Zahtev za rehabilitaciju Slobodana Jovanovića >

Umivanje fasade

Oni koji će odlučivati o eventualnom ukidanju presude Slobodana Jovanovića ne traže od istoričara argumente da je njegova vlada u izbeglištvu bila na strani antifašističke koalicije, niti dokaze stručnjaka da Jovanović nije bio odgovoran za četničke zločine

PRAVNIK, ISTORIČAR, PISAC, POLITIČAR: Slobodan Jovanović

Samo nekoliko dana nakon što je usvojen Zakon o rehabilitaciji, na vrata Okružnog suda u Beogradu pokucala je jedna šarolika grupica ljudi. Među njima su bili predstavnici nekih udruženja, političkih partija, advokata, bivših boraca, pa i pisaca, noseći jedan papir. Bio je to zahtev za rehabilitaciju Slobodana Jovanovića, predsednika izbegličke vlade Kraljevine Jugoslavije u vreme Drugog svetskog rata. Jedan od najcenjenijih pravnika i teoretičara prava, pisac, rektor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i diplomata, osuđen je u julu 1946. godine zbog izdaje i ratnih zločina, pa su podnosioci ovog zahteva, s obzirom na to da je iz temelja promenjena perspektiva gledanja na događaje iz tog perioda, pomislili da je došao trenutak da se predratni profesor oslobodi teških optužbi. U zajedničkom procesu sa ministrom vojske u njegovoj vladi Dragoljubom Mihailovićem, nekim drugim pripadnicima četničkog pokreta i članovima kabineta kvislinške vlade Milana Nedića, Slobodan Jovanović je osuđen na zatvorsku kaznu sa prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, desetogodišnji gubitak građanskih i političkih prava, uključujući konfiskaciju celokupne imovine i oduzimanje državljanstva. Jovanović je nakon toga nastavio da živi kao politički emigrant u Londonu sve do smrti 1958. godine, provodeći usamljeničke dane u Tudor Court hotelu. On nije prestajao da se bavi naučnim radom i pisanjem, ali se nakon završetka rata nešto u njemu slomilo. "Ja sam kao komunistički režim", govorio je s njemu svojstvenim cinizmom u kome se skrivala oporost poraza. "Moja fasada izgleda dobro, ali samo ja znam kako mi je iznutra", imao je običaj da kaže retkim prijateljima sa kojima je održavao kontakte, u tada već poznim, osamdesetim godinama života.

Jovanovićeve poštovaoce u beogradskom sudu lepo su primili, saslušali i ispratili, jer su u ovoj ustanovi za sada jedino čuli da je Zakon o rehabilitaciji usvojen. Niko nije mogao da kaže da li će se postupci za rehabilitaciju voditi kao krivični, parnični ili vanparninki sporovi, a kamoli koje će se sudije baviti ovim slučajevima, tako da je Okružnom sudu preostalo jedino da zatraži dodatna tumačenja zakona i dalja uputstva od Vrhovnog suda Srbije i Ministarstva pravde. Odgovora još nema.

NOVČANICA: Kada su mogli da čekaju godinama na samu mogućnost da se dovede u pitanje presuda protiv Slobodana Jovanovića, podnosioci zahteva moraće da se strpe još koji mesec do početka procesa, mada je Jovanović već odavno neformalno rehabilitovan. Najvredniju novčanicu od 5000 dinara krasi njegov lik, dok je Jovanovićeva sabrana dela BIGZ štampao još davne 1990. godine. Sami pripadnici četničkog pokreta, ili Jugoslovenske vojske u otažbini, kako se u dobu političke korektnosti naziva ovaj pokret, izjednačeni su sa ostalim učesnicima Narodnooslobodilačkog pokreta, tako da je preostalo još jedino da sud usvoji taj formalni zahtev, nakon čega bi presuda Vrhovnog suda FNRJ postala ništavna. Bilo bi to kao da Slobodan Jovanović, čiji posmrtni ostaci počivaju na Kensal Greenu, nikada nije ni osuđivan.

Profesorka savremene političke istorije na Fakultetu političkih nauka Ljubinka Trgovčević smatra da bi Slobodana Jovanovića trebalo rehabilitovati zato što je njegova osuda bila ideološka, a ne krivična: "To je presudna činjenica u odlučivanju o rehabilitaciji jer ideološke, odnosno političke razlike ne smeju biti povod za osudu. Izuzetak od ovog standarda ljudskih prava predstavlja zastupanje nacionalsocijalističke, odnosno fašističke ideologije, koja je zabranjena u većini zemalja modernog sveta, iako se kod nas zastupnicima ovih ideja danas često gleda kroz prste. Osim toga, Jovanović je bio predsednik vlade u emigraciji, i po tome se nije razlikovao od predsednika ili predstavnika drugih emigrantskih vlada i antifašističkih pokreta koji su delovali u inostranstvu tokom Drugog svetskog rata – na primer poljske vlade."

Ljubinka Trgovčević priznaje da bi se njen legalitet mogao osporavati jer je nastala od vlade koja je na vlast došla pučem 25. marta 1941, ali ona smatra da ta činjenica gubi na značaju s obzirom na to da je ona predstavljala političke snage koje su izbornom voljom građana Kraljevine Jugoslavije bile na vlasti. "Tako posmatrano, njihov legitimitet je bio jači od legitimiteta Komiteta nacionalnog oslobođenja generala De Gola. Jedan od najvažnijih argumenata u prilog rehabilitaciji Jovanovića i nekih članova njegovog kabineta jeste to što je ta vlada bila na strani antifašističke koalicije i odbila da sarađuje sa okupatorom, već je protiv njega delovala u okvirima svojih mogućnosti i sposobnosti." Ljubinka Trgovčević želi da pomene jednu činjenicu koja nema pravnu težinu, ali ima značaja u odnosu prema kulturnoj i naučnoj baštini: "Kao veliki naučnik i pisac, Jovanović ima mesto u našoj kulturi i u njoj treba da traje, a može se naći razumevanje za njegov kratkotrajan izlet u politiku s obzirom na pozne godine, u vremenu koje nije bilo njegovo i koje nije do kraja dobro razumeo", iznosi svoje argumente u prilog rehabilitacije Slobodana Jovanovića istoričarka Ljubinka Trgovčević.

DRAŽIN ZASTUPNIK: Presudom Vrhovnom suda Slobodanu Jovanoviću se pre svega stavlja na teret što je u januaru 1942. godine kao predsednik jugoslovenske vlade postavio Dragoljuba Mihailovića, komandanta četničkog pokreta, za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva, dok ga je u julu iste godine postavio za načelnika štaba Vrhovne komande. Mihailović je u trenutku imenovanja već imao iza sebe priznanje da je za njega "borba protiv okupatora bila nužno zlo kako narodne mase ne bi prešle na stranu komunista", i instrukcije koje je davao komandantima svojih jedinica, da su ciljevi njihovih odreda stvaranje etnički čiste, velike Srbije i "čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata".

Istoričarka Ljubinka Trgovčević smatra, međutim, da i u slučaju Slobodana Jovanovića važi princip da nema kolektivne krivice, te da on ne može biti odgovoran za postupke svojih ministara, posebno onih koje nije mogao neposredno da kontroliše. "Nije mi poznat bilo kakav dokaz da je on podstrekivao ili bio saglasan sa zločinima koje su vršili neki delovi vojske u otadžbini. Uostalom, njegova mogućnost kontrole događaja na terenu bila je minimalna."

Istoričar Branko Latas, dugogodišnji saradnik u Vojnoistorijskom institutu koji se posebno bavio četničkim pokretom, ne sumnja da je Slobodan Jovanović bio ličnost velikog naučnog kalibra i pisac iza koga stoje visokovredna i nezaobilazna naučna i stručna dela. Latas, međutim, ne propušta da podseti da je Slobodan Jovanović najzaslužniji za osnivanje "Srpskog kulturnog kluba iz koga su se regrutovala poznata imena vojno-političkog vrha četničkog pokreta, poznati četnički ideolozi, velikosrbi. Među njima su bili Dragiša Vasić, Mladen Žujović i Stevan Moljević, inače autor ‘Homogene Srbije’, u suštini genocidnog projekta, koji je usvojio i Dragoljub Mihailović".

Sama činjenica da je Slobodan Jovanović, onog trenutka kada ga je kralj Petar postavio za predsednika vlade, prihvatio da bude zastupnik Dragoljuba Mihailovića u svom kabinetu čini Jovanovića, prema mišljenju Branka Latasa, "saučesnikom u Mihailovićevim zločinima": "Slobodan Jovanović je odgovoran za četničke zločine u prvom redu, po komandnoj odgovornosti, s obzirom na to da je bio direktno nadležan nespornom ratnom zločincu Draži Mihailoviću. Mada je mogao, on nije uticao na Mihailovića da spreči kolaboraciju sa okupatorima i izvrši zločine nad nedužnim narodom, računajući tu i zločine nad Srbima u Srbiji."

INSTRUKCIJE: Sam Vrhovni sud FNRJ stavio je Slobodanu Jovanoviću na teret da je znao kako se Mihailović sa svojim četnicima pre svega bori protiv partizana, i da mu je on sam, kao predsednik vlade, slao direktive da ne počinje borbu protiv okupatora sve dok Nemci ne kapituliraju. O tome postoje i dokazi u vidu depeše koju je Slobodan Jovanović poslao generalnom konzulu u Jerusalimu, podsećajući da su "đeneralu Mihailoviću izdate precizne instrukcije da podigne ustanak samo na slučaj iskrcavanja jačih savezničkih snaga u Jugoslaviju ili na slučaj sloma Nemačke".

Profesor istorije Ljubinka Trgovčević, koja je ovih dana imala priliku da u Londonu pregleda deo prepiske Slobodna Jovanovića, smatra da je Jovanovićev osnovni istorijski, a prevashodno politički previd bio što je tadašnja vlada sledila primer delovanja srpske vlade iz vremena Prvog svetskog rata. "I tada je vlada bila u izbeglištvu ali vojska nije kapitulirala, i tada je na terenu organizovan pokret otpora sa istovetnim zadatkom – da čeka pogodan trenutak da podigne ustanak i oslobodi zemlju. Međutim, istorija se ne ponavlja, i to je pokazao razvoj događaja. U Drugom svetskom ratu u Srbiji se formirala marionetska vlada, dok se u Prvom svetskom ratu to nije dogodilo. Ona je bila kolaboracionistička i samom tom činjenicom ona potpada pod sve krivične odredbe koje se odnose na saradnju sa okupatorom i izdaju zemlje. Bitna je i razlika da se u Jugoslaviji javio aktivan, sve brojniji i ideološki suprotan partizanski pokret koji je bio nezavisan od vlade u Londonu. Jovanovićeva osnovna mana bila je nedovoljno političko iskustvo i umeće – dobri naučnici su obično loši političari – i njegove godine života. On je sledio iskustvo Prvog svetskog rata i doba njegove zrelosti, dok ideološka odbojnost Jovanovića ka komunizmu ne sme da bude predmet osude."

Protivnik rehabilitacije Slobodana Jovanovića istoričar Branko Latas nije, međutim, spreman da zanemari činjenicu da je predsednik izbegličke vlade znao da su četnici potpuno legalizovani u okviru Nedićevog režima, i da su na teritoriji italijanskog okupacionog područja postali pomoćne trupe okupatora: "Jovanović je bio upoznat sa Mihailovićevim crnim trojkama koje su u Srbiji uterivale strah u kosti i od kojih je stradalo, klanjem ili na drugi način, najmanje deset hiljada nevinih Srba. Jovanović je, bez sumnje, bio detaljno upoznat sa pokoljem Hrvata od strane četnika u dolini Neretve. Hrvatski ministri u vladi su reagovali na te činjenice, pa je Jovanović čak skrenuo pažnju Mihailoviću da bi te vesti mogle prodreti u javnost. Jovanović je već dobro znao da u svetu kruže vesti kako ‘đeneral Mihailović dirigira pokolje Hrvata i Muslimana’, ali on nije naredio Mihailoviću da sa tim prekine, već je tražio da se takve vesti demantuju. O zločinačkoj četničkoj aktivnosti prema srpskom, hrvatskom i muslimanskom narodu ipak je na kraju saznala šira svetska javnost. Zbog desetina hiljada stradalih Muslimana koje su ubili četnici u Sandžaku i istočnoj Bosni, zainteresovala se i turska vlada do čije je neutralnosti Britancima i Amerikancima bilo jako stalo. Mihailović je, naime, planirao da se Muslimani unište ili proteraju u Tursku o čemu je bio upoznat i sam Slobodan Jovanović. Turska vlada je zbog toga intervenisala kod zvaničnika Velike Britanije koji su u to vreme podržavali Dragoljuba Mihailovića."

Dok je Branko Latas čvrsto uveren da ne postoje dokumenta koja bi oslobodila Slobodana Jovanovića od odgovornosti, i da bi nova, oslobađajuća presuda pokrenula rehabilitaciju mase ratnih zločinaca, što bi bila sramota za srpsko pravosuđe, Ljubinka Trgovčević, s obzirom na to da je protivnik kolektivne krivice, smatra da se eventualna rehabilitacija Slobodana Jovanovića ne može odnositi na sve članove njegove vlade, niti sve pripadnike četničkog pokreta, već da se svaki slučaj mora posebno razmotriti: "Odgovorno društvo ne zaboravlja zločine. To se odnosi na sve koji su u ime ideologije ubijali nevine, kako na četnike tako i partizane, pa i posleratnu vlast. Takođe, nijedno zrelo i demokratsko društvo ne rehabilituje kolaboracioniste, već se u nekim zemljama još uvek pokreću procesi protiv saradnika okupatora iako je u Francuskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji... na hiljade njih već osuđeno i pogubljeno posle Drugog svetskog rata. To mora da se odnosi i na delove četničkog pokreta."

Možda je Slobodan Jovanović osuđen iz ideoloških pobuda, ali se stiču uslovi da njegova rehabilitacija sada dobije isti predznak, jer oni koji će odlučivati o eventualnom ukidanju presude ne traže od istoričara argumente da je vlada u izbeglištvu bila na strani antifašističke koalicije, niti dokaze stručnjaka da Jovanović nije bio direktno odgovoran za četničke zločine. Za njih je mnogo jači argument sama fama da je Vojislav Koštunica svojom rukom napisao Zakon o rehabilitaciji, u retkim trenucima predaha između važnih državnih poslova. Da je taj tekst nastao u pukoj dokolici, kako se neki pribojavaju, možda bi se i moglo očekivati da će postojati barem neke rezerve oko Jovanovićeve rehabilitacije o kojima bi se razgovaralo na sudu. Ovako su široko otvorena vrata da Slobodan Jovanović ponovo iskusi nešto što mu je svagda bilo odbojno, i čega se uvek pribojavao u dubini duše.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net