Portret savremenika – Jovanka Broz >

Tajna sa Dedinja

Najpoznatija a najtajanstvenija žena socijalističke Jugoslavije već tri decenije ćuti o tome kako je živela i zašto se rastala sa Josipom Brozom Titom. Koga bi njena eventualna ispovest mogla uznemiriti

Zaverenica ili zatvorenica, nezgodna svedokinja ili nezgodna žena, moćna i opasna vladarka iz senke ili tragična žrtva sopstvenih emocija – ništa od toga ili sve to zajedno: Jovanka Broz, najpoznatija žena bivše Jugoslavije, i petnaest godina nakon raspada zemlje-utopije ostala je jedna od njenih najvećih tajni.

Dvadeset šest godina nakon smrti Josipa Broza Tita, četvrtog maja rano ujutro, kad ovaj broj "Vremena" već bude na kioscima, fotoreporteri svih beogradskih redakcija, tradicionalno, čekaće pred Kućom cveća priliku koja se ukazuje samo jednom godišnje – da snime ćutljivu ženu pred grobom doživotnog predsednika Jugoslavije. Samo jednom, prošle godine, uzalud su čekali njen tihi dolazak: izostala je, ali ne zbog bolesti, kako se prvo mislilo. "Nisu se pojavila kola", objasnila je, potom, jednom od retkih novinara koji su doprli do nje, prvi izostanak sa uobičajenog mesta u uobičajeno vreme. Namerna ili slučajna nedorečenost tog objašnjenja bila je dovoljna da još jednom potkrepi priče o tajanstvenom nadzoru zbog koga posle skoro tri decenije izolacije, i nakon potpunog raspada zemlje i sistema u kome je bila važna, Jovanka Broz i dalje navodno živi u kućnom pritvoru.

Teško je zamisliti da bi njena eventualna ispovest danas mogla nekoga da dovede u ozbiljnu političku nepriliku; ako među onima koji su joj naneli zlo i ima živih, reč je, izvesno, o nekim davno zaboravljenim ljudima čiji uticaj teško da dopire dalje od zidova među kojima žive. Jovanka Broz, ipak, i dalje ćuti o svemu što se dešavalo tokom skoro tri decenije zajedničkog života sa u zemlji obožavanim, potom osporavanim, a u svetu poštovanim predsednikom socijalističke Jugoslavije. Kao što ćuti i o onome što je dovelo do njene jednako duge izolacije i života u krajnje ponižavajućim uslovima.

ŽALBE: Pokušavala je, jedino, da uđe u trag pokretnoj imovini – nakitu, slikama i knjigama koji su joj oduzeti nakon misterioznog razlaza sa Titom, ali uzalud. Nešto bolje prošle su žalbe na fizičku nepodnošljivost uslova u kojima živi – ali tek kada su dospele u medije. Kad je ozbiljno zapretila opasnost da se supruga nekadašnjeg predsednika države smrzne u ledenoj kući sa, kako su izvestili mediji, dvanaest velikih rupa na plafonu, Jovanka Broz dospela je na naslovne strane štampe u dobrom delu bivše države. U Srbiji, njen slučaj dospeo je u nadležnost Rasima Ljajića, ministra zaduženog za najnezgodnije poslove, a ponude što pomoći što gostoprimstva stigle su iz Makedonije, Bosne i njene rodne Hrvatske. Makedonsko Udruženje građana za očuvanje lika i dela Josipa Broza uputilo je 7. januara ove godine dopis Ambasadi SCG u Skoplju sa ponudom da se rekonstruiše krov i poprave instalacije za centralno grejanje Jovankine kuće u Bulevaru mira na Dedinju. U okviru inicijative "izražavanja prijateljstva i podrške drugarici Jovanki Broz" dati su i konkretni predlozi sa imenima makedonskih firmi koje bi izvele radove na kući. Predsednik Udruženja Slobodan Ugrinovski potom je objasnio da je, sa članovima Saveza Titovih levih snaga, partije formirane od "progresivnijih i radikalnijih" pristalica udruženja, išao da Jovanki lično iznese predlog – ali je ona odbila svaku pomoć. "Rekla nam je da joj je drago što neko brine o njoj i da joj je to simpatično. Međutim, nije prihvatila pomoć, objasnivši nam da je to njen problem i problem Srbije", rekao je Ugrinovski, oduševljen vitalnošću i dobrim pamćenjem žene u devetoj deceniji života, koja je kao poklon "prihvatila samo jednu teglu mleči".

Kada su joj, nešto kasnije, popravljeni krov i grejanje i dodeljena zdravstvena knjižica, supruga pokojnog maršala postala je predmet prvoaprilske šale: tiražni zagrebački "Večernji list" sa naznakom "ekskluzivno" objavio je vest da se Jovanka Broz tačno u podne spušta na livadu ispred rezidencije pokojnog supruga u njegovom rodnom Kumrovcu. Hrvatska javnost reagovala je zapaljeno i podeljeno: od radosnih izliva i ideja o preuređenju kumrovačke rezidencije koja zjapi prazna od 1980. godine, nagađanja o njenoj spremnosti da prihvati poziv istarskog župana Ivana Jakovčića, upućen preko Ljajića, da poseti Brione na kojima je u vreme moći provela mnogo vremena, do nimalo gostoljubivih ocena da je Srpkinja iz Like "uništila svaku hrvatsku plemenitost svog supruga" i na kraju ga "okrenula protiv sopstvenog naroda".

IDILA S PUNĐOM I PUDLAMA: Jovanka i Tito

PUNĐA: Ništa vezano za Jovanku Broz u javnosti nije bilo, a nije ni danas, ocenjeno kao nesporno. Čak ni njen prepoznatljiv izgled: iako se prošle godine beogradski džet-set tiskao na modnoj reviji na kojoj je, uz melanholičnu muziku predstavljena kolekcija "Jovanka Broz", kao, kako su egzaltirano izvestili mediji, omaž vremenu "kada su žene nazivane damama a riba je bila samo klizava vodena životinja" (iako je nekadašnja jugoslovenska prva dama oslovljavana kao drugarica), uvek je bilo i ima onih za koje Jovanka nikako ne može biti primer balkanske modne ikone. Za taj deo javnosti su njena karakteristična visoka punđa, bunde i teški nakit bili odlična inspiracija za podsmeh i neprijatne komentare.

Nejasno je i kako je tačno mlada Ličanka posatala supruga 32 godine starijeg vođe jugoslovenskih komunista: prema jednoj verziji, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković zahtevao je odmah posle rata od podređenih republičkih sekretara da mu pošalju više proverenih devojaka za rad u Titovom kabinetu. Od pristiglih 50 kandidatkinja, Ranković je lično odabrao pet i predstavio ih Titu, a njemu se najviše svidela lepa lička partizanka Jovanka Budisavljević. Tu verziju potkrepljuje i priča generala Đoke Jovanića, tadašnjeg načelnika vojne Kontraobaveštajne službe (KOS), prema kojoj je upravo on odgovorio na Rankovićev zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu. Prema drugim tvrdnjama, Jovanku je za Titovu saradnicu izabrao Ivan Krajačić Stevo, obaveštajni poverenik NKVD-a za Jugoslaviju; od te verzije vuče korene potonja teorija o Jovanki kao sovjetskom špijunu. Neki izvori, opet, povezuju Jovanića i Krajačića…

Bilo kako bilo, Jovanka Budisavljević, rođena 7. decembra 1922, partizanka iz Šeste ličke divizije, najmlađa žena sa činom oficira (major JNA), prema svedočenju bivšeg generala JNA Marjana Kranjca, već 1945. dodeljena je Maršalatu kao higijeničarka, zadužena za kontrolisanje hrane i čistoće i zdravlja osoblja. Posle smrti Davorjanke Paunović, Titove prethodne velike ljubavi, Jovanka je 1946. godine postala njegova lična sekretarica. "Tako je od 1946. spadala u najuži krug fizičke zaštite opšteg bezbednosnog sistema oko Tita. Pre toga je u svakom slučaju morala da potpiše obavezu o tajnoj saradnji sa Službom državne bezbednosti. Takav je bio ‘zakon’", objašnjavao je general Kranjc.

BRAK: Prema svedočenju Milovana Đilasa (Druženje s Titom), za Jovanku je to bio mučan odnos. "Nigde i nikad se nije pojavljivala izvan kruga Titove lične pratnje. Mnogo puta smo je viđali kako satima dežura u nekom predsoblju, dok on ne pođe na počinak. Stoga je surevnjivost i nepoverenje osoblja prema njoj bilo gotovo neizbežno. Njena bliskost s Titom mogla se tumačiti na sto načina, nijedan povoljan za nju: karijerizam, udvorištvo, podmukla ženska raskalašnost, zloupotreba Titove usamljenosti, koristoljublje...", pisao je Đilas.

I tako šest godina, dok iz statusa lične sekretarice nije prešla u status supruge. "Tito je za nju bio partijsko i ratno božanstvo, kome su svi bili dužni sve da žrtvuju. A ona je bila i žena koja je spoznavala Tita kao muškarca i sve se predanije zaljubljivala u njega. Rešena, ako treba, da sagori i svene, neznana i nepriznata, kraj božanstva o kome je sanjala i kome je jedino mogla pripadati, kad ju je već odabrao", veruje Đilas.

Prema njegovom sećanju, obnarodovanje njihove veze bilo je nepredviđeno, zahvaljujući njenoj nemoći da sakrije jecaje tokom jednog napada žuči koji je Tito, "moćni hedonista, koji se, uprkos savetima lekara, nikako nije odricao omiljenog suvog mesa", imao 1951. godine. "Uoči Titove operacije zaseli smo u salonu. Uz lekare i čitav Politbiro našla se i Jovanka, prvi put uzdignuta iz lažne i neprirodne uloge pratioca, tiha i pomalo postiđena", beleži Đilas. Venčali su se sledeće, 1952. godine i tako se, kako kaže Đilas, "rodila Jovanka iz protokola", bogato odevena i nakićena, prenaglašeno nasmejana. Jugoslovenska javnost, uz izuzetke čija brojnost tada nije najavljivala poplavu "disidenata" nastalu posle Titove smrti, njega je obožavala, a nju ogovarala. Tvrdilo se da se za prepričavanje anegdote o Jovanki Broz dobijala robija, ali se Ivi Eteroviću, koji je, zahvaljujući monografiji o Brozovima Njihovi dani, dobio epitet "dvorskog fotografa", to nije desilo. Prisećajući se kako mu je, razgledajući knjigu u pripremi, Jovanka 1977. zahvalila što na slikama ne izgleda debelo, Eterović se seća i njenog glasnog smeha koji je izazvao odgovor: "Drugarice Jovanka, ko kaže da ste vi debeli, taj je državni neprijatelj!"

SLAVA: "Na visinama koje nije sama osvojila", prema pisanju Đilasa, Jovanki su, uprkos intimnoj tuzi zbog toga što Tito s njom nije želeo decu, slava i moć brzo zavrtele mozak. "Okupljala je umetnike, novinare, sugerisala filmske teme, dakako o Titu, čak i o sebi i svojoj četi. Bolje upućeni tvrde da je stoga bila na nišanu već krajem šezdesetih godina", pisao je Đilas. Prema njegovim rečima, međutim, u rasprave i odlučivanja nije se mešala. Njen "sektor" je bio dom i muž Josip; sa njegovim sinovima, kao ni sam Tito, nije bila u bliskim odnosima, brinula je o svojim dvema mlađim sestrama i pomagala im da se iškoluju. "S njom su oko Tita zavladale urednost i savesnost. A Tito je znao da bude prema njoj osoran i ciničan i pred drugima. Jovanka je opet trpela, ćutljiva i postiđena", piše Đilas. General Kranjc, međutim, tvrdi da je Jovanka ubrzo po sklapanju braka počela da spletkari, te da je imala državničke ambicije.

Zbog nekih spletki – Jovankinih, ili njenih neprijatelja, odnosi Josipa Broza i njegove treće supruge već početkom sedamdesetih postali su tema oštrih političkih rasprava. Sve je vrvelo od špijuna: Jovanka je tvrdila da pokušava da zaštiti već ostarelog Tita od kojekakvih agenata (deset od 11 njegovih sekretara za nju su bili "agenti"). Njeni protivnici su tvrdili suprotno – da mu upravo supruga radi o glavi. Od 1974. do 1988, prema izveštaju pisanom te godine za Predsedništvo SFRJ, o Jovanki i supružnicima Broz raspravljano je na pedeset devet sednica najviših državnih i političkih foruma. Proces je formalno započet Titovom odlukom od 21. januara 1974. da se osnuje partijska komisija koja će proučavati "slučaj drugarice Jovanke". Komisiji je predsedavao Rato Dugonjić, a članovi su bili Stevan Doronjski, Todo Kurtović i Fadilj Hodža. Uz njih su bili i generali Miloš Šumonja, Džemil Šarac i Ivan Kukoč.

Jovanka je, tih godina, a i kasnije, optuživana da je sovjetski agent, da je odala najveću državnu tajnu, da je šurovala sa "srpskim" oficirima i generalima, da je smenjivala i postavljala najviše funkcionere, da je učestvovala u zaveri protiv Aleksandra Rankovića, da je sa generalom Jovanićem smišljala puč i spremala se da posle Tita bude Tito... U priči o krahu ljubavi Josipa i Jovanke pominjani su i ljubavnici i ljubavnice, a postojala je i verzija prema kojoj je on, i nakon razlaza, nastavio da joj šalje ogromne bukete crvenih ruža, "u znak ljubavi". Bilo je i onih koji su, poput Eterovića, verovali da je Jovanka bila žrtva ambicija političara koji su želeli i uspevali da izmanipulišu vremešnog maršala: "Glavni krivci za razlaz Tita i Jovanke su onaj prasac Stane Dolanc i general Nikola Ljubičić", tvrdio je čovek koji je imao priliku da supružnike slika i u pižami, dok plivaju, dok se svađaju, ili se ljube.

SLOM: Razlaz se odvijao etapno. Tokom 1975. Jovanka je izostala sa nekih putovanja. Govorilo se da se supružnici svađaju i rastaju, pa se ponovo sastaju. Aprila te iste godine, Tito je napustio Užičku 15 i preselio se u Beli dvor. Formalnog razvoda, međutim, nije bilo – bila je to tajna koju su svi znali, ali se o njoj javno nije govorilo. Javna tajna bila je i da se tokom poslednje tri godine njegovog života nisu videli. A onda je, samo nekoliko nedelja posle njegove smrti, 27. jula 1980. Jovanka Broz uz premetačinu i pretnje izbačena iz Užičke 15 i preseljena u Bulevar mira 75. U decembru 1985, u otvorenom pismu poslanicima Savezne skupštine, opisala je kako se sve dešavalo: "Ta mučna premetačina je trajala od jedanaest sati pre podne do duboko u noć. Ujutru su sve to nekud odneli. Ništa nisu pomogla uveravanja da su to moja lična pisma, računi, dokumenti. Bila sam sama u kući, sve osoblje koje je tu radilo nekud je poslato. Bila sam sa deset nepoznatih ljudi i bojala sam se. Bojala sam se čak i za svoj život. Kad su počeli obijati vrata, pozvala sam svoju sestru Nadu da dođe. Ona je prisustvovala celoj toj mučnoj situaciji čišćenja. Pri odlasku, prišao mi je taj Nikolić i zapretio da će ‘ako Nada bude govorila šta je tog dana videla, to i glavom platiti’."

I još: "Nijedna od stvari koja mi je tom prilikom i na takav način oduzeta ni do danas mi nije vraćena, niti sam na bilo koji način obaveštena šta se desilo s njima. Bila sam toliko užasnuta, zaprepašćena, ojađena i uvređena da se tako nešto dešava u Titovoj kući svega dva meseca i sedam dana posle njegove smrti da sam pala u krevet."

Odgovor na pitanje šta se desilo sa tim stvarima nikad nije stigao. Zalažući se da se utvrdi šta se desilo sa tom imovinom, Dragoljub Mićunović je sa pozicije predsednika Skupštne poslednje Jugoslavije ovako javno razmišljao o "čudnom statusu" žene za koju mu je više izvora potvrdilo da se, sedamdesetih godina, zalagala za proganjanu grupu profesora, među kojima je bio i on: "Ispala je žrtva posttitovskih političara. Za mene je tajna zašto je i danas tako. Možda zato što je ta stvar oko Titove zaostavštine zapravo najveća pljačka u istoriji Jugoslavije u kojoj je svako razvlačio ono što je hteo ili mogao."

Za Milovana Đilasa, međutim, Jovankino zatočeništvo bilo je rezultat njenog buđenja: "Probudila se, držim, u Jovanki uvređena, promašena i žrtvovana ličnost. Najverovatnije zbog nekog banalnog, ljudskog razloga: obesmišljeno žrtvovanje mladosti i njenog života, izneverena ideološka vera, potrošene iluzije i ogoljeno božanstvo pokrenuli su u njoj smrvljenu, ugušenu samosvest i dostojanstvo. I mimo svoje volje, Jovanka je zapala među odbačene i unesrećene, a s tim su počele i da se javljaju naklonosti za nju. Kod svih, osim kod kamarile."

A kolika je Titova zasluga za njen slom? U jednom od malobrojnih intervjua datih medijima, sama Jovanka je 2003. godine tvrdila da je "Tito nije žrtvovao, već da je učinio sve da joj spase život". Kao one koji su joj život ugrožavali, označila je Dolanca ("smetalo mu je što sam Srpkinja") i Ljubičića ("prozrela sam njegovu borbu za vlast").


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net