Ljubomir Zivkov

lisicaiždral >

Ukor Njegovoj ekselenciji

Blato na Maršalovoj slici nije se ni osušilo, eto Udbe kojoj je počinilac kazao: "Ja sam ga puderiso..."

Da sam ja Republika ja bih svoga izaslanika povukao iz prijateljskog Portugala: izvoli natrag kući, nisi više ambasador, razduži sve što dužiš u rezidenciji i hajde blago meni kući pa po Srbiji kliči kralju koliko ti drago! Dobro, ne bih ga baš vratio kao učenika koji je na ekskurziji obrukao i razrednu i školu, ali bih ga bio ukorio – ne možeš da budeš ambasador Republike i da se javno zalažeš za nešto suprotno! Ako Republika nije dobra, što možeš kao pojedinac da smatraš, mada je netačno, kažem, ako Republika nije dobra, nemoj da od nje prihvataš privilegije i počasti. Reci: neću da budem ambasador niti ministar, niti bilo šta u politici, dok milog Kralja ne vratite na njegovo mesto!

Kad sam pročitao da čovek čiju ambasadorsku apanažu i ja plaćam agituje po Pirinejskom poluostrvu za feudalnu ideju i za ličnost koju niti znam niti je želim upoznati pomislio sam: a, ovo neće proći nekažnjeno, Ministarstvo inostranih dela poslaće ispravku: ovo je lična, umetnička zabluda našeg predstavnika... Ali, ali, njegov šef i sabrat po peru je Vuk Drašković: Tako, Duško, tako sokole, dosta smo grcali pod republičkim igom!

&

Ne zna se šta nosi noć šta dan! Ni slutio nisam da ću jednog dana napisati zahvalnicu sprskim radikalima, tome bedemu preko kojeg monarh kraj najbolje svoje volje i entuzijazma Krunskog saveta neće preći! Jeste svemu kumovao komunistički odgoj profesora Šešelja, da je on kojim slučajem bio monarhistički zadojen (ili je možda i bio pa se proštudirao nakon provodadžisjkog fijaska sa Dolgorukov-Nemanjić-Romanov-Hoencolern-Anžujskim?!) verujem da bi i stranka bila takva... Je li najmlađem doktoru u SFRJ antipatičan sam pretendent, ili se kao teoretičar, premda i sam Vojvoda, protivi vaspostavljanju feudalnih ustanova?

Kako bilo da bilo, SRS je za republiku i ja joj, u nemogućnosti da njenim rukovodiocima i članovima svakome ponaosob zahvalim, ovom epistolom iskazujem iskrenu blagodarnost.

&

Moja čitanka počinjala je pesmom koju i sada znam napamet. Mene tata pita/Voliš li ti Tita/A ja tati velim/Da najviše želim/Da drug Tito dođe/I kroz školu prođe/Da vidi sve đake/A najpre prvake. Naravno da se ni sa čim u pesmi nisam slagao. Najviše sam želeo kožni fudbal, dok mi dolazak predsednika Tita sa suprugom Jovankom u OŠ "Dositej Obradović" nije pao na pamet.

Vascela federacija bila je načičkana Titovim slikama, e, jednu je sliku Živa Torački u verujem alkoholisanom stanju premazao blatom, doletela je naravno UDBA iz Zrenjanina, kako se usudio da tako nešto učini drugu Titu, počinilac je kazao: "Ja sam ga puderiso..."

Dok je besplatni kozmetički tretman u Domu kulture bio javan, šale na račun najvećeg sina prepričavane su za svaki slučaj krišom (Dragi moji Zeničani, čujem, bogati, da ovdje kod vas ima pedest posto nepismenih, a ja bih voljio da je obrnuto etc.), pa je bilo pitanje ima li života na Mesecu, nema, kako znaš, pa, da ga ima, Englezi bi tamo imali kolonije, Rusi bi širili svoju propagandu i Tito bi bio pozvan u posetu...

Nekako baš u to doba bio je Tito pozvan u Zrenjanin (ako Maršalat nije naložio ubogom sreskom komitetu da se spremi za posetu tada i tada), u Čenti je pored puta bila omanja ciganska favela koja preko noći beše srubljena da bi Maršal iz našeg sreza poneo što vedrije utiske, nije bilo vremena da se za vlasnike i ukućane podigne novo, moderno naselje koje bi bilo po volji i njima i Predsedniku, ali su za svoja kakva god ognjišta budući Romi bili hrišćanski obeštećeni – nije baš bilo izgrađeno Potemkinovo selo sa Domom pionira u centru, ali se vodilo računa da neka sitnica ne pomuti Maršalov dan... Mi smo (o čemu je na ovome mestu već bilo reči) raspravljali da li Tito ima platu, nema, kako nema, pa šta će mu kad je sve njegovo, nije nam naravno bilo po volji da sve bude nečije, pa bio to i Vrhovni komandant JNA, ali smo smatrali, i bili smo u pravu, da se protiv toga ne može ništa: bila je to urođena mana FNRJ (fabrička greška, ako više volite) i bili smo spremni da sa njom živimo.

I tako, u proklamovanom idolopoklonstvu naspram Tita paori su podbacili, a opet, za Kraljem niko od meni poznatih nije žalio, jedini je Joca Maksimov, treća kuća od naše, voleo Kralja; ženio se pet puta, njegova je mati naučila tada valjda četvorogodišnju moju sestru da vikne "Mater svetu/Dovo Joca petu!", Anja je svoju tačku i izvela kad su uvodili mladu, uglavnom se Joca, toliko hirovit kad su u pitanju žene, pokazao postojanim kad se radilo o obliku vladavine, Joca je voleo Kralja, ne znam ni sada je li mislio baš na naprednog muškog potomka poslednjeg monarha, ili je bio načelno za monarhiju, kao što su Matija Bećković, Dušan Kovačević i Dragoljub Acović, premda su ova trojica možda baš Aleksandrovi fanovi (Fani i Aleksander)...

Uglavnom, kad se sadašnji pretendent prvi put vrnuo u Otadžbinu, Joca se doterao i išao da mu sa ostalim monarhistima mahne, jedne večeri sam se dovezao u Farkaždin, iako se bio uhvatio mrak prepoznao sam Jocinu donkihotsku figuru na fonu njegove neomalterisane kuće, on je mogao videti samo farove, so, otvorio sam prozor i koliko me grlo nosilo viknuo: "Živio Kralj!" Iz pomračine se smesta zaorio otpozdrav, radostan i tercu viši: "Živio! Živio!!! A, ti si, Bato, zdravo, zdravo..."

Zašto ovo pišem? Zato što je sa Jocom – sahranjenim u Čeneju, prvoj od njegovih pet tazbina – nestao jedini obožavalac kraljevine koji mi nije išao na živce.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net