Slučaj "Handke" u Austriji >

Napukli svet

Handke izaziva nelagodu, jer onaj ko se izjašnjava o njemu govori i nešto o sebi, pri čemu se izlaže mogućnosti – shodno vladajućem modelu binarnog mišljenja – da ga mediji pohvale za političku korektnost, ili osude za političku zabludu. Debata oko Hajneove nagrade je u nemačko-austrijskom kontekstu ipak pokazala da ima nešto više relevantnih glasova u prilog Handkeu nego što je to ranije bio slučaj

Za "Vreme" iz Beča

Peter Handke

Peter Handke je u nemačkoj i austrijskoj javnosti ponovo pretvoren u politički "slučaj". Najpre je objavljeno da je nezavisni žiri od dvanaest članova odlučio da ovogodišnja prestižna Hajneova nagrada pripadne Handkeu. Usledilo je zgražanje i gnev političara: na inicijativu saveznog poslanika iz partije zelenih okupljen je Gradski savet Diseldorfa – koji u svojoj kasi drži 50.000 evra kojima je dotirana Hajneova nagrada – i rešio da poništi odluku žirija, te Handkeu oduzme nagradu koja mu još nije predata. Odmah je usledila ispravka ove vesti, po kojoj je odluka o poništavanju samo nezvaničnog karaktera, sve dok se na redovnoj sednici Gradskog saveta 22. juna ne donese konačna odluka. Paralelno sa ovim dešavanjem, jedan član žirija je prekršio obavezu ćutanja o glasanju, istaknuvši kako je i sam bio protiv Handkea i optuživši Zigfrid Lefler, takođe člana žirija, da je vršila pritisak da se nagrada dodeli Handkeu. Zatim su Zigrid Lefler i još jedan kolega istupili iz žirija, uz obrazloženje da "ne žele da pripadaju žiriju koji ne stoji iza svoje odluke". Debata se utišala kada je Handke u pismu gradonačelniku Diseldorfa odbio da primi nagradu.

Tokom desetak dana ovog munjevitog odvijanja događaja pljuštale su mnogobrojne reakcije takozvane kulturne javnosti, književnika i intelektualaca različitih profila, pri čemu je u Nemačkoj većina bila protiv dodele nagrade Handkeu. Sporadična odbrana krenula je od Handkeove izdavačke kuće Zurkamp, koja je čin neformalnog poništavanja odluke žirija okarakterisala kao slučaj bez presedana: "Ukoliko prezir sa kojim se postupa prema jednom od naših najvećih pisaca ne dovede do talasa javnog protesta, onda je to znak pretećeg bankrota naše kulture." U sličnom duhu je i izjava Zigfrid Lefler da se mora suprotstaviti "zaslepljenoj agresivnosti usmerenoj na ljudsko i političko izolovanje jednog autora, na to da mu se zapuše usta i da se naškodi njegovom delu".

U Austriji je političar Erhard Busek ustao protiv dodele nagrade Handkeu, ali je nekoliko velikih imena iz sveta književnosti izrazilo oštar protest zbog difamiranja ovog pisca. Elfrida Jelinek je govorila o skandaloznom primeru cenzure. Marlena Streruvic je slučaj ocenila kao "partijsku politiku na račun književnosti", koja je "svima nama poznata iz vremena DDR". Robert Menase (našem čitalaštvu poznat po romanu Zlatna vremena, napukli svet) govorio je o nezapamćenoj groteski, nakon koje bi "grad Diseldorf nagradu "Hajnrih Hajne" trebalo da preimenuje u nagradu "Paul Hajze", po konzervativnom piscu s početka prošlog veka. Ta nagrada bi onda u Hajzeovom duhu trebalo da se dodeljuje epigonima i poslušnicima... Nakon ove demonstracije je pitanje da li bi Hajne ikada dobio svoju nagradu ili bi mu ona bila oduzeta."

Hajneova nagrada se tradicionalno dodeljuje piscima koji u svom delu pokazuju duh političkog slobodoumlja i zalaganja za osnovna ljudska prava. U ovodogišnjem obrazloženju žirija u prilog Handkeu stoji: "Samovoljno kao i Hajnrih Hajne, Peter Handke sledi u svom delu put ka otvorenoj istini. Poetski pogled na svet bezobzirno suprotstavlja objavljenom mišljenju i njegovim ritualima." U kolikoj meri je žiri bio oprezan u hvali Handkea, pokuzuju i kolokacije "otvorena istina" i "objavljeno mišljenje", koje su na nemačkom isto tako neobične i otvorene za tumačenje kao i na srpskom. Pa ipak je obrazloženje na političare delovalo kao bačena rukavica, pri čemu su najjači gnev ispoljili političari iz redova socijalista i zelenih, dakle upravo onih partija koje su bombardovanjem Jugoslavije vodile rat protiv Miloševića, na čijem pogrebu je bio Peter Handke. Da se nije zaustavilo samo na javnom zgražanju, nego da je u sferi kulture usledio otvoreni politički intervencionizam, u razvijenoj demokratiji poput Nemačke je nesumnjivo presedan.

Šta nam on govori? Najpre to da se u slici koju javno mnjenje ima o Srbima gotovo ništa nije promenilo, uprkos svemu pozitivnom što je do sada "drugačija" Srbija uradila. Zatim i to u kolikoj meri je u današnjoj Nemačkoj sveobuhvatan upliv jednog političkog pogleda na svet u sve sfere života, i koliko radikalno kažnjavanje onih koji ustaju protiv političke korektnosti.

Grotesknost medijskog slučaja "Handke" je u tome što je odgovor političara na "skandaloznog" Handkea – optuženog za nedemokratsko mišljenje – skandalozno kršenje demokratskih pravila. Političari su ovim autokratskim činom samo potvrdili ono što je Handke formulisao u svojim političkim spisima protiv kojih su oni ustali. Oštrica Handkeove kritike u eseju "Pravda za Srbiju" (objavljenom 1996), strukturalno gledano, uperena je baš na onu povratnu spregu između politike i medija koja omogućava da se sva mišljenja usmeravaju u pravcu jednog poželjnog mišljenja, a odstranjuju sva druga koja ga dovode u pitanje. Handkeova zasluga je u tome što je prvi doneo beskompromisnu kritiku medijskog krvivotvorenja stvarnosti: on je glasno postavio pitanje da li su novinari samo borci za istinu ili su u brizi za svoju karijeru podložni pritisku političkog mišljenja svojih redakcija i vlada; on je ukazao na to da se simpatije javnosti mogu usmeravati, na primer tako što se human stories donose samo sa strane koja se favorizuje; on se zapitao da li su takozvani svedoci istorijskog trenutka sposobni da objektivno sude o događajima u kojima su učestvovali, ili su i sami podložni manipulaciji. Handke je ukazao upravo na one fenomene koji su danas, sa ratom u Iraku, prihvaćeni kao opšte mesto, a da za to ne samo da mu nije odato javno priznanje nego je još i kažnjen.

Na primeru radikalnog razračunavanja sa drugačijim mišljenjem o ulozi Srba u građanskom ratu u Jugoslaviji, Handke je takođe naslutio početne simptome samorazgradnje demokratskih sistema, koja je danas za deo inteligencije u Nemačkoj i Austriji očigledna, a delimično već i formulisana (npr. u Menaseovim esejima "Uništavanje sveta kao volja i predstava"). Dugogodišnji proces favorizovanja binarnog pogleda na svet uslovio je kontinuirano slabljenje diferenciranog kritičkog mišljenja, te sumnje i skepse kao njegovih metoda. Pre deset godina smo imali oštru podelu na dobre i loše u građanskom ratu u Jugoslaviji, a danas imamo radikalnu podelu na dobre i loše na globalnom nivou. Jednom stvorena slika sveta se više ne koriguje u odnosu na činjenice iz stvarnosti, već se činjenice iz stvarnosti prilagođavaju stvorenoj slici. Jednom je bilo važno da li je neko za ili protiv Miloševića, danas da li je neko za ili protiv Amerikanaca, pri čemu u prvom planu nije toliko slobodno izražavanje političkog mišljenja koliko prinuda političkog legitimisanja, svojevrsno testiranje da li se sistem i njegova percepcija stvarnosti prihvataju.

U svetlu ovog procesa samorazgradnje demokratskih sistema gotovo i da ne čudi da se Handkeova politička stanovišta automatski tumače kroz prizmu vladajućeg mišljenja, te da bivaju odbačena pre nego što su pročitana. Tu ništa ne pomaže Handkeov javni demant pod naslovom "Šta nisam rekao" (objavljen u "Frankfurter algemajne cajtungu" neposredno nakon prvih negativnih reakcija na dodelu Hajneove nagrade), u kome on piše: "Nikada nisam poricao nijedan od masakara u jugoslovenskim ratovima 1991–1995, niti ga relativizovao, niti opravdavao, a kamoli odobravao", kao i da "Slobodana Miloševića nigde nisam okarakterisao kao žrtvu ili kao jednu od žrtava". Ništa ne pomaže ni Handkeov apel da se pročita, "reč po reč", sve što je u poslednjih petnaest godina napisao na temu Jugoslavije – ukupno pet eseja i jednu dramu koje u istom tekstu precizno nabraja.

Nije poznato šta je Biljana Srbljanović od toga čitala, ali je očigledno da joj je poznat jedan drugi Handkeov tekst objavljen tokom debate oko Hajneove nagrade (izašao u "Liberasionu", prenet u austrijskom "Standardu"). Sa namerom da još jednom pojasni svoja stanovišta, Handke potvrđuje opšte mišljenje da je srpski masakr nad Muslimanima u Srebrenici najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, ali u isti mah poziva da se prestane sa praksom pripisivanja masakara isključivo srpskim vojnim i paravojnim snagama. U tom smislu traži da se govori i o muslimanskim masakrima nad Srbima u selima oko Srebrenice, koji su prethodili srpskom masakru nad Muslimanima. Biljana Srbljanović u svom tekstu u "Standardu" ustaje protiv ovog Handkeovog poziva, jer u njemu vidi opravdanje srpskih zločina pod izgovorom da su drugi prvi počeli, te dodaje: "Stidim se hronološkog nabrajanja ubistava i zločina, stidim se takvog kalendara jer kao da time relativizujem nasilnu smrt, kao da hoću da unesem red u taj užasan nered, kao da pristajem na njega." Da li Biljana Srbljanović pristaje na taj užasan nered ili ne, ne menja ništa na činjenici da on postoji, pa se postavlja pitanje šta bi drugo bilo poželjno nego da se trezvenim pogledom preispitaju ne samo neki izabrani zločini, nego svi počinjeni zločini. U protivnom se prihvata postojeći zvanični "red", koji je na Zapadu takav da se govori jedino o muslimanskim žrtvama, što za posledicu ima isto ono "vrednovanje žrtava po nacionalnoj pripadnosti", protiv kojeg Biljana Srbljanović u istom tekstu ustaje.

Kada ona dalje u svom tekstu kaže (kritikujući Handkeovo pojavljivanje na Miloševićevom pogrebu) da "Handke uopšte ne razume Srbiju, ne zna jezik, ne poznaje običaje i nema pojma o stvarnosti u Srbiji", ona time indirektno opoziva i vrednost onoga što on o Srbiji piše. Konsekvetno logici svog argumenta, Biljana Srbljanović bi morala da opozove i gotovo sve ono što su zapadni novinari pisali o Srbiji, čime, paradoksalno, Handkeu ne samo daje za pravo već ga i nadmašuje u jednostranosti koju mu pripisuje: on nikome nije osporio mogućnost objektivnog pogleda zato što ne poznaje jezik ili običaje, niti je tvrdio da neko ko dolazi sa strane nije u stanju da formira relevantan sud.

Handke izaziva nelagodu, jer onaj ko se izjašnjava o njemu govori i nešto o sebi, pri čemu se izlaže mogućnosti – shodno vladajućem modelu binarnog mišljenja – da ga mediji pohvale za političku korektnost, ili osude za političku zabludu. Debata oko Hajneove nagrade je u nemačko-austrijskom kontekstu ipak pokazala da ima nešto više relevantnih glasova u prilog Handkeu nego što je to ranije bio slučaj, ali ne zato što se njegovi simpatizeri zalažu za preispitivanje političke slike o Srbiji, već zato što imaju poštovanje prema njegovom antimejnstrim mišljenju (Matijas Hartman, budući direktor Burgteatra), zato što su protiv cenzure (Elfrida Jelinek) ili zato što smatraju da veliki pisci imaju pravo da politički greše (Boto Štraus).

Simptomatično je da se u oba konteksta – nemačko-austrijskom, kao i našem – Handkeovo delo nezavisno od političkih spisa ignoriše, iako mu niko ne osporava književnu vrednost. Na nemačkom govornom području se njegove knjige, doduše, objavljuju, ali je recepcija skromna, a ne jedan knjižar se već hvalio da je Handkeova dela izbacio iz svoje knjižare. Od njegovih komada, izvode se povremeno uglavnom oni iz sedamdesetih godina, dok su za praizvedbe uglavnom zaslužni malobrojni verni prijatelji (kao Klaus Pajman, koji će na jesen režirati novi Handkeov komad). Kod nas se Handkeovi romani više ne prevode, i to upravo od kad su poznati neki od njegovih spisa vezanih za Srbiju, a komad Vožnja čunom, koji se smatra ključnim za njegovu kritiku medija, još nije igralo nijedno od naših pozorišta. Verovatno je da takozvanu kulturnu javnost iz redova kakvi su radikali, konzervativci ili Miloševićevi socijalisti zanima samo Handkeov angažman za Srbiju, ali ne i njegovo delo, koje i ne poznaju; dok neki od njihovih liberalno-građanski orijentisanih političkih protivnika radije ignorišu Handkea nego da budu svrstani u tabor "protiv" Zapada, čime u najboljem slučaju nesvesno podležu samocenzuri, a u najgorem svesno kalkulišu sa očuvanjem svoje javne funkcije i imidža.

Da živimo u Srednjem veku, čije crte nepomirljivosti i radikalnosti doživljavaju preporod, Handke bi bio spaljen. Ovako je kazna izopštavanje iz javnog života i ignorisanje dela. Handkeova kontinuirana hrabrost da se suprotstavi većini uprkos ovim surovostima ostaje singularna pojava. Ukoliko jednoga dana dođe do preispitivanja odgovornosti Evrope i SAD za građanski rat u Jugoslaviji, Handkeovo delo će postati simbol nepotkupljivog mišljenja i dobiti Nobelovu nagradu.


 

Komentari: 1


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net