Teofil Pancic

nuspojave >

Može li žaba da njače

Slavopojke Karadžiću su logično ospoljenje "plemenske svesti" u današnjim uslovima; ne očekujete valjda da se na tim prelima gusla, ciliče i zapomaže u slavu Nataše Kandić ili Teofila Pančića

Šta ono na kraju bi sa bizarnom aferom oko "švercovanja" guslarskih tirada o Karadžiću i Mladiću u registar "nematerijalne kulturne baštine" sveta, a u režiji ovdašnjeg Instituta za umetnost i književnost? Hoće se reći – je l’ u toj stvari naposletku važan i nadležan Unesko ili pak možda Jonesko? Dakle, da li je u pitanju stvarni međunarodni skandal ili mali, lokalni teatar apsurda?

Već na prvu – pri tome sasvim šturu i nepreciznu – vest da je vazda budni ino-ministar Vuk Drašković odvažno i samozatajno sprečio novu Bruku Pred Svetom kojom su ovdašnji Domoljupci rešili da počaste naciju prikazujući "nas" kao naciju krvolokoljubaca, a dvojicu najpoznatijih haških begunaca kao epske div-junake za kojima šizi vascela Srbadija, promptno je ustalo sve što misli "proevropski", sveudilj kukajući i zgražavajući se nad tim Skandalom. I tako sve dok se ovaj spontano formirani orkestar (i od gorepotpisanog je, da se ne lažemo, drugarski "iznuđena" jedna mala radijska solo-deonica), kako se išlo prema kraju prošle nedelje, nije razgrajao u nešto što je najvećma ličilo na nekakvu, hajd'mo reći, liberalnu mačju dreku. Februarskog tipa, dakako. Jer, naime, šta? Kada se buka malo stišala i kada je reč (nekako, na jedvite jade) dobio "okrivljeni" istraživač Nenad Ljubinković, ispalo je da stvari – po svoj prilici, to jest ako dotični nije baš arhilažov – stoje bitno drugačije od onoga kako se mnogima u prvi mah pričinilo. Ljubinković, naime, tvrdi – a ne vidim da ga bilo ko ubedljivo demantuje – da je ono što je sa saradnicima prikupio naprosto sirovi materijal sa terena, što je upravo ono što je i trebalo da učini, jer mu je zadatak bio da prikupi, da zabeleži (i tek potom, u nekoj sledećoj fazi, obradi, sortira, vrednuje...) ono što se sada gusla po kućnim i seoskim privatno-javnim guslarskim feštama "bermudskog trougla" zapadne Srbije, severne Crne Gore i istočne Bosne. A svako ko nije upravo doleteo sa Urana dobro zna da je notorni Doktor Rašo u tim krajevima neka vrsta novokomponovanog paganskog idola, te da je nesumnjivi superstar guslarske supkulture... Koju je, uostalom, onoliko promovisao za svog neslavnog vladarskog vakta. Ignorisati tu činjenicu bilo bi i nenaučno i smešno; podrazumevati da je svako notiranje postojanja tih "pesama" isto što i apologija lika i dela Karadžića ili Mladića bilo bi, u najmanju ruku, odveć brzopleto i komotno, bez nekih validnih dokaza da se o tome radi. Uostalom, dosledno sledeći tu logiku moglo bi se reći da su, na primer, sastavljači poznate "Antologije turbo-folka" zapravo ljubitelji i promoteri dotične paranormalne pojave, što baš i ne bi bio odviše inteligentan zaključak.

Evo mogućeg prigovora: okej, možda je sve to tako, ali ovde su merila drukčija, jer se radi o Našoj Kulturnoj Saradnji sa uglednim međunarodnim faktorima, pa se ovako Svi Mi "utrpavanjem" nesnosnih zvučnih hvalospeva kreatorima bosanskog genocida u registar naše (kontra)kulture sramotimo pred "međunarodnom zajednicom"... No, ako je Ljubinković iole suvislo i pošteno interpretirao svoj zadatak, onda stvari naprosto ne stoje tako: njegovo nije bilo da emituje "lepu", "moralno podobnu" ili "politički korektnu" sliku o bilo kome ili čemu, nego da se pozabavi entomuzikološkim stanjem stvari, takvim kakvo je. A posle će se videti šta je od prikupljenog vredno čuvanja!

Ipak, ima nešto što (mi) je u ovoj priči mnogo važnije od pukog licitiranja oko toga da li su se naš razbarušeni ministar i vaskolika demokratska javnost nasekirali s manje ili više razloga i opravdanja. Rezonujući u ključu kulturkentaurstva, rutinerske površnosti i "mišljenja do prvog zareza", svi kao da zaboravljamo na stanovite zakonitosti, pa otuda dolazi do tragičkog nesporazuma: imaš pred sobom žabu, a teraš je da njače. A žaba i dalje krekeće, šta će jadna, samo to zna. Prostije rečeno, ne može se koketirati sa patetičnim okaminama "dinarske" epsko-patrijarhalne (sup)kulture, a zahtevati od nje "antiseptičnost" po važećim globalnim standardima (kojima ona ama baš ni po čemu ne pripada...), to jest očekivati da ona iz sebe nekako spontano izluči, odstrani "prokaradžićevski" diskurs. Zašto? Pa otuda što je on sasvim logično ospoljenje "plemenske svesti" u današnjim okolnostima! Ne očekujete valjda da se na tim prelima gusla, ciliče i zapomaže u slavu Nataše Kandić ili Teofila Pančića?! Epsku kulturu i nacional-romantičarsku svest – koja se u tom "guslarskom weltanschauungu" ni za jotu nije pomerila od vremena dok su Vožd Karađorđe & Kodža Miloš zemljom hodili – ne zanima "diskurs ljudskih prava" i slične "postmoderne" kerefeke; ne, ona i dalje bije ljuti boj sa mitološkim zverovima "Turcima" i ostalim mrskim inovernicima, a "naši" velikaši su joj vazda dobri, divni i uzvišeni, koliko god nedužne ljudske krvi imali na rukama. Da li to znači da ona ne poznaje i ne priznaje pojmove Dobra i Zla? Ne, to samo znači da ih ona interpretira uglavnom u ključu znamenitog iskaza onog poslovičnog afričkog plemenskog mislioca: Zlo je kad oni iz susednog plemena pobiju našu stoku i siluju naše žene, a Dobro je kad mi to uradimo njima... U toj je kulturi famozni Doktor Rašo neminovno div-junak, a svako ko ga ne vidi takvim puki je "branković"; zato se sa takvom retro-kulturom može samo radikalno, bez ostatka i bez žaljenja raskinuti. Misliti da s njom možeš da očijukaš, da u njoj tražiš nekakvo imaginarno "zdravo jezgro" koje je misteriozno preživelo do dan-danas, znači da ti, a ne ona, imaš problem sa svojim nedomišljenim, tj. polovnjačkim identitetom. Kultura samoslavljenog patrijarhata nezamisliva je bez ozakonjenog i opevanog zločina, bez uzvišenog ubistva. Ili si, dakle, sa njom ili si protiv nje: pripitomiti je ne možeš!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net