Pozorište – 12. infant >

Pisma koja bole

U nizu predstava 12. Infanta brojnije su one koje, utisak je, nisu na dovoljno promišljen i uspešan način odgovorile zahtev(a)nom umetničko-kritičkom angažmanu, ali bilo je i nekoliko onih koje su se istakle

Pisma iz zemlje šatora

Na 12. internacionalnom festivalu alternativnog i novog teatra (Infant) u Novom Sadu, u organizaciji Kulturnog centra grada, održanom od 24. juna do 1. jula, pretresale su se "anti-izam" teme, uzburkane sve širim i jačim talasanjem jedne, globalističke politike/ekonomije/religije koja, možda i paradoksalno, planetu čini sve skučenijim prostorom. Mada je preplitanja, komunikacije, dominacije kultura bilo koliko i raznovrsnog, raznobojnog, jednog te istog čoveka, teško je ne reagovati na današnju megalomansku intenciju unijaćenja. Pogotovo ako se živi na tlu gde su formul(ari)e stalno pred nosom, ili istočnije, na tlu koje "interes za jedinstvo razlika" bukvalno otvara pod nogama i rascepljuje u ponore.

Možda se zato Maja Pelević, selektorka ovogodišnjeg Infanta, koncentrisala na naličje svetskih postignuća u rumen XXI veka, i dovela "društveno angažovane plesove, predstave i performanse", naravno, ne da bi se bilo šta promenilo, nego da se glasno ukaže na ono što tišti "savremenog čoveka... koji se sve više gubi u mreži koju je sam stvorio". Program festivala, sastavljen od najavnog, Inf(ant)fuzija (niz performansa), likovnog i scensko-izvođačkog (radionice i predstave) dela, tematski je skoro u potpunosti odgovorio osnovnoj (antiglobalizam, antineoliberalni kapitalizam) i proširenoj (identitet, rodne razlike, društvo-pojedinac) konceptualnoj premisi selektorke. Učinak predstavljenog je već nešto o čemu može da se priča.

ALTERNATIVNO I NOVO: Ako ostavimo po strani likovni (Andrej Tišma, Danijel Babić, Vladislav Šćepanović, Arno Boman i Art cirkus), i ostale prateće programe, i skoncentrišemo se na okosnicu Infanta, ono što je i ove godine karakterisalo plan forme, pozorišnog jezika, vidljivo je da teatar pod otvorenim nebom alternativnog (i novog), ma koliko nevolja imali s upotrebom takve terminologije i razgraničenja, od tradicionalnog ne odstupa mnogo, iako je njihova publika skoro strogo podeljena. Zajednički imenitelj alternativnog (i novog) teatra moglo bi biti to da su produkcije skromnije, ogoljenije (retka upotreba scenografije, mali glumački "ansambli", skromna scenska rekvizita), ali su zato mnogo više u igri pojedinačni aspekti predstava – muzika, pokret, likovnost, neposrednost, angažovanost, komunikativnost... Takođe, podložak u vidu drame se bitno manje koristi, svi su bliže tome da "igraju sebe", mada je selektorka Maja Pelević pružila šansu i savremenom tekstu, kao i na Infantu često zapostavljenoj domaćoj produkciji.

U nizu predstava 12. Infanta – Jezik zidova izvodi Forum za novi ples SNP-a (Srbija), LaLa

3: Cocomotel Viktorija (Belgija) i Brabant (Holandija), Tarantulin obed Cantieri Teatrali Teatrali Koreja (Italija), Gameplay Beogradsko dramsko pozorište (Srbija), predstavu Nemoguća integracija Tatjana Ostojić (Srbija/ Nemačka), Dobro jutro, gospodine Zeko Malo pozorište "Duško Radović" (Srbija), Egomanija EXIT teatar (Hrvatska), Jesen... ili kako izgledam Pozorište šešira (Srbija) i P-i-s-m-a---i-z---z-e-m-lj-e---š-a-t-o-r-avraćena pošiljaocu Festival plesa Monpelje (2006, Francuska) i teatar u Falcbauu Ludvigshafen (Nemačka) – brojnije su one koje, utisak je, nisu na dovoljno promišljen i uspešan način odgovorile zahtev(a)nom umetničko-kritičkom angažmanu, ali bilo je nekoliko i onih koje su se istakle.

PREDSTAVA: Jezik zidova je predstava trupe Club Guy & Roni, koju su Gaj Vajcman (autor) i Eva Pušendorf (asistentkinja) nakon Holandije kreirali i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, radeći s Forumom za novi ples. Reč je koreografskoj partituri za sedam plesačica i perkusionistu, protkanoj dramskim i otvoreno narativnim "digresijama" na temu žene, njenih uloga i problema u savremenom društvu. Fantastična predanost Foruma za novi ples da izađe iz okvira tradicionalnog i dâ maksimum u prilici koja se ukazala (Gaj Vajcman je trenutno jedan od vodećih evropskih koreografa), rezultirao je kvalitetnom i uzbudljivom predstavom duhovito i zabavno oneobičenog karaktera (mimo rodnih studija, opštih mesta konfuzno-zbunjujućeg teorijskog prosedea) i visokog energetskog naboja. Da je Jezik zidova prava stvar, i za sredinu u kojoj jedva da ima savremenih plesača (o koreografima i produkcijama da ne govorimo) veliki uspeh, posvedočio je i poziv na prestižni Beogradski internacionalni teatarski festival (Bitef).

Višemedijalni solo performans Nemoguća integracija Tatjane Ostojić, minimalističkim scenskim predstavljanjem vlastitog istraživačkog rada o pitanjima granica, kontrole, bezbednosti, na pravi način je pokazao koliko je protivrečnosti u novom zakonodavstvu Evropske unije, odnosno pravu uopšte. Pokazaće se, baš koliko u umetničkom angažmanu, koji na veoma specifičan način, teško je uvek reći subverzivan, i koristi i kritikuje savremene društvene tekovine.

Egomanija Nataše Lušetić i Damira Klemenića (EXIT teatar, Hrvatska) najuspeliji je primer na 12. infantu često viđene TV šou izvođačke forme. Konkretnije, neposrednog, (inter)aktivnog, lako prepoznatljivog, dobro savladanog i veoma usvojivog dejstva, koji u ovom slučaju parodira na korporacijsku politiku seminarskog duvanja u jedra egocentrizmu, čiji se "uspeh" zasniva na najbalnalnijim spoljnjim manifestacijama moći, uspeha, sreće i zadovoljstva. Ono što EXIT u Egomaniji radi deluje kao šala, zafrkancija, ali njihova igra je opominjuća živo preslikana istina, odnosno verna slika kako se "ljudski zbrčk" za čas posla upeca na rast, projekcije zarade i dobitka kao boljitka. Kad zagrize udicu, dotuče se split screenom, lookom, engagementom, brainstormingom, after hourom... posle čega problem porodice, bližnjih, gladi, ratova, postaje odlična poslovna prilika, i pored opasnosti da se styling pretvori u pravu ljigu.

Pun pogodak ovogodišnjeg Infanta bila je predstava P-i-s-m-a---i-z---z-e-m-lj-e---š-a-t-o-r-avraćena pošiljaocu u režiji i scenografiji Helene Valdman, a u kojoj praktično sve zasluge pripadaju igri sedam devojaka iranskog porekla. Scenskim novumom (vanredno magičan ples šatora), simboličkim planom (šator kao nomadstvo, burka ili nepripadnost–svet za sebe), emotivnim nabojem (tragična sudbine nežnosti, lepote, ljubavi), aktuelnošću (Iran je po svemu sudeći sledeća stanica demokratskih pohoda Zapada), angažmanom (protiv svake varijante "može biti samo jedan" politike), fantastičnim orijentalno nadahnutim vokalno-muzičkim delom, P-i-s-m-a---i-z---z-e-m-lj-e---š-a-t-o-r-avraćena pošiljaocu prosto "bole" kad se gledaju, tetovirajući nova pokoljenja Indijanaca i Mohikanaca duboko, duboko, ispod kože...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net