Portret savremenika >

Lovac na krupnu ribu

O Bavčaru bi moglo da se kaže svašta: ljuti marksista, koji je postao zadrti kapitalista. Bio je uključen u sve aktivnosti "nabavljanja" oružja za slovenačku Teritorijalnu odbranu i policiju, a svedoci kažu da su mu se, naročito osladili pregovori sa saveznim funkcionerima, pre svega Antom Markovićem i oficirima JNA tokom tzv. desetodnevnog rata juna i jula 1991. godine

Od stalnog dopisnika "Politike" iz Ljubljane

Nagađanja oko srpsko-ruskog preuzimanja slovenačkog trgovačkog ponosa (Merkator) izazvala su u Sloveniji priličnu pometnju. Ovdašnja javnost se u poslednjih petnaestak godina privikla na preuzimanja slovenačkih privrednih uzdanica od strane italijanskog, nemačkog, austrijskog i, uopšte, zapadnog kapitala, ali da bi domaća dika Merkator mogao da padne u srpske ruke – to je bila kap previše. Namera Milana Beka (FPP Balkan limitid) i Miroslava Miškovića (Delta holding) da "pomoću anonimnih ruskih ulagača" preko Igora Bavčara (Istrabenc) i Boška Šrota (Pivara Laško) izvedu "prepad na paradnog konja slovenačkih dućana" naletela je na odijum medija, tako da nije trebalo dugo čekati da krene lavina demantija. Ispada kao da je vlasništvo u Merkatoru pitanje biti ili ne biti, pa se prvi čovek Istrabenca već dva dana zaredom kune kako ne prodaje svoj "strateški ulog i dugoročni interes" u Merkatoru. Pitanje – Šta se dešava ispod žita? – još visi u vazduhu.

Prema informacijama iz dobro obaveštenih krugova, motor afere Merkator je činjenica da su se poklopila dva važna interesa. Interes velikih srpskih kompanija da na organizovan način prodru na tržište Evropske unije i interes Igora Bavčara da ostvari menadžerski san – otkup Istrabenca. Tačnije, da privatizuje Istrabenc po modelu koji je uspeo predsedniku uprave Autokomerca Hermanu Rigelniku i predsedniku uprave unosnog građevinskog preduzeća SCT Ivanu Zidaru. U ovako osetljivoj operaciji Bavčar je navodno računao da podršku srpskog i hrvatskog kapitala odnosno Delte Miroslava Miškovića i Agrokora Ivice Todorića. Nije čudo što su početkom ove sedmice na tapetu slovenačke javnosti lik i delo Miškovića i Beka, dok je u Srbiji u žiži Igor Bavčar.

KO JE IGOR BAVČAR? "To je onaj borac za ljudska prava koji je postao ministar unutrašnjih poslova." Tako je ljubljanska "Mladina" početkom 90-ih godina prošlog veka opisala Bavčara, bliskog prijatelja Janeza Janše, optuženog i osuđenog pred vojnim sudom za odavanje vojne tajne u "procesu protiv četvorice". Janša je danas šef slovenačke vlade. O Bavčaru bi moglo da se kaže svašta: ljuti marksista, koji je postao zadrti kapitalista. Borac za otcepljenje Slovenije iz SFRJ, koji danas kapitalom udružuje ono što je "razdruženo" tokom raspada eks-Jugoslavije. Ušao je u uho šire javnosti kao predsednik Odbora za ljudska prava. Bio je to plagijat beogradskog Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, nastao u ropcu socijalizma (krajem 80-ih) u znak otpora procesu koji je u režiji JNA vođen u Vojnom sudu u Ljubljani. Proces je bio posledica posedovanja jednog ne baš značajnog dokumenta, a vođen je protiv oficira JNA Ivana Borštnera i trojice civila, kolumnista i urednika nedeljnika "Mladina" (Janez Janša, David Tasić, Franci Zavrl). Napor Bavčara i grupe slovenačkih pisaca ubrzo je urodio plodom – pred sudom je skandiralo na desetine hiljada građana. To se smatra početkom političkog pluralizma, što je dovelo do pobede demokratske opozicije Slovenije (Demos) na prvim višestranačkim izborima i – osamostaljenja Slovenije.

Bavčar, koji stasom i glasom podseća na Hogara, 1988. godine privlači pažnju ocenom da "nije daleko vreme kada će Slovenija morati da razmišlja o svojoj nacionalnoj valuti" te da je "pitanje samostalnosti Slovenije samo pitanje generacija". Tri godine kasnije Slovenija je bila samostalna i priznata. Kao ministar u Demosovoj vladi zauzima ključno mesto – fotelju ministra unutrašnjih poslova. Bio je uključen u sve aktivnosti "nabavljanja" oružja za slovenačku Teritorijalnu odbranu i potonju policiju, a svedoci kažu da su mu se, kao i kolegi Janši, naročito osladili pregovori sa saveznim funkcionerima, pre svega Antom Markovićem i oficirima JNA tokom tzv. desetodnevnog rata juna i jula 1991. godine. Na mestu ministra policije osvojio je medije kada je za javnost otvorio do tada strogo čuvane Brozove podzemne bunkere u šumovitoj Kočevskoj Reci na jugu Slovenije. U međuvremenu malo pretrčava političku ulicu, naizgled se svađa i razilazi s kameradom Janšom i završava u stranci i u vladi Janeza Drnovšeka, osvojivši prestižno mesto ministra za evropske integracije. Političko dno dosegao je pre nekoliko godina, kada je Liberalna demokratija Slovenije (LDS) bila u punoj snazi i na vlasti – Bavčar naprasno napušta partiju i odlazi u privredu. Dolazi na čelo uprave Istrabenca, jedne od najvećih slovenačkih kompanija koju je u međuvremenu učinio još većom.

PRIJATELJSTVO, ZANAT NAJSTARIJI: Bavčar i Janša, mladi i mršavi...

KAD I GDE: Rođen je 28. novembra 1955. u Postojni. Njegov otac je bio oficir JNA, stoga su se ubrzo preselili na drugi kraj Slovenije, u Novo Mesto. Igor završava gimnaziju i upisuje školu za policajce u Tacnu kod Ljubljane. Bio je jedan od najboljih u klasi. Korpulentan policajac-pozornik dva meseca patrolira sokacima, a onda prašinu ulica zamenjuje kancelarijom. Sin oficira sa osamnaest godina ulazi u Partiju (Savez komunista Slovenije), a onda početkom 70-ih na sadašnjem Fakultetu društvenih nauka (tada FSPN, u čaršiji poznat kao vilajet Staneta Dolanca) upoznaje neke od najperspektivnijih slovenačkih levičarskih mislilaca, poput Bojana Korsike i ekologa Lea Šešerka. Sarađuje i sa studentskim listom "Tribuna" u kome 1977. uz poklič "ŽIVELA PROLETERSKA REVOLUCIJA!" i citate Edvarda Kardelja srčano napada malograđanske filistre, birokrate tehnokrate i Spomenku Hribar (kasnije mu je bila mentorka s desnice).

Deceniju kasnije otkriva samokritiku, posipa se pepelom i priznaje: "Tad smo bili tako naivni da smo mislili da oni koji su na vlasti nisu dovoljno precizno pročitali teorije za koje se zalažu. Mnogo kasnije smo shvatili da oni jednostavno nisu čitali ama baš ništa." Početkom 80-ih zapošljava se kao kadrovik u slovenačkoj omladinskoj organizaciji i vodi Centar za informisanje i propagandu a potom i Marksistički centar. Postaje glavni urednik izdavačke kuće Krt (1981), u kojoj je odgovrni urednik sociolog Tomaž Mastnak, danas vođa ureda za "Savezništvo civilizacija" koje je Kofi Anan osnovao u okviru OUN-a.

Bavčar u to vreme postaje blizak s Janezom Janšom, kog upoznaje prilikom spremanja materijala za konferenciju koja se bavila "podruštvljavanjem" koncepta opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Obojicu je kasnije kritikovao (izrečene su i partijske opomene) France Popit, tadašnji šef slovenačkih komunista, zato što su suviše isticali "klasni, a premalo nacionalni karakter" pomenutog socijalističkog sistema odbrane. Po završetku studija (1984) na FSPN-u, dobija prvi ozbiljan posao u Socijalističkom savezu (SSRN) Slovenije. Tako mlad a već strastven ribolovac, što je, kako sam kaže, za njega "iskonski nagon". Ubrzo se u kabinetu predsednika SSRN-a Jože Smolea rađa ideja o posebnoj ulozi ove organizacije, dogodila se "plakatna afera" (sporni plakat Noje sloveniše kunsta za Dan mladosti), čereči se kult ličnosti, štafeta mladosti… Dabome, Bavčar napušta Partiju. Upoznaje Staneta Kavčiča, "počišćenog" lidera slovenačkih liberala među komunistima. Zajedno sa Janšom na temelju Kavčičevih dokumenata publikuje knjigu dnevničkih zapisa Staneta Kavčiča u periodu 1972–1987. Knjiga postaje hit – otkriva nepoznate događaje iz slovenačke političke prošlosti. Tokom turneje na kojoj su promovisali štivo, Janša i Bavčar su nerazdvojni, pa tako svraćaju i kod domobrana i hotelijera Vinka Levstika, s druge strane granice, u italijanskoj Gorici. Dovoljan razlog da ondašnja SDB (slovenačka filijala) počne s prisluškivanjem prostorija Mikro Ade, gde radi Janša.

Bavčaru mandat u SSRN-u ističe 31. maja 1988, na dan kada je slovenačka policija uhapsila Janeza Janšu i pretresla prostorije kompjuterske firme Mikro Ada. Pronađen je tajni dokument JNA o tome kako postupati u slučaju demonstracija ispred kasarni. Dokument je u "Mladinu" doneo zastavnik JNA Ivan Borštner a odgovorni urednik "Mladine" Franci Zavrl preko novinara Davida Tasića poslao ga je na "analizu" tadašnjem kolumnisti i ekspertu za vojna pitanja – Janezu Janši. U Mikro Adi je već 3. juna 1988. osnovan Odbor za zaštitu prava Janeza Janše, kasnije prekršten u Odbor za zaštitu ljuskih prava. U predsedništvu Odbora bili su mnogi koji su se kasnije politički potpuno razišli s Janšom (Pavle Gantar, Rastko Močnik, Mile Šetinc). Bavčar je suvereno zauzeo ulogu predsednika Odbora, žestoko kritikujući saveznu vlast u Beogradu, JNA i vođstvo slovenačke partije i države u preko 100 izjava. Odbor broji više od 100.000 individualnih i oko 1000 kolektivnih članova. Bavčar se (neuspešno) kandiduje za predsednika Republike, sarađuje u pisanju slovenačkog ustava i izbornih zakona, te zajedno s Dimitrijem Rupelom, Janšom i drugima postaje centralna figura Slovenačkog demokratskog saveza (SDZ). Posle pobede Demosa (1990) u vladi Lojzea Peterlea postaje ministar policije. Odmah je "očistio" vrh policije i SDB-a od starih kadrova. Po funkciji postaje ključni čovek za sprovođenje odluka o otcepljenju Slovenije, koje su posledica plebiscita krajem decembra 1990.

...i od čega se živi

'DI SU NOVCI?: Sledeće godine u okviru frakcijskih borbi izlazi iz SDZ-a i osniva novu, Demokratsku partiju. Lansira slogan "Razlika je očigledna" (na nalepnici SLO uz YU), ali marketing nije uspešan, pa se Bavčareve demokrate udružuju s Drnovšekovim LDS-om (1994). Ime Igora Bavčara se u novijoj slovenačkoj istoriji najčešće pominje u vezi s "aferom Brnik", iza koje se krije preprodaja domaće i uvezene vojne opreme u pravcu Hrvatske i Bosne, gde tinjaju ratne operacije. Bavčareva uloga do danas nije potpuno rasvetljena, iako se zna da nijedan transport oružja iz Slovenije – za koju je tada, kao i za sve druge delove bivše SFRJ, važio embargo Saveta bezbednosti OUN-a na prodaju oružja – ne bi mogao na put bez dozvole ministra unutrašnjih poslova Bavčara.

Karijeri dodaje mesto potpredsednika Drnovšekovog LDS-a. Zahlađenje s Janšom počinje 1994, u vreme afere "Depala vas", kada je grupa Janšinih vojnih obaveštajaca na lokalnom drumu izvukla iz auta i pretukla Milana Smolnikara, bivšeg pripadnika elitne brigade slovenačke vojske Moris, koji je po nalogu Bavčareve policije istraživao kažnjive radnje šverca oružja i pritisak Janšinih trabanata iz vojske na medije. Bio je to sudbonosni trenutak za Sloveniju, a Bavčar je stao uz bok Janeza Drnovšeka koji je, uprkos pritisku ulice i demonstracijama ispred parlamenta, razrešio Janšu s položaja ministra vojnog. Za nagradu ostaje u vladi, postaje ministar za evropske integracije i koordinira pregovore Slovenije o pristupanju EU-u u vreme stalnih pritisaka Austrije i Italije. Kada je ulazak Slovenije u EU postao gotova stvar (2002), Bavčar odlazi iz politike u firmu koja ima lanac benzinskih pumpi.

Iako se činilo da je otišao u senku, postao je siva eminencija slovenačke privrede i ekonomije. Prvo, nikad nije – uprkos političkom razlazu – potpuno prekinuo kontakte s Janezom Janšom. Drugo, njih dvojica su činila tandem u vreme kad su obojica nosila uniforme u prvoj slovenačkoj vladi – Bavčar policije, Janša vojske. Bavčar je na svom mestu "otvarao" slovenačke granice za zabranjene pošiljke oružja koje su preko ministarstva odbrane (Janša) završile na ratištima južno od Kupe. Novac od tih "poslića" uprkos desetogodišnjem istraživanju raznih komisija nikad nije pronađen u budžetu Slovenije. Uz to, Bavčar i Janša su se početkom devedesetih našli na istom "frontu" protiv "sumnjivih" stanovnika Slovenije, uglavnom oficira nekadašnje JNA ili naprosto ljudi poreklom iz drugih eks-Ju republika koji su se našli na spiskovima "nepoželjnih". Precizno – izbrisanih. Slovenački zvaničnici kasnije su potvrdili da su ti spiskovi bili ili proizvoljno sastavljeni (u slučaju oficira JNA) ili protivustavni (obični smrtnici, neslovenci). Slovenački mediji su 2004. otkrili da je upravo Bavčar svojim potpisom na nekim dokumentima neposredno odgovoran za početak kalvarije izbrisanih, afere koja nije rešena ni do danas.

Uprkos tome Bavčar nikad nije krio da je privreda tek parče onoga što ga zanima u životu i da ne odustaje da se jednog dana vrati na političku pozornicu. Ali s više kapitala i iskustva.

GAZDA U SRBIJI: Da su veze s Janšom sve bolje postalo je jasno septembra prošle godine, kada je u javnost procurila informacija da je na tajnom sastanku u sedištu slovenačke vlade pao dogovor između premijera Janeza Janše, Igora Bavčara (Istrabenc), Toneta Turnška (Pivara Laško) i Matjaža Gantara (investicioni gigant KD Grupa) o transakciji Merkatorovih deonica, što je Janši omogućilo da izvede puč u ljubljanskom "Delu". Scenario? Dva paradržavna fonda (Kad i Sod) i Janši blizak Gantar (KD Grupa) prodali su Pivari Laško i Istrabencu svoje udele u Merkatoru. Očekuje se da Pivara Laško ubrzo proda svoj udeo u "Delu", najverovatnije KD Grupi, koja bi ih potom uturila Osiguravajućem društvu Triglav koje je u državnom vlasništvu. I eto elegantnog načina da se kontroliše "Delo". Komplikovano? Teško? Ne. Scenario se u međuvremenu gotovo u potpunosti odvio, a pokušaj opozicije (LDS) da sumnjivu prodaju deonica Merkatora stavi pod lupu parlamentarne komisije osujećen je u korenu. Janšina vlada ukida čak i antikorupcionu komisiju na čijem čelu se nalazila persona koja nije bila po ukusu premijera.

Bavčar rado odbacuje spekulacije o odnosima s Janšom. "Janeza poznajem, znam da je uistinu spreman da sebi podredi neke od poluga države kako bi ih suvereno upotrebio", izjavio je nedavno u "Delu", demonstrirajući kritičku distancu prema predsedniku vlade. U nagađanjima oko transakcija Merkatora ostao je tajanstven, ležeran, 'ladan ko špricer, ne otkrivajući svoje karte: "Slovenački prostor je tako skučen da su mediji suočeni s nestašicom vesti. Zato pojedine susrete pogrešno interpretiraju ili ih čak prikazuju kao tektonska pomeranja u državi. U našoj državi je sedam ili osam političkih partija. Kada se negde nađu dva političara – već je na repertoaru kriza vlade ili kovanje novih političkih komplota. Moji odnosi s Drnovšekovom, Ropovom i sada Janšinom vladom su nužni – moramo da rešavamo važna pitanja za Istrabenc."

Bavčar, nema zbora, ima velike planove sa širenjem mreže Istrabenca i kupovanjem preduzeća kako kod kuće tako i van granica Slovenije. Ovoga puta, međutim, sapleo se o nacionalno obojeni odijum javnog mnjenja koga je profilisala i njegova nekadašnja politika. Da savlada ovu prepreku trebaće još mnogo napora. Ili, kako je zapisao novinar jednih ljubljanskih novina – Bavčar je u manevrima oko Merkatora shvatio da mu "znanje o tome kako da prevari male deoničare u Sloveniji, ni izdaleka nije dovoljno da postane glavni ‘gazda’ u Srbiji".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net