Knjige >

Neobičan čovek, pun suprotnosti

Početkom septembra očekuje se knjiga "Dr Laza Paču, legenda srpskih finansija" novinara "Vremena" Dimitrija Boarova u izdanju Agencija CUP, Biljane Simović. Eksluzivno objavljujemo uvodno poglavlje

Dimitrije Boarov

Ima nečeg neobičnog u tome što je od svih srpskih ministara finansija baš dr Laza Paču do današnjeg dana ostao najčuveniji, bolje reći – što je postao legendarna i popularna ličnost srpskih finansija. Uprkos tome što je u našoj istoriji bio jedan od najstrožih i za narod najtežih poreznika.

Najmanje je verovatno da je to samo zbog toga što je prilično dugo bio pri vrhu i na vrhu poreske administracije Srbije. Naime, Paču je bio u tri navrata glavni čuvar srpske državne kase (1904–1905, 1906–1908. i 1912–1915), a prethodno čitavih osam godina (1889–1897) šef Monopolske uprave, jedne od ključnih ustanova poreske administracije. Taj dugotrajni opstanak pri vrhu vlasti može da objasni dugo pamćenje na neku ličnost, ali ne i da objasni popularnost jednog poreznika.

Ako pak pogledamo samu Pačuovu poresku politiku, ni u njoj ne možemo naći oslonac za njegov ugled u narodu i rašireno poštovanje koje ga je nadživelo, jer Srbija je i pre, pa i posle njega, imala i obrazovanijih, i originalnijih, i veštijih, i liberalnijih finansijskih stručnjaka.

Pri svemu tome treba imati na umu i to da se Paču doselio u Srbiju (1880. godine) u vreme kada Vojvođani u njoj nisu više bili dočekivani kao obrazovana braća koja dolaze nesebično da pomognu i na koje se gleda bez rezervi, već u vreme kada je za njih već bio stvoren onaj podrugljivi naziv "nemačkari". A, dakako, u srpskoj političkoj eliti već je na najviše položaje u vlasti računalo mnogo grlatijih i hvalisavijih nacionalnih kolenovića nego što je to bio dr Laza Paču.

Možda je tajna te legende o dr Lazi Pačuu, legende natopljene strahopoštovanjem, baš u tome što je bio Cincar iz Vojvodine, što je pripadao masoneriji i što po struci nije bio ekonomista, nego lekar. U suštini, bio je čovek novca i reda, veliki administrator, otporan na korupciju i imao je, govoreći današnjim rečnikom, "ekspertsku psihologiju". I što je, možda, najvažnije za poslovanje "narodnim novcem", Paču je bio jedan od retkih među našim najvišim državnim funkcionerima, kako ističe Latinka Perović, koji se dosledno i praktično u životu držao moralnih načela koja je u politici zagovarao.

"Paču je bio jedan retko pametan i pošten čovek", kazaće dvadesetdve godine nakon Lazine smrti njegova supruga Lenka i dodati: "Ja to ne govorim zato što sam bila njegova drugarica, saputnica i supruga. Ja bih o njemu imala visoko mišljenje, da je to bio samo jedan čovek, koga sam sretala u društvu i u čijoj sam prisutnosti uživala. On je bio ministar finansija Srbije u doba kada je zaista kroz njegove ruke prolazilo mnogo što šta, a on je ostavio samo 60.000 dinara. Samo 60.000 dinara, dragi gospodine! To je bila cela njegova zaostavština, celokupna imovina dr Laze Pačua! Interesantna stvar, da taj čovek nije imao smisla za ličnu tečevinu, – ne samo smisla, nego ni volje. On je gledao da bude bogata država i da bude bogato društvo, verujući da u jednom takvom sistemu čovek i ne mora biti bogat."

Na gotovo čudesan način Paču je spajao protivrečne stvari. Mada sveštenički sin, njegov bog je bila materija, kojoj snagu daju fizički i hemijski procesi. Nije krio cincarsko poreklo, pa tako nije prihvatio sugestiju čuvenog srpskog državnika Jovana Ristića da, radi izglednije karijere u Srbiji, ime posrbi, da postane na primer Pačić. No, istovremeno je u pregovorima sa svetskim bankarima i političarima stalno pokazivao tvrdoglavu brigu za interese Srbije i predano je sakupljao novac za srpsku nacionalnu ekspanziju na Balkanu, računajući, više nego drugi srpski političari, da je to put ka južnoslovenskom ujedinjenju.

Uza sve to, mada je politički vek proveo u stranci koja se stalno oslanjala na Rusiju i bila zadojena panslavenstvom, a uz to umnogome bila inspirisana ideologijom ruskih narodnjaka, "azijskih socijalista", pa i fanatičnih socijalnih prevratnika, Laza Paču nikada nije posetio Veliku slovensku imperiju, čak ni u nekoj službenoj misiji. On je bio čovek okrenut zapadu Evrope.

Napokon, i tu tešku istorijsku ulogu treba ovde odmah spomenuti, Laza Paču je kao zamenik odsutnog predsednika vlade Nikole Pašića primio onaj čuveni Bečki ultimatum 23. jula 1914. godine i odmah, "u manje od tričetvrt sata", u depeši srpskim poslanicima na strani, naglasio da su "austrijski zahtevi takvi da ih u celini ne može primiti nijedna srpska vlada" – što je, na neki način, bio okidač Prvog svetskog rata. Taj jednostavni stav, uprkos pomirljivoj opreznosti koju će, potom, srpska vlada zauzeti u svom zvaničnom odgovoru na austrijsku ratnu ucenu, kasnije će steći slavu sudbonosnog znaka srpskog dostojanstva. A tu poznatu rečenicu ispisao je čovek koji se klonio patetike i velikih metafora i koji nikada nije potezao rečnik "srpske slave i veličine", a uvek je zazirao od vojske i suprotstavljao se njenim ambicijama da diktira državnu politiku.

POREZNIK KOGA SU VOLELI: Laza Paču

U stvari, kada je reč o protivrečjima oko Pačua, dodajmo i to da iako je bio član jedne u osnovi narodnjačke, seljačke stranke, Narodne radikalne stranke, praktično od njenog osnivanja (1881), a kasnije i jedan od njenih glavnih i najpoznatijih vođa, izbegavao je rad sa narodom, mitinge i javne istupe. Ni velika vlast ga nije bila zanela, pa se, kako primećuje Dimitrije Đorđević, "Paču ponašao prema vlasti na izvestan nadmen, poluzainteresovan način", a "na svoje sagovornike i protivnike gledao je s visine i u skupštini se prema poslanicima odnosio kao učitelj prema đacima". Kako je teško nalegao u političku propagandu i kako nije izbegavao da prihvati i najgore činjenice, ako su činjenice, čak i neki politički saborci u Radikalnoj stranci, poput Milovana Milovanovića, zbog toga su smatrali da mu je "pamet negativna", što će reći destruktivna.

Kako je u svojoj stranci "uživao poštovanje i poslušnost, ali ne i ljubav" (Đorđević), partijski drugovi su zajedljivo govorili o njegovim "neodložnim poslovima" u Novom Sadu i po Bačkoj, baš u vreme svake izborne kampanje u Srbiji, tokom kojih se uvek mnogo obećavalo i lagalo, žestoko opanjkavalo i napadalo i u kojima je uvek bilo dramatičnih gužvi, sukoba sa policijom i drugim strančarima, pa su i glave padale. Pored toga, mada jedan od vođa masovnog nacionalnog srpskog pokreta, istovremeno je bio član jedne toliko ekskluzivne i tajne međunarodne organizacije – kakva je bila masonerija.

Prema Milanu Jovanoviću Stojimiroviću, Laza je odrastao u sredini sa jakom porodičnom tradicijom i svešću o pačuovskoj vrednosti, jer "nije se, najzad, ni moglo biti Paču, a da se ne bude neko!". Ovaj autor prenosi da Paču nikad nije poricao svoje poreklo, zato što je, navodno, znao da "svoju latinsku jasnost i svoj realizam duguje cincarskom krvnom nasleđu". Jovanović Stojimirović zatim iznosi jednu spekulativnu psihološku ocenu o Lazi Pačuu: "Nije bio sposoban ni za kakvo maštanje niti zanose, kojima često podležu vatreni Srbi. Oduševljenje ga nikad nije zapljusnulo, čak ni u ranoj mladosti. Oduvek je voleo "formule zdravog razuma", čistu računicu i kritiku. Hladan i tih, on je činjenice osvetljavao "suvom svetlošću uma".

U vezi sa takvim utiskom, koji je ostavljao na većinu ljudi oko sebe, Lenka Paču iznosi suprotnu ocenu: "Čak i na bliže poznanike ostavljao je utisak jednoga gordog i vrlo ponosnog čoveka. Međutim, ništa nije bilo netačnije od ovog utiska. Paču je bio vrlo milosrdan čovek, moglo bi se reći skoro čovek mekog srca."

Iako je kao mladić, kao i svi vodeći radikali, bio anarhosocijalist i tražio da se izvede "radikalni preokret" radi stvaranja "novog društva", lična prevratnička odvažnost mu nije bila jača strana, pa je i njegov prijatelj Nikola Marković (Pačuov posmrtni "biograf po sećanju") morao da zapiše da "Laza nije bio borbena priroda i daleko je od hrabrosti revolucionara, pa nekad i samoga građanina". Inače, brzo će ga napustiti zanos radikalnim levičarskim idejama "prekog puta u bolju budućnost" i baciće se na proučavanje temeljnih marksističkih ekonomskih ideja. Biće, na primer, jedan od retkih ljudi u Srbiji kome će se priznavati da je proučio i razumeo i čuveno delo Karla Marksa Kapital. Zanimljivo je da je Lav Trocki, u svom novinarskom izveštaju iz Srbije, u jesen 1912. godine, doslovno napisao (komentarišući odnose u vodećem trijumviratu Radikalne stranke: Pašić, Protić, Paču) da je "Lazar Paču nesumnjivo ideološki inspirator Narodne seljačke stranke."

No, mada je u političkom radu strpljivo i radino čitao i najsuvlje ekonomske analize i najkomplikovanije dijalektičke studije, on je čitao i mnogo toga drugog. Lenka Paču i o tome govori u svojim sećanjima u "Samoupravi", pa kaže: "Kad god sam se pitala o ukusima i o karakteru Laze Pačua, ja sam uvek polazila od te činjenice da je on bio vrlo, vrlo literaran čovek. Ja sam to kod njega cenila i volela. On je voleo lepu književnost iznad svega. On je bio jedan od najpasioniranijih čitača, koje sam ikad upoznala. Svako veče je čitao čistu beletristiku, a naročito je mnogo voleo Ruse, ruske pisce..."

Povodom široke lične kulture koja je krasila Lazu Pačua, u govoru koji će održati prilikom prenosa Pačuovih kostiju iz Vrnjačke Banje na Novo groblje u Beogradu, 1922. godine, poslanik Ljuba Jovanović će reći: "On je imao lepo i prostrano književno obrazovanje, kao malo koji drugi naš sagovornik. To beše plod njegove obilne i trajne lektire. Samo pažljivo pregledanje njegove biblioteke moglo bi pokazati koliko je ta lektira bila široka i odabrana. Samo onaj koji ga je gledao u pozorištu sa kakvim je osećanjem i pažnjom pratio najlepša mesta u komadima klasičnih pisaca svetskog repertoara, taj može razumeti, od kuda je on u svojim govorima i spisima imao stil, kojim onako lepo i jasno iskazuje svoje misli i obrazovanost, koja se nije nametala, ali koja se ipak videla i koja je dejstvovala."

Fizički je bio trom, nizak rastom, a okrugao i težak oko 140 kilograma, ali je iz njega isijavala nekakva hitrina, u poslu je važio za ekspeditivnog i brzog čoveka, jake radne energije. Jovanović Stoimirović navodi da je Paču "bio pun i težak čovek, pomalo čak i limfatik, i da je pored dobre kujne voleo i dobru kapljicu", ali da je bio "toliko intelektualno radoznao da je uvek čitao noću u krevetu, često i s prekidima, jer se, pateći od nesanice, budio usred noći i nastavljao da čita do zore, pošto bi da umiri srce, gucnuo "naprstak konjaka".

RADIKALSKI PRVACI: Laza Paču, Pera Todorović i Nikola Pašić

Mada je zbog debljine i obolelih nogu, kada je u Narodnoj skupštini uzimao reč, govorio sedeći na klupici iza govornice, u debatama nikad nije pokazivao ni truna nemoći i povlačenja – već naprotiv, znao je da izađe na kraj i sa najvrsnijim oponentima. Zbog toga će, u spomenutom govoru nad Pačuovim beogradskim grobom, Ljuba Jovanović posebno naglasiti: "On je bio jedan od najglavnijih govornika i, ako je već sada dopušteno upoređivati čoveka sa čovekom, ja mislim da u Narodnim Skupštinama tih godina nije bilo jačega. Njegovo razvijanje iznesenih dokaza bilo je tako jako i tako kategorički rešavalo postavljena pitanja, da su se i oni, koji su ga u početku slušali sa nepoverenjem pa i s neprijateljstvom, na kraju krajeva uverili i u duši priznali, da govori pravo i da je tačno što dokazuje." Istovremeno, Paču je tokom četiri decenije javnog rada objavio malo sopstvenih tekstova, a od knjiga tek jednu brošuru: Građansko društvo i političke stranke (1881). O sebi intimno, napismeno nije ostavio ništa.

Jovanović Stoimirović govori i o neobičnom i živopisnom izgledu dr Pačua i kaže da "onako debeo, gegajući se u hodu (jer je zbog proširenih vena nosio gumene steznike oko listova), sa svojim velikim, vodnjikavim očima, belom bradicom i velikom umetničkom kravatom, on je ličio na rentijera koji neguje kanarinke i čita klasike, ali mu je lakše bilo izvaditi zub nego iskamčiti paru".

Dr Pačua slično opisuje i potonji, poznati i kotroverzni jugoslovenski ministar finansija i premijer Milan Stojadinović: "Padala je u oči njegova krupna glava sa bujnom kosom, visoko čelo i malo buljave oči, lepo negovana bradica i mali trbuščić. Ličio je na nekog bankara i kapitalistu... Onda se govorilo: "Pačuov trbuh valja se niz London!" To zato, što se kafana "London", pored koje je morao da prođe, nalazila na terenu višem od mesta gde se nalazilo Ministarstvo finansija, te se išlo ulicom nizbrdo."

Zbog toga što je bio nekako i lično impozantan, a nepotkupljiv; kompetentan, ali socijalan; načitan, ali razumljiv; arogantan, ali ne i uskogrud; kao i zbog toga što je s vremenom gotovo ceo prozaični, svakodnevni, državni rad u Srbiji na početku 20. veka zavisio od njegovih poteza, stekao je veliki javni autoritet i nije se zalud govorilo da za Radikalnu stranku Pašić ćuti, Protić misli, a Paču radi.

Oni koji su ga poznavali nikada nisu mogli da se slože je li bio ćutljiv ili pričalica. I njegova supruga kaže da je bio "na mahove ćutljiv, na mahove rečit". Ona navodi i sećanje na večeri kada su im u kuću dolazili gospođa i gospodin Pašić (a to nije bilo retko), pa kaže: "Ja se uvek sećam, – i to mi je izgledalo nekako neobično – da je na tim njihovim sastancima Pašić više slušao, a Laza manje, da je Laza više govorio, a da je Pašić skoro redovno – ćutao. Pašić je imao vanredno strpljenje da sasluša svačija izlaganja do kraja... Uvek mi izlaze pred oči on i Paču: Paču govori, govori, govori, a Pašić samo ćuti i tubi."

O Pačuovoj čuvarnosti i tvrdičluku širile su se legende još za njegova života, a i dugo posle njegove smrti. Jedna od vodećih priča, koja je potrajala do današnjih dana, jeste da "Laza ne da i kad Kralju treba", kako glasi naslov poglavlja jedne publikacije "Politikinog zabavnika" s kraja sedamdesetih godina 20. veka. Prema autoru ove publikacije Milenku Todoroviću, "nekom prilikom kralj Petar I Karađorđević poslao je ličnog sekretara da na ime vladareve plate unapred uzme oko 200.000 dinara, a Paču ga je dočekao sa kiselim osmehom na licu i rekao – Ne može!".

Prema ovoj pričici, Paču je to obrazložio na sledeći način: "Umre kralj, ne daj bože, a smrtan je ko i ostali ljudi, ko će da namiri taj novac? Zna se – Laza. Osim toga, kralj može i da abdicira, nateraju ga političari, ko će da plati njegov dug? Zna se – opet Laza! E, brate moj da mene ne bi bolela glava, hajde ti, lepo u Kreditnu zadrugu, tamo daju zajam, znam te, pošten si, biću ti svedok na menici, kod njih uzmi 200.000! Ovde ne može i tačka." Istina, istoričari su kasnije dokazali da je Laza Paču, kao disciplinovani sprovodnik Pašićeve politike, 1908. godine, u državnom budžetu predložio da se civilna lista kralja Petra I poveća sa 1.200.000 na 1.560.000 dinara, ali narod je preko toga prešao i nastavio da širi legendu o otpornosti Laze Pačua i na kraljeve finansijske zahteve.

U istom smislu Pačuovu tvrdoću na državnom novcu opisuje Jovanović Stoimirović, pa kaže: "Tvrdica, kao da daje iz svog džepa, on je ministre terao da se strogo drže budžeta. Prekoračivanje kredita nije smelo da se dogodi, jer bi Paču odmah pravio pitanje od svog ostanka u vladi. Njegov saradnik Avram Lević i on drhtali su nad svakom državnom parom, tako da su Pašić, pa i sam kralj Petar, morali ponekad da ga mole da u ponečemu popusti, ali je Paču umeo da parališe i njihove intervencije. Pašiću bi prosto rekao da ‘nema para’, a kralju je predočavao da je nezgodno da krnji budžetska prava Parlamenta mešanjem u poslove državne blagajne. Pošto je Paču uvek bio blag, ljubazan, tih i fini čovek, svi su ga štedeli i puštali da pliva u suficitima, jer je to dizalo ugled i vladi i samoj zemlji, i njen kredit, pa čak i njen politički prestiž u Evropi. Ceo svet je Pačuu nudio zajmove: Austrijanci, Nemci, Francuzi – svi su se nadmetali da mu daju pare pod interes, a on se topio od milja kada bi pregovarao o tome i tražio vrlo nisku kamatnu stopu, što je ponuđače dovodilo do besa, utoliko pre što je Paču bio nepodmitljiv."

Jeste, bio je nepodmitljiv, a sve ostalo što je povodom zaduživanja Srbije na strani ovde o Pačuu napisao Jovanović Stoimirović – samo je deo kafanskih i propagandnih priča o ministru dr Lazaru Pačuu, ali je daleko od realnosti i istine. Čitalac će, baš suprotno, u ovoj knjizi videti kroz kakve je sve muke prolazio dr Paču – da siromašnoj i nesigurnoj Srbiji obezbedi strane kredite, makar i po najcrnjim zelenaškim uslovima.

Važio je za tvrdicu, ali široke ruke kada su skupocena vina u pitanju i kada je birao hotele u najprestižnijim evropskim banjama i metropolama u kojima će odsesti (Pačuovi su obično letovali u Feslau i Visbadenu, a često su odlazili i u Pariz "u kome je on, po supruzi Lenki, kupovao mnogo knjiga i drugih drangulija"). O tom Lazinom unutrašnjem sukobu tvrdičluka i rasipnosti, gđa Paču priča ovako: "On je bio čuvaran čovek, ali je uz to bio na mahove i vanredno galantan. Na primer, on je uvek imao u ormanu po 50-60 košulja, po 20 prsluka, na tuceta mašni i maramica. Bio je veliki trošadžija kad god iziđe ili kad god pođe na put, ali je voleo uz to da kod kuće nosi neko staro odelo i da izigrava štedljivog gospodina. Bio je u tom pogledu čudan, ali želim da vam naglasim da je uvek bio čist i neobično otmen... u njegovim manirima i u njegovim mišljenjima bilo je zaista nečeg od jednog grandsenjera. Sa njim se nije moglo ni štedeti ni ekonomisati zbog tih protivurečnosti njegova karaktera."

Gospođa Lenka, indirektno, u citiranim uspomenama, priča i o gastronomskoj slabosti Laze Pačua (koju su u svojim opačinama zloupotrebljavali njegovi politički protivnici) pa kaže: "Ako se rešilo da se jednoga dana u kući ne kuva, nego da on svrati kod Perola i da uzme nešto za večeru, onda bi to bio jedan obrnut efekat (od štedljivosti, o.a.): u mesto da donese dva tri parčeta šunke i nešto sira, on bi, praćen Perolovim momkom, unosio u kuću toliko sireva, salama i riba, i drugih stvari, kao da se u kući sprema neki banket. Kod Perole je naručivao i nabavljao i stara vina, šampanj, konjake, rumove i druge stvari, koje je voleo da drži u kući. S druge strane, on sam skoro ništa nije pio. Voleo je bogat sto, ali apsolutno skroman servis, nikakvu raskoš u tom pogledu. Uglavnom, ono što je imalo da defiluje preko stola, to je sve moralo biti prvorazredno."

I sama Pačuova supruga priznaje da su on i ona "tokom celog svog veka, vodili režim odvojenih dobara" i to ovako objašnjava: "On se uvek čuvao da napravi neku imovinsku konfuziju sa mnom, verovatno zato da me, u slučaju svoje smrti, ne bi oštetio. Siromah čovek, bio je uvek jako skrupulozan!" No, gđa Paču mu ipak ne oprašta što je cigarete dobijene od Monopola zadržavao za sebe (mnogo je pušio). "Voleo je tako da me pogodi u sitnicama", kaže gospođa Paču, "i da me natera da ja sama kupujem sebi svoje cigarete, to je bila jedna od onih protivrečnosti u njegovom karakteru, kao kod ćutljivosti i govorljivosti."

Suprotno tom legendarnom cepidlačkom budžetskom tvrdičluku, zbog koga su ga mrzele njegove kolege iz vrha državne administracije, dr Laza Paču je kao ministar finansija isfinansirao carinski rat sa Austro-Ugarskom, dva balkanska rata i finansijski pripremio Srbiju za Prvi svetski rat. Bio je čovek za velike poteze, u samo jednoj deceniji utrostručio je zaduženje Srbije prema svetu, sa oko 340 miliona na blizu milijardu dinara, i povećao je redovne godišnje državne troškove sa oko 90 miliona, 1904. godine, na oko 215 miliona dinara, 1914. godine (o vanrednim, vojnim rashodima da i ne govorimo) – ali je sve to pokrio i povećanim državnim prihodima i spoljnim zajmovima, koje je, naravno, u radikalskoj "narodnoj državi" morao da plati i otplati narod Srbije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net