Železnička nesreća u Crnoj Gori >

Tragedija u Bioču

Bioče 23. januara: četrdesettroje nastradalih u železničkoj nesreći, solidarnost, spasavanje velikog broja povređenih, pritvoren mašinovođa Drobnjak, ostavka crnogorskog ministra za saobraćaj Lompara i direktora Željeznice Crne Gore

Četrdesettroje putnika je poginulo a 198 je povređeno, od kojih 50 teško, kada su dva vagona putničkog elektromotornog voza 6193 na relaciji Bijelo Polje – Podgorica, u ponedeljak 23. januara posle podne oko 16 časova iskliznula iz šina i survala se u kanjon Morače na izlazu iz tunela kod Bioča, deset kilometara severno od Podgorice. Prema pretpostavkama koje su u Dnevniku RTS-a 24. januara izneli stručnjaci srpskih železnica, voz je trebalo da stane u Bioču, ali se to nije desilo. Ubrzao je i ušao je u tunel i tu je iskočio iz šina udarajući u zidove tunela. Dva vagona su ostala u tunelu, a dva su se petsto metara dalje survala i zadržala se na jednom platou 30 metara ispod pruge, a ispod toga je strmina od još stotinak metara do Morače gde se klisura širi u dolinu.

Sreten Vuksanović iz Bioča, čija je kuća udaljena oko 200 metara, među prvima je stigao na mesto nesreće. Bio je ispred kuće, čuo je kuknjavu, njegova majka, srčani bolesnik, zapomagala je i on se najpre uplašio da se nešto desilo njegovoj deci. Majku je uneo u kuću. Tamo su njegova deca plakala. Telefon 92 nije mogao odmah da dobije, ali je ipak uspeo da dobije informacije i da im kaže da obaveste policiju i hitnu pomoć. Potom je otrčao do nastradalih, gde je video mrtve i ranjene i čuo kuknjavu i plač. Gotovo u istom momentu stigli su i ostali meštani. Spasavali su ranjene i odvozili ih u bolnicu. Krčio je put kroz šiblje i grupu dece odveo je u svoju kuću, a potom još desetine nastradalih.

Putnik Periša Spasić je ispričao novinarima da je čuo lomnjavu, viku i da je sve trajalo samo tren. Krv po glavi i prstima: "Čujem jauke, dole, sve do kanjona Morače. Okolo poispadao narod. Neko plače, neko doziva, poneko se vere i baulja. Ja sam bio tri metra udaljen od šina. Sam me bog tu zaustavio." Jedan lakše povređeni putnik spasao je dvoje dece, ali nije mogao da nađe njihove roditelje.

Vetar je u kanjonu Morače bio leden i jak. Mrak je brzo pao. Helikopter je kružio reflektorima osvetljavajući nepristupačno mesto nesreće dok su se spasioci borili sa lošim vremenom i stenama i šibljem i dok su sekirama pokušavali da razbiju prozore kako bi izvukli unesrećene. Jedan fotograf Rojtersa na licu mesta video je tela poginutih poređana ispod ćebadi dok su ljudi zbrinjavali žive. Jedan očevidac je pričao kako je čuo kako su mobilni telefoni razbacani po žbunju i stenama zvonili na prazno.

Sutradan ujutru, videlo se da je kamenje u blizini krhotina voza obojeno krvlju i kako se jedno kockasto dečje ćebence, zapleteno u šiblje, vijori na jakom vetru. Oko podneva jedno beživotno žensko telo pronađeno je ispod jednog od prevrnutih vagona.

Na lice mesta brzo posle nesreće došli su crnogorski predsednik Vujanović i premijer Đukanović.

KLINIKA: Veoma brzo su angažovane sve specijalne jedinice crnogorske policije i hitne pomoći. Vojni sanitet je pola sata posle nesreće bio u mobilnom stanju. Vatrogasci su bili na licu mesta i pre svega su raščišćavali put do povređenih i omogućavali da spasioci uđu u skršene vagone. Spasilačku operaciju su, međutim, otežavali loše vreme i težak i nepristupačan teren.

Do 19.40 časova u Podgoricu je stigao i drugi voz kojim su do Podgorice prevezeni teško povređeni putnici. Među njima je bilo i onih koji su podlegli ranama. Prethodni voz, u dva vagona, u podgoričku stanicu dovezao je 106 povređenih putnika. Taksisti i privatni automobili su se uključili u hitni transport povređenih. Vozilima Hitne medicinske pomoći dovezeno je 152 povređenih. U podgoričkom Kliničko-bolničkom centru i u Dečjoj klinici, gde je smešten najveći broj povređenih, mobilisani su svi lekari i kompletno osoblje. Desetak povređenih smešteno je u Vojnomedicinskom centru. Veliki broj rođaka povređenih i građana Podgorice skupili su se ispred gradske bolnice dok su unesrećeni dovoženi ambulantnim kolima i privatnim automobilima. U nekim televizijskim izveštajima vidi se kako je bolničko osoblje izvezlo pokretne bolničke krevete na parking ispred bolnice kako bi bio ubrzan transport ranjenih. Zbog velikog broja pacijenata sutradan je suspendovana odredba po kojoj je za lekarski pregled potrebna zdravstvena knjižica.

Hasnije Mumić će sutradan opisati tu groznu hladnu vetrovitu noć u kojoj se čuje plač i čitanje spiskova. Čitani su spiskovi živih dok se jeza uvlačila u one koji nisu čuli ime svojih članova porodice i rođaka. Do utorka popodne nije javno objavljivan spisak nastradalih kako bi se obavile neophodne provere. U utorak uveče imena nastradalih objavljivana su preko crnogorske televizije u vestima iz pojedinih gradova. Najviše poginulih, oko 24, bilo je iz Bijelog Polja. U utorak je vojnim kamionima do sportskog centra Nikoljas preneto deset nastradalih među kojima je i sedmogodišnji Nikola Čabarkapa. Reporter Televizije Crne Gore javlja kako u toj maloj varoši odjekuju jauci ispod sivog neba.

U toj nesreći jedan plač je odudarao od ostalih – sedamnaestogodišnja Grozdana Selimović, inače povređena, porodila se četiri nedelje pre roka, njena beba, muškarčić od 2,45 kilograma, kao i majka ima traumu, kao u nekom odbrambenom gardu leži na neonatološkom odeljenju u komori s kiseonikom i lekari se nadaju da će traumu savladati.

U vozu je bilo mnogo dece koja su se vraćala sa zimovanja u Kolašinu. Među povređenim mališanima bili su članovi mladog Košarkaškog kluba Mornar iz Bara. Među povređenima je 104 malih pacijenata. Trideset dvoje dece je zadržano u bolnici zbog povreda kičme, ekstremiteta i drugih teških povreda. Veliki je broj đaka koji su se vraćali s raspusta ili iz obilaska rodbine.

POMOĆ: Na poziv da se da krv odazvao se veliki broj građana, među njima i evropski posrednik Miroslav Lajčak, tako da je te noći bilo dovoljno krvi za veliki broj operacija, a do tri satra ujutru obavljeno ih je najmanje 18. Krvna plazma je ponuđena i iz Srbije, čiji su predsednik Tadić, premijer Koštunica i nekoliko ministara odmah uspostavili kontakt s crnogorskim kolegama Vujanovićem i Đukanovićem i ponudili pomoć. Koštunica i Tadić su sutradan otputovali u Podgoricu. Srpska vlada stavila je crnogorskoj vladi na raspolaganje svoje resurse za saniranje nesreće. Ministar vojni Stanković i načelnik Generalštaba Vojske SCG Jokić otišli su u Podgoricu. Vojska je angažovala svoje resurse. Crnogorskoj vladi javile su se vlade Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i drugih zemalja.

Premijer Milo Đukanović iste večeri je konstatovao da su sve nadležne službe u Crnoj Gori reagovale brzo i da je maksimalno urađeno sve što je bilo moguće, da su službe u tom trenutku funkcionisale kao da su se pripremale za tu nesreću i da je to verovatno smanjilo broj žrtava.

UZROK: Jedan od povređenih ispričao je Televiziji Crne Gore da je voz pre nesreće dugo, ako je verovati memoriji čoveka pod traumom, možda i 45 minuta stajao u Bratonožiću. Kad je voz, posle dugog stajanja krenuo, deca u trećem vagonu su aplaudirala. Voz je, međutim, ponovo stao. Po nekim tvrdnjama zaustavljao se ukupno tri puta. Kad je posle pola sata krenuo – tajac. Putnik koji o tome svedoči pomislio je najpre da je sve u redu. Međutim, neka žena je rekla da je osetila neki težak miris. Neki železničar je pokušavao da otvori orman sa strujom i kad nije mogao da otvori samo je rekao: "Kuku nama danas!"

Nema nagoveštaja da su u pomahnitalom vozu od strane voznog osoblja preduzimane neke mere koje bi smanjile broj povređenih, nalik, na primer, onim preporukama koje se čuju od stjuardese u svakom avionu (zgrčen položaj, zaštita od udara itd.). Uznemirenja je zasigurno bilo. Jedan putnik iz drugog vagona pričao je da je pokušavao da povuče kočnice za slučaj opasnosti, ali da one nisu radile. Moguće je da se mašinovođa u kritičnom momentu nadao da će voz nekako ostati na šinama u tom slalomu i da će u dolini usporiti, kako se desilo jednom kad je pobegla cela kompozicija kod Kosjerića.

Momo Rakočević, izvršni direktor Prevoza u Željeznici Crne Gore, saopštio je medijima da je prema prvim indicijama uzrok nesreće to što mašinovođa i vozno osoblje nisu poštovali propisane procedure za sprečavanje samopokretanja voza u slučaju otkazivanja kočionog sistema, da se samopokrenuo i da je posle 14 kilometara iskočio iz šina i survao se u kanjon Morače. Procedura obezbeđenja voza od samopokretanja je mašinovođama poznata – zavisi od nagiba i uglavnom se sastoji od aktiviranja vazdušne kočnice, mehaničke kočnice, koje su dodate garniturama koje saobraćaju na našim železnicama, i postavljanja takozvane zaustavne ploče.

Nema informacija o tome da li je mašinovođa kontaktirao sa dispečerom, mada takve garniture po pravilu imaju sredstva veze kojima takvu vezu mogu održavati.

Teza da je nešto u vozu otkazalo zbog niske temperature dovodi se u pitanje kontratezom da je voz proizveden u Rigi, gde su temperature mnogo niže.

Pozivajući se na pismo neidentifikovanog mašinovođe TV B92 objavljuje da mašinovođe smatraju nesigurnim kočioni sistem na vozovima koje zovu "rusi", "uz podsećanje da je u junu 2005. u klisuri na delu pruge između Zlatibora i Jablanice, voz sa 140 dece iz Novog Sada iskočio iz šina, ali da je katastrofalna nesreća izbegnuta samo zato što se to dogodilo u tunelu.

Statistički gledano, među žrtvama saobraćajnih udesa železnički putnici relativno retko stradaju (dvadesetak putnika godišnje, a sedamdesetak ako se računaju nesreće na putnim prelazima i druge).

Železnica inače u dve stvari podseća na vojsku: stanje u njoj je teško, a s druge strane, u njoj ima najviše propisanih procedura. Poštovanje tih procedura biće još aktuelnije i kad prođe ekonomska kriza, jer jedan od mogućih pravaca razvoja železnice jeste da u prevozu bude angažovan privatni sektor.

Posle svakog železničkog incidenta pored istrage sprovodi se i železnička inspekcija.

Prethodne pretpostavke ukazivale su na to da je uzrok nesreće kvar kočionog sistema: ministar unutrašnjih poslova u Vladi Crne Gore Jusuf Kalamperović rekao je da je do nesreće došlo zbog kvara na kočionom sistemu voza, a ministar za saobraćaj Andrija Lompar je saopštio da se prema prvim i nezvaničnim informacijama pretpostavlja da je došlo do kvara na kočionom sistemu, da se voz toliko ubrzao da nije bilo moguće zaustaviti ga.

Elektrovoz koji je iskočio iz šina remontovan je u junu 2005. godine u preduzeću Šinvoz iz Zrenjanina, posle čega je prešao deset odsto od kilometraže potrebne za sledeće investiciono remontovanje i u trenutku nesreće nalazio se u garantnom periodu, a do novog remonta trebalo da preveze još 50.000 kilometara. Predstavnik zrenjaninske fabrike je potvrdio da je voz (takozvana ruska garnitura 412) bio na remontu, ali se nije dalje izjašnjavao do objavljivanja rezultata uzroka nesreće.

U Željeznici Crne Gore tvrde da je četiri dana pre nesreće planski izvršen pregled tog voza. Taj voz po propisima treba da prođe dnevne, nedeljne, mesečne provere ispravnosti.

Bilo je pretpostavki da su na nesreću uticale i karakteristike pruge koja na tom mestu ima nagib od 25 promila.

Pruga Beograd–Bar, puštena u saobraćaj 1973, verovatno zahteva ozbiljnu reparaciju. Ona važi za tešku prugu, ima 254 tunela, dosta nagiba i rizičnih mesta, naročito oko Zlatibora, u usecima, tamo gde prete odroni i u tunelima.

Prva opšta asocijacija o uzrocima nesreće vodi ka teškom stanju naših železnica. U Srbiji, na primer, po jednom pregledu ima oko 130 mesta na pruzi gde je brzina ograničena na 20-30 kilometara na sat (maksimalno ograničenje je na deset kilometara na sat – ispod te brzine pruga se zatvara). U ŽTP-u Beograd stepen imobilizacije voznog parka kreće se između 55 i 75 odsto, elektrotehnička postrojenja na prugama stara su od 25 do 50 godina, a pre dve godine otkazano je oko 10.000 vozova, tridesetak dnevno. Procenjuje se da je zbog starosti infrastrukturnih kapaciteta u Srbiji, svake godine trebalo remontovati oko 200 kilometara pruge, a da je u deceniji pre 2000. godine remontovano samo 145 kilometara.

Potpredsednik crnogorske vlade Miroslav Ivanišević, međutim, posle nesreće iznosi procenu da infrastruktura nije uzrok ove nesreće, i tvrdi da crnogorska vlada u poslednje vreme nikako nije zapostavljala železničku infrastrukturu.

Željeznica Crne Gore propisala je 15. februara prošle godine posebne bezbednosne mere zbog evidentne pojave nestabilnosti kosina koje su do tada bile stabilne, kao i zbog pojava odrona. Na pojedinim deonicama brzina je ograničena na 30 kilometara na sat.

Prema pisanju "Politike", 22. februara prošle godine dogodila se nesreća između stanica Trebješnica i Lutovo, nedaleko od Kolašina, kada je teretni voz koji je saobraćao na relaciji Bijelo Polje – Podgorica, vukući kompoziciju od 13 vagona naleteo na odron snega i kamenja.

ISTRAGA, OSTAVKE: Istražni sudija Osnovnog suda u Podgorici Zoran Radović otpočeo je istragu o okolnostima i uzrocima ove nesreće, a iste je večeri uzeo izjavu od mašinovođe Slobodana Drobnjaka, koji je dovezen u podgoričku bolnicu zbog povreda. Mašinovođa je radi dalje istrage zadržan u Kliničko-bolničkom centru, zapravo lišen slobode. Posle uviđaja u Bioču istražni sudija se uputio ka Bratonožiću zbog indicija da je tamo došlo do otkazivanja kočionog sistema.

Posle vanredne sednice Vlade Crne Gore, iste večeri, ministar za saobraćaj Andrija Lompar ponudio je svoju ostavku rekavši da sa tim ožiljkom na svojoj ministarskoj karijeri ne bi mogao i dalje da obavlja ovu funkciju: "Žao mi je što se sve to desilo u mom mandatu, ali definitivno smatram da se ministar u čijem se resoru desi nesreća takvih razmera mora osetiti odgovornim", rekao je vidno potresen. Ostavku je podneo predsednik Odbora direktora Željeznice Crne Gore Ranko Medenica i generalni direktor Željeznice Crne Gore.

Tragedija velikih razmera mobilisala je veliki broj ljudi da pokažu pijetet prema žrtvama, a kod mnogih probudila solidarnost sa unesrećenima. U Srbiji i Crnoj Gori proglašena je trodnevna nacionalna žalost.


 

Komentari: 1


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net