Paulo

Naš komšija sa trećeg sprata bio je prvi u zgradi koji je preko ograde terase prebacio brazilsku zastavu. Odmah zatim je i predsednik kućnog saveta ispod prozora okačio žuto-zelene froncle od najlona, a portiri su na vrata lifta zalepili poster iz novina. Tako je, početkom aprila, počelo kinđurenje u našoj ulici, koja se iz nekog razloga nije kvalifikovala na takmičenju za najbolje okićenu ulicu navijača u Rio de Žaneiru.

Ideja o takmičenju je Koka-Kolina – "Ova zgrada navija za Brazil... i pije koka-kolu", "Ova autobuska stanica navija za Brazil i pije koka-kolu", ova ulica, škola, semafor, navijaju za Brazil i piju koka-kolu... A sve što navija za Brazil i pije koka-kolu mora biti žuto i zeleno, nema veze da li od papira ili plastike, nacrtano, zalepljeno ili lepršavo – što više svega toga to bolje.

Ulica do naše se, iako se o tome nerado priča, kvalifikovala – a, da zlo bude veće, verovatno će i pobediti. Između zgrada naših komšija vise zeleni baloni, šljokice, zvezde od alufolije, flaše koka-kole sa raširenim rukama, Ronaldo i Ronaldinjo od pap-mašea i, naravno, gigantski natpis "Ova ulica navija za Brazil". Njeni stanovnici već nedeljama ne skidaju dresove nacionalnog tima šepureći nam se ispred nosa, sa stolicama ispred ulaza, s roštiljima i kutijama od stiropora za hladno pivo, i s velikim video-bimom. Pred fotoreporterima, turistima i lokalnim političarima šepure se i galerijom grafita na asfaltu, kao da mi i naša ulica ne postojimo. A nije pravedno – mi imamo i veći hlad i lepše zgrade i bolji smo navijači. Imamo dve apoteke pune fudbalskih lopti, trafiku, telefonsku govornicu i advokatsku kancelariju ispred koje se brazilska zastava leprša kao na zgradi kakvog parlamenta. Imamo i jedan prolaz u kome krojačice od brazilskih zastava za nekoliko reala šiju jastučnice, presvlake za sedišta u kolima, stoljnjake i zavese.

Tu je i stari obućar koji zna imena svih fudbalera iz 1958. i 1962. i uvek ima poneku anegdotu o Zagalu, Peleu i svom miljeniku – Garinči. Taj nesrećni Garinča umeo je da priča s pticama, fudbalskom loptom i svim vrstama alkoholnih pića, a njegovu cirozu jetre bi naš obućar, da je mogao, najradije uzeo na sebe.

Imamo i kozmetički salon iz kog u poslednje vreme žene izlaze kao žuto-zelena uskršnja jaja. U međuvremenu smo svi na terase okačili zastave Brazila.

Od svega i svih je, međutim, najvažniji Paulo – kod njega cela naša ulica pije kafu i jede hleb s toplim puterom. Paulo je nizak i debeljuškast, ima pedeset, možda šezdeset ili sedamdeset godina – to niko ne zna, niti se na njegovom licu može videti išta do naočara i petostruko uveličanih tamnih očiju. Ponekad pljucka dok priča, a priča puno i zna sve o čemu će pisati sutrašnje novine. Zna da pripremi najbolje suvo meso na svetu, s krugovima crnog luka i kroketima od aipima, zna ne samo ko je umro već i ko će uskoro, i govori sve nama poznate strane jezike... Ili bar zna da kaže "dobar dan" na nekoliko. Zna i ko će pobediti na Svetskom prvenstvu za koje se priprema još od prošle godine. Na kraju krajeva, nije mu prvi put – sedam prvenstava je ulica odgledala kod Paula, a slike s navijačkih večeri vise u staklenoj vitrini pored kase.

Početkom juna Paulo je, međutim, zapretio da će zbog koka-kole, susedne ulice i velikog video-bima zatvoriti kafanicu i odneti televizor kući. Manje-više koka-kola i takmičenje, ali bez tog televizora je cela naša ulica – ako ne i Svetsko prvenstvo – izgubljena, bar tako kaže komšija sa trećeg sprata. I, u poverenju, dodaje da Paulo ni nije Brazilac već Portugalac, zbog čega je pošten, ali pomalo ćaknut i debeo.

Nema nam druge nego da sedimo u tuđim ulicama i tuđim kafanama i, još gore, da gledamo fudbal na video-bimu, bez ikakvih izgleda za limenke za koje se od hladnoće lepe prsti, i pileće krofne u obliku kruške koje samo Paulo zna da napravi.

Prvog dana Svetskog prvenstva, televizora kod Paula nije bilo, a ni Paula. Došao je njegov stari ujak i promrmljao nešto o stomačnom gripu. S obzirom na to da Brazilci uživaju samo na utakmicama svoje "selecao", nikome iz zgrade nije smetalo da prvu utakmicu odgledamo u garaži. Navijali smo – između na brzinu sklepanog roštilja i mlakog piva – za Kostarikance, ne znam zašto. Posle su mi objasnili – gledamo s pola oka, samo toliko da vidimo hoće li autsajderi pobediti, navijamo sa pola srca za Poljsku, Angolu, Iran, Koreju, Saudijsku Arabiju i Srbiju samo da se "selecao" ne muči mnogo do finala.

Kada se, narednog dana, Paulo opet nije pojavio, komšinica mi je rekla da se radi o ozbiljnoj bolesti i da od fudbala neće biti ništa. Moramo brzo pronaći neko drugo mesto, ako ne želimo da završimo kod onih koka-kolinih.

Dan X, kad igra brazilska reprezentacija, važniji je od rođendana i Božića zajedno. Umesto "dobar dan" pozdravlja se s "dobra igra", svima je dopušteno da odu s posla i da se vrate najranije sledećeg dana – ako su u stanju da hodaju. Ima u blizini jedan restoran, kaže komšinica, u kom serviraju jela iz zemalja timova koji u tom trenutku igraju. Ima i jedan u koji je vlasnik prostro veštačku travu i postavio golove, jedan u kome se za svaki gol Brazilaca dobija besplatno pice...

Paulo nije došao ni trećeg ni četvrtog dana, ni posle prve utakmice Brazila, i niko u ulici ne zna da li je za Adrijana bolje da igra košarku, koliko je Ronaldinjo zaradio od reklama i da li je Ronaldo zaista debelo prase. Ne znamo ni da li će Brazil stići do četvrtfinala... Ni da li će se Paulo ikada vratiti.

Rosa sa četvrtog kaže da ga je videla kako maše sa tribina stadiona u Berlinu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net