Tri godine od atentata na Zorana Đinđića - suđenje >

Spora, temeljna i dostižna pravda

Od decembra 2003. do trogodišnjice zločina stiglo se do pripreme završne reči optužbe. Ako se ovako nastavi, moguće je da prvostepena presuda bude doneta pre sudskog odmora. Ako se pojave neki novi procesni razlozi, septembar ili oktobar čine se kao razumni rokovi

PRAVOSUDNA ŠETNJA: Prvooptuženi, Milorad Ulemek Legija

Pravda je, kao što je poznato, spora, ali dostižna. Od kraja decembra 2003. vodi se pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu jedan izuzetno krupan, složen i osetljiv proces; možda najznačajniji u novijoj istoriji Srbije. Ubice knjaza Mihaila streljane su posle suđenja, ali to je bilo još tada. Zaverenicima iz 1903. nije suđeno, jer su se nametnuli kao heroji; tek u Solunu su bili neutralisani, kad su se razmahali previše. Atentatori na kralja Aleksandra poginuli su na licu mesta, ali organizatori su izmakli. Josipa Broza – koliko znamo – niko u zemlji nije ni pokušao da ubije (van zemlje samo nezgrapni amateri), a njegove smušene naslednike pogotovo ne: ko bi ubio Radovana Batu Vlajkovića, na primer, kad se taj zanimao samo da li su "zecovi" preživeli izlivanje Dunava u bačka lovišta? Boško Perošević, predsednik vojvođanske vlade, stradao je od ruke neuračunljivog čoveka, što je sud za Miloševićeve vlasti i zaključio u pravosnažnoj presudi. Socijalisti i dalje tvrde da su ga ubili SPO i Otpor, za šta nije bilo nikakvih indicija, a pogotovo ne dokaza; ali, oni su takvi: bili su se nameračili na Otpor, braću Lazendiće i SPO po svaku cenu (zanimljivo je da su tada, posle presude, bili ućutali; tek odnedavno su se ponovo setili).

Premijera Srbije Zorana Đinđića ubili su, iz četvrtog pokušaja, aktivni radnici Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, ovlašćena službena lica u saradnji sa kriminalnom zločinačkom organizacijom koju su inače štitili i s njom delili novac od zajedničkih iznuda, otmica i trgovine narkoticima na veliko. To je tužna istina o ostacima Miloševićevog bezdržavlja i Kartelu koji je uspeo da se pregrupiše, reorganizuje i infiltrira u jedva promenjene strukture policije i tajnih službi. Onoga trenutka kada je na njegovoj listi prioriteta u sređivanju Srbije taj ološ došao na red, Zoran Đinđić bio je osuđen na smrt. To je kriminalistička istina o smrti Zorana Đinđića; politička istina (koja je stvar dogovora, za razliku od kriminalističke istine koja je stvar logike i naučnog metoda u analizi činjenica) nazire se u obrisima i izvodima iz političke prakse. U srbijanskoj politici vidi se ko je od Đinđićevog ubistva izvukao političku korist; ko se obradovao tada, a ko se raduje dan-danas, bestidno i cinično; ko je smesta pljunuo na pokojnika i odmah, dok se Đinđić još nije doslovno ohladio na prosektorskom mermernom stolu, predložio stvaranje "koncentracione vlade" u koju bi ušle, je li, "sve parlamentarne stranke"... One stranke koje sada, posle Miloševićevog exitusa, licemerno pokušavaju da izjednače Slobu i Zorana; čak i da jednog pokopaju pored drugog, jer da su, kaže grobar i prema tome stručno lice Tomislav Nikolić, oni "istorijske ličnosti", poslednje u Srbiji osim, naravno, Voje Šešelja; čak ni on, Tomislav Nikolić, nije "istorijska ličnost", a kamoli Koštunica, od koga je čak i on, Toma, "veći" (intervju štampanoj stvari "Press"; 13. mart 2006). Odatle i ta tužna dreka radikala, socijalista i njihove prateće kamarile domaćih izdajnika da je Milošević "ubijen" (svi su znali odmah): nema tih ruskih patologa-anatoma i kardiologa, čak i onih iz Instituta imenji Bakuljina, čijim će nalazima da je Milošević umro prirodnom smrću (od infarkta miokarda, to jest) oni poverovati. Njima treba Žrtva, neko koga će jadno, cinično i bezuspešno porediti sa Zoranom Đinđićem u uzaludnom pokušaju da ga unize na nivo Slobodana Miloševića; treba im njihov Zoran, jer ih je Milošević ostavio na cedilu.

Nego, vratimo se mi na stvarnost: svim ometanjima pravde i političkim manipulacijama uprkos, suđenje zaverenicima i atentatorima na Zorana Đinđića stabilizovalo se i teče svojim tokom – normalnim onoliko koliko tok takvog procesa uopšte može biti normalan. Naime, kako god mi taj sud zvali – on jeste nov i ovo mu je prvo započeto suđenje; isto je i sa Specijalnim tužilaštvom. Oba pravosudna organa osnovana su prekasno za ovaj slučaj, dakle tek kada se Demokratska stranka Srbije umilostivila da izvoli glasati u Saveznoj skupštini za neophodne izmene Zakona o krivičnom postupku, posle više meseci odugovlačenja i otpora. Kasnije će taj isti DSS i njegova analitičarska podrška gunđati na jakobinski i montanjarski, revolucionarni pristup borbi protiv organizovanog kriminala. Tu smo došli na prvi način ometanja pravde i sabotiranja suđenja za ubistvo Zorana Đinđića: onaj legijalistički, je li. Da su te izmene ZKP-a donete odmah pošto je Skupština Srbije izglasala Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, akcija Svedok – od koje je sve i počelo – aktivirala bi se mesecima ranije i ko zna na šta bi to bilo izašlo; možda bi, verovatno da bi, Zoran Đinđić bio ostao živ. Tu je na kraju, 12. marta 2003, reč bila o satima, a ne danima: Specijalno tužilaštvo i policija bili su spremni da realizuju akciju Svedok, ali su zaverenici u panici i iznudici ubili premijera, misleći da će ih to spasti. Nije ih spaslo i akcija Svedok postala je akcija Sablja.

Na toj istoj crti licemernog i kilavog "legalizma" DSS i njegove političke i medijske podrške nastaju uskoro novi mutirani varijeteti iste ideje, kao prvi ešalon ofanzive protiv optužnice za ubistvo premijera Đinđića. Artiljerijsku podršku dao je, naravno, Ustavni sud svojim (inače spornim) rešenjem da delovi Uredbe o vanrednom stanju "nisu bili u skladu sa Ustavom", pa je to posle sasvim politički bilo korišćeno kao "dokaz" da je vanredno stanje bilo "novi Informbiro" i zversko-fašistički progon neistomišljenika. Uzalud su navođene policijske statistike i podaci; Čavoški i Vučelić izlicitirali su do 13.500 uhapšenih u Sablji, a kasnije će sudovi početi da isplaćuju debele naknade "nepravedno pritvorenima" i to po hijerarhijskom redu, po značaju u internoj nomenklaturi DSS-a (Rade Bulatović, Aco Tomić itd.). To je kulminiralo nedavnim oslobađanjem od optužbi izvesnog rakovičkog gangstera Stojketa za inače uredno dokazana i priznata ubistva, jer da je priznao tokom Sablje... Advokati odbrane sistematski su pokušavali da eksploatišu tu nesrećnu odluku Ustavnog suda, sve tražeći da se njihovi klijenti smesta puste; sve tvrdeći da je to "politički progon" i tražeći da se iz spisa izdvoji sve što im ne odgovara. Uskoro po dolasku na vlast manjinske koalicione vlade Vojislava Koštunice, ministar pravde Zoran Stojković smatrao je za shodno da izjavi kako Posebno odeljenje Okružnog suda (Specijalni sud) treba ukinuti, jer, zaboga, svi sudovi trebalo bi da su u stanju da sude i za najteža krivična dela, pak šta će nam sada taj sud, a i plate su im, brate, prevelike i kolege se ljute... Nekako u isto vreme gen. Miroslav Milošević, načelnik Javne bezbednosti MUP-a Srbije, izjavio je da je "optužnica na staklenim nogama", mada ga niko nije pitao šta on o tome misli i tiče li ga se to. Uzgred, reč je o čoveku koji je pričao okolo kako je Legija Ulemek njegov "prijatelj koji nevin trune u zatvoru".

Drugi ešalon napada na optužnicu nastavlja se na prvi po institucionalnoj crti kadrovske politike u pravosuđu, policiji i Državnoj bezbednosti. Specijalni tužilac za organizovani kriminal Jovan Prijić smenjen je 2004. iz drugog pokušaja, a bez ikakvog navedenog razloga; taj čovek vodio je od početka ceo slučaj na način profesionalan i nesporan, veoma uspešno. U policiji su prvo marginalizovani, a sada će i u prevremenu penziju noseći ljudi akcija Svedok i Sablja, gen. Boro Banjac (načelnik UBPOK-a) i puk. Mile Novaković iz Uprave kriminalističke policije; gen. Milan Obradović, načelnik GSUP-a Beograd i njegovi saradnici (Branko Možgon i drugi) takođe su marginalizovani, a gen. Obradović čak je proveo dva meseca u pritvoru po krajnje sumnjivoj krivičnoj prijavi, od koje nikako ništa da nastane. Stotine policijskih funkcionera smenjeno je u masovnoj čistki svih koji su se istakli u službi tokom akcija Svedok i Sablja. U Bezbednosno informativnoj agenciji (BIA), gde je za načelnika postavljen Rade Bulatović, civil bez iskustva u tom poslu, ali osoba bliska Koštunici, desilo se slično: ljudi su smenjivani i marginalizovani samo zbog profesionalnog i efikasnog rada tokom akcija Svedok i Sablja – ili pod sumnjom da su "bliski Demokratskoj stranci".

Treći ešalon išao je po crti pseudokriminalističke i pseudoforenzičke crne propagande. Prvo je (odmah, 18. marta 2003) bila lansirana priča o tome kako je Mile Luković Kum ranjen i uhapšen ("Glas javnosti"); kasnije, posle incidenta u Meljaku 27. marta, kad Duća i Kum ginu u pokušaju bekstva, tu su teoriju Kosta Čavoški, Nikola Milošević i mnogi novinari iz raznih tabloida, ali i "NIN-a", prorađivali i uzimali zdravo za gotovo, tumačeći na način amaterski i nategnut delove sudskomedicinskih nalaza. Namera je bila da se istraga i optužnica diskredituju tvrdnjom da su Duća i Kum namerno ranije ubijeni ("posle zverskog mučenja"), a sve da ne kažu ko zapravo stoji iza atentata. Podrazumevalo se u tim bestidnim lažima da iza atentata, naravno i kako je to u skladu sa nepogrešivom dogmom DSS-a lepo objasnio Dejan Mihajlov, stoji Demokratska stranka; a ko bi drugi? Sledeća operacija danas se već može nazvati akcijom "Treći metak". Ukratko: na osnovu akustičkog utiska nekih svedoka sa samog lica mesta iskonstruisana je mistifikacija sa ciljem da se Zvezdan Jovanović proglasi nevinim. Od svih nabrojanih pokušaja diskreditovanja optužnice – ali i suđenja samog! – akcija "Treći metak" trajala je najduže i bila gurana sa najvećom upornošću, sve do nedavnog (inače sasvim suvišnog) uviđaja u dvorištu Nemanjine 11, kad je propao i pretposlednji pokušaj da se ospore nalazi naših i nemačkih balističara i patologa. Poslednji pokušaj očekuje se prilikom saslušanja nemačkih veštaka iz Vizbadena u maju, pa ćemo i to videti. Advokati odbrane, pogotovo Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića, na sav glas vrištali su o "trećem, četvrtom, petom metku", o barem još dva strelca itd.

Druga linija napada na optužnicu i suđenje išla je kroz sistematsku mistifikaciju budućih iskaza optuženih i svedoka, pogotovo onih još nedostupnih. Kad se prvooptuženi Legija Ulemek predao maja 2004, to je gromoglasno dočekano kao najava da će, evo i konačno, "Srbija progledati" čim Legija progovori. Očekivanja su u vlasti bila tolika da je gen. Guriju Radosavljeviću, komandantu Žandarmerije koji je Legiju preuzeo odmah po predaji od svojih žandarma, usput naređeno da optuženog ne vodi u Centralni zatvor – gde je već krenuo, znajući zakon – nego u kabinet gen. Miloševića u MUP Srbije. Tako su legalisti Jočić, Milošević i Bulatović iz BIA prekršili zakon (a možda i još neko; doznaće se i to...), sve ćaskajući sa prvooptuženim i beguncem od suda do u neka jutarnja doba. O čemu? Neće da kažu. Izgleda i dade se zaključiti iz kasnijeg toka događaja da im je međunarodni umetnik te noći obećao svašta – čim su se tako obradovali. Još im je lepo legao usred predizborne kampanje, pa su se hvalili kako je, eto, Legija došao jer "ima poverenje u ovu vladu" – što će ih kasnije skupo koštati. Kad je Legija konačno progovorio na sudu, bilo je to jeftino foliranje uličnog ćoškara, to jest, kako se to nekad govorilo – "mangupiranje". Legija je pokušao da osnaži propagandu DSS-a na temu da su premijer Đinđić i njegovi saradnici "kriminalci i narko-dileri", izmišljajući minhauzenske priče o "transportu heroina" i druge budalaštine; sve je to bilo krajnje neuverljivo, pa je uskoro Legija izgubio podršku čak i od najlažljivijih tabloida. Konačan udarac zadao mu je Vladimir Popović Beba prilikom suočenja na sudu, dokazavši da je Legija jednostavno – lažov.

Kad su ostali bez Legije, pojavio se Dejan Milenković Bagzi, koga je grčka policija u nadasve zanimljivim okolnostima bila uhapsila još juna 2004. I oko Bagzija započete su velike igre malih igrača kad je njegov advokat Biljana Kajganić pokušala da ga ubedi u telefonskom razgovoru za koji je mislila da je siguran da se nagodi sa vlastima: on da optuži Ljubišu Buhu Čumeta za ubistvo visokog oficira Državne bezbednosti Momira Gavrilovića Gavre, a vlast da mu dâ status svedoka saradnika; Bagzi je odbio. Telefonski razgovor nije bio siguran: policija ga je snimila sve po ZKP-u, pa je postao dokaz prihvatljiv na sudu. Pozadina te neuspele operacije političke je prirode, naravno: bio je to paničan pokušaj da se barem jedna optužba DSS-a protiv Đinđića i vlade DOS-a nekako osnaži. Naime, još od leta 2001. kada je Gavra ubijen, kabinet Vojislava Koštunice i njegovi spin doctors (srpski: spletkaroši) tvrdili su da ga je dala ubiti vlada DOS-a, jer da je toga dana "doneo u kabinet dokumenta koja teško optužuju vladu Srbije za kriminal i korupciju". Posle je ispalo da nikakva dokumenta nije donosio, već da je pokušavao da se iznova zaposli u Državnoj bezbednosti, nudeći kabinetu spletke iz kuhinje svog šefa Jovice Stanišića. Prateća korist bila bi diskreditacija Čumeta kao za optužene najbolnijeg svedoka-saradnika.

Ali, vratimo se Bagziju: on je isporučen Srbiji i branio se ćutanjem, da bi – kad je procenio da Legijina linija odbrane slabi – pokušao da se nagodi i postane svedok-saradnik. Mislio je da će uspeti sa onim što je ponudio, ali su mu se zahvalili jer su sve to znali i bez njega. Trenutno se Bagzi premišlja između potpune iskrenosti i 40 godina zatvora koje mu prete ako ne bude potpuno iskren.

Dokazni postupak u suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđića bliži se kraju; ako ekstrapoliramo dosadašnju dinamiku suđenja, to jest ako se ne pojave novi elementi procesne prirode, završne reči mogle bi se očekivati do početka sudskih odmora, a prvostepena presuda na jesen. Postoji, međutim, verovatnoća da se ti rokovi pomere: naime, ako neko od optuženih koji su u bekstvu bude uhvaćen, njegovo ponovno ispitivanje od početka produžiće suđenje za više radnih dana. Isto je i ako Bagzi – ili neko drugi od optuženih – zatraži status svedoka-saradnika; oni to mogu da učine sve do kraja glavnog pretresa. Bagzi bi mogao da rasvetli tri važne, ali za ishod ne presudne okolnosti: pokušaj atentata kod hale Limes, kad je on vozio onaj kamion; kretanje svoje, Dućino i Kumovo između 17. i 27. marta 2003; svoj put u Grčku i – naročito – boravak tamo. Teško je očekivati da do kraja glavnog pretresa Legija Ulemek ili Zvezdan Jovanović (koji se brani ćutanjem) otvore srce i sve lepo ispričaju, što bi takođe moglo da produži suđenje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net