Ličnost godine - Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine Republike Srbije >

Ne mogu da trgujem mrtvim dušama

Dosta se toga izmenilo od početka našeg rada. Imamo veliki broj učesnika događaja, pogotovo kad je o Kosovu reč, gde nam dolaze svedoci nekih događaja. Sve češće nam se javljaju čak i pripadnici redovnog sastava policije, traže određenu anonimnost i faktički se ispovedaju i imaju potrebu da ispričaju ono šta se dogodilo. Neki od njih satima pričaju, hoće da se rasterete i izbace to iz sebe i neće da budu saučesnici zločina koji su činjeni, a u kojima oni nisu učestvovali

Rođen sam 29. januara 1950. godine u Beogradu. Osnovnu školu, gimnaziju i Pravni fakultet završio sam takođe u Beogradu. Odrastao sam na Dedinju; nije mi, kako bi se s obzirom na tadašnje prilike moglo pomisliti, otac bio vojno lice, bio je profesor privrednog i međunarodnog privrednog prava na Pravnom fakultetu u Nišu. Majka mi je bila službenica. Oženjen sam, otac tri ćerke, dve su odrasle i udate, a jedna ide u gimnaziju i odlikašica je.

Otac mi se uopšte nije mešao u to šta ću da studiram. Hteo sam da studiram arhitekturu, a alternativno sam se prijavio na Pravni. Tako se dogodilo: pošto su na arhitekturi primali 150 studenata, a ja sam na prijemnom bio negde 158. i nisam mogao redovno da upišem arhitekturu, upisao sam alternativu, prava. Jedino šta je moj otac, kao civilista, kasnije na mene vršio pritisak da krenem putem sudija koje se bave građanskim pravom. Nisam ga poslušao, otišao sam u krivičare.

Malo ko je od mojih školskih drugova otišao na prava. Moji školski drugovi danas su uspešni novinari, lekari, biznismeni... Na primer, moj školski drug, novinar Dragan Vlahović, nekadašnji urednik "Intervjua", po obrazovanju istoričar, danas je urednik u "Politici", moja školska drugarica dr Ljiljana Klisić danas je svetski poznati seksolog, Gorana Paskaljevića ne treba posebno ni predstavljati, a moj je školski drug i Vuk Hamović, koji je završio ekonomiju i koji je danas poznati srpski poslovni čovek.

Događaji 1968. su me mimoišli. Ja sam generacija koja je došla posle tih događaja, tako da na fakultetu nisam bio politički aktivan. Interesi su mi bili drugde, bio sam sportista, bavio sam se karateom i bio član tadašnjeg karate kluba Medicinar, koji je bio najbolji klub u tadašnjoj Jugoslaviji, bili smo šampioni i tad sam postao nosilac crnog pojasa, treći dan. Trener nam je bio Vladimir Jorga. U tom je klubu bilo mnogo ljudi koji su danas vrlo uspešni u svojim profesijama, kao prof. dr Zdenko Milinković, profesor ortopedije i osnivač karate kluba Partizan, pa neurohirurg dr Dragan Pejović, koji je takođe bio majstor karatea, arhitekta i član ULUPUDS-a Zoran Balaban...

Pravni fakultet upisao sam 1968. godine, diplomirao sam 1973.

STUDENTSKA LETOVANJA: Tih godina, pošto je moja tetka udata u Splitu, pokojni tetak je bio kapetan bojnog broda, a njegov sin koji i dan-danas živi u Splitu, bio je prvotimac košarkaškog kluba Jugoplastika, svako sam letovanje počinjao putovanjem od Splita, a završavao bi na Crnogorskom primorju, obilazeći rodbinu. Na moru sam tada provodio po mesec i po dana, po principu: malo kampovanja, malo iznajmljivanja soba. Obavezno je moje društvo svraćalo u Dubrovnik. Kad se raspala bivša država, teško mi je pala ta nemogućnost da se slobodno putuje, uvek mi je teško padalo kad sam bio u Herceg Novom, a nisam mogao otići i do Dubrovnika, koji je tako blizu. Nekad smo u Budvi seli u auto i otišli u Dubrovnik na večeru, od Novoga do Dubrovnika je tačno 55 kilometara i to je sve ravno, ima samo dve jače okuke osim onog dela ispred samog Dubrovnika i brzo se prođe taj put. U Dubrovniku sam, nakon raspada bivše države, prvi put bio 2004. godine na jednom regionalnom skupu. Tada, u ta tri dana svako veče sam šetao po Dubrovniku, kojeg sam ranije dosta dobro poznavao iz svojih studentskih dana i činilo mi se nekako kao da sam svake godine dolazio, kao da nije prošlo toliko vremena, kao da nije bilo pauze. I Stradun mi je bio isti, čak sam prepoznavao neke prodavnice, čuvene dubrovačke filigrane.

VOJSKA: Nakon diplome 1973. godine, iduće sam godine otišao u vojsku. Pokušao sam, naime, da se zaposlim odmah nakon fakulteta, ali nisam uspeo. Od početka nisam hteo ništa drugo nego da radim u pravosuđu, pa posle više bezuspešnih pokušaja nije bilo druge nego otići u vojsku. Otac – iako je mogao – nije mi bio od pomoći, bio je protiv toga da idem u pravosuđe, zamišljao me je kao naučnog radnika i mislio da ću odmah nakon diplome nastaviti s magistarskim studijama i doktoratom. Ja sam, međutim, shvatio da ja nisam takav tip, da me interesuje neki aktivniji i životniji posao.

Vojsku sam služio u Somboru. U mojoj vojničkoj generaciji su bili uglavnom Beograđani. Sećam se prvog dana kad smo došli u vojsku, bio je vod od nas stotinak i onda je komandir voda dao komandu: "Beograđani, korak napred", na koju je nas osamnaestorica iskoračilo. Onda nam je dao metle da čistimo, kako bi se odmah znalo da Beograđani u vojsci neće imati nikakav popust. Te 1974. godine, sećam se, bile su velike kiše i poplave, pa je tu vojska pomagala, a sećam se i branja kukuruza: možete zamisliti mene i ostale fakultetlije koji nikada takvo nešto nisu radili u životu, sećam se da su mi ruke uveče bile potpuno otekle od onog šaša... Vojsku pamtim kao pozitivno iskustvo, mislim da vojska dosta znači u razvoju čoveka, postaje se na neki način zreliji i realniji.

SLIKE IZ ŽIVOTA: Vladimir Vukčević

POČETAK PRAVNIČKE KARIJERE: Po povratku iz vojske, zaposlio sam se kao pripravnik u Drugom opštinskom tužilaštvu u Beogradu, pošto sam prošao na konkursu. Tada mi nije bilo važno da li ću biti tužilac ili sudija u budućnosti, bilo mi je važno jedino da postanem krivičar, a desilo se da je tužilaštvo konkurs raspisalo pre suda. Čim sam ispunio zakonski rok, odmah sam položio pravosudni ispit. I danas se sećam, od svih nas koji smo u tom roku polagali, samo je nas troje položilo ispit "iz cuga", bez popravnoga, u februaru 1977. Spremao sam ispit šest meseci, uprkos svojoj dobroj memoriji, uvek sam vrlo brzo učio, ali tada sam se najviše spremao za mogućnost da mi moj neposredni šef, tužilac Milan Simićević, bude u komisiji, pa da se ne obrukam pred njim.

Nakon pravosudnog ispita, izabran sam za zamenika u Prvom opštinskom tužilaštvu, ali sam radio i u Drugom opštinskom tužilaštvu, ovisno o tome gde su me rasporedili. Taj je posao bio interesantan i zbog područja koje to Tužilaštvo pokriva, opštine Stari grad i Palilulu. Najsloženiji oblici kriminala na tom opštinskom nivou nadležnosti su upravo bili na tom području, od privrednog kriminala – jer upravo su tu sedišta velikih firmi – do krivičnih dela s elementima nasilja, u čemu je važna činjenica da je u našoj nadležnosti, na primer, bila i kafana Poslednja šansa, na primer. Do 1991. godine ja sam postao jedan od najiskusnijih zamenika tužioca. Te godine, u vreme devetomartovskih demonstracija dobio sam da radim predmet onoga Iva Đukanovića, koji je skinuo mitraljez sa borbenog vozila. Taj predmet je bio osetljiviji za rad nego predmet Vuka Draškovića u to vreme. Tadašnji istražni sudija Tomislav Milanović, na zaprepašćenje svih, pusti tog Đukanovića da se brani sa slobode, pa sam onda ja stavio zahtev za sprovođenje istrage, da je izvršio krivično delo napada na službeno lice u vršenju poslova bezbednosti. Međutim, u toku postupka utvrđeno je da je on taj mitraljez s BOV-a odneo do hotela Mažestik i tamo ga predao policiji u civilu, a branio se da se plašio da će neko taj mitraljez upotrebiti, da će pucati u masu. On je, branio se, hteo to da spreči, a nije mu bio motiv da napadne policiju. Ja sam tada – danas kad pogledam, mislim da je to bila hrabra odluka u ono vreme – prihvatio njegovu odbranu i doneo odluku da nema mesta krivičnom gonjenju. Moja odluka i obrazloženje je opstalo i na višoj instanci, uprkos političkim pritiscima kojih je – jer to je bio politički predmet – naravno, bilo, ali su stručni argumenti bili važniji, jer njegov tzv. direktni umišljaj nije bio upravljen na upotrebu oružja, naprotiv, on je to oružje skinuo i predao policiji.

Dosta dugo sam pekao zanat u opštinskom tužilaštvu i mislim da je to dobro. Radio sam najkomplikovanije predmete vezane za dela s elementima nasilja i komplikovanije saobraćajne nesreće, kao što je Terazijski tunel, pa i nešto privrednog kriminala. Tada je bio jak sastav Prvog i Drugog tužilaštva i bile su vrlo važne te svakodnevne diskusije o predmetima, još od vremena kad smo bili stručni saradnici. Bilo je to mnogo korisnije od savetovanja koja su se tada organizovala.

RATNE GODINE: Zamenik opštinskog tužioca sam bio do 1993. godine, kad sam prešao u Okružno tužilaštvo. Tih smo se godina u Okružnom tužilaštvu bavili uglavnom ubistvima na beogradskim ulicama. Baš u tužilačkim dežurstvima zapadaju mi slučajevi ubistava, Rade Ćaldović Ćenta koji je ubijen ispred Kluba književnika, pa Zoran Skole Uskoković... Mi kao zamenici okružnog tužioca bili smo tih godina na uviđajima za preko stotinu ubijenih na beogradskim ulicama. Iz tih godina ostao mi je naročito u sećanju slučaj trostrukog ubistva, u kojem je optuženi Marko Marković osuđen na smrtnu kaznu, koja je postala i pravosnažna, ali je potom izmenjen zakon i zamenjena je kaznom od 40 godina. Optuženi je bio izbeglica iz okoline Srebrenice i pobio je celu jednu familiju. Pokazao je veliku dozu bezdušnosti kod dečaka koji je poslednji ubijen – našli smo tragove krvi dečaka, koji je već ranjen bezuspešno pokušao da pobegne od svog ubice. Optuženi je pritom pokazao veliki stepen straha za svoju bezbednost, jer je tražio da se preda isključivo istražnom sudiji i tužiocu, a ne policiji. Da bi ilustrovao tu dozu surovosti, a ja sam u toku dokaznog postupka saslušao i njegovu komšinicu, majku dvojice sinova, jednoga od deset a drugoga od 12 godina, čije je dete uzeo u naručje nakon jednog sukoba i stiskao ga tako da je dete poplavilo i pitanje je šta bi bilo da nije naišao njegov otac i naterao ga da pusti dete. Upravo zato sam tražio smrtnu kaznu, zbog takvog njegovog bezosećajnog odnosa prema tuđem životu kao najvećoj vrednosti.

SMRTNA KAZNA: U mojoj karijeri to je jedina smrtna kazna koja je izrečena i koja je postala pravosnažna. Mislim da su, uopšte, u predmetima iz nadležnosti beogradskog Okružnog tužilaštva izrečene samo još dve smrtne kazne za sve vreme koje sam tamo radio. To je posebna atmosfera kad se nekome izriče smrtna kazna. To je uvek puna sudnica broj 3 u Palati pravde, koja je dugo vremena, sve donedavno bila najveća sudnica u Beogradu... atmosfera je naelektrisana i čovek stvarno treba da bude Dostojevski da može opisati te strašne tenzije u publici, između rodbine žrtve i rodbine optuženog. Ko nije prošao sudnicu 3 kao tužilac i kao sudija, taj ne može biti veliki tužilac ili sudija. Pre nego što sam predložio smrtnu kaznu, mnogo sam razmišljao – u tom trenutku još nije bilo naznaka da će ta najteža kazna biti ukinuta izmenom zakona – o tome da ću i sam morati biti prisutan izvršenju. Sam sam sebi tada rekao: Ne možeš biti licemeran, ili jesi ili nisi. Kad sam najtežu, smrtnu kaznu predložio, i tu sam dilemu slomio u sebi, ali odluka nije bila laka. U takvoj situaciji, čovek noćima ne spava i noćima razmišlja, nije lako predložiti smrtnu kaznu i samo onaj ko je prošao kroz to može shvatiti koliko je to teška odluka.

Nakon tih godina u Okružnom tužilaštvu, 2002. godine sam prešao u Republičko, gde sam vrlo brzo postao prvi zamenik i šef Krivičnog odeljenja. Tad je u tom tužilaštvu došlo do velike smene generacija, neki od onih s kojima sam i do tada radio u nižim tužilaštvima, u kojima smo "pekli" zanat, takođe su prešli u Republičko tužilaštvo: Veselin Mrdak, Bogdan Stanković i Dragoljub Stanković, koji su danas moji zamenici u Tužilaštvu za ratne zločine.

TUŽILAŠTVO ZA RATNE ZLOČINE: U godinama pre mog imenovanja za tužioca za ratne zločine Srbije, u julu 2003, u društvu sasvim sigurno nije bilo pune političke volje i konsenzusa za gonjenje ratnih zločinaca, čak više od toga: bilo je otpora u javnosti, još uvek je javno mnjenje smatralo da su Srbi bili napadnuti i da smo mi vodili jedan odbrambeni rat i da su svi koji su u njemu učestvovali patriote. Tu ne mogu da se zaobiđu i strahovite medijske kampanje i manipulacije koje su sve to pratile, posebno čuveni TV Dnevnici u pola osam, u kojima su se prikazivale samo srpske žrtve. Slika koju Srbi imaju o sebi jeste da su viteški narod i većina ljudi nije mogla da pretpostavi da se u njihovo ime bori masa kriminalaca koje je režim organizovao da ubijaju i pljačkaju. Prema tome, u trenutku kada prihvatam tu dužnost, prihvatam i zbog toga i zbog činjenice da je jedina alternativa – ako mi nećemo da sudimo – Haški tribunal. Taj tribunal sudi u Siera Leoneu, sudi u Ruandi, u zemljama koje su ipak – bez namere da bilo koga potcenjujem – iza nas, koji smo evropska zemlja, u kojoj ima i sposobnih ljudi, i sudija i tužilaca, i spremnih za takav posao, koji su po vokaciji demokrate, koji su videli šta se radi. Moj prvi izazov bio je formiranje tima tužilaca, paralelno sa formiranjem tima sudija koji će da se uhvate u koštac sa tim najtežim krivičnim delima i koji će pokazati i Hagu, i celoj međunarodnoj i domaćoj javnosti da smo sposobni i spremni da se suočimo s problemom ratnih zločina.

Za sebe mogu da kažem da pripadam ipak soju ljudi sa kojima je bilo najteže medijski manipulisati i da sam dosta dobro obavešten, ali sam se o događajima u Bosni i Hrvatskoj informisao isključivo preko Radija Slobodna Evropa i preko inostranih stanica. Čak i meni, koji sam relativno dobro obavešten, informacije su dolazile iz tih izvora i jednostavno nisam mogao da verujem da je to uopšte moguće.

Zašto se tada već nisu procesuirali zločini? Pa verovatno je to posledica toga da smo mi navikli da je inicijativa na policiji i da ona podnosi krivične prijave, pa da tek nakon toga Tužilaštvo bude uključeno. Beogradsko tužilaštvo tada je bilo okupirano silnim slučajevima ubistava i mafijaških obračuna, teškim razbojništvima i takvim krivičnim delima. Sećam se slučaja: butik na samom uglu Beogradske i Bulevara sa desne strane, u kojem je nađena gola žena, vezanih ruku i nogu, vezana trakom oko usta od čega se i ugušila, a prethodno je bila silovana. Taj zločin nikad nije rešen, a takvih je slučajeva bilo još.

Sećam se novinskog teksta iz 1995. godine u "NIN"-u u kojem jedan mučenik, Musliman iz Srebrenice koji je preplivao Drinu, priča o strašnim događanjima u Bosni – nikad nakon tog teksta niko o njemu više nije govorio i uopšte, u našim medijima nije bilo mnogo informacija o stvarnim zbivanjima u ratovima. Moj prvi susret sa ratnim zločinom, inače, nije bio slučaj Sjeverin, u kojem sam bio tužilac, već slučaj jednog Bošnjaka 1996. godine, kojega je uhvatila policija i podnela krivičnu prijavu da je vršio zločine nad Srbima u Srebrenici. Istragu je vodio Nikola Mićunović, danas sudija Vrhovnog suda Srbije. Kod osumnjičenog je pronađen i dnevnik, ispostavilo se da je reč o čoveku koji je, s još jednim, bio pravi junak i koji je uspevao da zaobiđe straže oko Srebrenice i koji je nabavljao za tamošnje stanovništvo deficitarne proizvode, pogotovo so, koje tamo nije bilo, i koji je bio u jednom prolasku kroz minsko polje ranjen. Odustao sam od istrage, on je pušten iz Centralnog zatvora i predat međunarodnom Komitetu za izbeglice.

Nakon toga, radio sam na "slučaju Sjeverin", protiv četvorice optuženih, predvođenih Milanom Lukićem, danas haškim optuženikom. Koliki smo napredak napravili od tog vremena u zakonodavnom smislu, pokazuje činjenica da bi tada, da je u to vreme postojao institut svedoka saradnika, tada optuženi Đorđe Šević verovatno taj status dobio, jer je bio spreman da govori, a nikoga nije ubio.

SNIMCI ZLOČINA: To je jedna patološka potreba učinilaca zločina da ovekoveče svoj zločinački čin. Iz toga može da se zaključi da je reč o patološkim tipovima, koji snimaju zverstva koja učine i misle da čine herojska dela, jer ko normalan može da snima kako ubija decu, i to s leđa, i da se to posle čak iznajmljuje po kafićima. To ne mogu raditi normalni ljudi. Takođe, slikanje zločina u Sjeverinu, fotografije koje pokazuju prebijanje ljudi pendrecima, ljude u krvi, gaženje ljudi koji im ništa nisu uradili... Dok se mi ne suočimo sa činjenicom da su u naše ime na ovim prostorima činjena zverstva, nema boljitka. To je jedan od izazova koji sam imao prihvatajući ovu funkciju, da pokažemo da možemo jednako kvalitetno profesionalno da procesuiramo takve stvari i mislim da je Ovčara primer za to.

U tom slučaju, inače, između "vukovarske trojke" i neposrednih izvršilaca nema nikoga – možda bi "vukovarskoj trojci" moglo da se pridruži još nekoliko oficira, međutim, Hag je faktički preuzeo JNA i komandnu odgovornost, a nama je prepustio Teritorijalnu odbranu i mi smo tako postupili. Mi ćemo i dalje raditi na slučaju Ovčara, jer po prirodi stvari niti jedan naš slučaj nije konačno završen i svi su ti slučajevi pravno i dalje živi, ali treba voditi računa i o procesnoj taktici i potrebama mnogih drugih postupaka.

REGIONALNA SARADNJA: Velika je važnost regionalne saradnje: bez nje nema napretka, jer su zločini izvršeni na jednom mestu, tamo su i žrtve, dok su izvršioci uglavnom ovde. Bez te jake saradnje ne možemo postići mnogo. U tome nema te prepreke koju nismo spremni savladati.

Suština je baš u tome da su se zločini vršili na teritoriji bivše Jugoslavije, do Dejtona uglavnom na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a nakon Dejtona uglavnom na Kosovu. Mi bez saradnje sa hrvatskim i bosanskim pravosuđem nemamo šanse da dođemo do validnih dokaza, na osnovu kojih možemo procesuirati slučajeve. Zato smo i napravili određene korake i, uz presudnu pomoć ministra Rasima Ljajića i njegovog ministarstva, potpisali memorandume o saradnji. Sporazum o saradnji naših tužilaštava sa hrvatskim Državnim odvjetništvom već je potpuno funkcionalan, s njima smo u stalnoj komunikaciji. Njihovi su tužioci dolazili kod nas zbog slučaja Lora, u kojem smo okupili u našem tužilaštvu sve svedoke koje su oni tražili za ispitivanje, i faktički su njihovi tužioci te svedoke saslušali u našem prisustvu. MUP i Ministarstvo pravde su pomogli u idućoj fazi, dali su kompletnu logistiku kako bi država stala iza svedoka, svojih državljana, koji su otišli da svedoče o Lori u splitski Županijski sud. Pomažemo i drugima, a za sada drugi mnogo manje pomažu nama, jer smo mi do sada bili mnogo više upućeni na pomoć Haškog tribunala i UNMIK-a na Kosovu, s kojim se saradnja takođe poboljšava. Kao što je poznato, mi kao država ne možemo da delujemo na Kosovu, ali preko njih i Haškog tribunala napravili smo strateške prodore, omogućili su da moji zamenici tamo odlaze i da saslušavaju Albance, očevice događaja koji su predmet naših istraga. Mi smo vrlo zainteresovani za saradnju s UNMIK-om, ali istovremeno tražimo – s obzirom na pogrom od 17. marta 2004. na Kosovu – da vidimo šta su oni uradili, a tražimo i naše aktivnije učešće u svim tim procesima. Ne moramo mi da se pojavljujemo i da zastupamo optužnice, ali tražimo da se i na Kosovu procesuiraju i oni koji su krivi za ono šta se dogodilo i za zločine na štetu Srba.

SVEDOCI ZLOČINA: Dosta se toga izmenilo od početka našeg rada. Imamo veliki broj učesnika događaja, pogotovo kad je o Kosovu reč, gde nam dolaze svedoci nekih događaja. Sve češće nam se javljaju čak i pripadnici redovnog sastava policije, traže određenu anonimnost i faktički se ispovedaju i imaju potrebu da ispričaju ono šta se dogodilo. Neki od njih satima pričaju, hoće da se rasterete i izbace to iz sebe i neće da budu saučesnici zločina koji su činjeni, a u kojima oni nisu učestvovali. Dosta njih se još uvek nećka hoće li ili neće biti svedoci, mi ih na to ne prisiljavamo, iako im je to zakonska dužnost. Neki su pristali i to nam je mnogo pomoglo u slučaju Batajnica, tako smo došli do jednog broja naših ljudi koji su tamo bili i koji su odbijali da učestvuju u zločinima i koji danas svedoče o tome. Mi, naime, ne možemo takvim svedocima garantovati sigurnost, još uvek taj institut zaštite svedoka kod nas nije uspostavljen i mi ne možemo da ih izlažemo, bez njihove volje, takvim opasnostima. Sve to, međutim, ukazuje da je ipak došlo do određene promene u svesti ljudi.

OČEKIVANJA: Kada izvršimo sve obaveze prema Haškom tribunalu, a siguran sam da će se to desiti uskoro, želim da se narednih godina mog mandata reše mnogi slučajevi u kojima su barut, pljačka i kriminal upakovani u ambalažu lažnog patriotizma, dobiju sudski epilog, da individualizujemo krivce, kaznimo zločin i skinemo kolektivnu krivicu sa srpskog naroda. Samo tako i mudrom političkom taktikom koja neće prezati ni od izvinjenja za počinjene zločine, ali niti od odlučnosti da se zalaže za procesuiranje tih istih zločina u regionu, doći ćemo do onih tema koje su zajednički imenitelj za evropske i svetske integracione procese.


 

Obrazloženje

Tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević većinom glasova izabran je za ličnost 2005. godine. Redakcija "Vremena" rukovodila se samo jednim kriterijumom: pozitivnim doprinosom u unapređivanju društvenih institucija.

Institucija kojoj je na čelu samo nešto više od dve godine, kako govore istraživanja javnog mnjenja, svojim je radom u velikoj meri uspavanu srpsku javnost usmerila ka suočavanju s prošlošću, dokazujući da Haški tribunal nije jedino mesto na kojem se može i na kojem će se vagati krivica pojedinaca iz nacionalnih ratnih mašinerija na prostoru bivše Jugoslavije za stradanja i ratne zločine počinjene u "naše ime".

Tužilac Vladimir Vukčević, kao prvi u hijerarhiji, najprisutniji je u javnosti, ali sâm će reći u svakom susretu sa sedmom silom da iza postignutih rezultata stoji i predani rad njegovih zamenika, koji zastupaju konkretne optužnice ili vode istrage koje tek treba da rezultiraju optužnicama protiv osumnjičenih za ratne zločine. Zasad je jedini prvostepeno završeni postupak "slučaj Ovčara", koji je iz tužilačkih redova vodio Vukčevićev zamenik Dušan Knežević, a presudilo sudsko veće Veska Krstajića, ali odmah potom, krajem prošle godine, počela su dva nova suđenja, jedno paravojnoj formaciji Škorpioni, čiji su pripadnici optuženi za ubistvo grupe Srebreničana (od kojih dvojice maloletnika), i drugooptuženima za zločine nad Bošnjacima u okolini Zvornika.

Činjenica je da je Tužilaštvo za ratne zločine, s Vukčevićem i njegovim zamenicima, kao i sudije za ratne zločine, dokazalo da u Srbiji ima snage i sposobnosti da se posao započet u Haškom tribunalu nastavi i u zemlji, tamo gde je sve počelo i gde se sve završava.

R.V.

Dosadašnji tužilački rezultati

U slučaju Ovčara je procesuirana ukupno 21 osoba, a dosad smo u ovom tužilaštvu ukupno procesuirali 47 ljudi, u šta ne ubrajam određeni broj vojnih predmeta koje smo nasledili ukidanjem vojnih sudova. Za ove dve godine to nikako nije malo. Osim Ovčare, imamo predmet Zvornik, što je prvi predmet koji je ustupljen jednom pravosuđu u regionu. Haški tribunal nam je taj predmet ustupio u fazi istrage, koju su vodili protiv trojice osumnjičenih za zločin u Zvorniku, a mi smo nakon godinu dana istrage došli do sedam izvršilaca. Protiv njih je podignuta optužnica i upravo je počelo suđenje šestorici, jer je jedan optuženi u međuvremenu umro. Ali, i to nije kraj i to hoću da naglasim: ni u jednom našem predmetu, pa čak niti u Ovčari, spisak osoba koje su nama od interesa nije konačan. Po prirodi stvari, u tim krivičnim delima učestvuje veliki broj lica i mi stalno dolazimo do novih saznanja i do sve većeg i većeg broja ljudi koji su direktni učesnici ratnih zločina. U slučaju Škorpioni imamo petoricu osumnjičenih kod nas, dok je šesti – koga smo takođe mi otkrili – uhapšen u Hrvatskoj i tamo se vodi postupak protiv njega, dok je sedmi još u bekstvu. Osim tih slučajeva, imamo slučaj Batajnica: nađeno je oko 900 leševa u Batajnici, koji su dovezeni u Srbiju, a posledica su zločina na Kosovu. U tom slučaju imamo osumnjičenih devet lica, svih devet bili su pripadnici policije. Na tom slučaju radimo od prvog dana osnivanja ovog tužilaštva, a dosad je saslušano oko 200 ljudi. Nije bilo lako odlučiti da se ide u istragu protiv devet policajaca, znajući da svi oni moraju biti lišeni slobode, s obzirom na to da ih je još šest u aktivnoj policijskoj službi, dok trojica više formalno nisu aktivni, iako – po prirodi stvari – i bivši policajci ostaju međusobno povezani i solidarni s drugima u toj službi. Postupak smo vodili i protiv Nebojše Minića, uhapšenog u Argentini, koji je u međuvremenu tamo i umro, i ne samo on, već je tu bilo još nekoliko lica oko njega.

Naš dvoipogodišnji rad može se uporediti s radom Haškog tribunala: valja pogledati koliko su oni za sve ove godine procesuirali slučajeva, a postoje od 1993. godine. Vukovar je ogroman predmet, na Ovčari je nađeno 200 ljudi, od čega je 192 identifikovano, to je 200 ubistava, više nego što je godišnji prosek ubistava u Srbiji. Nezahvalno je licitirati koliko će ovo tužilaštvo trajati, ali mi stalno nalazimo nove zločine, nove izvršioce, sada je na redu Kosovo, gde se otvaraju novi slučajevi, kao i Lovas i Antin u Hrvatskoj, na kojima takođe radimo i blizu smo mogućnosti da i tu nešto procesuiramo. Takođe, u okviru izlazne strategije Haškog tribunala očekujemo još predmeta.

Međunarodna i regionalna saradnja

Za razliku od kolega iz organizovanog kriminala, u ratnim zločinima imamo uvek prisutan međunarodni element, a pažnja međunarodne javnosti je potpuno usmerena ka ovim slučajevima. Srbija je ponovo bila prva vest na uglednim internacionalnim informativnim emisijama i prija mi kada čujem da "pravosuđe Srbije, polako ali sigurno, ide putem pravde", kako je to navedeno u udarnim vestima BBC-ja na početku suđenja "škorpionima". Ili, kada se prenese da prilikom prijema za "Majke Srebrenice" u mom kabinetu, upravo one, porodice žrtava izraze zahvalnost i poverenje u rad našeg pravosuđa. To je velika odgovornost i upravo poštovanje žrtava kroz zadovoljenje pravde jeste smisao našeg rada.

Za mene je veliki uspeh i, rekao bih, pobeda, da smo se moje kolege tužioci Mladen Bajić iz Hrvatske, Marinko Jurčević iz BiH i ja našli, pre svega kao profesionalci koji razumeju suštinu, a imaju volju i želju da se zločinu stane na put, da se on kazni, ma ko da ga je počinio. Takva saradnja ukida granicu zločina, a međusobno poverenje opovrgava stalne nalete nacionalističkih i uzajamno osuđujućih teza.

Slučaj Terazijski tunel

Jedan od slučajeva u kojima sam uspeo da promenim dotadašnju praksu jeste i optužnica za saobraćajnu nesreću u Terazijskom tunelu, kad sam uspeo da izmenim pravila koja su dotle predviđala da se to krivično delo može izvršiti isključivo umišljajem, ako čovek vozi pijan. Dokazao sam u tom konkretnom slučaju da je ta enormna brzina razlog da se delo kvalifikuje kao eventualni umišljaj. Ako neko vozi 180 kilometara na sat u centru Beograda, bez obzira na to što je u tom slučaju bilo pola dva noću, ako je taj neko Beograđanin i zna da baš u to vreme onuda prolazi masa ljudi koja odlazi na poslednje autobuse na Zelenom vencu, to je delo izvršeno s eventualnim umišljajem. On, utrkujući se s drugim vozilom u toj situaciji, svestan je da to može dovesti do velike nesreće, koja se na kraju i dogodila, i on pristaje na to. To je ravno situaciji u kojoj neko pijan seda za volan.

Prilozi za biografiju: tužilac za nedodirljive

Vladimir Vukčević je tokom rada u Okružnom tužilaštvu u Beogradu radio na najsloženijim sudskim postupcima. Posebno izdvaja istragu protiv Makine grupe kriminalaca osumnjičenih za ubistvo policijskog generala Boška Buhe. U optužnici, koju je, kao zamenik republičkog tužioca, potpisao Vukčević, navedeno je da je "banda bila osnovana 2000. godine sa ciljem da se lišenjem života najvažnijih državnih fukcionera, političkih ličnosti i svedoka koji bi eventualno mogli da svedoče u vezi s prethodnom i sadašnjom delatnošću bande ugrozi bezbednost zemlje, stvaranjem osećanja nesigurnosti kod građana, kao i stvaranjem atmosfere neprikosnovene moći kriminala radi nesmetane mogućnosti vršenja kriminalnih radnji".

Sve njih Specijalni sud je prošle godine, zbog nedostatka dokaza, oslobodio, a Maljković, Jakšić i Ilić pušteni su iz pritvora. Konačno, Vrhovni sud Srbije poništio je ovu presudu i naložio novo suđenje. Međutim, posle izlaska na slobodu optuženi su nestali.

Svojevremeno je bio najozbiljniji kandidat za mesto tužioca za organizovani kriminal. Na pitanje zašto to mesto nije prihvatio, Vukčević je odgovorio: "Tačno je da je tadašnji tužilac Siniša Simić meni ponudio to mesto. U to vreme sam vodio slučaj Makine grupe. Razmišljao sam da li da prihvatim. Međutim, odustao sam pod pritiskom porodice."

Prvi slučaj ratnog zločina koji je pokrenut pred beogradskim Okružnim sudom dodeljen je takođe tužiocu Vukčeviću. On je bio tužilac u slučaju Sjeverin, na kome su Milan Lukić i tri pripadnika vojne formacije Osvetnici osuđeni zbog otmice i ubistva 17 Bošnjaka iz okoline Priboja.

Dok je bio zamenik okružnog tužioca, Vladimir Vukčević je zastupao optužnice u procesu Grmeč, kada je poginulo 11 ljudi. Slučaj je ostao nerazjašnjen. Nedeljnik "Vreme" je o tome pisao u avgustu 2003. godine, a Vukčević je u intervjuu za "NIN" (juna 2004) ocenio da se "radi o tendencioznom i zlonamernom članku kojem je, bezuspešno, bio cilj da me degradira kao profesionalca u vreme kada sam izabran za tužioca za ratne zločine. Takve tvrdnje nisu bile pravno argumentovane. Sve tvrdnje iz tog članka sam odmah i demantovao u svom pismu."

Po mišljenju Vladana Batića, ministra pravde Srbije u vreme izbora Vukčevića, novoizabrani tužilac će biti kompetentniji od Karle del Ponte. A aktuelni ministar pravde Zoran Stojković optužio je Vukčevića da ne radi svoj posao i da se zalaže za to da se Srbi kojima bi moglo da se sudi pred domaćim sudovima šalju u Hag. Vukčević je to odbacio ocenivši da je "tu reč o jednoj dezinformaciji. Prilikom boravka američkog ambasadora za ratne zločine Pjera Rišara Prospera u Beogradu, Prosper me je pitao da li bismo mi mogli da sudimo četvorici generala – Lukiću, Pavkoviću, Lazareviću i Đorđeviću – na osnovu haške optužnice. Ja sam odgovorio da bi to po važećem zakonu bilo nemoguće, jer bi haška optužnica kod nas mogla da se tretira samo kao krivična prijava, a od prijave do optužnice je dug put. Neko je to pogrešno preneo Stojkoviću kao moj stav da generalima uopšte nećemo da sudimo ovde, nego da im treba suditi u Hagu, i to je izazvalo njegovu reakciju.

Tek od ove nedelje, zahvaljujući najnovijim izmenama zakona, dokumenti iz Haga mogu da se koriste pred domaćim pravosuđem, i to će omogućiti da velik broj predmeta procesuiramo ovde i znatno će unaprediti istinsku dvosmernu saradnju koju Tužilaštvo razvija sa Tribunalom." ("Vreme" 16. decembar 2004)

Tokom dve godine rada Tužilaštvo za ratne zločine je po Vukčevićevom mišljenju prošlo kroz nekoliko faza. "U početku se u svesti naših ljudi postavljalo pitanje da li su uopšte pripadnici srpske nacionalnosti činili bilo kakve zločine, ili se radilo o samoodbrani, borbi za više ciljeve – nacionalne interese. Tadašnji mediji su to tako i predstavljali, pa su ti ‘borci’ bili ‘patriote’. U drugoj fazi polako dolazi do saznanja da su u ime ‘srpstva’ činjeni i zločini, pošto se kao patriotski gest nikako ne mogu okvalifikovati ubistva dece, žena i staraca, i to na najmonstruoznije načine, kao što je paljenje kuće u kojoj su zaključana deca (slučaj Lukić) ili ubijanje trudnih žena (slučaj Ovčara).

Tako je, posle prve faze negacije zločina, došlo do faze određenog otrežnjenja, a treću fazu bih označio kao suočavanje sa zločinom i utvrđivanje individualnih krivaca. To je suština rada Tužilaštva za ratne zločine – identifikovanje počinilaca i njihovo izvođenje pred lice pravde. To daje smisao našem radu."

"Osećao sam se kao kapetan broda koji se daleko, na pučini, ljulja od oluje, gromova i velikih talasa sa svih strana, a znao sam da taj brod moram dovesti do mirne luke – suđenja i presuda."

Vladimir Vukčević je krajem prošle godine ocenio da se često javlja veza između ratnih zločina i organizovanog kriminala i da su izvršioci ratnih zločina, takozvane patriote, obični kriminalci. "Nadam se da ćemo početi totalnu borbu protiv ratnih zločina i organizovanog kriminala sa kolegama u regionu."

Dokumentacioni centar "Vreme"


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net