Organizovani kriminal na Balkanu (16) - Trgovina oružjem (5) >

Privatnici i prevaranti

Kao prilika za bogaćenje na trgovini oružjem, devedesete godine verovatno su nadmašile zlatno doba posle Drugog svetskog rata: viškovi Varšavskog ugovora bili su ogromni, ispravni i standardizovani na istu municiju i delove. A i ratovi na Balkanu bili su spremni, napunjeni, zapeti i otkočeni. Ko se ne bi obradovao

Nema uspešnog privatnog trgovca oružjem koji nije u nekoj vezi sa vladama. Sem Kamings, čuveni privatnik šezdesetih i sedamdesetih godina, insistira da su privatnici "sitnež" u poređenju sa vladama: "Naš biznis je mikrokosmos vladinog biznisa... Nijedan privatni biznis ne može da opstane u konkurenciji sa vladama koje oružje dele besplatno." Ipak, kao što to i sam Kamings dobro zna, privatnici često – po pravilu, štaviše – imaju svoju ekološku nišu u velikim biznisima svake vlade. Vlade često ne žele da se njihova uloga u naoružavanju određenih grupacija vidi; privatnici tada nastupaju kao front, u svoje ime, a za tuđ račun. Na tom srednjem nivou lanca ishrane ima mesta za sve moguće likove: od sitnih prevaranata i avanturista, pa do ozbiljnih i talentovanih bezobzirnih postkomunističkih oligarha. Od Bobija Kajzera do Nikolasa Omana, kako će se videti u poslednjem nastavku našeg feljtona. Sem Kamings lepo kaže: "Posao sa oružjem zasniva se na ljudskoj gluposti čija je dubina neizmerna i zato će taj posao trajati večno."

U stara vremena, početkom prošlog veka, poslovali su veliki igrači ser Bejzil Zaharof i Hajram Maksim (onaj što lupa po diviziji), ali su se vlade posle Prvog svetskog rata opametile. Posle Drugog svetskog rata Sem Kamings obogatio se pre svega preprodajući viškove i ratni plen Saveznika, da bi osamdesetih bio marginalizovan, a glavni igrač postaje Adnan Kašogi ("gospodin 20 odsto") sa svojim petrolejskim parama, britanskim vezama i nesvrstanim partnerima, vazda gladnim oružja. Slom komunizma svi su dočekali nespremni – osim grupe ovejanih istočnonemačkih štazijevaca i ruskih čekista obe vrste (KGB i GRU). Ostale države bivšeg Varšavskog ugovora nisu puštale privatnicima da se osile, već su ih držale pod kontrolom, kao svoje agente. Kao prilika za bogaćenje na trgovini oružjem, devedesete godine verovatno su nadmašile zlatno doba posle Drugog svetskog rata: viškovi Varšavskog ugovora bili su ogromni, ispravni i standardizovani na istu municiju i delove. A i ratovi na Balkanu bili su spremni, napunjeni, zapeti i otkočeni. Ko se ne bi obradovao?

Bobi Kajzer iz Bačke Palanke

POSLE PARTNERSTVA SA KAJZEROM, MNOGO TOGA MU ZAFALILO: Kapetan Dragan Vasiljković

Robert Bobi Kajzer, kako sam tvrdi, dete je folksdojčera iz Iloka. Zdepasti omanji čovek sa brkovima, za koga kažu da je do 1990. u Nemačkoj živeo od nedostatka dokaza, rešio je da se vrati u faterland i 1991. registrovao je firmu Global Consulting (ni manje, ni više) u Bačkoj Palanci, u ulici Borisa Kidriča. Ortak mu je bio neki Nikola Cvejić, s kojim se uskoro posvađao, a advokat mu je bio Dragomir Petrov (za koga u Palanci kažu da je u to vreme dobio neki zgodan poslovni prostor u Beogradu preko Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva. Nikakvo čudo: Bobi Kajzer nije se odvajao od kapetana Dragana (Vasiljković, alias Daniel Snedden iz Australije) i pokojne Klare Mandić. Kapetan Dragan vodao ga je po svojim logorima za obuku i ratištima u Krajini, gde se Bobi kurčio u maskirnoj uniformi i sa puškom "galil", ofarban kamuflažnim bojama po licu, isti "srpski patriota".

Priroda te – nekako prirodne – veze, međutim, bila je mnogo banalnija: kapetan i Kajzer muvali su koješta zajedno, ali na osnovi nadasve komercijalnoj. Bobi se proglasio za vlasnika jedne od najvećih nemačkih firmi za trgovinu komercijalnim oružjem Franconia Jagd (što je firma kasnije ogorčeno demantovala) i uopšte dosta uspešno ostavljao utisak ozbiljnog i opasnog čoveka iz belog sveta. U jednoj – inače dosta smušenoj i punoj grešaka – listi koju je Uprava bezbednosti SSNO-a tada napravila i čiji je zvanični naziv "Spisak inostranih firmi koje su učestvovale u ilegalnom uvozu NVO u našu zemlju", Robert Kajzer pojavljuje se na 5. mestu u odeljku za Nemačku – kao "vlasnik" firme Franconia Jagd iz Minhena (svi znaju da je u Minhenu Bavaria Jagd; Franconia je iz Frankfurta). Desilo se, po ko zna koji put, da jedna ruka naše "obaveštajno-bezbednosne zajednice" ne zna šta radi druga ruka. Dok je Uprava bezbednosti SSNO-a po "Narodnoj armiji" optuživala Bobija Kajzera za ilegani uvoz oružja, on i njegov drug kapetan Dragan tiho su prodavali što JNA, što MUP-u Srbije kojekakve "špijunske sprave": opremu za prisluškivanje i za zaštitu od prisluškivanja, uređaje za noćno osmatranje i slično. Bili su u vezi sa Markom Negovanovićem (Ministarstvo odbrane Srbije), Tomislavom Simovićem (ministrom), Mihaljem Bracikom Kertesom i sa "vojnom linijom" Javne i Državne bezbednosti MUP-a Srbije.

Sve bi to bilo veoma bogougodno i patriotski da nije jednog detalja: sva ta oprema bila je beznadežno zastarela, jedva upotrebljiva i mnogo jeftinija od njihove cene "za prijatelje". U stvari, reč je o robi koja se u to vreme u Evropi naručivala pouzećem preko oglasa u raznim novinama tipa "Soldier of Fortune" ili "Hustler", kao one naočari kroz koje ispod haljine vidite golu ženu. Uređaji za noćno osmatranje (pojačivač svetla, startron) koje su oni nudili, na primer, bili su prva generacija u vreme kada je četvrta generacija već bila u upotrebi naveliko. "Špijunska tehnika" bila je uglavnom iz čuvene kompanije CCC (Communications Control Co.), poznate iz pomenutih novinskih oglasa: tu je i ona akten-tašna sa uređajima za otkrivanje i sprečavanje prisluškivanja, uključujući i generator impulsa od mnogo hiljada volti koji, kao, uništava prislušne uređaje. Odatle je gazda Jezda Vasiljević stekao ideju o čuvenoj "herc mašini" – ako se i njega i mašine još bilo ko seća.

Taj Bobijev i Draganov cirkus trajao je neko vreme, po svemu sudeći dosta uspešno; lepo kaže Sem Kamings da je ljudska glupost neizmerna. Kajzer je ovom autoru, u sobi Interkontinentala gde je stanovao, prikazivao VHS kasetu njegovih i Draganovih avantura po Krajini, u čuvenom oklopnom vozu Blagoja Guske (to je onaj voz koji ide i izvan željezničkih šina – ako treba), mahao pištoljem SIG 226 sa laserskim markerom i uopšte se provodio sjajno, kako i priliči kad je neko persona grata kod "srpskih patriota" i Državne bezbednosti. Onda je, gospodo draga, Robert Kajzer nestao bez traga, kao i njegov ortak Rihard Šnajder, koji je karijeru počeo kao kelner u Nušićevoj. Kad je ovaj novinar 1993. upitao kapetana Dragana da gde nam je Bobi (jer je pozajmio jedan fotoaparat "nikon" od jednog kolege, da "slika akcije na ratištu"), kapetan je složio tužno lice i melanholično izjavio: "Eh, da samo jedan fotoaparat fali..."

Rita Draksler iz Beča

MALA TRGOVINA ORUŽJEM "U OKVIRU ZAKONSKIH MOGUĆNOSTI": Rita Draksler

Gospođa Rita Draksler u stvari nije iz Beča, nego iz Nemačke (Virtemberg), ali u kritično vreme, 1991–1992, operiše iz Beča (hotel Ananas, peti becirk), jer je nemački zakon donekle nehigijenski – kad je o trgovini oružjem reč. Ta žena neprijatne spoljašnosti i ponašanja ušla je u ilegalnu trgovinu oružjem odmah po slomu komunizma: počela je kupujući oružje od istorijskog značaja po bivšoj Istočnoj Nemačkoj za muzej u Cinchajmu, kod Hajlbrona. Odmah je shvatila o čemu je reč i osamostalila se. Jedan od prvih većih poslova bio je pokušaj da u ortakluku sa izvesnim dr Marijanom Sokolovićem (živopisan karakter takođe) prošvercuje 50 tona poljskog oružja u Hrvatsku. Pokušaj je osujećen zajedničkim naporima Zemaljskog kriminalističkog ureda Bavarske (LKA) i Savezne carinske policije SR Nemačke iz Kelna (ZKA), koji su se na vreme zainteresovali za poslove gđe Draksler. Posao sa raketnim bacačima "armbrust" firme MBB, švercovanim za Sloveniju i Hrvatsku, međutim, uspeo je, kao i razni drugi poslovi. Na jedan od tih poslova u neznanju je naletela Uprava bezbednosti SSNO-a, radeći jednu operativnu akciju u Konstanci, Rumunija, a sa ciljem da identifikuje švercere oružja za Hrvatsku. Dva broda od po 8800 tona bila su u Konstanci krcana naoružanjem i vojnom opremom bivšeg Varšavskog ugovora, poreklom iz više zemalja. Operativne veze KOS-a ustanovile su u Konstanci (na razne načine) da je iza cele priče gđa Draksler, ali i da jedan brod ide u Rijeku, a drugi (6. avgusta 1991, dve nedelje pre neuspelog državnog udara u Moskvi) u Bar – za račun MUP-a Srbije...

Opet jedni nisu znali šta rade drugi, pa se Rita Draksler pojavila na istom tom spisku ilegalnih uvoznika Uprave bezbednosti, ali u odeljku za Austriju, na lepom trećem mestu. U razgovoru za "Špigl", polovinom 1992, ona je načelno priznala da "trguje oružjem u okviru zakonskih mogućnosti... Čoveče, pa to se svuda nudi!", zapanjila se na kraju razgovora. Manje od godinu dana ranije, međutim, gđa Draksler pričala je nešto drugo. U telefonskom razgovoru za "Vreme", 21. decembra 1991, na molbu da komentariše optužbe SSNO-a za šverc oružja ("armbrusti"), ona kaže: "To je glupa slučajnost. U Jugoslaviji je uhapšen jedan čovek koji je slučajno kod sebe imao papir sa mojim zaglavljem... Te optužbe su potpuno neosnovane, ja nemam nikakve veze sa trgovinom oružjem. Nikada još nisam držala oružje u ruci. Meni sada prete, a dobijala sam i ponude za neke poslove. Ja se u Austriji bavim trgovinom zlatom i obojenim metalima, pa sam zato u vezi i sa ljudima iz Jugoslavije. Znam za priče o tim starudijama iz DDR (oružju; M.V.), ali ja s tim nemam nikakve veze. Ionako Beč nije mesto gde se o tome pregovara, nego Bratislava. A taj Sokolović je brbljivac i inteligentni šizofreničar. Govori ruski i tamo je dobro povezan..." itd. (Posle je ispalo da je taj Sokolović nekoga lepo prevario obećavajući plutonijum iz Rusije, ali to ne spada u ovu priču).

Neposredno pre ovog razgovora za "Vreme", Rita Draksler vodila je niz zanimljivih razgovora sa Beogradom, u novembru i decembru 1991. Bavarski LKA i savezni ZKA nekako su se domogli beogradskih telefonskih brojeva. Oni su se vodili na sledeća imena (brojevi i adrese takođe su poznati): Marko Marković, Jovan Popović, Miroslav Popović, Ružica Božović i Stevan Opačić. Treba se nadati da je reč bila o trgovini obojenim metalima, a ne o brodovima u Konstanci...

Deni Udović, praksisovac sa leptir-mašnom

Stjepan Deni Udović, visok, zgodan, obrazovan i šarmantan čovek, diplomirao je sociologiju u Ljubljani i priključio se krugu disidenata oko časopisa "Naši razgledi" sredinom šezdesetih godina. Posle komunističkog pogroma protiv "Naših razgleda" otišao je u Švedsku i postao profesor sociologije u Upsali. Ostao je, međutim, veoma blizak liberalnim i disidentskim krugovima u Jugoslaviji, pisao je za "Praxis" i bio je stalni gost Korčulanske ljetne škole filozofije. Bio je poslednji čovek za koga bi se i pomislilo da će se baviti ilegalnom trgovinom oružjem; ali, takav je bio i pesnik Artur Rembo pa se upropastio prodajući oružje po Abisiniji...

Služba za informacije i dokumentaciju (SID; spoljna obaveštajna služba) tadašnjeg SSIP-a domogla se nekako u jesen 1991. presretnutog faks-saobraćaja između Denija Udovića i interesantnih hrvatskih korespondenata. On je tada boravio u Pragu, prvobitno za račun švedskog udruženja poslodavaca, a kasnije za račun Vlade Republike Hrvatske. Presretnuti faksovi bili su profakture i ponuda (šoping-liste) oružja bivšeg Varšavskog ugovora (uglavnom češkog), ali i dokumenta koja dokazuju pokušaje kupovine lažnih potvrda o konačnom korisniku oružja (konačno je potvrda kupljena od Nigerije). Najzanimljivije od svega, međutim, bile su cene. Denijeva profaktura za Zbor narodne garde u Rijeci navodi cene znatno veće od tadašnjih na crnom i sivom tržištu zemalja bivšeg Varšavskog ugovora... Slično je i sa ponudama, ali i sa cenom za lažnu potvrdu o krajnjem korisniku (End User Certificate): Udović im je zaračunao 30.000 dolara, a u to vreme se takva potvrda većine afričkih zemalja po njihovim konzulatima kupovala za hiljadu-dve dolara. Tu je neko nekoga lepo radio za lepe pare.

OSIM BRODA SVE JE SITNO: Oružje sa Bliskog istoka

Odmah pošto su kopije tog faks-saobraćaja ispale iz kamiona i bile nađene, redakcija "Vremena" poslala ih je Stjepanu Udoviću u Prag, u njegovu kompaniju Machina A.S., Prag, Upsala i zamolila za komentar. Udović je – što mu je inače svojstveno – ispao gospodin; možda i zbog dugogodišnjeg druženja sa ovim autorom. Ispričao je da je u septembru 1991. s njim u kontakt stupio Zvonimir Šeparović (tada ministar vanjskih poslova Hrvatske) i zamolio ga za pomoć (Udović je pola Hrvat, pola Slovenac). "Ti znaš da ja nikada nisam bio veliki Hrvat" (što je istina), rekao je on tada za "Vreme". "Ali, znaš ti mene, ja sam ti snob: leptir-mašna, kokteli – ne mogu da odolim." Naduvanu profakturu za Riječki ZNG objašnjavao je potrebom da nekom prijatelju "pomogne da pokrije neki manjak u skladištu" (što nadahnjuje razne misli...); objašnjenja za ostalo donekle su konfuzna, ali vode u istom smeru – ka parama. Naime, u vreme kada su američki trgovci u sklopu afere "Irangate" (u to vreme) prodavali najbolju moguću protivtenkovsku raketu TOW Irancima na crno za 13.800 dolara komad (realna cena bila je oko tri-četiri hiljade), Deni Udović nudio je – i verovatno, skoro sigurno – prodavao Hrvatskoj "maljutke" za 43.000 maraka po komadu. Ručne raketne bacače RPG-7 nudio je za 1640 dolara komad, mada je normalna cena bila 520 dolara; itd. Deo tih poslova nije uspeo, ali je veći deo uspeo. Naime, češka vlada držala se tada stava da embargo na prodaju oružja zemljama bivše Jugoslavije postoji, ali i da je češki interes važniji.

Stjepan Deni Udović i dalje živi u Upsali i – po svemu sudeći – nosi leptir-mašne.

Nikolas Niko Oman: tihotapec iz Podkorena

Podkoren je prelepo alpsko seoce između Kranjske Gore i Planice, a "tihotapec" je na slovenačkom – švercer. Iz Podkorena se Niko Oman krajem šezdesetih otisnuo u svet, između ostalog i zbog nekih neprilika s milicijom. Snašao se u Australiji, ali se i tamo bavio izvesnim – kako da kažemo? – poslovima nekako granične prirode. Zanimljivo je da ga slovenačka Državna bezbednost još od sedamdesetih vodi kao "pouzdanog i lojalnog saradnika", verovatno po liniji zanimljive emigracije.

Niko Oman verovatno spada u najuspešnije trgovce oružjem iz zemalja bivše Jugoslavije, osim, možda, Janeza Janše, s kim je u deljaka radio sve. Danas je Oman jedan od najbogatijih Slovenaca, što nešto znači. Metod rada Nike Omana bio je zapanjujuće jednostavan: dogovori se sa Janšom za izvesnu količinu naoružanja i vojne opreme, a uveze mnogo puta više tog istog, jer ima sjajne veze sa ruskim ilegalnim trgovcima koji rade uz prećutno, ali jasno, odobrenje Kremlja. Na primer: u luku Koper u januru 1992. dođe brod sa 40 kontejnera oružja za MUP Slovenije, ali MUP je naručio samo jedan kontejner. Ostatak, vredan devet miliona dolara, bude uskladišten na aerodromu Brnik (Ljubljana) i posle bude tiho prodat Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini za lepe pare. Isto se desilo sa nekih sto hiljada gas-maski iz Rusije, koje niko iz Slovenije nije naručio, ali su ipak na kraju plaćene – mada su bile neupotrebljive (prošao rok trajanja) i nepotrebne. U ta dva slučaja država Slovenija izgubila je 20 miliona dolara koji su završili podeljeni između Janše i Omana. Dan-danas se ne zna sudbina nekih 300 kontejnera naoružanja i vojne opreme koji su došli u Sloveniju početkom devedesetih u režiji Janše i Omana.

Niko Oman dovukao je 1994. u Sloveniju i našeg pravoslavnog brata Vladimira Voljfoviča Žirinovskog, sve u skladu svoje propagandne kampanje za neutralisanje nezgodnih pitanja oko tih kontejnera i gas-maski. Eliptone prodavali nisu, niti su ih demonstrirali kao godinu dana ranije u Posavini sa Arkanom, kad je ona šabačka firma za proizvodnju nokšira koji sviraju umalo sklopila posao za pravljenje eliptona... Ali se zato tu sklopio jedan još bolji posao. Preko Žirinovskog Nikolas Oman ponudio je Radovanu Karadžiću da mu proda "crvene žive" za nekih šest miliona dolara.

E, sad: šta je zapravo "crvena živa", to niko od nuklearnih fizičara i inženjera nije u stanju da objasni do dana današnjeg, iako se mit o tome pronosi godinama. U planetarnoj prevarantskoj supkulturi "crvena živa" predstavlja se kao strašno važna komponenta bez koje se ne može napraviti atomska bomba; mnogi su naseli. Da bi naseo i Radovan, Oman i Žirinovski potrudili su se ipak malo: Oman je davao pohvalne izjave, hvalio Srbe i Radovana, obećavao mu večni azil u Sloveniji, kukao za bivšom Jugoslavijom i uopšte se pravio srboljupcem; samo prisustvo Žirinovskog u svemu tome bilo je dovoljno. Na kraju je Radovan platio Niki Omanu šest miliona dolara za kofer nečega za šta se ispostavilo da su kuglice glicerina koji se koristi u kozmetičkoj industriji – za mnogo manje pare.

Bio je to vrhunac karijere Nikolasa Aleksandera Omana, tihotepca iz Podkorena, koji sada živi u jednom od lepših zamkova na Bledu.

JPL Systems, Gadafi i Grmeč

Skandal oko nadasve zanimljive beogradske kompanije JPL Systems izbio je tek u jesen 1996, kada je pukla bruka oko njihovog učešća u gradnji nekakve libijske balističke rakete "Al Fatah" koja bi, po proceni CIA, imala domet od 650 milja (1050 km). Navodno je, po pisanju vašingtonskog "Posta", JPL ugovorio isporuku delova za navigacijski sistem te rakete u vrednosti od deset miliona dolara (u okviru šireg ugovora sa SR Jugoslavijom za 30 miliona). Susreti Radislava Čobanina, direktora i suvlasnika JPL-a, sa libijskim partnerima i poseta mestu gde se raketa razvija potvrđeni su kasnije iz krugova srbijanske namenske industrije. Čim se članak u "Postu" pojavio, firma JPL munjevito je, za dva-tri sata, nestala iz svojih prostorija u Centru "Sava", gde je bila od juna 1991, kada je i registrovana. Njihov pogon u Leštanima i lokacije na Vinogradskom vencu tada nisu bili proveravani. JPL Systems bila je jedna od onih firmi koje je Državna bezbednost po potrebi osnivala još od 1990, pa za Miloševićevog režima nije ni bilo za očekivanje da bilo ko bilo šta proverava. Firma je imala oslonac i u Makedoniji, iz razloga jednostavnog: libijski dug Jugoslaviji vraćao se naftom. Linija kretanja novca bila je Libija–Skoplje–Pančevo. Gadafi je bio pod sankcijama, pa mu je valjalo pomoći sa tim raketama, rezervnim delovima i već to. U leto 1996. na Surčinu je pao iznajmljeni avion IL-76 i izgoreo do kraja. Ispalo je da je u Beogradu krcao rezervne delove za mlazne avione "galeb" i "jastreb", koje smo prodali Gadafiju još osamdesetih. Izveštaj Vazduhoplovne inspekcije i Savezne uprave za kontrolu letenja o tom udesu nikada nije objavljen, niti se iko usudio da pita, iako je 12 ljudi poginulo, uključujući i jednog našeg državljanina. Avion je trebalo da odleti na Maltu i da tamo prekrca teret sa lažnim deklaracijama na brod za Libiju.

Iz istih razloga firma JPL tiho je preskočena u istrazi oko eksplozije u fabrici Grmeč na autoputu, kada je u maju 1995. poginulo 13 ljudi, jer je Državna bezbednost htela po svaku cenu da tamo proizvede gorivo za raketne motore. U toj suludoj avanturi Radislav Čobanin i JPL bili su od početka, 13. maja 1995, kada su se posredstvom izvesnog pomoćnika načelnika Resora državne bezbednosti zvanog Lule našli sa Umčaninom, direktorom Grmeča u prostorijama OUP-a Zemun. Deset dana kasnije dolazi do eksplozije. Sudski epilog bio je sraman: Umčanin i saučesnici bili su oslobođeni jer je ta slaboumna avantura opravdana "potrebama državne bezbednosti".

Uzgred, u leto 1996. MUP Srbije tražio je od fabrike "Lola" u Železniku da im po svaku cenu napravi višecevni raketni bacač "orkan" kalibra 262 mm, mada je svima iz struke bilo jasno da se to u Srbiji ne može napraviti: nema tog čelika, nema te opreme, nema raketa ni goriva. Ali, ko je smeo šta da kaže?

Bivša Jugoslavija i Libija imale su nekada sjajne odnose: preko 600 miliona dolara godišnje samo u jugoslovenskom naoružanju i vojnoj opremi prodavano je Libiji. JPL je bio odabran da pokuša da nastavi tu trgovinu uprkos sankcijama; koliko se u tome uspelo – nije poznato, jer to više nikoga ne zanima, kao ni koliko se ko u ta posla ugradio – pored Državne bezbednosti, naravno. Radislav Čobanin imao je 2002. firmu na Terazijama; šta je sa ostalim osnivačima JPL-a (dva brata Jojića, Jankovski, Blagojević, Nikolić) nije poznato.

Primer firme JPL Systems pokazuje šta se dešava kad trgovina oružjem isklizne ispod političke kontrole i postane posao tajnih službi. Isto se dogodilo i u Rusiji, ali na mnogo većem planu.

Istraživači: Svetlana Vasović-Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).
Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

***

Realizaciju projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji" koji implementira Medija centar.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net