnu predsednicu OO DSS-a, koja je i predsednik Organizacionog odbora proslave, i koja imaše bisernu ogrlicu i koja se zove Jasmina Milutinović. Onda se kako treba i tri puta ispozdravlja sa još DSS lokalnih funkcionera, tri puta ga do’vati i pristigli DSS načelnik Mačvanskog okruga, i ministar kako treba prekrsti ruke, pređe u razgovor i pojedinosti, desnom, ili levom, se počeša levo od desnog razdeljka, nastavi da sa svojima prelazi dnevni red.

DRUGAČIJI BOJEVI: Vladika Lavrentije, plus Prestolonaslednik, ko da su kasnili sa liturgije i pomena u obližnjoj crkvi, organizator ko da oceni da je ministar nervozan, onaj svečani policajac sa belim rukavicama poče iznova da sve tera na trotoar, u liniju stadoše polagači venaca, prvo vojnik sa vencem, pa izaslanik predsednika Tadića Trivo Inđić, za njim Jočić sa svojim vojnikom, još njih sa svojim vojnikom, javi se ženski voditelj, Uvaženi predstavnici Republike Srbije... danas obeležavamo dvestogodišnjicu Boja na Mišaru... pobeda je utrla put slobodi... javi se vojni orkestar, ko treba, i po redu, položi venac. Svi stadoše desno od spomenika, bi himna Bože pravde, bi plotun, javi se predsednik opštine Šabac, iz DS-a Miloš Milošević, Uvaženi gosti, tačno pre 200 godina, na ovom mestu... Sa liturgije pristigoše SPO Čotrić i SPO Srećković, u iste prugaste revers kravate, odoše svojim putem, ženski voditelj uze vazduh, Dame i gospodo, u ime Vlade Srbije, uto stiže i kapitalni ministar i bez kravate stade gde i kako treba, voditelj završi najavu, Obratiće vam se ministar unutrašnjih poslova g. Dragan Jočić.

Ministar istorijski stade gde i kako treba, izvadi artije, pa kad se reče, Potomci učesnika slavnog Boja na Mišaru, građani oba Podrinja... Na ovom polju su prvi put posle Kosova svi Srbi bili zajedno, pa, ko da je sve sam pis’o i sastavlj’o, citira šta napis’o Ranke, čuše se aplauzi, putem se, sa liturgije, pojavi Prestolonaslednik, aplauzi se nastaviše, Jočić nastavi po ‘artijama, stiže do srpskog Homera Filipa Višnjića, Prestolonaslednik nastavi da stiže, začu se, Hoćemo kralja, pa opet, Hoćemo kralja, ona DSS Milutinović ode da požuri Prestolonaslednika, Jočić se pojača, dođe do esencije i suštine govora, Danas se vode drugačiji bojevi, ali je istina da se od tada do danas Srbija nije smirila, ne odustajući od ideala da bude slobodna, demokratska, pravna i evropska država... Današnja bitka za Kosovo vodi se pregovorima u kojima Srbija ponavlja da neće pristati na ono na šta nikad nije pristajala nijedna slobodna demokratska zemlja. Neće ni Srbija biti prva – pred Jočića pristigoše vladike sa liturgije, ne pokazujući razumevanje za istorijske reči, pokloniše se pred spomenikom, odoše do Velje koji ih rukoljubi – koja će se odreći svoje teritorije i svoga obraza. Zato nema Srbina koji bi imao pravo da porekne svu današnju srpsku istoriju i bezbroj puta zapečaćenu reč i zakletvu. Reče još da od prava i pravde niko i nikad nije bio jači, te da niko i nikad nije više bio u pravu od Srbije danas kada se brani Kosovo, i da to pravo i tu veru niko neće poljuljati niti razoružati.

Reč, iako je Jočić trebalo da govori poslednji, dobi ometajući Prestolonaslednik, otvori svoju plavu A fasciklu, na svoj način, al’ da se razume reče, Vaša visoka preosveštensdvo, poštovani gospodi Jočić... za mene je velika čast što sam na ovom mestu, ovo kažem i kao školovani oficir, Boj na Mišaru je primer dobrog planiranja i timskog rada, to je ono što Srbiji treba danas više nego ikad pre... Kiša stade da pojačava, Jočić prvi i napred i sa svi svoji krenu ka staroj školi gde će bude umetnički program. Iza škole poljana, dve ko da su vrbe, pod njima ansambl Narodnog pozorišta u čučećem položaju, ministar sa svi svoji sede u prvi red klupa zastrtih šarenicama, iza behu ostali, iza beše jedna zastava na dugačku motku, stade da zurli neka muzika, javi se svirala, diže se ansambl, Sedam sati udara, Beograd se jotvara/ jotvara ga Karađorđe junjega da dođe... iz obale izađe Karađorđe sa dve kubure, reče se, Jes, kojekude, bog je sa nama, bi još likova, još evociranja, za kraj jopet bi svirala, i bi kraj, sve se diže i ode, Jočić ministarski uđe na zadnje desno "audija" M – 10-01, i takođe ode, u zakasnelo odlaženje, sa svoj vladin auto, dade se i SPO dvojac sa one revers kravate, Čotrić u odlasku pozdravi pesnika Pjevčevića, koji mu predade svoju 63. zbirku pesama, ima i o Mišaru, evo je, Klikće orao mišar iznad južnjaka hrasta/ prenuo od silnog boja iz stoletnog mira/ A starac svetačkog lika, ko sa prastarih slika/ u ruci drži gusle i tužnu muziku svira...


 

Istorijsko bunarenje

Posle završetka svečanosti ministar Velja nije prisustvovao umetničkom kojekude programu, po svom programu i po kiši očo da otvori one četiri trake puta od Šapca do Mišara koje nisu završene. Nije otiš’o ni na jubilarni i svečani ručak sa ostalim zvanicama, iako ga je, vele lično, zvala predsednica Organizacionog odbora gospođa DSS Milutinović, im’o preča posla, sastanak sa partijskim drugovima u prostorijama Interkopa gospodina Rada Nikolića, čija firma, iako podizvođač, radi sve radnje oko asfaltiranja do Mišara i dalje.

Inače, u Šapcu bilo glasova da je u svom tom asfaltiranju bilo zloupotreba, jerbo su, usput, asfaltirana i dva nekategorisana puta u Mišaru, jedan koji vodi, ili prolazi pored porodične kuće DSS gospođe Milutinović i ide do Karađorđevog bunara. Tim povodom se javljali i neki lokalni političari. Činjenice kažu da nekategorisani putevi nisu bili u planu, ali da su uzeti u obzir na zahtev meštana, pa je, po sopstvenoj izjavi, gospođa DSS išla kod ministra Velje za dodatnih 17 miliona. I putevi asfaltirani. Naknadno saopšteno da je dva puta, od po dva km, sa 6,5 miliona, iako vele da je realna cena dva miliona manje, donirao gospodin Nikolić, čija firma kao podizvođač, na tenderu posao dobio Bačkaput, asfaltira četiri trake do Mišara za koje Velja dao mnogo miliona. Javila se i gospođa DSS, pokazala potvrdu da je platila za 106 kvadrata asfalta, od puta do kuće, tačno 6365,40 dinara, kome, Interkopu. U povodu svega gospođa DSS se izjavila i "Glasu Podrinja", i to rečima: "Smatram da takve tendenciozne izjave predstavljaju nespretan pokušaj napada na DSS i Vladu Srbije." Saopštenjem se javio i OO DSS Šapca, u kome DSS gospođa predsednikuje, šta se veli u saopštenju: "OO DSS smatra da takve tendenciozne izjave predstavljaju nespretan pokušaj na DSS i Vladu Srbije, a navodi da asfaltirani put nema nikakve veze sa proslavom Mišarske bitke nisu tačni, s obzirom da je pomenuti put istorijski put."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net