Noć Legijine predaje >

Beleška iz sivog doma

Konačno se pojavila čuvena službena beleška o protivzakonitim razgovorima Ministra i Direktora sa Komandantom u noći od 2. na 3. maj 2004. Prvo nisu razgovarali; posle beleške nije bilo; onda je ispalo da postoji, ali je tajna; i na kraju su je prvo dali "Presu", pa tek onda postupili po zahtevu poverenika za slobodan pristup informacijama. I ko sada da im veruje bilo šta?

Ministar policije je čovek koji se u prvom redu stara o svim poslovima koji se njega tiču, a zatim, tek u drugom redu, o svim poslovima koji ga se ništa ne tiču. (Taljeranova primedba Fušeu 1799.)

Sada je već sasvim jasno da te famozne noći kad se Legija predao nije bio zaključen nikakav "pametan pakt sa pametnim ljudima", kao što se Beba Popović bio ponadao svedočeći pred Specijalnim sudom pre godinu dana. Te noći su ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić i direktor Bezbednosno informativne agencije Rade Bulatović (i još neka lica) lakomisleno prekršili zakon, sve nadajući se da će se prosvetliti u razgovoru sa Miloradom Ulemekom čije je ime Legija (Luka, 8:30). Uprkos "službenoj belešci" koju je Jočiću Rodoljub Šabić jedva iščupao, Srbiji danas nije nimalo jasnije nego pre godinu dana šta se u kancelariji gen. Miroslava Miloševića, načelnika Javne bezbednosti, u Kneza Miloša 101, događalo tokom tih nekoliko sati. Na bitna pitanja odgovor nije dat; na nebitna pitanja neki odgovori su bez potrebe neistiniti. "To nije službena beleška, to je jeftino pravdanje", kažu iskusniji policajci; čovek ne može da se otme utisku da je ta službena beleška iznuđena i napisana koliko pre neki dan.

MUP Republike Srbije prvi put tu belešku pominje 22. februara 2006. u aktu dostavljenom TV B92: "... Potrebno je da znate da je posle razgovora sa prvooptuženim Miloradom Ulemekom Legijom o tome sačinjena službena beleška po svim pravilima Službe, koja će vam biti dostupna onog trenutka kada Miloradu Lukoviću Legiji bude izrečena kazna." Tada se ministar Jočić pravdao da ne želi da utiče na suđenje koje je u toku; onda je ispalo da su ti "razgovori" irelevantni za tok suđenja, pa se nije čekalo da "bude izrečena kazna", nego je službena beleška, sastavljena – je li – "po svim pravilima Službe", dostavljena prvo "Presu", a onda i Brankici Stanković, autorki "Insajdera" na TV B92, koja ga je preko poverenika Šabića jedina i tražila.

Šta je u toj službenoj belešci zabeleženo? Kao prvo, da je zavedena 3. maja 2004. pod brojem 2875/04. u kabinetu ministra. Bogu hvala, svaka se službena beleška zavodi; možda bi bilo pametno da se B92 raspita preko Rodoljuba Šabića može li da ostvari uvid u delovodnu knjigu kabineta, pa da vidi šta je sve zavedeno tog 3. maja 2004. pod tim brojem; možda ta stranica fali. Naime, bilo je slučajova... Iz sadržaja objavljene službene beleške vidi se da je ministar odlučio oko 21 časa tog 2. maja uveče da protivzakonito postupi, pa je tako zatražio helikopter MUP-a da ga smesta sa Zlatibora preveze u Beograd, ne bi li se video sa Ulemekom. Ima tu još nekih detalja koje ministar, međutim, u svojoj belešci nije zabeležio, a bio je dužan, jer službena beleška inače treba da sadrži sve detalje vezane za događaj, pogotovo one bitne. Kako kaže gen. Goran Radosavljević Guri, komandant Žandarmerije, on je ministra smesta obavestio da se Legija Ulemek predao žandarmima, da je pozitivno identifikovan i da je pod kontrolom. Kaže dalje da mu je ministar naredio da ga preda pravosudnim organima, kako zakon nalaže, ali da je "pet minuta kasnije" ministar promenio naređenje i rekao mu da ga vodi u zgradu MUP-a u Kneza Miloša 101. U službenoj belešci toga nema, pa nema ni odgovora šta se u tih "pet minuta" desilo i zašto je ministar rešio da prekrši zakon, umesto da ostane kod prvobitnog naloga kao logičnog i zakonitog.

POVERENIK I NOVINAR: Rodoljub Šabić i...

Te večeri je zgrada gradskog SUP-a Beograd, u Ulici 29. novembra, bila iznenada opkoljena jakim i dobro naoružanim snagama policije. Logično je pretpostaviti da je ideja bila da Ulemeka dovedu tamo, radi identifikacije i slanja u Centralni zatvor. Umesto toga, dežurnu frizerku su doveli u zgradu MUP-a da Ulemeka ošiša i obrije. Ministar Jočić kaže u svojoj belešci da je zgrada MUP-a "izuzetno dobro čuvana"; teško da je te noći bila čuvana bolje od zgrade GSUP-a i Centralnog zatvora (za koji je inače bilo rečeno i da "ne prima noću"); nije tu o bezbednosti bila reč. Kaže i da je to bilo "zbog efikasnosti same procedure, jer je konstatovano da je najbolje da se prvooptuženi Milorad Luković što hitnije sprovede u Okružni zatvor (iste noći)". Pa kad je to bilo "najbolje" – zašto je promenio naredbu izdatu Guriju Radosavljeviću? CZ, kao što je poznato, radi i noću – kad treba. Uostalom, u Centralnom zatvoru te noći bila je podignuta gotovost, ali relativno kasno. Po pravilu se CZ obaveštava na vreme da im dolazi važan pritvorenik, upozorava se na posebne potrebe (zdravstveno stanje itd.). Tom prilikom uprava zatvora bila je u tranziciji: primopredaja dužnosti između starog upravnika Jovanovića i novoimenovanog Micića bila je na pola puta. Micića su pozvali tek oko dva ujutro, neposredno pred dolazak Ulemeka, što je definitivno izvan običaja i procedure; iz toga se može izvesti i zaključak da je nešto bilo već dogovoreno u MUP-u. Kad smo kod toga: do dana današnjeg ne znamo gde se te noći nalazio ministar pravde Zoran Stojković. Čeda Jovanović i njegova stranka LDP tvrde da je i on bio sa Legijom na sastanku; ima još nekih indicija u tom pravcu...

...Brankica Stanković

Da li je ministar Stojković bio ili nije bio s Legijom te noći – videće se. Direktor Bulatović bio je sigurno, ali – za razliku od ministra Jočića – nije osetio potrebu da piše službenu belešku o tome, mada bi bilo dobro da ju je napisao kad je trebalo. Neko je direktora Bulatovića pozvao da tamo dođe – osim ako ga dežurni koji sluša veze nije upozorio šta se događa, pa je otišao nepozvan, mada dobrodošao. Nije jasna jedna stvar: sva ta gospoda ministri i direktori mogli su da zatraže i – najverovatnije, uz dobar razlog koji sigurno imaju – dobiju dozvolu Marka Kljajevića, predsednika sudskog veća koje sudi zaverenicima za atentat na Zorana Đinđića, da sa Legijom razgovaraju na razne zanimljive teme. Ali, takvi bi se razgovori bogougodni imali odvijati u prisustvu suda, a našim se ministrima i direktorima iz nekog razloga pričalo sa Legijom nasamo – pa i po cenu da tako prekrše zakon. A to da je zakon bio prekršen Demokratska stranka Srbije još nije priznala: Đorđe Mamula, njihov poslanik i advokat, čak je dozvolio sebi da sudiju Maju Kovačević-Tomić nazove "laikom" jer je rekla da je te noći zakon bio prekršen. Tako se "legalistički" stav o toj stvari sveo na ono narodsko – "ma, pljunete nam pod prozor".

Nego, da se mi vratimo službenoj belešci ministra Jočića. Tamo piše kako je Legija bio zabrinut za svoju porodicu, jer da neki bezimeni "Bosanci" prete njegovoj ženi i deci. Aleksandra Ivanović, supruga, reagovala je odmah u "Presu": nikakvi Bosanci ne prete joj i oseća se sigurno, kaže; valjda ona žena najbolje zna... To ministru Jočiću nije trebalo, jer miriše na neke izneverene dogovore kojih – naravno, i Koštunica kaže! – nije ni bilo, nego se Ulemek predao pun poverenja u novu vlast koja će mu omogućiti da spere ljagu sa porodice i Jedinice. Nije važno, ponavlja ministar Jočić godinama, gde je Legija bio sve to vreme, mada dopušta da je pred predaju bio i u Švajcarskoj, kako kažu bratske švajcarske vlasti. Gđa Ivanović, međutim, precizira donekle kretanja svog supruga: bila je, kaže, u šestom mesecu trudnoće na dan predaje; to bi sasvim izvesno značilo da se sa suprugom srela decembra 2003. na lokaciji koja ministra i Službu ne zanima, što god neki Švajcarci pričali.

Da je službenu belešku koju potpisuje ministar Jočić napisao policajac-pozornik ili kriminalistički inspektor, njegov komandir, načelnik ili šef smene poderao bi, bacio u koš i naredio mu da piše novu. Zašto? Zato što je službena beleška način interne komunikacije u policiji (i ne samo tamo: u BIA, u pravosuđu, u organima izvršne vlasti). Službena beleška uvek je pisana kao oblik komunikacije prema gore, ka starešinama i načelstvu; ona je najsigurniji način da ovlašćeno lice sebe pokrije i zaštiti ako nešto pođe naopako; zato se uvek pažljivo zavodi, da joj se ne izgubi trag u sistemu. Zato je uvek veoma detaljna i sadrži sve moguće pojedinosti, utiske, sumnje i opise konteksta, jer nije dokaz na sudu, već deo kolektivnog pamćenja Službe, pamćenja iz koga se uvek može izvući detalj za koji se nije moglo pretpostaviti da je bio važan u trenutku kada je zabeležen. Službena beleška o obaveštenju primljenom od građana po Zakoniku o krivičnom postupku (čl. 225, st. 2 ZKP-a) ima strožu formu i poseban obrazac (ZKP-4), ali to je drugo: takva beleška je rezultat informativnog razgovora i građanin dobija svoju kopiju. Od ogromnog je značaja da službena beleška sadrži istinite podatke; ministar Jočić, međutim, u svojoj belešci kaže da je gen. Guri Radosavljević "svojevoljno" otišao kritične noći iz MUP-a; sam Guri kaže da su on i gen. Milošević bili "zamoljeni" od ministra da napuste prostoriju i ostave Jočića i Bulatovića nasamo sa Legijom, pa su tako i postupili. To, naravno, nije jedina nejasnoća u Jočićevoj belešci: imamo te "Bosance", pa imamo tvrdnju da je Legija doveden u MUP, a ne u CZ (gde je Jočić prvobitno naredio da ga vode – po zakonu) "zbog efikasnosti... jer je najbolje da se što hitnije sprovede u Okružni zatvor"; a zašto ga nisu "što hitnije" sproveli kad su mogli i kad su već bili tamo krenuli? Zašto nema ni reči o tome da li je Centralni zatvor bio upozoren na vreme i kako? Da li je ministru palo na pamet da zovne sudiju Marka Kljajevića i da ga obavesti da je prvooptuženi u procesu koji Kljajević vodi postao dostupan organima? Ili da o tome obavesti Specijalno tužilaštvo, onako – iz kolegijalnosti?

Dakle, ovo je prvi poznati slučaj da jedan ministar unutrašnjih poslova piše službenu belešku, potpisuje je sam i ne kaže kome je namenjena. Za razliku od uobičajenih službenih beleški na kojima uvek na početku piše da je "sastavljena tad-i-tad", a na kraju kome se upućuje "na uvid i dalju nadležnost" i kad je završena (sat i minut), na ovoj Jočićevoj belešci toga nema – osim datuma. Kome ministar može da piše službenu belešku, jer nekome mora da je uputi? Sigurno ne Brankici Stanković. Premijeru Koštunici "na uvid i dalju nadležnost"? Ne piše u belešci ništa. Pozornik piše belešku svom komandiru; inspektor svom načelniku odeljenja; načelnik odeljenja svom načelniku uprave; ovaj svom načelniku SUP-a, a ovaj svom načelniku uprave ili ministru; pomoćnik ministra ili načelnik uprave piše službenu belešku svom ministru. Kome piše ministar Jočić? Rodoljubu Šabiću? Tabloidu "Pres"?


 


































POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net