Iranski izazov >

Nuklearni poker

Uprkos velikim ekonomskim teškoćama, konsolidovane konzervativne snage Irana osećaju se sada dovoljno moćnim da tvrde pazar sa Zapadom i opipavaju mu mišiće, kršeći međunarodne dogovore i sporazume i čikajući ga za ono što u ovom trenutku nijednu svetsku silu ne ostavlja ravnodušnom – nuklearno naoružanje. Prošlonedeljna odluka Ahmedinedžada da teatralno otpečati nuklearni reaktor u Natanzu, nije samo Evropskoj uniji donela diplomatsko poniženje već je pokrenula pravu diplomatsku lavinu u prestonicama od SAD do Evrope, Bliskog i Dalekog istoka

MISTERIOZNE PRIPREME: Oplemenjivanje uranijuma u Ishafanu

Ako je dosadašnje preganjanje međunarodne zajednice s Iranom oko njegovog nuklearnog programa po uzbudljivosti ličilo na mice ili šah, iranski je predsednik Ahmadinedžad, otpečativši nuklearno postrojenje u Natanzu, signalizirao svetu da je Iran spreman na poker. I, kao što u pokeru biva, ulog podiže onaj ko je siguran ili u svoje karte ili u svoje bleferske sposobnosti. Iran je u poslednje vreme više pripadao drugoj kategoriji igrača, ali je uz novog, populističkog predsednika, rešen da odmeri snagu na svetskoj pozornici s uverenjem da su mu karte naklonjene.

Uostalom, građani Irana su polovinom prošle godine i izabrali radikalnog islamistu Muhameda Ahmedinedžada, bivšeg gradonačelnika Teherana, ne zato da bi Iran paktirao sa svetom, već da bi u njemu povratio mesto koje smatra da mu pripada, kao i nacionalno dostojanstvo.

U složenom i neobičnom političkom sistemu Irana, koji predstavlja mešavinu demokratije i teokratije, moć institucija koje podležu izbornoj volji građana, kao što su parlament i predsednik, nije neprikosnovena, već ograničena mrežom drugih institucija čiji se predstavnici smatraju odgovornima Alahu, a ne građanima. Od islamske revolucije je na vrhu ove piramide ajatolah, vrhovni vođa. Tokom poslednje decenije, u isprepletanim odnosima čuvara tekovine revolucije i predsednika koga su podržavale umerenije islamske snage u parlamentu, tinjao je tihi rat i borba za prevlast.

DIPLOMATSKO PONIŽENJE: Iako su izveštaji o ovom ratu tu i tamo dospevali na naslovne strane vodećih svetskih listova, oni su vođeni bez prolivanja krvi, pa su uvek bili u senci izveštaja sa krvavijih svetskih poprišta. Iranski reformisti su najpre izgubili bitku na parlamentarnim izborima 2004, a zatim i rat na prošlogodišnjim predsedničkim izborima, kada su talas narodnog nezadovoljstva i gnev prema Americi na horizont izbacili sina radnika iz provincije, pripadnika radikalne studentske organizacije, čija je uloga u islamskoj revoluciji nezaobilazna. Ako je Ahmedinedžad doskora i bio relativno nepoznat van granica Irana, on je svojim nastupima ubrzo primorao celu armiju svetskih diplomata da od silnog spominjanja više ne lome jezik pri izgovaranju njegovog imena.

Uz predsednika čiji fanatizam često prevazilazi i ajatolahov, tvrdokorni islamisti dominiraju u ovom trenutku svim iranskim institucijama, božjim i svetovnim, a uz njih se u sve pore javnog govora uvukla retorika nacionalnog ponosa. Ali, kao što takođe biva, tamo gde retorika o nacionalnom ponosu gromoglasno uđe na vrata, siguran je znak da su druga teška pitanja, naročito ona ekonomska, izašla kroz prozor. Međutim, Iran je kao društvo i dalje duboko podeljen, jer bojažljive reforme i detant sa Zapadom koje je pokušala da spovede prethodna administracija nisu doneli željeni boljitak građanima, već su samo zagrebali po površini.

Uprkos velikim ekonomskim teškoćama, konslidovane konzervativne snage Irana osećaju se sada dovoljno moćnim da tvrde pazar sa Zapadom i opipavaju mu mišiće, kršeći međunarodne dogovore i sporazume i čikajući ga za ono što u ovom trenutku nijednu svetsku silu ne ostavlja ravnodušnom – nukelarno naoružanje. Iranski je predsednik najpre uznemirio svetsku javnost kada je odlučio da prekrši diplomatski dogovor sa tzv. EU3, pregovaračkom trojkom Evropske unije u koju su se bez američkog blagoslova uključile Nemačka, Francuska i Velika Britanija, i obnovi rad na konverziji uranijuma u nuklearnom postrojenju u Ishafanu. Međutim, prošlonedeljna odluka Ahmedinedžada da teatralno otpečati nuklearni reaktor u Natanzu, nije samo Evropskoj uniji donela diplomatsko poniženje već je pokrenula pravu diplomatsku lavinu u prestonicama od SAD, preko Evrope, Bliskog i Dalekog istoka. Šefovi država i vlada zemalja članica Saveta bezbednosti UN-a sada se češkaju po glavi zapitani: šta ćemo s Iranom?

NOVI RADIKALNI VOĐA: Muhamed Ahmedinedžad

PREKO CRVENE LINIJE: U nedostatku dobrog odgovora na to pitanje, svi su počeli da blefiraju i da se utrkuju u oštrini izjava. Na vest da je Iran rešio da krene nuklearnom stranputicom, otpečativši pogon u Natanzu, u Berlinu se na mini samitu sastala evropska trojka i zvanično objavila da je diplomatskim "pregovorima kraj" i da će naložiti Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA), nezavisnom telu Ujedinjenih nacija, čiji eksperti prate poštovanje ili kršenje međunarodnih ugovora i sporazuma na planu razvoja nuklearne tehnologije, da "tuži" Iran Savetu bezbednosti UN-a. Paljenjem sijalica u Natanzu Iran je dakako opalio diplomatski šamar i najnovijim laureatima Nobelove nagrade za mir, organizaciji IAEA, i njenom šefu, iskusnom egipatskom diplomati Muhamedu el Baradeju. Upravo je IAEA prošle godine izdejstvovala sporazum sa Iranom da reaktor u Natanzu ostane zapečaćen. El Baradej je nakon najnovije neposlušnosti Irana izjavio da "polako gubi strpljenje" i da je Iran ovim gestom nesumnjivo "prešao crvenu liniju".

"Potrebna nam je ubedljiva pretnja", izjavio je domaćin zasedanja mini kriznog štaba, ministar spoljnih poslova Nemačke Frank Valter Štajnmajer, izbegavši da precizira u čemu bi se ta pretnja sastojala, ali je dodao da EU ostaje privržena diplomatskim sredstvima. U ime EU-a oglasila se i Austrija, trenutno predsedavajuća EU-a, čiji je kancelar Šisel upozorio Iran da "ugrožava mir u svetu". Čak je i prijateljska utakmica između minhenskog Bajerna i teheranskog Persepolisa iskorišćena kao prilika za politički marketing. Menadžer Bajerna Uli Henes izjavio je nakon pobede Bajerna da je za njih utakmica značila "mirovnu misiju". Državna iranska televizija je umesto reklama za vreme utakmice emitovala kajron sa sloganom: "Upotreba nuklearne energije u mirnodopske svrhe pravo je svakog naroda."

Novoizabrana kancelarka Nemačke Angela Merkel imala je tu sreću da je vest o eskalaciji diplomatskog sukoba Irana sa Zapadom zatekne u Vašingtonu, gde je boravila u prvoj zvaničnoj poseti SAD. Ona je svom domaćinu obećala da će njena vlada na Iran izvršiti dodatni pritisak. Istog dana, iranski ministar spoljnih poslova Manučer Motaki izjavio je da je Iran, po zakonu koji je nedavno doneo iranski parlament, dužan da ukine svako gostoprimstvo inspektorima IAEA ukoliko ova organizacija reši da prijavi Iran UN-u. "Zapad je dužan da nam u znak dobre volje dokaže da je spreman da nas pusti da se razvijamo na planu nauke", izjavio je potom iranski predsednik. "Uprkos tehnološkom i naučnom napretku, Zapad pokazuje da je još u srednjem veku, jer tvrdi da mi nemamo pravo na dostignuća nauke i tehnike. Tako više ne može", zapretio je Ahmedinedžad, koji je iskoristio priliku da teško obolelom izraelskom premijeru Arijelu Šaronu poželi da se nikad ne oporavi, i time ostao dosledan svojim prethodnim antisemitskim ispadima, jer je već tvrdio da je "holokaust običan mit" a da Izrael treba "zbrisati sa lica zemlje".

USIJANJE: Diplomatske žice su se toliko usijale da je čak i Rusija, koja je pored Kine dosad bila najblagonaklonija prema namerama Irana da ovlada nuklearnom tehnologijom, zauzela rezervisan stav. Ruski ministar inostarnih poslova Sergej Lavrov izjavio je da je "duboko razočaran" Teheranom i pozvao Iran da ponovo razmotri moskovsku ponudu da uranijum obogaćuje u ruskim nuklearkama.

Uprkos pretnjama i najavama sankcija, Tehran odbija da popusti znajući vrlo dobro da Zapad i njegovi saveznici nemaju baš bogzna čime da mu zaprete. Čak iako IAEA pristane da prijavi Teheran Savetu bezbednosti UN-a, time obe strane samo kupuju vreme jer je jedno privoleti SB da se oglasi, a mnogo teže da deluje. S obzirom na sastav Saveta bezbednosti, koji je nepromenjen već više od pola veka, malo je verovatno da će bilo kakva pritužba uroditi oštrom rezolucijom kojom se preti sankcijama. Iran je već dugo pod unilateralnim sankcijama SAD, jer su ostale članice SB-a, posebno Kina i Rusija, nevoljne da zavedu teške međunarodne sankcije zemlji koja se prostire na deset odsto svetskih nalazišta nafte, što je čini trećom najbogatijom zemljom u nafti i gasu na svetu, posle Saudijske Arabije, odnosno Rusije, koja je ujedno i najmoćniji partner Teherana u tehnološkoj i naučnoj saradnji. Moskva i Teheran nedavno su sklopili ugovor o vojnoj saradnji težak više od milijardu američkih dolara, po kome će Rusija Iranu prodati rakete kratkog dometa, a Rusija je takođe do guše umešana u izgradnju nuklearnih postrojenja Irana. To, međutim, nije ništa u poređenju sa obimom trgovine između Irana i Kine, koja je pre dve godine s Iranom sklopila ugovor o isporuci nafte i gasa vredan više od 70 milijardi dolara. Kina dnevno iz Irana uveze više od 300.000 barela nafte. Ni Japanu nije do svađe sa Teheranom, jer Japan iz Irana uvozi preko pola miliona barela nafte dnevno, a upravo je u poslednjoj fazi zaključenja ugovora, po kome će u ogromna naftna nalazišta u Azadaganu uložiti preko dve milijarde dolara. Pita se i Indija, koja osim Kine sve više koristi iransku naftu kao pogonsko gorivo za svoj zahuktali privredni rast. Osim toga, Indija s Iranom ima zajednički projekat za gasovod, a i prerađuje iransku naftu koju Teheranu vraća nazad, zbog toga što su iranske rafinerije tehnološki zastarele.

PROTEST: Državljani Irana na demonstracijama u Berlinu

NEMOĆ: I na kraju, spokoj oko međunarodnih sankcija Iranu uliva i paprena cena nafte na svetskom tržištu, i otuda elita u Teheranu najvećim delom crpi svoj imunitet pred pretnjama koje se ovih dana čuju iz zapadnih prestonica. Tokom devedesetih, Iran je godišnje od izvoza nafte ubirao oko 15 miljardi dolara, što je tek džeparac ako se uporedi sa projekcijom prihoda za ovu godinu, jer bi uz ovakvu cenu nafte Iran mogao ove godine da ostvari prihod viši od 70 milijardi dolara. Uz to, pad proizvodnje jedne članice OPEC-a mogao je ranije biti amortizovan od drugih, ali ta vremena su davno prošla. "Nema više nikoga da apsorbuje pad proizvodnje", kaže Gal Laft, izvršni direktor instituta "Analiza globalne bezbednosti". "Naprosto smo ostali bez ijedne opcije protiv velikih proizvođača nafte. Zašto mislite da je Hugo Čavez (predsednik Venecuele) toliko ohrabren?" Zbog čega, ako ne zbog toga danas čujemo Ahmedinedžada kako imitira Klinta Istvuda i poručuje Zapadu: "Samo napred, ulepšaj mi dan", retorički se pita Laft i time dotiče bolno pitanje za SAD kojim se bavi i veoma čitani uvodnik nedeljnog "Njujork tajmsa". Nemoć pred Iranom odslikava tešku zavisnost SAD od uvoznih energenata, a ni ostatak Zapada nije u mnogo boljem položaju.

I to je upravo ono što Teheran poručuje Zapadu. Ali Laridžani, šef pregovaračkog tima o nuklearnim pitanjima, inače bivši urednik na iranskoj državnoj televiziji, upozorio je EU da i ne pokušava da Iranu preti sankcijama, niti da tužaka Teheran SB UN-a. Ukoliko se na to odvaži, preti Laridžani, sva saradnja sa IAEA biće odmah obustavljena. U slučaju vojne odmazde pak "ona će nas navesti da neprijateljima islamske revolucije priredimo pakao".

Takvu hrabrost Teheran ni u ludilu ne bi ispoljavao da uz sve to nema dodatnog keca u rukavu, koji mu uliva spokoj u konfrontaciji sa Zapadom. Jačanjem snage šiitske sabraće u susednom Iraku, Iran je osnažio svoj veliki uticaj na političku opciju koja američke trupe na terenu može da drži u šahu. Iran je takođe sponzor Hezbolaha i nekih drugih terorističkih organizacija, pomoću kojih zaista može da izazove pakao na Bliskom istoku, pod uslovom da se čitav spor radikalizuje. Šefica američke diplomatije Kondoliza Rajs i njen šef Buš uporno ponavljaju da "vojno rešenje još nije na pomolu". SAD već drži Iran pod embargom sa svoje strane, ali je teško očekivati da će privoleti bilo koga da im se u tom potezu pridruži, pogotovo što su se prethodni eksperimenti sa sankcijama u prošlosti loše završavali, jačajući režim i gurajući građane u još veću bedu i siromaštvo. Diplomatska kriza je, prema tome, i bukvalno veoma fluidna, jer je Iran, na svaki znak eskalacije, spreman da zavrne svoje naftne slavine, i time samo još više poskupi cenu nafte u času kada je posustala privreda u svetu počela da daje znake oporavka.


 

Konkurs za špijune

Vest o tome da je nuklearni reaktor u Natenzu prkosno otpečaćen nije dobro protersla samo diplomatske službe zainteresovanih strana, a u slučaju Irana ima ih mnogo, već se panika prenela i na obaveštajne službe. Ne bruje samo hodnici ministarstava spoljnih poslova već i obaveštajnih centara. Odjednom su svi shvatili da je pravih obaveštajnih podataka o nuklearnim, ali i konvencionalnim kapacitetima malo, i da je i IAEA za sobom ostavila mnogo nepovezanih čvorova. Sada sve zanima samo jedno pitanje: "Koliko je Iran, zapravo, daleko od bombe?" Odgovor na njega ujedno je za Zapad i odgovor na pitanje koliko im je vremena na raspolaganju, jer u ovakvoj vrsti eskalacije vreme igra veoma bitnu ulogu. A svi pregovori koji uključuju pitanje nuklearne energije veoma su delikatni. Prostora za blefiranje ima, ali pre nego što se u to upusti, svaka strana prethodno mora dobro da prouči svoje karte i šanse, jer je ulog velik, onoliki kolika je destruktivna moć nuklearnog oružja, da to obesmišljava eskalaciju. Panika u obaveštajnim redovima nastala je kada su svi shvatili da pravi odgovor ne leži ni u čijoj fioci, već se svi oslanjaju na nagađanja.

Prva je vidno reagovala Amerika, gde je šef svih obaveštajnih službi Džon Negroponte hitno imenovao dva "menadžera misija", kako se pozicija u američkom obaveštajnom žargonu zove. Negroponte je diplomata i izabrao je da hijerarhiju u obaveštajnom svetu gradi po uzoru na diplomatiju, pa se ovi "menadžeri" mogu smatrati njegovim ministrima za posebna pitanja. Oba nova menadžera baviće se svetskim nuklearnim napastima, Severnom Korejom i Iranom. Time su SAD i zvanično poručile da Severnu Koreju i Iran smatraju svojim najvećim prioritetima, osim borbe protiv terorizma, za šta je zadužen viceadmiral Džon Skot Red, i borbe protiv širenja oružja za masovno uništenje, za šta odgovara Kenet Bril. Za Iran je specijalno zadužena Lesli Ajrland, obaveštajni ekspert za Bliski istok, doskora visoko rangirana službenica kabineta direktora CIA Portera Gosa.

Viceadmiral Red bio je predsednik čuvene Rob-Silbermanove komisije, nezavisnog tela koje je oformio predsednik Buš da ispita manjkavosti obaveštajnih službi koje su drastično podbacile, jer nisu bile u stanju da predvide i spreče napade od 11. septembra niti da potvrde postojanje oružja za masovno uništenje u Iraku. Ova komisija ocenila je nedavno da su obaveštajni podaci za Iran i Severnu Koreju nedopustivo manjkavi. Zbog toga će Iran biti pod još budnijim okom američke, ali ne samo njene obaveštajne službe. Skok cene nafte, makar i privremen, zbog eskalacije i iranskog prkosa gotovo je neizbežan, ali je isto tako izvestan i skok "cene" valjanih podataka o nuklearnim i ostalim mračnim tajnama Teherana. Za utehu špijunima, za njih kriza sa Iranom znači nova radna mesta.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net