Novi ustav, nasušna potreba >

Kuća bez temelja i krova (2)

Ma koliko bila problematična legitimnost nekadašnje Jugoslavije, danas nema ni nje niti njene legitimnosti. Kako je već rečeno, nećemo se upuštati u to kako se sve to desilo, jer nas zanima današnja Srbija, napuštena od mnogih, izbila na rđav glas, izolovana s raznih strana, izložena raznim pritiscima, kao nekultivisana ledina. I baš to nas prvenstveno zanima, mogućnost uspostavljanja legitimnosti u opisanom ambijentu

Dr Nebojša Popov

Utemeljenje Srbije kao države na prikazanim aspektima svojine izgleda racionalno i realno ostvarivo. To što ga još nema suočava nas s trenutnom realnošću u kojoj preovlađuje "politička volja" da sadašnje stanje opstane, a ne ona koja bi da ga promeni. Predstavnici "starog režima", ojačani i ohrabreni nakon ubistva premijera Đinđića, prisutni u svim sferama vlasti, koji su najodgovorniji za propadanje i stradanje Srbije, iz razumljivih razloga brane ne samo svoju ideologiju i politiku nego i vlastite interese, nastojeći svim silama da spreče demokratske promene. Oni uspevaju da oblikuju znatan deo javnog mnjenja da poveruje kako su brojni porazi zapravo pobede, i da su baš oni koji su ih gurali u nedaće i poraze jedini pravi branitelji nacionalnih interesa. Glavni upropastitelji Srbije hvališu se, čak, da niko ne voli Srbe i Srbiju kao oni, da su oni jedini koji ih štite i drže u nežnom zagrljaju. Bez ikakvog stida, nameću se i kao arbitri u stvarima istine, pravde i morala. Mada, barem u načelu, nije isključena ni njihova evolucija, prema tome valja biti oprezan i veoma pažljiv.

No, pre nego što se o mogućnosti evolucije starih vlastodržaca uopšte razmišlja, nezaobilazno je pitanje o interesima, ideologiji i politici novih vlasti, naročito one koja je razorila DOS i marginalizovala njegove ostatke. Nova vlast se, izgleda, ugradila u bezdržavno stanje, koje je lišava institucionalne i javne kontrole, da može komotno da ostvaruje svoje lične i grupne interese. U tu svrhu koristi se trenutna pozicija u vlasti koja im omogućuje raspolaganje svim važnijim resursima. Grabežljivost je primetno veća od one kod nekadašnje "nomenklature", koja je verovala u večnost svoje vlasti, dok nepostojanost sadašnje vlasti, zavisne od partijskih vođa i, još više, od izbornih rezultata, podstiče neobuzdanu pohlepu prema svakom dobru kojeg se može domoći. Svako mesto u vlasti, i predstavnika opozicionih stranaka, unosnije je od bilo kojeg drugog posla. Sadašnji vlastodršci su, kao u feudalnom poretku, podelili vlast na veće ili manje "feude", već prema trenutnom "rejtingu", da bi njima neometano gospodarili. Pomen feudalizma ličio bi na olako izrečenu procenu, čak na ideološku etiketu, kada o tome ne bi svedočile činjenice koje ćemo najsažetije predočiti.

Razni moćnici, politički i finansijski, okruženi svojom svitom i oružanim trupama, već na prvi pogled podsećaju na nekadašnju sitniju ili krupniju vlastelu. Oni krupniji, s ogromnim finansijskim kapitalom, brojnim firmama, sve većim zemljišnim posedom (koji već doseže i do desetine hiljada hektara), svojim medijima i novinarima, školama i univerzitetima, plaćenim političarima a i vlastitim strankama, liče ne samo na ograničene feude nego i na imperije (ili imperijice) kojima uređena država nije ni potrebna; naprotiv, ona je samo smetnja namirenju rastućih apetita da budu što moćniji i bogatiji u haotičnom i mutnom stanju bezdržavlja. (Fenomen BK nije usamljen već najprimetniji, oni su nastupili kao pretendenti na sam vrh vlasti u Srbiji, a i u SAD, preko svog potomka Janićija III.) Oni nalaze oslonac i u rastućoj moći, ne samo ideološkoj već i finansijskoj, i političkoj, i same Crkve koja takođe izgleda kao vaskrsla srednjovekovna sila koja, između ostalog bogatstva, računa i s posedima od više stotina hiljada hektara zemlje. Oni su, trenutno, pokretači "tranzicije" i najveći njeni korisnici. U takvoj konstelaciji korupcija vlasti jedva da ima bilo kakvog ograničenja.

Ono što sadašnjem "odnosu snaga" daje izvesnu trajnost, uprkos svoj haotičnosti, često izmiče pažnji, mada nije sasvim tajnovito. Faktički "odnos snaga", naime, ne bi mogao trajnije opstati bez izvesne hijerarhije faktičke moći pojedinaca, grupa i organizacija; ona nije podložna pravnim ni moralnim normama, niti trpi institucionalne okvire i ograničenja. Postojanje i izvesna postojanost te hijerarhije prikriveni su upadljivim sukobima, često i brutalnim, uključiv i fizičke likvidacije unutar nje same a ne samo u okruženju. Prisetimo se, tako je bilo i u srednjovekovnim vladajućim staležima, i na vrhovima hijerarhije i u njenim delovima. Tako funkcioniše i klasična mafija. U središtu ovakve hijerarhije važno mesto ima i tajna policija čiji su kraci mnogobrojni i tajnoviti, ali ipak vidljivi u konkretnim zločinima. Pomenimo samo neke novije primere iz naše stvarnosti. U toku dosadašnjih sudskih rasprava o ubistvu Zorana Đinđića, Ivana Stambolića i funkcionera SPO-a ("Ibarska magistrala") utvrđeno je da su počinioci zločina visoki funkcioneri tajne policije – razni pukovnici, potpukovnici, majori, kapetani i drugi pripadnici izvesne hijerarhije, ali ostaje neutvrđen način njenog funkcionisanja, pogotovo ko komanduje, ko izdaje naloge za nečiju likvidaciju, ko su oni glavni generali, u mnoštvu vojnih i policijskih generala (u odsustvu maršala). Jedan od glavnih indikatora moći ovih "struktura" jeste upravo sprečavanje da se tačno utvrdi, i sudski, kako one funkcionišu i da se stave pod institucionalnu kontrolu normalno uređene države. Sve dok se to ne postigne, nameće se mnjenje da i nema zločina dok se zločinci sudski ne osude. A do tada, kao, nema ni samih zločina! Slično je i s pljačkom, koja je očigledna, ali se ne zna ko su pljačkaši. Kao da se ni o zločincima i pljačkašima baš ništa ne zna. Ovde nije mesto za podrobnije razlaganje o svemu što su pokazala odgovarajuća istraživanja, i u medijima, i merodavne istrage nadležnih organa. Ovde smo hteli samo da predočimo postojanje izvesne "kičme haosa" i središta "nervnog sistema" pomoću kojeg nastaje i održava se haotično stanje, koje metodično sprečava uspostavljanje normalne države i ugrožava preko potreban konsenzus o njenim temeljima.

Da bismo pouzdanije razumeli šta se zbiva s protagonistima stare i nove vlasti, svakako, nije dovoljno samo posmatranje njihovih ličnih karakteristika i psihologije niti praćenje raznih afera i skandala. Tajnoviti kanali grupisanja i delovanja, pak, mogu biti zamka za pribegavanje "teoriji zavere". Ali, temeljitija istraživanja, pre svega antropološka, sociološka i istorijska, mogu nam otkriti dublje slojeve već sada vidljivih izdanaka delovanja skrivenih centara vlasti i moći, što su dosadašnja istraživanja sličnih iskustava već pokazala.

Bitni aspekti svojine o kojima je bilo reči, spram tek donekle dočarane "arkanske" vlasti u bezdržavlju, izgledaju kao visoki dometi humanosti, mada to ne moraju biti. Naime, strukturisanje društva na osnovu raznih oblika legitimne i legalne svojine, uz sve nepravde, daleko je racionalnije i humanije od sadašnjeg načina strukturacije. Takvo strukturisanje omogućuje, prvo, pojedinačan opstanak samih državljana, drugo, oblikovanje raznih grupa, slojeva i klasa i, treće, stvara i reprodukuje sâmo društvo ("civilno društvo"), pa i ono što je poenta takve strukturacije a to je autonomija na sva tri nivoa spram vlasti kao uređene države. Bez ovakve strukturacije, naprosto, nema realnih osnova i okvira normalnog života, nema ni realnih oslonaca za bilo kakve realistične projekcije Srbije kao "kuće s temeljem i krovom", daleko od idealne ali ipak prihvatljive za većinu njenih državljana.

Ma koliko bila problematična legitimnost nekadašnje Jugoslavije, danas nema ni nje niti njene legitimnosti. Kako je na početku ovog teksta rečeno, nećemo se upuštati u to kako se sve to desilo, jer nas zanima današnja Srbija, napuštena od mnogih, izbila na rđav glas, izolovana s raznih strana, izložena raznim pritiscima, kao nekultivisana ledina. I baš to nas prvenstveno zanima, mogućnost uspostavljanja legitimnosti u opisanom ambijentu.

Posmatrajući trezveno sadašnji "topos" Srbije neizvesno je ostvarenje onoga što se smatra racionalnim putem izlaska iz dugo stvaranog haosa. Sadašnje stanje, barem to je izvesno, odgovara interesima i ideologijama ne samo domaćih političkih i finansijskih "centara moći" nego i onih stranih koji u ovdašnjem haosu vide šanse da se razmašu toliko koliko ne bi mogli u svojim zemljama koje su "divlji kapitalizam" odavno prepustile prošlosti. A baš to se "nudi" novim kapitalistima, ako ne kao "svetla budućnost" onda kao neumitna nužnost, bez ikakve mogućnosti slobodnog izbora životnog puta.

Bilo bi sasvim jednostrano baviti se samo onim što onemogućuje ili otežava uspostavljanje demokratske legitimnosti. Ograničiti se samo na opažanje tamnih strana realnosti, ma koliko to godilo onima koji veruju da time postaju svetli (možda i sveci), bilo bi, jednostavno rečeno, jednostrano, daleko od objektivnosti. Iz tog ugla posmatrano, pozitivne promene nemaju bezmalo nikakvog izgleda, osim kao "poklon sa strane". A i red je da kažemo nešto u prilog ostvarivosti mogućnosti promena koje smo pominjali.

Već samo saznanje da je bez slobodnog preduzetništva – u privredi, kulturi i politici – nezamisliv i neostvariv bilo kakav napredak, može biti podstrek težnjama ka konsenzusu o temeljima normalne države. Svakako da i u Srbiji ima preduzimljivih ljudi i da mnogi od njih imaju potrebu da javno pokažu svoje ambicije, sposobnosti i rezultate. Nikako ne može biti istina da su svi preduzetnici lopovi i pljačkaši i da su svi "okrvavili ruke". Pitanje je samo kako će se oni razdvojiti, ne samo iz moralnih razloga već i radi sticanja elementarnog uzajamnog poverenja svih državljana Srbije, što je uslov za bilo kakav verodostojan i solidan konsenzus. Ostavljajući otvorenim pitanje o evoluciji sadašnjih aktera, najzagonetnije je ponašanje više od polovine birača koji apstiniraju na izborima. Mada je apstinencija svetski fenomen, za one koji su ovde na rubu očajanja izvesno je da se bez njihovog učešća teško može naći izlaz kakav i oni sami priželjkuju ali, izgleda, nemaju volje i snage da i sami u tome neposredno učestvuju. Dabome, nije reč samo o onima koji su se nadali u demokratske promene i bolji život, pa su se razočarali zbog izjalovljenih očekivanja, nego i o novim biračima čiji izbor ideja, vrednosti i vlastitog životnog puta nije poznat. Ni u ovom slučaju ne može biti istina da su se baš svi razočarali u dosadašnje ishode borbe za normalan život, slobodu i demokratiju u Srbiji i definitivno postali očajnici koji su digli ruke od svega. Ne treba prevideti ni izvesnu dinamiku u svakidašnjem životu, mimo politike i vlasti, koja obično ostaje prekrivena velovima nepoznavanja, čak i prezira. Naime, u raznim "oazama normalnosti", čak i u najtežim ratnim vremenima još veće oskudice od sadašnje, mnogi ljudi su nekom svojom snalažljivošću, pa i preduzetništvom, ne samo preživeli nego i živeli punim životom, radili i zarađivali, voleli se, družili i pomagali, sklapali brakove, rađali i podizali decu... Ne mora biti ni da su svi gnevni spremni da podrže čak i vođe koje nisu po meri njihovih stvarnih interesa (fenomeni poput Miloševića, Šešelja ili Karića) da bi utažili neke svoje resantimane. Niti je baš sva omasovljena sirotinja spremna da "nasilje ili trpi ili čini" (Andrić). Ne mora tome biti sklono ni rastuće mnoštvo nezaposlenih i ubogih izbeglica. Ipak, ne treba smetnuti s uma istorijska iskustva o sudbini onih koji su proglašeni kao "suvišni ljudi" zbog čega postaju masovna osnova a i žrtva raznih diktatura i totalitarnih režima. Svako ima mogućnost izbora, ma koliko okviri bili skučeni, da prihvati produžavanje sadašnjeg stanja, pa i njegove još rizičnije dalje tokove ili da se založi za izlazak iz takvog vrtloga. U svakom slučaju, od državničkog potencijala političara, i budućih, kao i od ambicija samih državljana zavise dalji tokovi zbivanja, a u njima svoje mesto ima i postizanje konsenzusa i utemeljenje uređene države, ako ne sutra, onda jednog dana.

Da bismo što realnije procenili izglede pozitivnih raspleta, ne treba gubiti iz vida ni druge opcije. Pored već opisanih činilaca otpora racionalnoj, demokratskoj i humanoj tranziciji, ne treba izgubiti iz vida ni inerciju izvesnih ideologema o vrlinama izolacije i "srpskog inata", kao ni očekivanja da će nas neko drugi, neka spoljna sila izbaviti iz nevolja i primiti pod svoje okrilje ili da će se pojaviti i ovdašnji "spasioci", poput onih koji su nedavno nudili ujedinjenje s Rusijom i Belorusijom ili čak monarhiju (kraljevstvo a ponekad i carstvo), kao ono što je najbliže "srpskoj duši" i garantuje najbrži tok "tranzicije"; ne nedostaje ni onih koji slute novu revoluciju, u tradiciji "rotacionih revolucija" (Molnar), bez ikakvih nagoveštaja ustavnog konstitucionalizma.

Ukoliko ne znamo šta će se u najbližoj budućnosti dogoditi, kada i kako, to nam ne daje za pravo da ne znamo kakvo je sadašnje stanje i koji je logički mogućan izlazak iz njega. Izloženi naslagama iracionalnosti i raznim iznudicama, ne moramo se lišiti vlastitog znanja, svake pameti i njene javne upotrebe. Ako nam uspostavljanje normalne države iz perspektive trenutnog "toposa" Srbije izgleda kao utopija, to ne znači da ona ne može biti, barem u opisanim konturama, ikada i ostvarena. Da put ka tome vodi preko izbora za ustavotvornu skupštinu, to već mnogi znaju, o tome već postoje jasne ideje i izvesni podsticaji, i u pamćenju duhovnih i političkih vertikala dva veka istorije Srbije modernog doba, a i u novim iskustvima u borbi za demokratske promene. Javna debata o tom putu, koju niko ne može da spreči, a nije izvesno ni da će je biti, pokazaće šta je realno mogućno a šta ostaje utopija za neke bolje prilike. Na ledini se može preživljavati, čak i poduže, ali ne mora i zauvek. A njeno preoravanje, takođe, ne mora biti nasilno i uzaludno, već i uspešno, promišljeno i istrajno kultivisanje.

(Kraj)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net