Džordž Best (1946–2005) >

Odlazak "fudbalskog Bitlsa"

I da nije bio genijalan fudbaler, a bio je, ostavio bi trag jer je stilom i načinom života, doduše ne baš uvek i u svemu za primer, obeležio jednu epohu išavši, zapravo, ispred svog vremena

Tog 13. aprila 1966, kao za baksuz, išao sam po podne u školu. Treći razred zaječarske gimnazije, koja nedelja pre 17. rođendana. A baš tog popodneva Partizan je na Stadionu JNA igrao prvi polufinalni meč Kupa šampiona sa Mančester junajtedom! Osam godina posle minhenske tragedije, na povratku iz Beograda gde je dan ranije igrao 3-3 sa Crvenom zvezdom, čuveni engleski tim vratio se u Beograd, sa novom generacijom i ponekim, poput Bobija Čarltona, preživelim učesnikom minhenske katastrofe. Preživeo je i menadžer Mat Bezbi, čovek koji je iz pepela podigao novi Junajted i krenuo s njim u osvajanje Evrope...

Nisam bio sklon takvim stvarima, ali nije bilo druge: zbrisao sam iz škole i seo pred stari crno-beli RR koji je nama, klincima iz provincije, bio skormni izlaz u svet. Preslišavao sam sebe i ustanovio da i danas napamet znam 10 od 11 igrača Mančestera koji su istrčali na teren. Falio mi je Herd. Sastav crno-belih se podrazumeva. Dakle, bilo je ovako...

PARTIZAN (4-3-3): Šoškić-Jusufi, Ljuba Mihajlović, Rašović, Vasović-Bečejac, Kovačević, Miladinović-Bajić, Hasanagić, Pirmajer. Trener:Abdulah Gegić.

MANČESTER JUNAJTED (4-4-2): Kreg-Dan, Krirand, Foulk, Brenan-Stajls, Herd, Čarlton, Lou-Best, Konoli. Trenber: Mat Bezbi.

Sudio je Nemac Kurt Čenčer a na tribinama Stadiona JNA bio je 37.031 gledalac.

ČUDO U BEOGRADU: Meč je završen pobedom Partizana od 2-0 (1-0), golove su dali Hasanagić u 40. i Bečejac u 59. minutu, ali samo Bog zna kako je i zašto Partizan dobio tu utakmicu... U prvih 25 minuta crno-beli su imali više sreće nego pameti, engleski tim je dominirao, stvarao šanse, pogađao stative i prečke, lopta ja išla po gol-liniji, ali nikako nije htela u mrežu. Ljuba Mihajlović, a i ostali, doživotno će pamtiti "čupavca" u dresu sa brojem 7 koji ih je dribalo kako je hteo. Bilo je, što bi se reklo, neprijatno za gledanje... Već smo čuli za Džordža Besta, ali tada smo ga prvi put gledali i ostali otvorenih usta pred čudesima koja je taj čupavi vragolan pravio sa loptom. Sirotog Ljubu Mihajlovića nekoliko puta je tako lomio driblinzima da je stvarno postojala opasnost da se ovaj ušine, ali se Ljuba na vreme setio šta mu valja činiti. Kad vučenje za dres, pa i za kosu, nije pomoglo, ušao je, onako bekovski, dva-tri puta u Besta koji je završio na atletskoj stazi... Da l’ zbog Ljube ili nekog drugog razloga, Best se do kraja meča znatno primirio, a u revanšu, igranom kroz sedam dana na čuvenom Old Trafordu pred 61.475 gledalaca, nije ga ni bilo u sastavu. Mora da je vidao beogradske rane... Bez Besta koji je bio veliki zato što nije bio klasičan engleski igrač (uostalom, bio je Irac), Mančester je revanš igrao na pogrešan način: uporno je nabacivao duge lopte koje su Šole na golu i Vaske i Rašović kao tandem centarhalfova lako odnosili i čuvali 0-0 sve do 72. minuta, kada je Mančester, konačno po zemlji i iz neke gužve, ugurao jedan gol ali je na njemu i ostao. Partizan je ušao u finale Kupa šampiona...

Mančester će ostvariti cilj dve godine kasnije pobedivši u Londonu, posle produžetka, Benfiku sa 4-1. Džordž Best, tada 22-godišnjak, dao je vodeći gol u produžetku tako što je predriblovao jedno četiri igrača i golmana i ušetao sa loptom u gol. Kasnije je priznao da je bio u velikom iskušenju da, kada je već bio na gol crti, klekne i glavom ugura loptu preko linije ali, kaže, setio se da ser Mat Bezbi ima načeto srce i da to možda ne bi preživeo...

NEPOSLUŠNI KLINAC: Te 1968, sa samo 22 godine, Džordž Best je osvojio Zlatnu loptu, koju najboljem igraču Evrope dodeljuje Frans fudbal i koja je u ponedeljak dodeljena 50. put – ovogodišnji dobitnik je Ronaldinjo (Barselona). Oni koji ga nikada nisu gledali teško mogu zamisliti šta je sve bio u stanju da uradi s loptom. Igrao je na poziciji desnog krila, ali se kretao gde je hteo i kako je hteo. Kada je, posle 3-2 kod kuće, Mančester junajted u revanšu 14. marta 1965. pobedio Benfiku u Lisabonu sa 5-1 uz dva pogotka Besta u prvih 12 minuta, Mat Bezbi je svom tada 18-godišnjem super talentu rekao:

"Vi, Džordž, očito niste čuli moje instrukcije, tražio sam da počnemo oprezno i čuvamo rezultat. Hvala vam zbog toga."

Portugalska štampa dala mu je nadimak koji je doživotno nosio – peti Bitls! Bilo je to zbog duge kose i fizičke sličnosti sa "čupavcima iz Liverpula" koji su izazivali histeriju gde god su se pojavili, ali i zbog stila oblačenja, nekonvencionalnog ponašnja i dendijevskog stila života. Mnogo godina kasnije, Džordž Best će reći:

"Da mi je neko dao priliku da biram između driblanja četvorice igrača Liverpula i gola sa 25 metera i noći sa jednom mis sveta, ne znam šta bih izabrao. Na sreću, desile su mi se obe stvari, ali jedna pred 50.000 gledalaca."

I tako više puta... Bio je ženskaroš prve vrste, neodoljivi zavodnik koji priznaje vezu sa najmanje 2000 žena, ali je bio skromniji kada su mu pripisivali silne misice:

"Čitao sam da sam ih imao sedam, što nije tačno. Bile su samo tri. Još uvek ima vremena za četvrtu", rekao je ne tako davno.

Uporedo sa slavom na terenu išla je i "slava" sa sve brojnijim i sve većim skandalima. Vožnja u pijanom stanju, napad na policajce, tuče po barovima i burne veze sa lepoticama koje su čekale u redu da budu s njim. U Mančesteru je ostao do 1974, statistika kaže da je u Ligi odigrao 361 utakmicu i dao 137 golova, njegov prosek tek je nedavno nadmašio sadašnji golgeter Rud van Nistelroj. Ukupno je nosio dres Mančestera 466 puta i dao 178 golova. Sa Mančesterom je osvojio dve lige, Kup šampiona 1968. kada je izabran i za najboljeg igrača Engleske, a potom i Evrope. Uporedo je igrao za selekciju svoje rodne Severne Irske (37 puta, 9 golova), bez zapaženijih rezultata. Znao je da kaže da su utakmice reprezentacije bile kao odmor: "Mnogo smo pili, smejali se i imali aktivnosti ‘after hours’..."

SVETO TROJSTVO: Sa 26 godina, već ozbiljno suočen sa alkoholizmom, najavio je kraj karijere, ali se ubrzo vratio, mada nikad više nije bio onaj neuhvatljivi Džordž Best. Menjao je klubove i zemlje, od Kork Seltiksa, Fulama, preko Los Anđeles Acteka, Fort Lauderdala, Hiberniana (Škotska), San Hosea i Stokporta do Brizbejna u Australiji, gde je 1983. stavio tačku na burnu karijeru.

Danas se toliko priča, piše i govori o raznim "galaktičarima", o zvezdama koje zarađuju milione i čiji se dresovi takođe prodaju u milionskim tiražima, ali svi oni su obični "šegrti" u poređenju sa Džordžom Bestom koji je imao nesreću da živi ispred svog vremena. Doduše, nije uvek bio primer za ugled, ali ljudi su ga, a naročito žene, voleli onakvog kakav je bio. Znao je da kaže: "Ja sam bio taj koji je fudbal sa poslednje odveo na prvu stranu novina." I bio je u pravu.

Zajedno sa Bobijem Čarltonom i Denisom Louom činio je "Sveto trojstvo", za mnoge najbolje u istoriji britanskog fudbala, ali zanimljivo je da se međusobno nisu voleli, posebno Best i Čarlton.

"Mi smo bili u svemu različiti. On se nije družio ni sa kim, posle treninga i utakmice trčao je kući ženi... Znam da je mrzeo moje igranje petom, a ja sam se trudio da što više koristim ‘štiklu’ ne bih li ga nervirao i čuo ono ‘fuck’..."

U meču Northampton – Mančester junajted, 7. februara 1970. u Kupu, pojavio se u timu posle šest nedelja pauze zbog kazne jer je nekog sudiju gađao loptom. Mančester je pobedio sa 7-2 a on je dao 6 golova... Slavni Pele nije oklevao da kaže da je "u svoje vreme Best bio najbolji igrač na svetu", a Best nije oklevao da uzvrati kako mu je to najveće priznanje u životu jer je izuzetno cenio Pelea. Za razliku od zemljaka Bekama, koji kaže da mu je čast što je u Mančesteru nosio "dres broj 7, kao nekad Best". Koliko letos u Monaku, na jednoj svečanosti UEFA, tvrdio je da je Oven bolji igrač od Bekama a jednom prilikom je, kao komentator britanskog Skaja, za Bekama rekao i ovo:

"Ne zna da igra levom nogom, slabo igra glavom, ne može da oduzme loptu nikome i retko daje golove. U svemu ostalom je dosta dobar..."

NAJBOLJI: Besti, kako su ga takođe zvali, bio je jedinstvena figura u svetu fudbala. Uz fudbalski talenat imao je neobičnu moć identifikacije sa jednim uzbudljivim vremenom s početka 60-ih prošlog veka kada je London bio istinski muzički centar sveta. Džordž Best bio je jedan od prvih idola pop kulture, supertalentovan fudbaler koji je svoj bogomdani talenat straćio na žene i alkohol, ali je uprkos tome iz dana u dan, sve do smrti, pa čak i posthumno, uvećavao legendu o sebi. Kažu da će ove subote na njegovoj sahrani u Belfastu biti više od 100.000 ljudi. Iz veza sa 2000 žena ostao mu je samo jedan sin, 24-godišnji Kalum, a na poslednji put ispratiće ga sestra Barbara Meknari i 87-godišnji otac Diki Best. Takođe i Aleks Best, njegova poslednja žena kojom se oženio 1995. a razveo 2004, što ga je definitivno uništilo. "Džordž je bio ljubav mog života", rekla je Aleks.

Mi iz "šezdeset-i-neke" koji smo ga voleli na drugi način, iz daleka, dodali bismo: Bio je idol naše fudbalske mladosti.

Neponovljivi Džordž Best, igrač sa najlepšim i najtačnijim prezimenom na svetu.

"Simply the Best."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net