Teofil Pancic

nuspojave >

Pobožnici i bezbožnici

Kako napisati pismo o nečemu čega nema i poslati ga nekome ko s tim čega nema ionako nema veze

Pa zar opet o Crkvi, kuku i lele? Još ćemo pomisliti da stvarno imaš nešto protiv nje?! Hm, najpre, nije opet: ono od prošle nedelje bilo je zapravo o Vladi. A ovo sad? E, ovo je vaistinu o Crkvi... Mada je, bogami, i o Vladama, raznim.

A sada ozbiljno, nažalost. Prošlonedeljno sajber-pismo patrijarha Srpske pravoslavne crkve Pavla (autorstvo se, doduše, kuloarski pripisuje vladiki bačkom Irineju) Bojanu Pajtiću, predsedniku Izvršnog veća Vojvodine, posvećeno navodnom ugrožavanju vernika i objekata SPC-a u Vojvodini, događaj je koji nikako ne treba potceniti, makar i samo zato što politički i svetonazorno portretira i locira vrh dominantne ovdašnje crkve bolje i preciznije nego što bi to mogli i njeni najoštroumniji proučavaoci.

Ko god bio pisac tog pismena, nema dileme da iza njega stoji SPC kao institucija, to jest sam njen vladičansko-sinodski vrh – opisno: muškarci u haljinama koji se zgražavaju nad ženama u pantalonama – i da je narečena korešpodencija stvar eminentno političkog karaktera. Kao i uvek, najpre treba obratiti pažnju na jezik: ton i diskurs ove isprazne žalopojke tipičan su izdanak onog "drvenog jezika" parapatriotsko-budničarsko-samosažalne propagande koji još od sredine osamdesetih pa do sada ne prestaje da truje i zaglupljuje srpsku javnost, dolazeći sa političkih, medijskih, akademskih i crkvenih predikaonica, i šireći se odande na pijace, kafane i frizeraje, kao nekakav sveprisutni, vazdušnim putem prenosivi žargon neautentičnosti. Zatoč(e)nici tog jezika doživotno i beznadežno stanuju u entitetu zvanom "mi Srbi" ili "mi pravoslavci", i to obitavajući isključivo u trpnom stanju: kao pravedničke žrtve znanih i neznanih Drugih, koji im vazda rade o glavi. To može, ali i uopšte ne mora da korespondira sa činjenicama: važna je Priča, važno je ono specifično osećanje Straha Od Drugog koje presudno potpomaže trajnom ostanku mentalno pokorene pastve u ovom začaranom krugu. Videli smo mnogo puta kako to konkretno izgleda; u najnovijem slučaju, imamo pismo u kojem se opisuju događaji kojih nije bilo, odnosno koji su se – po nalazu policije, a ne moje malenkosti – odigrali sasvim drugačije, i sa krajnje prozaičnim (lopovskim) motivima, i pri tome se oni zaodevaju u najstrašniju moguću kombinaciju prizemnih insinuacija i patetike, tako ubitačno srodnu onoj kojom su ljudi crkve (ne samo srpske, ne samo pravoslavne!) potpirivali najniže plemenske strasti pred i tokom ratova iz devedesetih, što ih čini do guše saodgovornim za sve čovekoubilačko, satansko Zlo koje se raspomamilo na "ovim prostorima", i od čega ih ni Dunav ni Sava oprati neće, pa da su još toliki. Međutim, ni tu nije kraj: ne samo da u ovom našem recentnom slučaju-bez-slučaja postoji (hvala Bogu!) deficit događaja, nego i jedna više nego znakovita "zabuna" oko adrese za žalbu: čak i kad bi sve to bilo tako kako piše, to sa pokrajinskim vlastima (sve sa famoznim Čankom, kao dežurnim strašilom) opet ne bi imalo veze, jer one nemaju nikakvih nadležnosti nad unutrašnjim poslovima i pravosuđem. Prava adresa je kod Crkvi inače vrlo bliskih vlasti u prestonom Beogradu, kod mirotočivog Koštunice, brižnog Jočić Dragana kojeg dražesno nervira priča o mladalačkim trafikantskim iskustvima "dok Hilandar Gori" itd. Nemojte mi samo reći da u Sinodu to nisu znali: koješta, obavešten je to svet, i sve njihove greške mogu biti samo namerne...

Ovo je pismo, otuda, najproduktivnije čitati kao poruku na više strana, za više adresa, sa više uporedo "guranih" ciljeva: među pastvom, pre svega onom u Vojvodini, treba podgrejati ono ionako permanentno šireno potmulo osećanje strepnje pred "tegobnim" životom na području koje ni politički ni etnički ni verski nije jednoobrazno, i koje se samom svojom prirodom opire uterivanju u Prokrustovu postelju identitetske jednoobraznosti. Državi treba poručiti da se ne sme odustati od dosadašnjih pogubnih koncepata i njihovog drvenog, smrtoljubivog jezika; Vojvodini treba – makar i preko njene tek polupostojeće administracije – poručiti da je samo njeno postojanje Izvor Problema, slobodnim građanima ("nevladinim organizacijama" i ostalim Elementima) treba objasniti da ih čeka makar i simboličko prokletstvo. A kako civilne vlasti reaguju na sve to? Država, oličena u ministru vera, naprosto je oduševljena (go, Sinod, go!); Bojan Pajtić će reći nešto razumno, ali na dozlaboga snishodljiv način, kao da za svoj posao odgovara Sinodu i patrijarhu a ne građanima koji su ga birali; ostali će se, uglavnom, tradicionalno praviti blesavi. Što je, doduše, možda i bolje nego da nešto kažu – setimo se samo periodičnih Tadićevih detonacija glede Crkve i njene uloge u savremenom društvu.

I na sve to, zamislite, grupa levo-anarhističkih entuzijasta izda nekakav pamfletoidni fanzin nazvan "Bezbožnik", pun pankerski radikalnog, i isto toliko suptilnog gneva na račun "organizovane religije", a onda Nešto što se naziva novinarom javno spali primerak "Bezbožnika", pred kamerama Nečega što se naziva televizijom. A sve, paz’ sad, u ime borbe protiv "govora mržnje". Au, skandala! I sad ćemo se svi mi baviti time, a za to vreme će nas promoteri i čuvari posustale vatre onog "drvenog jezika" i dalje natenane i bespovratno gurati sve dublje u svoj Mrak, sikćući na svakog kvariigru koji se nađe da, tu i tamo, upali svetlo. I zatekne ih gole ispod haljina, ko maleroznog Pahomija onomad!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net