Kad se u suvoparnom pravničkom umu naprasno probudi nadriromantičarski Pjesnik, hvataj tutanj ili beri kožu na šiljak

Iz Knina si nastao, u Kninu ćeš se u pepeo pretvoriti... Ovako bi, recimo, mogla da glasi aktuelna parafraza starog biblijskog "refrena", da ne rečemo poslednji pomen jednom manijakalnom "veledržavnom" fantazmu. Zajednička ekskurzija – a gde su mladi tu je i pesma i šala! – predsednika Hrvatske Stjepana Mesića i predsednika Srbije Borisa Tadića po Kninu i okolini simbolički je poslednji ekser u kovčegu te morbidne budalaštine iz najgorih i najsramnijih dana naših života, tog "zajedničkog zločinačkog poduhvata" koji je hiljade ljudi koštao glave, a stotine hiljada doma, zdravlja, dostojanstva, perspektive, duševnog mira i koječega još. Na paklenih krajiških četrdesetak stepeni žive Celzijusove vage, znojavi Boris u teškom tamnom, baš onako "prezidencijalnom" outfitu i domaćinski iskulirani Stipe u nekakvoj svetloj lanenoj laganici, malo su se špancirali Kninom u pratnji šarmantne gradonačelnice, malo bazali po kućama Srba povratnika iz kninskog zaleđa, gde su (i tata bi, sine!) počašćeni jakim domaćim vinom i pršutom. Sve je to – već čujem zakerala nečiste savesti – bila tek površna "pokazna vežba" od nekoliko sati, i samo po sebi neće ničiji život učiniti boljim, a kamoli vratiti mu smisao, ako se ovaj negde usput bio zagubio u bespućima povijesne zbiljnosti. A tušta i tma ih se bilo zagubilo, sa obe "strane" jednog idiotskog fronta. Ali, simbolički značaj ovog čina nemoguće je preceniti, odaslatu poruku nemoguće je ignorisati: samim zajedničkim boravkom, ne u Beogradu ili Zagrebu – toga smo se onoliko nagledali, i to odavno ni za koga ne predstavlja atrakciju, pa čak ni provokaciju – nego upravo na (uz Vukovar) simbolički ključnoj Neuralgičnoj Tački bar onog "hrvatskog" odeljka postjugoslovenske makljaže za lovu, robu i teritorije, Mesić i Tadić udarili su pečat na jedno istorijsko zatvaranje kruga. Kruga koji je, uzgred, već tako temeljito zatvoren da je moguće i sprdati se s tim, i to bez skandala: tako je Tadić začikavao jednog svog krajiškog domaćina da mu na licu mesta prizna kako mu je on, Tadić, ipak bar za mrvu miliji predsednik od prisutnog Mesića... Ha, ha, grohotom se svi nasmejaše... Tjah, nadam se da Slobodanu M. i Franji T. u paklu dozvoljavaju da gledaju televiziju: ovakvi prizori mogli bi biti tretirani kao sastavni deo kazne.

Ova je kninska šetnja bila samo jedan segment Tadićeve turneje po post-YU Kanosi: stigao je i do Crne Gore, u društvu srpskih popova i crnogorskog predsednika, kao i do Baš-čaršije, valjda da proveri kvalitet ćevapa u rodnom mu gradu. Koliko čujemo, sa ćevapima je i dalje sve u najboljem redu. Ostalo, đene-đene. Iako važi za bitno jačeg "nacionalistu" od pokojnog Zorana Đinđića, Tadić nije imao ličnu hipoteku u vidu famoznog "vola na Palama" (tog svakako najpromašenijeg poteza vaskolike Đinđićeve političke karijere), pa je u Šeheru, ako je suditi po novinskim izveštajima, srdačnije dočekan nego Đinđić onomad, pre pola decenije. I to je "opušteno" muvanje po Sarajevu, moglo bi se reći, svojevrsni "konceptualni čin": još jedna etapa mapiranja neuralgičnih tačaka, posve logična nakon onog prošlogodišnjeg nemuštog, ali ipak važnog Tadićevog boravka u Srebrenici.

Okej, a Kosovo? O da, i tamo je Tadić stigao da svrne, ali prava će priča u vezi s tim još malo da popričeka: tek ćemo saznati hoće li Tadić – ili neki njegov naslednik – biti isto tako voljan da, u sasvim doglednoj budućnosti, prošeta Prištinom ili, recimo, Orahovcem, u društvu predsednika nekog budućeg Kosova, onog koje će imati više od autonomije, ali neće imati manje od nezavisnosti... I tek ćemo onda saznati da li je Tadić uistinu rešio da skine i sa svojih i sa naših leđa teret poraza i sramote, ili ćemo morati mučno da prolazimo još kroz jedan, valjda poslednji čin apsurdom opervažene agonije.

Ako oko predsedničkog stava te elementarne sabranosti i razabranosti u vremenu i prostoru i ima nekih dilema, premijer Koštunica nam je svoj stav jasno obrazložio: ne samo da ne namerava da pije rujno vino po Kninu, i da radije ide na Dučićev trebinjski grob nego na baščaršijsku baklavu, nego je premijer TV konzilijumu glavnih urednika izvoleo izjaviti i da "Srbija neće priznati eventualno nametnuto rešenje na Kosovu & Metohiji", što je valjda prevod na političko-srpski onog njegovog nedavnog poetsko-besedničkog gazimestanskog voznesenija u kojem je s ljubavlju uskliknuo kako svaki Srbin (Srpkinja, Srpče...) mora da zna da je Kosovo uvek bilo (?), jeste (?!) i uvek će biti (?!?) deo Srbije. Kuku i lele: kad se u suvoparnom pravničkom umu – duhovitom poput Gorice Gajević u dubokom snu i lucidnom poput Bakija Anđelkovića u budnom stanju – naprasno probudi nadriromantičarski Pjesnik, ili hvataj tutanj ili beri kožu na šiljak!

Kako taj ekscentrični čovek uopšte zamišlja to "nepriznavanje"?! I kako mi, obični smrtnici, uopšte da živimo u tom njegovom paralelnom kosmosu? U tom slučaju, Srbiji ne bi bilo upitno samo članstvo u Evropskoj uniji, nego na ovoj planeti: država koja negira susede tretira se kao parija nad parijama, Crna Rupa, ne-mesto kojeg se valja kloniti. To je, uostalom, radio Slobodan Milošević: i on je najbolje obožavao da "ne priznaje" ono što ostatak sveta "priznaje". I eno ga sad tamo dole, neki Adolf mu sobni starešina. Mada, kad bolje pogledaš, ne možeš očekivati od Koštunice da preskoči svoju senku, da transcendira vlastitu pamet: pravo je pitanje da li je ta mera ujedno i naša mera pameti, da li ova zemlja zaista ne može (i ne zaslužuje) bolje i dalekovidije? To jest: moramo li da prođemo kroz još jedan ciklus bede, beznađa, sramote i besmisla, da bismo na kraju opet gledali kako neko "naš" i neko "njihov" pijuckaju rujno orahovačko vino, uz prigodne pošalice?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net