Novi talas ritualnog i dosadnog naklapanja o "povratku monarhije" samo je simptom jedne mnogo šire i opasnije krize identiteta savremene Srbije

Onaj bradati Londonac s nemačkim akcentom kanda nije bio sasvim u pravu – večito kruženje gluposti u istoriji može imati i tri faze: 1. strašnu; 2. smešnu; 3. dosadnu. Priča o "obnavljanju monarhije" u Srbalja izgleda da je sada u ovoj potonjoj (ergo, terminalnoj?) fazi. Ako je tako, a pošto smo uredno ispratili i prethodne, red je da i ovoj etapi posvetimo nešto pažnje.

Da budem iskren, veoma me mrzi, a bogme i ne vidim smisla i vajde, da ponavljam i variram argumentaciju protiv monarhije, što "kao takve", što ovde i sada – sve to lepo stoji i postoji u nekolikim ranijim tekstovima istog autora na istu temu. Uostalom, ko to do sada nije razabrao, teško da za njega i ubuduće ima nade. Otuda (mi) se čini možda zanimljivijim da vidimo otkud baš sada jopet novi talas sveg tog tako besmislenog i tako napornog monarhospiritizma, odakle ovaj reprizni ciklus ritualnog zazivanja istorijskog mrtvaka da se iznova ukaže na horizontu (može u sablasnom obličju, a može i u urnebesno zabavnom, kao što to deceniju i kusur čini Vodeći Pretendent). Pa, prošao je, bre, ravnogorski Vudstok, odmorite se, braćo i sinovi, orlovi i sokolovi, do sledećeg proleća! Samo opušteno, ne idu kožusi na ovu vrućinu!

Povod je dobro znan: konačno formalizovanje već skoro deceniju stare nezavisnosti Crne Gore te, posledično, konačno primoravanje Srbije da odraste, da (iznova) postane država, što ova – preko svojih pretežno katastrofalnih vladajućih elita – samoubilački uporno izbegava još od 1991, dakle od godine konačnog raspada svake stvarne Jugoslavije i svake stvarne federalne zajednice "na ovim prostorima". Sve baveći se u krvi, sramoti i besmislu rasflonclanim "svesrpskim" fantazmagorijama, srpske političke elite, u velikoj meri i akademske, medijske etc., nisu ni stizale niti uopšte nameravale da se pozabave samom Srbijom i njenim identitetom: šta je uopšte danas ta zemlja? Gde su joj granice, ali tačno, stvarno i dugoročno? Šta ona zapravo hoće od sebe same? U kojem i kakvom širem kontekstu vidi sebe, i šta namerava tim povodom da učini? Na čemu zasniva bazu svog identiteta za nadolazeće decenije? Sličnih bi se pitanja dalo nabrojati još oxo-xo, ali i ovo je bezbeli već veoma previše, pošto se oni-koji-odlučuju i dalje postojano prave blesavi, koristeći svaki mogući izgovor, zahvalni sudbini za svako Drugo i Drugde koje se pojavi na obzorju. Tako je i sa nezavisnošću Crne Gore: umesto da ona bude povod za istinski novi pristup, svi će se sada unjkavo baviti "Kolašinom", kao što su se onomad bavili "Kninom" ili "Brčkom" i kao što će sutra iznova sterilno i luzerski metanisati nad, recimo, "Prizrenom". Kad sva ova opšta, dakle, prazna mesta sabereš, dobiješ jednu lepo zaokrugljenu Veliku Prazninu, a ta rupa u Sredini ima biti Srbija – zemlja koja kao da postoji samo posredno, samo utoliko što mora postojati da bi se mogla zanemarivati u korist njenog "istorodnog okruženja". Nešto kao kad astronomi ustanove postojanje neke daleke planete ne tako što je vide, nego tako što na toj "lokaciji" uoče izvesne karakteristične "nepravilnosti" u kosmičkim zračenjima, pa iz toga izvuku neizbežan zaključak da, eto, baš Tamo Nešto Ima...

Okej, ali otkud nadobudni Aca Pretendent & co. u celoj priči? Bez brige, oni se prelepo uklapaju u jednu opako temeljitu krizu identiteta. Tamo gde nema – a nema, jer se uporno eskivira i minira – iole zrele i suvisle ideje šta da se radi i kuda da se pođe (kao što je te ideje bilo, recimo, u Sloveniji, Češkoj, Mađarskoj, Estoniji...), lako se poseže za lažnim, placebo medikamentom u vidu "stare slave" i Zlatnog Doba, u kojem je sve bilo Baš Kako Treba, pa sve što nama – nedostojnim potomcima – preostaje, jeste da nekako ubacimo u rikverc, da se skrušeno vratimo Korenu i Izvoru, dakle, da vreme i Istoriju prvo zamrznemo, a onda snažno curiknemo, pa da nam svane. Ma da, evo, samo što nije. Jakako, nisu monarhisti jedini koji pate od tog po život opasnog mentalnog slepila. Ima, na primer, i onih ljudskih egzemplara koji misle da nam je sve pošlo naopako onomad kad mučki ukinusmo globalno originalni, štaviše genijalni Zakon u udruženom radu (delo jednog avangardnog polit-umetnika iz sredine XX veka, neshvaćenog preteče Neue Slowenische Kunsta), te bi bilo jako dobro da mu se u hitrim skokovima vratimo, baš kao i Samoupravnim interesnim zajednicama i Zborovima radnih ljudi. Vodeću ulogu u Pokretu nesvrstanih pride dobijamo džabe, umesto lanč-paketa (izele ga ješne Gadafijeve kamile). E, kad to obavimo (vrnemo Kralja, ZUR, ili šta već treba), onda samo legnemo i zinemo, a pečeni bataci, provereno negripozni – i bez koske – samo padaju odozgor, pravo u usta; hrskaš slasnu, blago reširanu kožicu i meračiš "kao nigde na svetu", što je ionako ovdašnja specijalnost, po karakteristično skromnom mišljenju nas samih.

Imadoše nedavno i Bugari jednog što je hteo da bude kralj; oprezni kakvi već jesu, oni mu to ne dozvoliše, a za pretencioznost ga kazniše mestom predsednika Vlade: ako hoćeš da vladaš, bratko, ima da se rabota, a ne da se protežeš i prenemažeš po Dvoru o našem trošku! Njama labavo! Možda bi bilo dobro – ali, neka ovo ostane među nama – da i mi lokalnom Pretendentu ponudimo nešto slično?! Verujem da bi promptno zaždio put Londona, u mnogo većoj panici od one u kojoj mu onomad beše mlađani kraljevski predak. Uostalom, zna čovek da nema tog Kralja koji može u nevidljivosti i sličnim dekadentnim dvorskim vrlinama da nadmaši našeg recentnog premijera. Je l' vam to jasno?


 

Komentari: 1


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net