Sahrana i politika >

Slike iz života jedne familije

Čak i površni poznavaoci likova i dela Mirjane Marković, kao i Marije i Marka Miloševića, unapred su mogli da zaključe da uz taj "trio fantastico", ništa, pa ni sahrana, ne može da prođe bez mnogo buke i skandala

IZ ŽIVOTA: Milošević sa Mirjanom,...

Oduvek poznati kao avangarda u odnosu na običan svet, članovi familije Milošević još jednom su pokazali da su sposobni da postave nove standarde u svemu čega se dohvate i da nadgrade i živopisnim detaljima obogate čak i najstarije običaje. Uobičajeno je, naime, da se porodica i šira rodbina nesretnog pokojnika zavade nad mrtvačkim odrom, da s groblja odu posvađani zbog podele imetka, da na daći za pokoj duše jedni drugima pesnicama objašnjavaju šta je čije i ko je ko. U tom smislu, Mirjana Marković i Marija i Marko Milošević otišli su korak dalje – posvađali su se brže i spektakularnije od svih manje slavnih ožalošćenih familija, a i to pre nego što je pokojnik uopšte sahranjen... Zahvaljujući svojim ranijim aktivnostima, optužnicama, poternicama i samo njima svojstvenim kapricima, uspeli su u nečem što je izgledalo nemoguće: da se šest godina pošto je glava kuće sišao sa vlasti, opet nađu u udarnim vestima najvećih medijskih kuća u svetu, da svojim kontradiktornim željama bace u senku čak i samu smrt Slobodana Miloševića i da izazovu globalnu javnu debatu o prirodi, okruženju i značaju ovog ili onog beogradskog, moskovskog i požarevačkog groblja.

Jedino što se za sada može izvući kao zaključak te bizarne priče jeste konstatacija da se njeni glavni akteri nisu nimalo promenili od trenutka kada su otišli svako na svoju stranu. Čak i površni poznavaoci aktivnosti i istupa Mirjane, Marije i Marka, unapred su mogli da znaju da uz taj "trio fantastico" ništa, pa ni sahrana, ne može da prođe bez mnogo buke i skandala.

U POTRAZI ZA GROBljEM: Svega nekoliko sati pošto je saopštena vest o Miloševićevoj smrti, na CNN-u se pojavila prva izjava njegove supruge – ujedno i prvi njen javni istup posle tri godine. Tom prilikom, preneto je da Mirjana Marković smatra da je Haški tribunal ubio njenog supruga i da ona želi da Milošević bude sahranjen u Moskvi. Već sutradan 12. marta, u medijima je osvanula i izjava Miloševićeve ćerke Marije koja je istakla da se "ni u kom slučaju" ne slaže s idejom da njen otac bude sahranjen u Moskvi. "Moj otac nije Rus i mora da bude sahranjen u Lijevoj Rijeci u Crnoj Gori", objasnila je Marija za agenciju Beta, takođe najavljujući da neće otići na sahranu u Moskvi. Na pitanje da li je o tome razgovarala sa članovima porodice, ona je odgovorila pozitivno i rekla da se oni "nisu saglasili" s njenim stavovima.

U međuvremenu, zahuktale su se priče o mogućnosti da sahrana bude obavljena u Srbiji – glavni problem u tom kontekstu bio je poternica za Mirjanom Marković, odnosno činjenica da bi ona, ukoliko se striktno poštuje zakon, morala da bude uhapšena već na aerodromu. Međutim, kada je Srpska radikalna stranka zatražila aboliciju članova porodice, a Boris Tadić 12. marta kategorično odbio tu mogućnost, na trenutak se učinilo da će misterija biti razrešena i da je Moskva jedino moguće rešenje.

...Marijom...

No, martovski dani u Srbiji dugo traju i podrazumevaju brojne dramske preokrete. "Još nisam odlučila gde će biti sahranjen moj muž. Da odlučujem samo ja, bio bi to Požarevac. Nažalost, ja sam još talac Interpolove poternice", rekla je u intervjuu za "Večernje novosti" od 13. marta Mirjana Marković, time otvarajući novu celodnevnu raspravu o grobljima. Iako se ćerka Marija ranije već odredila prema potencijalnom mestu sahrane, a Mirjana Marković istakla kako "ni Marija, ni Marko, ni ja još nismo odlučili", istog prepodneva stigla je informacija da se Marija "saglasila sa majkom da njen otac bude eventualno sahranjen u Rusiji". Nekoliko sati kasnije, oglasio se do tada ćutljivi Marko Milošević, koji je istakao kako pristaje na sahranu u Srbiji, ali samo ukoliko bude garantovano da će njegova majka ostati na slobodi. "Upravo sam izgubio oca i ne želim da rizikujem bezbednost svoje majke", objasnio je Milošević junior ispred holandske ambasade u Moskvi, gde je došao po vizu za Hag. Istom prilikom, on je rekao da je od ruskih vlasti već zatražio dozvolu za sahranu u Moskvi, "dok se u Srbiji ne steknu uslovi za prenošenje tela iz Rusije". U roku od 24 časa, Miloševići su, dakle, imali sledeće ideje: Moskva (Mirjana za CNN), Lijeva Rijeka (Marija za Betu), Požarevac (Mirjana za "Novosti"), Moskva po drugi put (Marija), Beograd uz određene uslove (Marko). Za sve to vreme, kao glas razuma pojavljivao se brat bivšeg predsednika Borislav Milošević, koji je uporno ponavljao kako bi trebalo da Slobodan Milošević bude sahranjen u Srbiji, ali da je konačna odluka "na porodici".

...i Markom

Konačno, porodica je 13. marta uveče donela neku konkretnu odluku: uz prethodni dogovor da će za Mirjanu Marković biti ponuđeno jemstvo i da će joj biti garantovana sloboda, objavljeno je da će poslednja Miloševićeva stanica ipak biti Beograd. Istovremeno, paralelni sukobi na liniji pozicija–opozicija, a po pitanju eventualne sahrane u aleji zaslužnih građana na Novom groblju, završeni su odlukom da Milošević ipak ne bude položen među velikane, već u "luksuznu grobnicu" na nekom drugom mestu, "pristupačnom za veliki broj ljudi" jer u Socijalističkoj partiji Srbije "očekuju da će sahrani prisustvovati veliki broj građana".

Taj uzbudljivi 13. mart završen je prilično mirno: saopšteno je da će bivši predsednik definitivno biti sahranjen u Srbiji, da je u toku izbor grobnog mesta u Beogradu ili u Požarevcu i da će telo u Holandiji preuzeti Marko Milošević. Već 14. marta ujutro dolazi, međutim, do novog preokreta: pred poletanje za Hag Marko novinarima saopštava da se čitava stvar opet vraća na početak, da Beograd "želi da izbegne" sahranu bivšeg predsednika. "Oni prete zvanično i nezvanično. Nemamo drugog izbora", rekao je Marko, ponavljajući da je tražio dozvolu za sahranu u Mosvi. "Koliko znam, gradonačelnik Moskve Jurij Lužkov se složio i sutra ćemo to tražiti od vlasti Rusije."

U trenutku pisanja ovog teksta (utorak, 14. mart popodne), o eventualnom mestu sahrane Slobodana Miloševića ne zna se ništa više nego u trenutku njegove smrti. Posle svega što se čulo i videlo, dalo bi se zaključiti da će Milošević bar privremeno biti sahranjen u Moskvi, ali to i dalje ostaje na nivou hipoteze – ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što ni Mirjana ni Marija nisu dale konačni sud. Za svaki slučaj, Okružni sud prihvatio je predloženo jemstvo od 15.000 evra da Mirjana ostane na slobodi, odnosno da ne bude privedena na osnovu rešenja o određivanju pritvora i na osnovu poternice. Kako je saopšteno, to ipak ne znači jednostavno "brisanje" optužnice: optužnica ostaje na snazi, a Mirjana Marković biće uhapšena ukoliko ne dođe na glavni pretres i pritom ne opravda svoj izostanak.

HAG: Marko Milošević i Milica Gajić

SIN, SINČINA: Teoretski, dakle, Miloševići bi konačno mogli da se skupe u Beogradu, pošto je poternica za Markom ranije ukinuta. Praktično, kako tvrde upućeni, situacija je znatno kompleksnija. Prema tim izvorima, familija zapravo ne strahuje zbog mogućeg hapšenja Mirjane Marković (posebno posle prihvatanja jemstva), nego upravo zbog Miloševića juniora: nedavno obznanjeno postojanje policijske akcije Mreža, koja se bavila Markovim sumnjivim biznisom, kao i brojni bivši ortaci koji ga "samo čekaju", mogu se smatrati pravom opasnošću. Toj teoriji u prilog ide i činjenica da je Marko napustio zemlju odmah posle 5. oktobra 2000, u trenutku dok protiv njega nije bio vođen nikakav proces, kao i činjenica da se nije vraćao iako su mu u Srbiji ostali nevenčana supruga i sin. Takođe je zanimljiv detalj to što se on za sve to vreme nije pojavio ni u Hagu, u poseti ocu, iako je Interpolova poternica za njim ukinuta još 6. avgusta 2005. Naravno, o odgovorima na pitanja koga se to Marko plaši i ko je zapravo realna opasnost za njegovu bezbednost, za sada može samo da se nagađa – sticajem okolnosti, baš se o tome onoliko pisalo i pričalo prošle sedmice.

No, i pre tih prošlonedeljnih otkrića, o Marku se znalo ono osnovno: da je reč o čoveku koji je na sve zamislive i nezamislive načine koristio moć svog oca i uticaj svoje majke, o osobi koja je na svakom koraku pokazivala koliko je zapravo silna i koja je kao takva posle 5. oktobra imala mnogo razloga da beži. Vanredno pohađajući školu, Marko se još kao srednjoškolac, početkom devedesetih preselio u Požarevac – prema rečima njegovih roditelja da bi izbegao publicitet, prema svedočenjima Požarevljana, da bi "na miru divljao". Bivši predsednik jednom je ispričao kako je njegov sin sve što ima sam zaradio i kako je karijeru počeo noseći gajbe, ali je sad već poznato da je osnovu njegovih prihoda činilo ilegalno trgovanje cigaretama potpomognuto delovanjem majke Mirjane i brojnih Miloševićevih saradnika u carini i policiji. Kako bilo, vremenom se dete prilično obogatilo: u početku samo vozač trkačkih automobila (ostalo je upamćeno da je, u vreme gladi i ratova, rekao: "Tata se ljutio na prvih petnaest slupanih automobila, a posle te brojke više ne obraća pažnju"), vremenom postaje vlasnik elitne diskoteke Madona u Požarevcu, pekare, radio-stanice, brojnih fri-šopova na granici s Makedonijom i Mađarskom, zabavnog parka Bambilend, parfimerije u centru Beograda i ko zna koliko bankovnih računa.

U međuvremenu, Marko je uspevao da fizički maltretira političke protivnike svog oca (Požarevljani tvrde da je njegova supruga Milica kamerom snimala demonstrante 1996/97, a da su ih "Markovi momci" potom prebijali), da s pištoljem upada u redakcije nezavisnih novina (u "Glas javnosti" ušao je pošto mu se nije dopalo šta je taj dnevnik napisao povodom rođenja njegovog sina), da organizuje prebijanje svih koji su delali ili govorili protivno njegovoj volji (posle jedne naslovne strane "Vremena", prebijen je Požarevljanin koji je tu fotografiju snimio). Pored svega toga, moglo bi se reći da je Marko imao vremena za sve – tokom bombardovanja Srbije, pojavljivao se u crnoj uniformi s oznakama MUP-a, pričao o patriotizmu i izigravao nacionalnog heroja, a istovremeno je, usred rata, uspevao da naruči beton za izgradnju Bambilenda, o čemu je "Vreme" ranije pisalo (vidi broj 536). Ukratko, u epohi Slobodana Miloševića svima je bilo jasno da se Marko bavim mutnim poslovima i da je izuzetno opasan: bes koji su građani iskazali prema njemu lično tokom petooktobarskih događaja zbog toga je potpuno razumljiv. Tog dana, naime, demolirano je sve što je Marko imao u Požarevcu, dok je njegova beogradska parfimerija totalno uništena i ukrašena grafitom: "Žali se tati!"

DAVNI DANI: Venčanje,...

O pravoj prirodi njegovih poslova tek je počelo da se govori, ali već nekoliko godina pojavljuju se informacije koje nagoveštavaju o kakvom je "igraču" zapravo reč. Sin Marko je, naime, imao čak šest diplomatskih pasoša, tokom proteklih šest godina boravio je (koliko se zna) u Kazahstanu, Azerbejdžanu, Jermeniji, Letoniji, Litvaniji, Alma Ati i Irkutsku, a njegovi poslovi na domaćem terenu lagano su dovođeni u red. Supruga Milica, inače u ulozi portparola familije tokom poslednjih nekoliko godina, rentira ono što je Marku od nekretnina ostalo, dok preostali njegovi i saradnici njegovog pokojnog oca takođe nisu štedeli vreme. Posle višegodišnjeg razvlačenja jedinog sudskog procesa protiv njega, dogodilo se da je Zoran Milovanović kao ključni svedok, tj. žrtva u tom slučaju, povukao svoju izjavu da mu je Marko 2000. godine pretio motornom testerom. Pravi razlozi za povlačenje njegove izjave, baš kao i pravi razlozi za neefikasnost suda, ostali su nepoznati – brojne pretpostavke uglavnom se baziraju na pritiscima SPS-a na Vladu Srbije, kao i na uticaju Markovih prijatelja u Požarevcu. Kako bilo, postupak je obustavljen, poternica povučena u avgustu 2005, a Marko se i dalje nije pojavljivao, niti to ima nameru da čini posle smrti Slobodana Miloševića – u intervjuu za "Press" od 14. marta objasnio je da se definitivno neće vraćati u Srbiju.

LEPA ĆERKA: Za razliku od brata Marka, ćerka bračnog para Milošević–Marković, oduvek važi za osobu nezainteresovanu za materijalna dobra. Iako je (imajući u vidu da je Marija posedovala Radio Košavu u Beogradu, stan na Dorćolu i deo kuće na Dedinju, teško prihvatiti takvu ocenu) jasno je da je reč o osobi potpuno drugačijoj od Marka. Dok je on oduvek bio praktičan, njena biografija je i u vreme Miloševićeve vlasti i posle tog perioda, prepuna iracionalnih detalja. Pre nego što je vanredno maturirala u Srednjoj turističkoj, promenila je tri škole; udala se u sedamnestoj, razvela u dvadeset drugoj godini; dok joj je muž bio diplomata u Japanu, naljutila se što ne provodi više vremena s njom, došla mu u kancelariju i bacila pisaću mašinu kroz prozor; išamarala ga je pred prijateljima zato što je pitao šta je skuvala za ručak... U međuvremenu, Marija je pokušavala da se bavi i nečim konkretnim: tokom 1989. i 1990 radila je kao novinar "Politike" i "Ilustrovane politike", da bi taj neisplativ posao ubrzo batalila i odlučila da formira radio, a kasnije i TV stanicu Košava. Takvoj kakva je, Mariji to ipak nije bilo dovoljno za zadovoljstvo: godinama se vajkala kako je svoj radio podizala iz pepela i kako nema načina da reši svoje finansijske probleme. "Roditelji mi nisu mogli finansijski pomoći. Otac živi od plate, majka na PMF-u mizerno zarađuje. Međutim, sad piše i štampa knjige, uskoro bi mogla da pomogne", ispričala je za zagrebački "Globus" 1996.

...kćerka,...

I dok je brat Marko bio zauzet lupanjem automobila, švercom cigareta i ko zna čega sve još, Marijin hobi bili su pištolji. Na osnovu za sada nepotvrđenih podataka, prvi put je oružje van streljane upotrebila sredinom devedestih – u to vreme, zabavljala se s jednim od beogradskih "žestokih momaka", koji je (zbog dogovora s tata Slobom, kako se priča) počeo da je izbegava. Jedne večeri, posle potrage po celom gradu, našla ga je u veselom društvu u jednoj beogradskoj kafani, izvadila ličnu "artiljeriju" iz torbe i u plafon ispucala ceo šaržer. Isto je tako nepotvrđena i priča o tome da je, potresena zbog događaja 5. oktobra 2000, tog dana pucala u svog psa koji je skočio da je pozdravi kad je došla kući. Konačno, ono po čemu je i ostala najpoznatija jeste pucnjava prilikom hapšenja Slobodana Miloševića u noći između 31. marta i 1. aprila 2001. Te noći, naime, desilo se da je Milošević u pratnji advokata ušao u jedan automobil, a da je odmah potom u drugi automobil ušao Čedomir Jovanović – u tom trenutku, potpuno izbezumljena, iz kuće izleće Marija s revolverom u ruci i (navodno) uzvikuje: "Kukavice, što se nisi ubio? Ubij se sada, gnjigo jedna! Ubij se!" Kako Miloševićev automobil nastavlja dalje, ona nasumice puca u pravcu Jovanovićevog automobila. Tokom policijske intervencije, kod nje su pronađena tri pištolja za koje nije imala dozvolu, a čitava stvar završila je na sudu. Zbog neovlašćenog posedovanja oružja i narušavanja opšte bezbednosti, Marija je u septembru 2002. osuđena na osam meseci zatvora, uslovno na dve godine – zbog njene, ali i žalbe tužioca, odlučeno je da suđenje bude ponovljeno i u ovom trenutku ono još nije privedeno kraju. Naime, Marija se posle Miloševićevog odlaska u Hag preselila u Crnu Goru i od tada se u Srbiju nije vraćala: njeni advokati konstantno se pozivaju na tvrdnju da im je branjenica ozbiljno bolesna, pa je 19. oktobra 2005. odlučeno da ona bude privedena na sledeći glavni pretres.

Odmah posle Miloševićevog hapšenja, Marija je na neki način najavila promene u svom životu. U intervjuu za "Vreme" od 17. maja 2001. Marija je rekla da ne može da vodi normalan život, da često razmišlja "kako žive ljudi u penziji" i da je jedino što bi želela da ode da živi "na nekoj pustoj planini, sa svojim psima, gde uopšte nema ljudi". Malo potom, čim je Milošević otišao u Hag, ona se seli u Podgoricu kod očevih rođaka. Pošto je u međuvremenu prodala svoje beogradske nekretnine, Marija zatim kupuje malu kuću u Cetinju gde i danas živi (kažu, sa nevenčanim suprugom). Prema tvrdnjama medija, Marijina ideja bila je da na temeljima stare kuće svog dede u Ljevorečkim Tuzima napravi novu kuću, u čemu su je podržali i rođaci. Međutim, kad ih je obavestila da će kuću i imanje osveštati Miraš Dedeić, inače mitropolit nepriznate crnogorske pravoslavne crkve, porodični blagoslov je povučen i Marija se definitivno preselila u Cetinje. U međuvremenu, čini se da su sve više rasle njene simpatije za CPC: zabeleženo je da je 2002. u cetinjskom Vladičanskom dvoru organizovala pomen dedi Svetozaru, koji je služio upravo pomenuti Dedeić, kao i da je nešto ranije za podgoričku "Publiku" rekla da će se aktivno zalagati za nezavisnost Crne Gore. Zahvaljujući tome, skoro da je zaboravljena nezvanična informacija iz 2001. da je Marija postala član Srpske radikalne stranke...

...unuk

Ono što je najmisterioznije kad je reč o Mariji Milošević, jeste njen odnos s roditeljima. Nesumnjivo je da je sa Slobodanom Miloševićem bila bliska, kao i da se Mirjana Marković o njoj izjašnjavala kao o "mojoj lepoj ćerki". Takva je bila situacija do Miloševićevog odlaska u Hag. Posle toga, Marija kao da je u zemlju propala. Majka je više nije ni pominjala, a uprkos javno proklamovane bliskosti, kod oca (bar koliko se zna) nije nijednom otišla. Iako je reč o porodici koja živi život nimalo sličan normalnom, zaista zvuči neverovatno da su Marijin bunt, njena svađa s majkom ili njeno neslaganje s očevom predajom (šta god od toga da je u pitanju) bili dovoljno jaki da je spreče da otputuje u ne toliko udaljeni Hag. Poslednji događaji, odnosno prepucavanje po pitanju mesta sahrane, samo su još jedan pokazatelj da u familiji stvari ne funkcionišu baš najbolje, bez obzira na Mirjanine tvrdnje da se s decom redovno čuje i po "sto puta dnevno".

VELIKA MAMA: Tako, dakle, dolazimo i do glavne zvezde familije Milošević. Dolazimo do majke, supruge, predsednice Direkcije JUL-a, kolumnistkinje, sociologa, počasnog akademika, poetese, do žene koja se povezuje s bar dva politička ubistva u Srbiji, koja je verovatno omogućavala mutne poslove Marka Miloševića i koja je najviše uticala na odluke Slobodana Miloševića. Ukratko, do nekog po čijoj će se osionosti, bezobzirnosti, bezdušnosti i licemerju pamititi devedesete godine prošlog veka. O Mirjani Marković zna se mnogo: i čija je ćerka, i kakva su joj politička opredeljenja, i kakvog je obrazovanja, i koliko je knjiga napisala, i na koje jezike su te knjige prevedene... Sva ta gomila podataka, međutim, kao da služi za maskiranje onog najvažnijeg: objašnjenje psihološkog profila te žene, kao osobe koja je bukvalno diktirala sudbinu Srbije devedesetih godina prošlog veka. Naime, teško da se bez pomoći ozbiljnog psihologa ili psihijatra može objasniti da u vreme kad Srbija se tek izbavila iz gladi, u aprilu 1994. supruga tadašnjeg predsednika piše i javno objavljuje sledeće reči: "I ne znam da li crvčak ima usta. Da li uopšte jede. Možda samo živi i peva." Teško da se bez stručne pomoći može shvatiti da ova osoba usred žestoke postizborne krize, u novembru 1998. kontemplira: "Pitam se zašto je u kraljevstvu cveća, za koje mislim da je iznad naše planete, odlučeno ove jeseni da se produži u našoj bašti samo život belih ruža, a ne i drugog cveća, ili bar i ruža drugih boja." S druge strane, teško da će ijedan stručnjak moći da objasni kako je ova osoba, baš u vreme dok su ginuli i bili ubijani tuđi sinovi, mogla da javno pohvali svog sina zbog toga što vozi automobil "250 kilometara na sat" i što ne zna da koristi sat s arapskim ciframa.

Sve to još je teže shvatiti ako se ima u vidu da se Mirjana Marković, istovremeno s tim poetskim ispadima, bavila nimalo poetskim aktivnostima: prema svemu što se o njoj zna, vrlo je verovatno da je lično stajala iza mnogih Miloševićevih odluka, pa i iza samog njegovog političkog uspona. Ono što joj se konkretno stavljalo na dušu jeste navodna povezanost s ubistvima Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića. Stil teksta "Ćuruvija dočekao bombe" objavljen u "Politici ekspres" (a zatim pročitan na RTS-u) u aprilu 1999, koji je zapravo bio poziv na linč, neodoljivo je podsećao na stil Mirjane Marković. Stvar, naravno, nikada nije bila dokazana, a šanse da se to ikada dogodi prilično su male. Isto se dogodilo i u slučaju ubistva Ivana Stambolića: uprkos brojnim naznakama da je ona bila bar jedan od nalogodavaca, sve je ostalo na nivou medijskih spekulacija. Umesto da se pojavi na saslušanju zbog navodne povezanosti s tim ubistvom, Mirjana Marković je 23. februara 2003. spakovala kofere i pobegla iz zemlje od kada se više nije pojavljivala. No, uprkos misterioznosti njene uloge u toj priči, Markovićeva se na Interpolovoj poternici nije našla zbog navodne umešanosti u ubistva ili vrlo konkrentog učešća u svemu što je zadesilo Srbiju za vakta Slobodana Miloševića. Pošto je utvrđeno da je dadilja njenog unuka Marka, izvesna Ilona Pešić, dobila stan od 45 kvadrata u blizini centra grada, 7. novembra 2001. pokrenuta je istraga koja je trebalo da utvrdi da li je predsednikova supruga umešala prste u taj poduhvat. Nešto kasnije, istragom je utvrđeno da je upravo Mirjana podstrekivala bivšeg sekretara Vlade Srbije Živku Cicu Knežević na zloupotrebu službenog položaja "naloživši joj da dodeli stan osobi koja nije službenik Vlade". Suđenje je trebalo da počne 13. marta 2003 dan posle ubistva Zorana Đinđića i skoro čitavih mesec dana pošto je M. Marković napustila zemlju. Posle toga, raspisana je poternica i određen je pritvor, povremeno su se pojavljivale vesti da se ona vraća u zemlju, a omiljene su bile maštovite teorije o tome gde je našla utočište.

Monotoniju već tipičnu za priče o onima koje su domaći tužioci nekako kasno optužili, a koji su potom pobegli glavom bez obzira, u slučaju M. Marković donekle je poremetio njen advokat Zdenko Tomanović. Garantujući prisustvo svoje klijentkinje na sudskom pretresu 15. septembra, Tomanović 14. aprila 2005. podnosi predlog za ukidanje poternice, Republičko javno tužilaštvo s tim se saglašava i Okružnom javnom tužilaštvu daje "obavezujuće uputstvo", a već 15. aprila Okružni sud donosi odluku o povlačenju poternice. Naravno, na septembarskom pretresu nije se pojavio niko, Tomanović se glatko izvukao, a čitava stvar bila je takva bruka, da je kasnije retko ko i pominjao – poternica je opet raspisana i to je bio kraj. U prvom pojavljivanju u domaćim medijima, odnosno u intervjuu za "Večernje novosti" 13. aprila Mirjana Marković tvrdi da nije umešana u slučaj dadiljinog stana, da je u raspisivanje poternice rezultat želje "da se Slobodan tamo dodatno muči i da mu dodatno bude teško", kao i da je problem nastao zbog "stana malo većeg od jednog solidnog pisaćeg stola". Kakva god da je istina, kakav god da je navodni zločin, ostaje činjenica da je Mirjana Marković bila na poternici i da je zbog smrti njenog muža, odnosno zbog mogućnosti da Milošević bude sahranjen u Srbiji, ta poternica povučena. Ipak, ostala je tu jedna misterija. Naime, uprkos tome što je u periodu od 14. aprila do 15. septembra niko nije tražio i gonio, M. Marković nije otišla u Hag (prema sopstvenim rečima, supruga je videla "pre tačno tri godine i dva meseca").

SAVEZI I SAVEZNICI: Kad se sve sabere i oduzme, pojedinačne sudbine, međusobni odnosi i večiti saveznici članova familije Milošević–Marković ostaju bar onoliko nepoznati koliko su to bili u vreme njihove najveće moći. Pošto su svi bili (ili jesu) optuženi za minorne incidente, a neoptuženi za učešće u ubistvima, šverc cigareta i ko zna šta još, u dobrom delu javnosti rašireno je uverenje da ih neko i dalje "čuva". Taj "neko", bilo u formi socijalista koji mogu da ucenjuju vladu, bilo u formi Miloševićevih poslenika zaostalih u sudstvu i policiji, omogućio je radikalima i samim članovima porodice da sada, posle smrti Slobodana Miloševića, neprestano ponavljaju teze o zločinačkoj vlasti koja uništva život zapravo nevinih ljudi. Taj "neko", omogućio je Miloševićima da pod firmom ožalošćene porodice danas rasipaju teške optužbe na račun svih koji su ikada bili protiv njih. Ukratko, taj "neko" doveo je srpsku javnost u poziciju da se godinama posle petog oktobra bavi pitanjima koja je trebalo odavno razrešiti. Ako ništa drugo, od te bruke sad bi konačno moglo da bude i neke koristi: sve što se dogodilo i što se događa posle smrti Slobodana Miloševića, konačno bi moglo da inspiriše nadležne da pročiste svoje redove i počnu da se bave optužnicama koje duguju svojim biračima.

Pored pitanja o famoznom "nekom", ovih dana postavlja se i logično pitanje o skrivanju Marka Miloševića i Mirjane Marković. Naime, samo nekoliko sati pošto je umro Slobodan Milošević, CNN je uspeo u onome što čak ni Interpolu nije pošlo za rukom – makar indirektno, došao je do supruge bivšeg predsednika. Ista stvar uspela je i novinarima "Večernjih novosti" nepuna dva dana kasnije. Kad se sve to ima u vidu, jasno je da je onaj ko je hteo mogao da pronađe i Marka i Mirjanu. Problem je verovatno bio u tome što to neko nije želeo ili se bar nije dovoljno potrudio. Posle svega, potpuno je izvesno da su bili u Rusiji, a sigurno je da postoje domaće i međunarodne službe koje bi mogle da se pozabave kako činjenicom da je ta zemlja na neki način štitila Marka i Mirjanu tako i činjenicom da ovih dana iskazuje možda čak i preterano interesovanje za sudbinu tela Slobodana Miloševića. U tom smislu, zanimljivo bi bilo ispitati nastup Dragomira Karića na BK TV u večernjim satima 11. marta. Upitan kad je i kako saznao za Miloševićevu smrt, on je objasnio da mu je javljeno iz Moskve, oko devet sati ujutro. Ako se zna da je vest o smrti objavljena tokom ranog prepodneva, logično je pitanje ko ga je o tome zapravo obavestio. Ukoliko su to bili članovi porodice (a to je nekako najočiglednije), jasno je da stara ljubav između Karića i Miloševića nikada nije ni prestajala. Ukoliko je to bio neko iz familije Karić, zaključak je isti. Što nas, opet, dovodi do one dobro poznate teorije o Karićima kao svojevrsnoj "ekspozituri" Miloševića u Srbiji.

U čitavoj toj priči, najviše je nepoznanica u segmentu koji se tiče međusobnih odnosa u porodici Milošević. Činjenica da Marija Milošević nije posetila svog oca čitavih pet godina, činjenica da ga sin nije posetio uprkos povlačenju optužnice u avgustu 2005, kao i činjenica da to nije učinila ni Mirjana Marković pre ponovnog raspisivanja poternice, jasno upućuju na zaključak da tu nešto nije štimalo. Ili su Miloševići i Markovići bili međusobno zavađeni, ili su se bojali nekog mnogo opasnijeg nego što su to srpski sudovi. Prva teorija prilično je medijski atraktivna. Druga pak prilično zastrašujuća i toliko misteriozna da je za sada ne vredi analizirati. Kako god da okrenemo, pitanja je mnogo, novi skandali se očigledno tek spremaju, a Srbija u ovom trenutku izgleda kao zemlja osuđena na večno ponavljanje istog. Sloba, Mira, Marija i Marko u bezbroj epizoda. Od sada, pa ko zna dokle.


 

Iz porodičnog albuma...

KAKO JE SVE TO POČELO?

"Bio je sneg, bilo je hladno, duvala je požarevačka košava. Ona je išla noseći kao teški teret svoju trojku iz istorije, među svim peticama. Očajna kako se samo sa šesnaest godina može biti očajna zbog loše ocene ili profesorske nepravde. Žurila je u biblioteku da uzme Antigonu. A pročitala je već toliko puta i znala gotovo celu napamet. On ju je pratio do biblioteke. Stajali su na vetru, promrzli, tako dirljivo mladi i tako otvoreni jedno za drugo... Uvek kada misli o tom danu uverena je da ga je baš ta njena tuga, tako jasna i neskrivena, privukla njoj. Da ga je vezala za nju, učinila joj ga tako privrženim... Da su oni u stvari dve savršeno skladne, komplementarne prirode. Muškarac koji štiti i žena koja, da bi mogla potpuno da živi, mora da bude štićena. I više nije bilo isto. Više se nije plašila ni zime, ni mraka, ni komaraca, ni početka školske godine, ni moguće trojke iz matematike. Ni da će pasti sa razboja dok radi fiskulturu. Uvek je bio na njenoj strani. I kada je bila u pravu. I kada je grešila. Ono što svaka žena kroz čitav svoj život nagonski traži, a retko koja nađe, ona je imala." (Ljiljana Habjanović-Đurović, na osnovu kazivanja Mirjane Marković, "Duga", 1994)

SLOBODAN U HAGU

"Moj suprug je dobro, izgleda lepo i zdravlje mu je bolje nego u Beogradu. Izgledao je lepo i kad je bio ovde, samo je ovde bio i lep i bolestan, a sad je lep i manje bolestan. Duhovno stanje mu je superiorno, kao i obično." (Mirjana Marković, 2001)

MAMIN SIN

"...Znala sam, kao i on, uostalom – to se Marko šali: neprekidno veseo, bezrazložno tužan, sa svojim hodom kroz oblake, neprobuđen iz svojih pustovnih snova, nikada neće odrasti – živeće uvek mlad, kao Petar Pan." ("Dan i noć", 4. juli 1994)

"A ja, ja ga tako dugo nisam videla da se nekada pitam kako izgleda moj sin. Da li je sada onako visok i lep, umiljat i nežan, kao što je bio kada sam ga poslednji put poljubila." (M. Marković o Marku u izgnanstvu)

MAMINA DECA I MESEC

"Juče je bio poslednji dan leta. Naša ćerka je slavila rođendan. Došli smo kod nje tri sata pre nego što će isteći ovogodišnje leto. Dok smo ulazili u dvorište, visoko, iznad same kapije, sijao je mlad mesec. Kao i za vreme Markovog rođendana. Jedino što je ovaj noćas bio nekako zlaćan, a onaj Markov je bio sasvim srebrn. Mada je mesec, valjda, uvek srebrn. Ovaj je zlaćan, možda zato što će sutra duvati vetar."

(M. Marković, "Bazar", 23. septembar 1998)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net