Naočare

Komedijant Slučaj bi samo šegljivo pljesnuo dlanovima kada bi saznao da sam istog dana uspešno brisan sa regrutnog spiska na koji su moji vršnjaci padali kao muve na lepljivu vrpcu, i prvi put čitao "Vreme".

Februar 1991. Traljavo se otkidaju pahulje snega, dok ja nervozno čekam autobus za vojni špitalj na Petrovaradinu. Krećem u lov na poslednji pečat koji će me lišiti šanse da svoju krv (na koju bih rado još računao) istočim u uvek žedno ždrelo Otadžbine. Kada su mi doktori rekli da zbog svojih optičkih osobenosti možda neću morati skraćivati kosu – bio sam čak i razočaran. U to doba štampa je nabijena barutom, pogledi puni genocidnog praha, dime se kaskade mržnje, a đavo konačno nazire nekoga ko žudi da se okumi s njim. S kioska grabim prvi nedeljnik ("Vreme") koji mi je pri ruci. Sedam u šarage, čitam... i ništa mi nije jasno! Na poslužavniku je afera Špegelj, ali ovde niti je svejedno da li je mačka crna ili bela niti se ijedna više trza na miševe. Sve je nekako zahuktano, ispreturano, manje jasno, pametno prokuženo, a opet – apsurdno. Pometnja više za moje leonglembajevski prenapregnute nerve!

U limbu petrovaradinskih hodnika nišči, u pravilnom ritmu, čim zaklepeću klompe ili vojničke čizme, kolutaju očima i padaju u agoniju kolapsa i, kad nadzor mine, vraćaju se iz nje – da nastave svoje civilne razgovore. Lekari me zagledaju nepoverljivo, bacaju nalaze na sken(d)ere, raspituju se da li je doktor, koji mi je operisao oko zaista preminuo ili se do njega još nekako može doći, unakrsno me cede, prete švedskim detektorima... Obnevideo sam pred mogućnošću da me bestrzajno proglase za zabušanta i, kao Bergera iz Kose, ukrcaju u neki transporter koji će prvo biti zasut cvećem a koji kilometar dalje, tek da prirodna ravnoteža ne bude narušena, izbušen i zoljama. Nekako se dokopah i željenog mura, ali preteći pogled čizmaša dugo mi ostade u glavi – da iščili tek nedavno kad sam se usidrio u svojoj sredovečnosti, koja više nije bila interesantna nikome, pa ni armiji!

Idemo na sam početak! Prvu traumu vezanu za vid vučem iz osnovne škole (koja je leglo svih trauma). Tetkica presamićena ubacuje cepanice u kaljavu peć, mi ne smemo, krhke koncentracije radi, ni podići pogled, a učiteljica s gramofona pušta žalostivu baladu Konjuh planinom, od koje se i danas naježim, mada je već neko vreme nema na top listama. Uz fijuke vetra ide i pripadajuća priča o imenodavcu naše škole, Veselinu Masleši, koji je skončao tako što su mu naočare skliznule u nabujalu Sutjesku, te pred smrt, siromah, sve pipajući po mulju, nije ni video ko ga je klepio po glavi (kao da bi mu to nešto značilo).

U to školsko doba samo suri mazohista sme se odvažiti da na sedlo nosa postavi naočare. Pravili su se samo socijalni ramovi (ponos istočnoevropske estetike) čija boja varira od pepeljasto sive do musavo crne. Na dečijem licu taj se pretvara u putokaz ka paklu vršnjačkog zadirkivanja. A u maštovitost pri smišljanju pogrdnih nadimaka nema potrebe sumnjati.

Sećam se da sam tada lupao glavu oko toga da li je pravilno napisati naočare ili naočari (pljuvaria, nešto, jebiga). Nastavnik bi, sisajući i srkutajući bombone dekstroze, posebno voleo da raspliće ove dileme. Tu sam čuo i priču o strikanu koji je vikendom na glavni gradski trg (kao da imamo dva, ali vi to ne morate znati) dovozio dva polovna bicikla oglodana rđom i ponižena trajanjem. I svake subote bi svoju robu tržio uz drugu kartonsku tablu sa obaveštenjem. U zavisnosti od pravopisne inspiracije prodavao bi biciklave, biciklije, biciklad, bacikla, biciklete... da bi se, posle svih muka, opredelio za parolu na kojoj je pisalo: "Prodajem ova dva".

Držimo se, ipak, teme. Prvi pravi problemi s vidom sustigli su me kad i svi drugi, u srednjoj školi. Poželjno je bilo skloniti se od profesorskog (često alkoholom zasićenog) daha u poslednje klupe trećeprozivaca. Ali, odatle se nije mogao lako gonetati sitan vez na tabli. Sve se srušilo kada sam na kontrolnom iz fizike zamolio druga da mi precrta komplikovanu skicu neke dinamo-mašine sa table, a on mi, uz pobednički kez, u svesku nacrtao Čiča Glišu i par njegovih ljubeznica u skarednoj pozi koju ću kasnije u stručnoj literaturi uspešno markirati – da je sam nikada, naravno, ne probam.

Da bih otupio ovakve domišljatosti i ucene, morao sam pristati na Judine nežnosti i potražiti neke naočare. Ostalo mi je jedino da se nadam da se niko iz društva koje se napajalo na Alanu Fordu kao Stane Dolanc na viskiju, neće setiti smotanog Nevida Ćoronje čije bi me prilepljeno ime opako označilo. Nakon kraćeg traganja, kupio sam pristojno skupe lenonke. Slične je svojedobno naticao i Čiča i stvarno mi nije jasno zašto naša vrla emigracija nije zaštitila ovu robnu marku na vreme, kad već nije umela zaštititi državu od vrednih vezilja slobode. Sa ovim lenonkama sam, u podnošljivom suživotu, pregrmeo nekoliko godina. Par puta sam sedao na njih (uglavnom u trenucima kad sam mislio da mogu hodati po vodi), gubio ih u nekim studentskim sobama koje sam tada hteo da zaboravim a sad bih, ipak, da ih se sećam, bacao ih, u magnovenju, na binu među muzičare...

Mnogo godina kasnije našao sam Bodrijarove reči da se "samo oči i usne ne mogu prostituisati, jer su organi odgonetanja". Verujem da se sećate i one divne scene iz Imena ruže kad mladi Adso opisuje Oculi de vitro cum capsula (oči od stakla sa navlakom) na nosu učitelja Vilijema: "Bilo je to neko račvasto oruđe, načinjeno tako da se može držati na čovečijem nosu... kao konjanik na leđima svog konja ili kao ptica na stalku." Mihnjik simbolično govori o potrebi da se gorka istina saspe sebi u lice kroz "pokušaj da se uđe u tuđe cipele, sedne na tuđu stolicu i pogleda na svet kroz naočare onog drugog". U tehnološkoj zbrci nedavno su patentirane naočare dragocene kao sveti gral. To su đozluci pomoću kojih se može zuriti kroz odeću. Drugo iznenađenje nudi jedna auto-škola koristeći naočare koje simuliraju prisustvo alkohola u krvi vozača i motivišu ih da se a priori odreknu pića. Da su se setili da me pitaju, dao bih im svoje kao prototip.

Kod nas je zamućenost očnog sočiva (pravu, ne metaforičnu) prvi operacijom lečio lekar i pisac Laza Lazarević. Pri tom je, zanimljivo, primenjivao kokain kao anesteziju. Sad oni koji zadrhte na beli prah kao dete na nošu mogu znati da im je to, možda, lančani genetski dar nekog pretka koji je slabo video, pa ipak nabasao na dobrog doktora Lazu i njegove čudotvorne kesice.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net